Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[JESSY]

 

У систему нових вредности блискост представља „гушење слободе“ и многи је не желе из страха да ће нарушити њихову самосталност, да ће бити контролисани, изгубити индивидуалност . 

* Ако дете не осети блискост с мајком, да је жељено и вољено, кроз касније односе понављаће та своја прва искуства. 

* Мушкарци се углавном плаше да ће их блискост „прогутати“ и да ће у њој изгубити идентитет, док се жене чешће „лажно представљају“ из страха од одбацивања и повреде.

 

Стручњаци кажу да већ рођењем у првом загрљају родитеља почињемо да се вежемо за некога, осећамо да неком припадамо и да тај неко припада нама,
и да постајемо свесни емоција које размењујемо у том односу. Дакле из ове природне везе учимо се и навикавамо на најлепша осећања која касније остварујемо у породици, родбином, пријатељима, партнером, колегама… Међутим, наше различитости формирају и различите блискости.

 

Psihoterapijske teme

[JESSY]

Блискост је осећај повезаности који се стиче кроз отворену комуникацију и искреност, а предуслов за њено остварење је, пре свега, допадање. Неопходно је да нам се неко свиђа, да се  емоционално с њим повежемо и верујемо да је наклоност обострана. Тек када осетимо такву врсту сигурности можемо да имамо поверење и да градимо здрав и близак однос. Многи, међутим, блискост мешају са страшћу која се првенствено односи на сексуалну привлачност и заљубљеност и нужно не подразумева и поверење. Напротив, када је страст јака склони смо идеализацијама, па самим тим и сумњичавости и несигурности. Такав однос, упркос постојању јаких емоција, заправо није близак. Дакле, допадање је нужан, али не и довољан услов за грађење блискости. Многе људе несвесно привлаче особе с којима не могу постати блиски. Неки парови слажу се сексуално, али без поверења и разумевања, други су одани, али без страсти и интимности.

[JESSY]

- Осврнимо се начас на компјутере и мобилне телефоне, без њих више не идемо нигде, а често не можемо ни из пословних разлога. Тако се стварила једна врста „обавезе“ да се стално буде доступан, да се ништа не пропусти. С друге стране, ствара се и зависност и илузорна блискост с другима. Од силних порука, мејлова, четова, људи немају времена да сами промишљају своје жеље, страхове, проблеме. Свако се из неког личног разлога скрива, а има се утисак блискости и заједништва. Наравно, много је и оних који се виђају лицем у лице а граде површне односе. Све више људи осећа недостатак праве интимности и има осећај неприпадања, јер у систему нових вредности традиционално поимање блискости често представља „гушење слободе“ и многи је не желе из страха да ће нарушити њихову самосталност и(ли) имиџ.

[Бојан Сарачевић]

Тачно тако.

 

Имиџ = swagger http://www.urbandictionary.com/define.php?term=swagger. Често се користи у црној култури реп,хип-хоп.

 

Можда небитно за тему, али лакше се схватају речи новијих песама које су повезане са темом.

 

Мислим да ниједан текст "Блек ајд писа" не може да прође без те речи.
t1221

[JESSY]

Детету је мајка потребна да би преживело и у односу с њом оно гради своју личност. Од мајке се очекује да разуме дететове жеље и потребе, да му помогне да научи да разуме свет око себе, да га бодри да истражује и „осваја“ свет. Уколико је она способна да препозна дететове жеље и адекватно одговори на њих, први корак ка развоју стабилног идентитета је савладан. Следећи  је прихватање оца који указује да „идеално јединство“ између мајке и детета није оствариво. За дете ово представља фрустрацију, те је јако битно да родитељи „довољно добро“ изврше овај задатак припреме за будући живот. Постоји још много развојних корака који утичу на стварање способности за здраву блискост, но ови први су најбитнији. Рано детињство и квалитет односа с родитељима у великој мери утичу на то ко ће нам се допасти. Рани проблематични односи отежавају касније остварење здраве блискости. Ако дете није успело да осети блискост с мајком, да се осети жељено и вољено, кроз касније односе ће понављати своја прва искуства и таква понављања су добрим делом несвесна.

[JESSY]

У интимним везама ређе развијамо психичке и физичке болести, дуже живимо, ређе доживљавамо несреће, за разлику од оних који нису остварили такве односе у животу. То говори да је социјална подршка веома важна за осећај среће и благостања, и у случају болести и туге од велике је помоћи за оздрављење. Као социјална бића развијамо се кроз односе с другима и они нам у самом зачетку и до краја психичког живота остају важни. Дешава се да се особе које имају неке психичке потешкоће „опораве“ кроз однос с неком стабилнијом особом која показује разумевање, пажњу, наклоност, љубав. Понекад „терапијски“ може деловати присан и разумевајући однос с пријатељима, партнером, рођацима, јер отворени разговори и спремност да се поделе доживљаји отварају врата психолошком расту и развоју. Међутим, могући су и супротни исходи. Особе комплементарних патологија често ступају у односе и понављају погрешне, нездраве обрасце понашања. На пример, особа са израженим садизмом често ће за партнера изабрати неког са израженим мазохизмом. Овакве везе су мучне за обе стране, често су дуготрајне и бурне, а будући да обе стране нису свесне својих проблема, или не умеју да их промене, не полази им за руком да сазревају, већ се врте у круг. Они које везу базирају на страсти често снажно идеализују партнера, након тога, пре или касније, следи обезвређивање, а срушене илузије руше и сам однос.

