Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[marija]

tema je vrlo kompleksan, mada se sve teme u ovom forumu na neki način prepliću

ogromna je razlika prihvatiti čoveka ali ne i greh, isto kao što treba da znamo da se čovek ne poistovećuje sa svojim grehom

može li s eprihvatiti čovek ali ne i njegov greh?

kako napraviti tu razliku

odbaciti čoveka zbog greha ili prihvatiti i čoveka a samim tim i njegov greh..

[Маша]

  Цитат

Мени близак по срцу Владика Атанасије Јветић је говорио у једном свом чланку "О светости" да не може и да не жели да прихвати другог какав јесте ако такав не жели да се промени на боље од оног горег у којем се налази, увлачећи и друге у своја лудила....

Ако сам добро разумела: неко ко не прихвата друге какви јесу, ни сам себе нема намеру да мења?

Мало нелогично звучи, можда нисам разумела?

[И.стојковић]

  Цитат

Мени близак по срцу Владика Атанасије Јветић је говорио у једном свом чланку "О светости" да не може и да не жели да прихвати другог какав јесте ако такав не жели да се промени на боље од оног горег у којем се налази, увлачећи и друге у своја лудила....

:cheesy2: :)

Да неко, ко случајно није читао овај чланак, не помисли да се ради о осуди, поента је опет та фамозна петословна реч Љубав. Наиме, ако ја не прихватам некога због сопствене жеље да доминирам, или евидентне инфериорности по било ком питању у односу на њега, онда су у бити гордост и завист. Али, ако ми срце, прецизније, Он у срцу, говори да, својом стрпљивошћу и истрајношћу, као основним помагачима Љубави, показујем том другом сву сопствену и искрену жељу да бар покуша себе да преиспита, и када на тај вапај нема одговора,  онда је, како год то не изгледало, Љубав и отворено неприхватање другог...наравно, увек постоји прича о Каину, 7 Х 77, односно, неостављање тог другог, већ опет и опет, увек и само из Љубави, а она нам долази од Безграничног, Безрезервног, што значи да у жељи да будемо и сами као Он, враћамо се и дајемо се...

1405_love

0442_feel

[Lion]

И себе човек треба да прихвати таквим какав је, односно да буде оно што јесте.

И у психологији то је исто почетак оздрављења личности.

Треба скинути све маске, јер најгоре је лагати себе.

Ко упозна истински себе и другима ће бити ближи.

[И.стојковић]

  Цитат

И себе човек треба да прихвати таквим какав је, односно да буде оно што јесте.

И у психологији то је исто почетак оздрављења личности.

Треба скинути све маске, јер најгоре је лагати себе.

Ко упозна истински себе и другима ће бити ближи.

0442_feel 1405_love :cheesy2:

Потписујем...

[Аљонка]

Yes, ali ja mislim da pored toga u coveka treba VEROVATI, kao da pred sobom vidite ono najbolje sto on moze biti. I isti takav odnos i prema sebi...

[Никола Ђоловић]

  Цитат

И себе човек треба да прихвати таквим какав је, односно да буде оно што јесте.

И у психологији то је исто почетак оздрављења личности.

Треба скинути све маске, јер најгоре је лагати себе.

Ко упозна истински себе и другима ће бити ближи.

Слажем се, али нажалост нема свако ту ослобађајући христолошку свест о себи и другима. Како неко ко има  нагон да чини ствари које нису у складу ни са етиком, а камоли новом онтологијом у Христу, може да прихвати себе или друге - на пример, убица, геј, агресиван човек? Другим речима, као да се гаси динамизам усавршавања личности, било етички или благодатно, код онога ко се мири са оним што јесте. Већина људи које познајем нису црквене личности и оне иако јадикују у ономе што јесу немају намеру да буду бољи од онога што јесу. Демаскирати себе је подвиг и психологије и Духологије. Ни ми хришћани нисмо оно што јесмо већ оно што тек требамо да постанемо у Есхатону, отуда и код нас толико психичких ломова. Да није тако, онда бисмо већ достигли обожење, а ко је достигао обожење када се свеопште Васкрсење још није догодило?

[marija]

Ako čovek jednostavno prihvati sebe onakvim kakav jeste u biti onda znači nema ni potrebu ni želju da s emenja , da bude bolji

Znam mnoge kojji su upali u tu zamku, prihvatanja sebe takvim kakvi jesu

prihvatiti sebe čak i u psihologiji znači suočiti se sa sobom i želeti promeniti sebe, a ako ne sebe onda bar stav prema okolini, jer mnogi ne mogu promeniti sebe ali mogu promeniti svoj stav prema svetu oko njih

ovo je vrlo kompleksna i slojevita tema

[Lion]

  Цитат

Слажем се, али нажалост нема свако ту ослобађајући христолошку свест о себи и другима. Како неко ко има  нагон да чини ствари које нису у складу ни са етиком, а камоли новом онтологијом у Христу, може да прихвати себе или друге - на пример, убица, геј, агресиван човек? Другим речима, као да се гаси динамизам усавршавања личности, било етички или благодатно, код онога ко се мири са оним што јесте. Већина људи које познајем нису црквене личности и оне иако јадикују у ономе што јесу немају намеру да буду бољи од онога што јесу. Демаскирати себе је подвиг и психологије и Духологије. Ни ми хришћани нисмо оно што јесмо већ оно што тек требамо да постанемо у Есхатону, отуда и код нас толико психичких ломова. Да није тако, онда бисмо већ достигли обожење, а ко је достигао обожење када се свеопште Васкрсење још није догодило?

