Како помоћи себи да се превазиђу тешке животне ситуације

[JESSY]

“Котка извади краставце и стави их на ограду“.

— „Да ли је то све?“, — упита старац.
— „Не...недостаје један“, — оговори Котка и поново заплака.
— „Зашто недостаје, где је?“
— „Деда, појео сам га. Шта ће сада бити? »
— «Шта ће бити? Ништа. Појео си, па си појео. На здравље».
— « А вама, дедице, неће се десити ништа зато што недостаје један краставац?»
— « Наравно, не!», — осмехну се дедица. — « Због једног краставца неће се ништа десити. Али, да ниси донео остале, десило би се“.
Котка потрча кући, затим се одједном заустави и издалека повика:
— « Дедице, дедице! »
— « Шта је? »
— « А за краставац који сам појео, како ће се сматрати, да сам га украо или не? »
— « Хм! » — рече старац, — „ево, какав задатак! Ниси га украо“.
— « Како? »
— « Сматрај да сам ти га поклонио“.
— « Хвала, деда! Одох ја сада »
— « Иди, сине“.
Котка крену пољем , па преко моста и не журећи подје кући преко села. У души је осећао радост.
( Ово је део приче Н. Носова “Краставци”)

[JESSY]

Шта скрива плашт самооправдања?

Наш природни идеал није ништа друго до наша савест, која у себи чува Божији закон о томе шта је добро, а шта је лоше. Ми увек имамо избор – или нашу савест залепити фластером самооправдања или открити наше душевне ране да бисмо их исцелили. Несумњиво, прво је једноставније учинити. Чак и ако се наша савест , мучена грехом и смутњом, противи и захтева очишћење, друго, треће и следећа искуства, пригушују те пориве и чине нам се лакшим. Срце постаје хладније, ум циничнији, а душа све мање даје знаке живота. Од свега тога није далеко и од самог погубног исхода, духовног разлагања личности и духовне смрти. Због осећања кривице, те неоткривене душевне ране, многи од мојих пацијената платили су скупу цену: године очајања и болести. У својој пракси, радећи са несрећним и непокајаним људима, стално сам налазила ту танку нит, за коју људски живот може да потоне у непролазни мрак, ако у њему одсуствује светлост в е р е. Кривица и праштање су сталне теме мојих беседа са људима у време психотерапеутских сеанси. И онима, који немају веру, а желе да надју свој пут ка њој, увек се лакше открива спознаја истине, да, када ми нарушавамо законе исписане у нашој савести, ми смо криви, независно од тога да ли се осећамо или се не осећамо кривцима. Када се ми искрено кајемо, нама се прашта, чак и ако не осећамо да нам се опростило. Кривица, осећај кривице и конфликт, створен из тог осећања,—јесте духовни губитак. И зато његово разрешење треба тражити у духовном животу човека, у вери. Као православни психолог, у самом процесу терапије, ја све наде, пре свега, полажем на веру. Када људи спознају своју одговорност за неко дело, они сами траже очишћење кроз кајање и дубоко жаљење. И само тада – кроз бол и радост – у људску душу долази мир, и тада наступа исцељење.
Једна од мојих бивших пацијенткиња у младости је учинила 7 абортуса и остала и без деце и без породице. Покајала се кроз страшне душевне муке. Непрестана молитва за душе њене неродјене деце, да добију Божију светлост и милост, створила је код ње наду у нови живот. Како је говорио светитељ Димитрије Ростовски, покајање васпоставља палу душу, чини је од отудјене ближој Богу. Покајање бодри растрзану душу, укрепљује оне који се колебају, исцељује пале, оздрављује болесне.

[JESSY]

Бесплатни дар

У «Злочину и казни » Ф. Достојеваског Соња Мармеладова моли Раскољникова да се покаје за убиство: - «Устани!... Подји сада, само минут. Стани на раскрсницу, поклони се , пољуби земљу, коју си оскрнавио, а онда се поклони целом свету и кажи гласно : Ја сам убио! И тада ће теби Бог опет послати живот...Тешко је носити такву муку! Целог живота, целог живота!..“

– „Навићи ћу се“, --одговори он…

Али, Раскољников се није навикао. И након многих година митарстава и душевних страдања, пришао је вери. Какве год да је теорије и механизме човек смислио у борби са кривицом, пре или касније, осећај кривице не престаје… И неминовно настане тренутак, када, на крају, замукне спољашњи шум и сујета, којим покушамо да заглушимо глас савести… И, тада, у дубоком ћутању, чујемо горку истину: - «Ја сам преступник...Ја нисам послушао Бога».