[JESSY]

Интимност за неке представља ризик да се изгубе у другом, буду контролисани, одбачени, да изгубе индивидуалност, постану претерано зависни. Једни се понашају као на клацкалици – час прилазе блиској особи, час од ње беже. Други, из идеје личне величине, неједнако третирају себе и партнера. Док је њима све дозвољено, блиска особа се мора покоравати њиховим жељама. Трећи верују да је свет опасно место, стално су на опрезу да ће их „блиска“ особа изневерити. Неки теже да се повуку у себе и не граде блиске односе, верујући да је оно што у себи носе једино добро на овом свету. Поједини у односима остају хладни и дистанцирани, не дозвољавају себи да се вежу. И напослетку, они с најизраженијом патологијом немају способност (са)осећања и граде површне односе како би манипулисали другима, те добили оно што желе.

[JESSY]

Људи увек желе да оставе добар утисак и да се допадну другима. Када сматрају да ће њихове „мане“ бити препрека за грађење односа, поједини их једноставно крију, а „лажно представљање“ је, заправо, одбрана од бола… Појединци се плаше да ће блискост да их „прогута“ и да ће у њој изгубити идентитет. Тако се мушкарци чешће плаше интимности из овог разлога, док се жене, с друге стране, чешће од мушкараца „лажно представљају“ из страха од одбацивања и повреде. И једни и други своје страхове могу маскирати наводном незаинтересованошћу или краткотрајним односима, проверавањем партнера, дистанцираним ставом или појачаном контролом… А испод ових страхова, заправо, лежи несигурност.

[JESSY]

Први утисак је увек веома важан и стиче се у само неколико секунди, а тешко се мења. Ако се на „прву лопту“ не оствари симпатија, позитиван контакт, многи су склони да одбаце особу као непожељну. Мудрост је дати другу шансу, али мудрост је и представити се адекватно. У крајњем случају, ако особе нису склоне мењању првог утиска, питање је колико су зреле да остваре праву блискост, јер она поред допадања, подразумева и флексибилност, толеранцију, заправо, зрео, а не задрт поглед на свет и друге људе.

 

Када неко даје само да би добио, он тргује, не зближава се, и овај однос више личи на пословни, него на интимни. Особе које се овако поанашају често улазе у конфликте који се завршавају немило по обе стране. Па и ако дође до разилажења, питање је да ли се са тим добија или губи. Рекла бих да су обе стране на добитку јер добијају могућност да преиспитају какве односе желе. Ако је то  блискост, ваљало би да одустану од трампе. С друге стране, ако су наишли на неког ко ништа не даје заузврат, на њима је да одговоре зашто остају у таквом односу.

[JESSY]

Заљубљеност не траје дуго, максимално до две године, а често и краће од тога. Када смо заљубљени идеализујемо партнера и његове мане стављамо у други план или их уопште не видимо. Међутим, када ове емоције почну да бледе у први план израња реалност, а неретко након тога уследе свађе и проблеми. Питање је колико се неко лажно представљао, а до које мере друга страна није реално сагледала партнера из својих несвесних мотива и жеља. Ипак, особе које нису спремне да прихвате реалност, често бивају разочаране, сматрају да су преварене и да „то није то“. Уместо грађења блискости на вишем, реалнијем нивоу, оне се разводе или остају у браковима који их не испуњавају.

[JESSY]

Pod raznoraznim izgovorima, poput
nedostatka volje i zainteresovanosti, ideje da su drugi
nezainteresovani, sve se više ljudi žali na suštinsko nerazumevanje s
drugima i, posledično, nedostatak prave bliskosti.

 

Zvuči kao da ti ljudi, koji se osećaju
usamljeno i ozlojeđeno usled nedostatka prave bliskosti, zapravo ni ne
pokušavaju da upoznaju svoje sagovornike, poznanike, one osobe koje
često sreću i s kojima vode površne razgovore.

Kako da “dobijemo” bliskost, ako nismo
spremni da se otvorimo? Kako da se otvorimo ako imamo pregršt negativnih
predrasuda i, ako se iza tih predrasuda kruju, nama nejasni ili
nedovoljno jasni, strahovi, zebnje, nepoverenje?

[JESSY]

 
Odbacivanje bliskosti u stvari predstavlja strah od gubitka ljubavi

Iako je bliskost važan sastojak svakog odnosa ljubavi, od ljubavnog
partnerstva do prijateljstva, ona nekim ljudima izgleda zastrašujuce. To
su ljudi koji osecaju strah od bliskosti.