Па није могуће стећи христолошку свест без имало смирења. Оно води ка покајању, а покајање ка почетку духовног живота, христолошке свести, пута ка Христу... А у томе, био неко геј, убица и слично, помаже закон пре свих закона, положен словесну природу: савест.

[Никола Ђоловић]

  Цитат

  Цитат

Слажем се, али нажалост нема свако ту ослобађајући христолошку свест о себи и другима. Како неко ко има  нагон да чини ствари које нису у складу ни са етиком, а камоли новом онтологијом у Христу, може да прихвати себе или друге - на пример, убица, геј, агресиван човек? Другим речима, као да се гаси динамизам усавршавања личности, било етички или благодатно, код онога ко се мири са оним што јесте. Већина људи које познајем нису црквене личности и оне иако јадикују у ономе што јесу немају намеру да буду бољи од онога што јесу. Демаскирати себе је подвиг и психологије и Духологије. Ни ми хришћани нисмо оно што јесмо већ оно што тек требамо да постанемо у Есхатону, отуда и код нас толико психичких ломова. Да није тако, онда бисмо већ достигли обожење, а ко је достигао обожење када се свеопште Васкрсење још није догодило?

Па није могуће стећи христолошку свест без имало смирења. Оно води ка покајању, а покајање ка почетку духовног живота, христолошке свести, пута ка Христу... А у томе, био неко геј, убица и слично, помаже закон пре свих закона, положен словесну природу: савест.

Добри мој, слажем се са једним перцепирањем твог мишљења, само говорим да новчић има и другу позадину 0205_whistling

Онај ко стоји у неком промашају, тако да своје зло види као добро, како може уопште идентификовати смирење као смирење. Смирење у светоотачкој терминологији има ово значење које јеси навео, али за овакве људе којима измиче таква свест, смирење је у задовољењу своје страсти и палости, у признању себе таквог какав јесте али на смртан начин. Такав не види бесмртност као алтернативу да би се према њој пасовао. За психологе који истражују такве личности је загонетка када ће и да ли ће савест уопште прорадити јер то нико не може да предвиди и изнуди. Дакле, ако нема критеријума за такве шта је добро, како ће савест рећи свој став када на погрешном темељу стоји?

[Lion]

У том случају, таква личност је само у Божијим рукама.

Старац Силуан је то лепо објаснио, да гордима само Бог може помоћи.

[Милан Меденица :)]

сте размишљали о гордости као о затворености ума и живота у илузији?

наравно, упорним одбијањем да се створени свет у глави не може поистоветити са реалним стањем, доводи до крајње неочекиваних реакција код таквог разболелог ума ...

[Lion]

  Цитат

сте размишљали о гордости као о затворености ума и живота у илузији?

Мислим да се ради о далеко дубљој и опаснијој ствари.

Гордост се налази у основи свакога греха.

"Гордост је гроб љубави" (Св.исповедник Варнава Хвостански)

Да се надовежем на твоју реченицу: Затвореност ума и живота у илизији и обоготворавање те илузије.

[JESSY]

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i
ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promijeniti. I svaki bi mi
rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i
mislio sam se promijeniti, ali nikad nisam uspio pa koliko god sam se
trudio. To što me je najviše boljelo, bilo je da mi je najbolji
prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan. I on je uvijek ponavljao,
da se moram promijeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo
ništa, to nikad nisam uspijevao. Tako sam se osećao bespomoćan i
zarobljen. Jednog mi dana reče on Ne mijenjaj se! Ostani kakav jesi! I
nije važno, da li ćeš se ti promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav
jesi. Tako neka bude. Te riječi su zvučale poput muzike u mojim ušima.
Ne mijenjaj se, ne mijenjaj se, volim te…. I
ja sam se opustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom – ja sam se
promijenio. A sada znam da se nisam uistinu mogao promijeniti, dok
nisam našao nekoga, ko me zaista volio, bez obzira da li ću se
promijeniti ili ne. Volim te rado te prihvatam onakvog kakav jesi, kad
se nekome kaže, onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez
preduslova i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se neko
osjeća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može
se zauzimati za ljude, a da uopšte ne gleda šta mu to donosi. Ne
odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vrijedite! Dopustite sebi da
budete voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim
vrlinama i manama!

Antoni de Melo

[JESSY]

да ли ви прихватате себе....да ли волите себе....да ли би нешто променили код себе....? како да заволимо себе, како да себи опростимо...? верујем да сва ова питања муче већину људи....и то је сасвим природно...као и већина људи и ја бих желела да доста тога код себе променим....постоје ствари (на пр. карактер, менталитет....) које не можемо променити, али неке лоше навике, лоша учења, стечена знања сигурно можемо...наравно за то је потребно много времена и труда, али је важно да смо постали свесни својих недостатака и да смо решили да хоћемо да се мењамо...а ако је то на нашу корист и спасење, Господ ће нам сигурно помоћи...

каква су ваша осећања и мишљења ...?