Покајање је немогуће без смирења И скрушености. Спознаја, да сам лично ја, као човек, слаб и да не могу сам да разрешим своју кривицу, савременом човеку не даје се лако: смета нам наша гордост, надувена до гигантских размера. Умирити је, велика је победа. Стари су говорили: од два човека, први, који је победио војску, а други - себе, победник је други. Бог зна нашу кривицу, али верује у нашу способност очишћења. Очишчење произилази на нивоу интелекта, али се извршава у срцу.
Душевне трауме често кријемо дубоко, као ужасне тајне, које не можемо испричати ближњима, бојећи се да ћемо изгубити њихову љубав и поштовање… («Ако то сазнају престаће да ме воле »). После раскида са кнезом Болконским, само се искрено кајући, Наташа је добила снагу и наду да живи даље. И Бог јој је дао сусрет и потпуно помирење са оним, пред којим је била крива. ( На сл. је кадар из филма „Рат и мир“, С. Бондарчука 1965. године)
Вера —у то се ја , као православни психолог, уверавам стално, разбија ту опасну концепцију која ствара отудјење. Истинска љубав је безусловна и безгранична. Не може се изгубити. Окајана кривица само успоставља наше јединство с Богом. Покајање, тај Божији дар, свакоме од нас дато је бесплатно и бесповратно. Како ми користимо тај дар? Да ли се предајемо забораву и невољама или се брижно односимо према животу, то ми сами треба да решимо. Психотерапија може бити корисна у првој етапи будјења личности, када човек учи да разликује своја истинска и лажна осећања, мотивацију поступака, узроке конфликата, превазилажење неверице и страха, спознаја и превазилажење кривице. Право очишћење произилази у вишим духовним сферама, и увек саветујем пацијентима да га траже у општењу с Црквом. Двери Божијег храма су отворене. То је наш избор… Проћи поред, тешећи своју савест, или ући унутра и стати са својом кривицом пред Богом, Јединственим, који истински може утишати нашу бол.

 

Наталија Волкова

Извор: www.pravmir.ru/article_3922.html

[JESSY]

Спасење дављеника је у рукама самих дављеника“

Умрла је блиска особа. Прошла је сахрана, помени… И ето, рођаци и пријатељи који су подржавали и помагали све то време, постепено се враћају обичном животу, својим обавезама. Њихова пажња и брига усмерена према Вама је све мања…

А Ви? Ви као и раније носите тежину губитка, тугујете и не схватате како је могуће живети даље када се догодила таква несрећа. Недостаје Вам блиска особа која је отишла од Вас, и чини се да се никада неће завршити ова страшна туга а све Вам је теже и теже услед помањкања пажње и брижности.

Како живети даље? Како се навићи на нову ситуацију? Како се адаптирати на стање губитка?

Ако сте већ почели да задајете себи ова питања, значи да схватате да је нешто неопходно променити у свом односу према животу у коме се десио губитак, да је неопходно прилагодити се на, за Вас нову, социјалну и емоционалну ситуацију животног губитка.

У том тренутку за Вас постаје актуелан цитат који се налази на врху текста. У овом контексту ова фраза не значи да сте дужни да „сами себе извучете из воде“ – да заборавите умрлог, или да се правите као да се ништа није догодило. Управо супротно, дужни сте да „научите да пливате“ и да предузимате „мере безбедности на води“, тј. да учините све да са најмањим телесним и емоционалним поремећајима проживите своју ситуацију жалости.

Нема универзалних рецепата за то, свако има своју, јединствену тугу и своју јединствену ситуацију у породици и друштву.

Ипак, потрудићу се да Вам дам неколико савета за које се надам да ће помоћи у неким тренуцима овог тешког периода у животу.

Потрудите се да постанете свесни у којим животним аспектима сте најрањивији – да ли је то емоционална, свакодневна, професионална сфера? Када схватите „где је пробушена највећа рупа“, биће лакше да се затвори. И као што мало дете постепено учи да хода, трудите се и Ви да се постепено учите да самостално добијате оно што сте раније добијали уз помоћ упокојеног човека.

То могу бити неке најобичније свакодневне навике. На пример, жена која је изгубила супруга, који је радио све по кући може да се научи да ради нешто сама. А може да пронађе и неки професионални сервис који ће јој помоћи да одржава дом на свакодневном нивоу. Мушкарац, који је изгубио жену, може да научи да рукује са кућном техником (машина за прање веша, шпорет, микроталасна пећ) и обезбедити себи ранији ниво свакодневног живота. Неко ће учити да припрема јело. Неко ће учити да доноси одлуке. То је прилично тешко ако је умрли човек све радио за Вас раније. Имајте на уму да није неопходно настојати да се доноси одлука истог тренутка. Не устручавајте се да се посаветујете са ауторитетним људима по конкретним питањима, можда ће Вам бити потребна помоћ у једној или другој области. У прво време након смрти блиског човека генерално се потрудите да одложите решавање крупних питања (куповина/продаја стана, селидбе, итд.) за неки каснији период.