Ljudi se u stvari ne
plaše same bliskosti vec onoga što bi se moglo dogoditi u bliskosti.
Glavni strah je da ce drugi, ako ga osoba pusti preblizu, uvideti da ona
u stvarnosti ne vredi, da nema one vrednosti kojima se predstavila, da
ne zaslužuje da bude voljena. I zato je ova vrsta straha od bliskosti u
stvari strah od gubitka ljubavi, od odbacivanja i bola ostavljenosti.
Rec je o osobama koje nisu sebe prihvatile, koje i kao odrasle veruju da
nisu dovoljno lepe, pametne, sposobne, uspešne da bi zaslužile da budu
voljene.

Uprkos svom strahu od bliskosti, i ovi ljudi žele ljubav.
Zato stavljaju maske i predstavljaju se drugima kao oni koji imaju
kvalitete, koji vrede. Pri tome znaju da ova gluma može biti uspešna
samo na nivou maske i površnog, pocetnog kontakta, a da svaki dublji
odnos, svako bliže upoznavanje nosi opasnost raskrinkavanja.

[JESSY]

Glavni nacin na koji se strah od bliskosti odražava na ljubavni život
je u tome da ljudi pokušavaju da imaju ljubav i ljubavne veze, a da
izbegnu bliskost. I dok jedni glorifikuju površne, kratkotrajne veze
koje se svode na seks, drugi pokušavaju da ostvare dugotrajnije veze
glumeci bliskost. Ako se drugi preblizu približi, strah od odbacivanja
postaje razlog za raskid: „Bolje da sada ja ostavim njega, nego kasnije
on mene”.
Druga cesta vrsta straha od bliskosti je strah od izdaje.
Bez obzira na to koliko jednog trenutka oseca da je drugi voli, osoba se
plaši da ce se to promeniti i da ce drugi zloupotrebiti sve one tajne
koje mu je kao najbližoj osobi poverila. Za nju je bliskost opasna jer
ocekuje ucenu, manipulaciju i izdaju.

Ne cudi da strahovi od
bliskosti, kao mnoge stvari koje nam bespotrebno komplikuju odnose u
odrasloj dobi, nastaju u detinjstvu. Strah od raskrinkavanja u bliskosti
pokazuju oni ljudi koji u detinjstvu nisu izgradili pozitivnu sliku o
sebi, koji sebe nisu do kraja i bezuslovno prihvatili.
Nekada je razlog nacin vaspitanja jer im roditelji nisu pokazali da ih bezuslovno
prihvatanju, a nekada je razlog neprihvacenost u grupi vršnjaka. Oni
koji se plaše da ce njihova iskrenost u bliskosti biti zloupotrebljena
cesto su imali iskustvo da roditelj koji je bio pun razumevanja napravi
obrt i zamera isto ono što je ranije podržavao, samo zato što je ljut.

I zato je važno da našoj deci omogucimo doživljaj zdrave bliskosti što ce
im pomoci da se u svojim buducim prijateljskim i ljubavnim odnosima ne
plaše bliskosti.

Dr Zoran Milivojevic

[JESSY]

 

Osobe koje su preterano posesivne često nemaju uvid u to da imaju ovu vrstu problema. Ono što doprinosi održavanju ovog problema nije samo odsustvo uvida već i stalno pripisivanje uzroka strahovanja spoljnim uzročnicima. Ovde je reč o mehanizmu odbrane koji se naziva projekcija. Osobe koje su preterano posesivne su sklone da svoje strahove, bes i kontrolišuće ponašanje pravdaju postupcima druge strane. Oni jednostavno ne uviđaju i odbijaju da shvate da je uzrok njihovog disfunkcionalnog ponašanja unutar njih samih a ne spolja (česti uzroci posesivnosti su: nesigurnost u sebe, strah od odbacivanja i povređenosti, stid, negativna slika o sebi). Imajući to u vidu, na posesivnost treba gledati kao na simptom pre nego kao na neki poseban i izolovan fenomen. Kao što je alkoholizam u početku samo simptom (pokazatelj da postoje dublji nerazrešeni psihosocijalni problemi) tako je i posesivnost pokazatelj postojanja više emocionalnih problema, pre svega problema sa emocionalnim vezivanjem, odbacivanjem i negativnom slikom o sebi.

 

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

[JESSY]

Priznajte sebi da imate problem – kada vas strah od toga da ćete biti odbačeni, ostavljeni, prevareni ili iznevereni preplavi tako da ponovo počinjenete da razmišljate na uobičajeni, disfunkcionalan način, podsestite sebe da problem nije u vašem partneru već u vama i da je reč o vašim strahovima koje bi ste imali i kada bi ste bili sa nekim drugim partnerom. Priznajte sebi da se plašite da budete ostavljeni, povređeni ili prevareni. Budite svesni da se toga plaše i drugi ljudi. Podsetite sebe da čak i ako budete ostavljeni to ne predstavlja kraj vašeg ljubavnog života niti slom vašeg identiteta i integriteta.