Теже је са емоционалним пукотинама. Емоционална сфера је прва ствар за коју је потребно решавање.

[JESSY]

Не слушајте оне који говоре „држи се, буди јак, храбар…“ Не гутајте сузе. Ако Вам се плаче – плачите, ако тугујете – тугујте. И не осећајте кривицу због тога пред Вашим окружењем. Сузе представљају нормалну физиолошку реакцију на бол, у овом случају на душевни бол. Сузе представљају емоционално пражњење. Након плача човек се може осетити немоћним, разбијеним, опустошеним, али ће му бити лакше. Запамтите да имате право на изражавање својих осећања. И није Вам потребно да се правдате пред околином. Само малој деци треба да објасните да Ваша осећања нису изазвана њиховим понашањем, већ тугом због умрлог. Одрасли, по правилу, то и разумеју. Ако задржавате сузе, дете може да покуша да опонаша Ваше понашање, не схватајући узрок тако да ће и касније задржавати свако своје осећање. Исто као и себи, дозволите детету да плаче због умрлог ако жели. Тешите га, говорите са њим, помозите му да проживи та осећања.

Размислите са ким можете да говорити о човеку који Вас је напустио. Ако у Вашем окружењу таквог човека нема – користите психолошку помоћ. Главно је да – говорите. О губитку, усамљености, о осећањима, страховима… Не устручавајте се да се покажете као слаб човек, туга нас на неко време претвара у малу беспомоћну децу. Говорите са Богом о човеку који је умро. Заупокојена молитва је Ваша реална помоћ и души умрлог.

Међутим, не покушавајте да разговарате са умрлим човеком, јер њега поред вас у физичком смислу нема. Не обраћајте се окултизму, не слушајте оне који покушавају да Вам говоре о сујеверјима, знацима и осталом. Ако сте верујући човек Ви и онако знате шта се догодило. Ако не верујете у Бога, смрт је за Вас крај физичког постојања, и онда још више нема смисла да вршите сујеверне ритуале.

Многима вођење дневника помаже да олакшају тежину емоција. Пишите о својим мислима, осећањима, свом болу губитка. Одредите себи за правило да кроз неко време прочитате написано, а затим покушате да проанализирате шта се променило у том периоду времена? Која су осећања постала израженија, а која су, насупрот томе, отишла? Чему сте се научили? Слична самоанализа ће Вам открити Ваше слабе и јаке стране. Ослоните се на даље на оно у чему сте јаки, тражите извор подршке у оним пољима где нисте сигурни у себе.

[JESSY]

Друго средство је – да напишете писмо умрлом. Чак иако смрт није била брза, увек остаје много тога неизреченог, неиспричаног. Пишите. То је неопходно Вама, а не њему. Ако нисте рекли до краја нешто важно, имате могућност да урадите то сада. Искористите ту прилику. Не бојте се да ћете испасти смешни због тога што немате где да пошаљете писмо. Ви га можете једноставно бацити. Важно је да ће Вам писмо помоћи да се ослободите од тежине неизреченог коју носите, ставивши га на папир.

Ако не волите да пишете, а емоције и сећања вас преплављују, покушајте ово. Ставите испред две кутије. Припремите одређени број шарених лоптица и мале листиће папира. Када се сетите нечег доброг о умрлом – спустите једну лоптицу у кутију. То ће бити кутија Вашег сећања. Ако се сетите неког тужног догађаја, увреде, свађе , напишите на листићу то чега сте се сећали, буквално реч-две, ставите листић у лоптицу и спустите у другу кутију. То ће бити банка Ваших увреда. Колико дуго ћете то радити – зависи од Вас. Када схватите да већина добрих и лепих сећања већ „леже“ у кутији сећања – затворите је и ставите где је потребно. Сва светла сећања су Вам сада испред Вас. Погледајте колико их је. Када нових повређујућих сећања не буде више – изаберите дан (можда неки датум у вези са упокојеним) и спалите папирне лоптице – своје повреде.

Посебно разматрање заслужује осећање кривице пред умрлим. На ову тему има много материјала на сајту. Главно је – не дозвољавајте себи да гајите осећање кривице, оно делује разарајуће.

Друго снажно осећање које можда прати губитак јесте – страх. Током ноћи или дана, у усамљености или у маси, страх наступа неочекивано и буквално Вас паралише. Шта радити у таквој ситуацији?

Важно је запамтити да Ваш страх није страх одраслог човека у реалној опасној ситуацији, већ пре „дечија“ реакција на неизвесност која Вас окружује након смрти блиске особе.

[JESSY]

Будите природни у жалости. Не дозволите људима око Вас да Вам наметну одређене моделе понашања. У исто време не одбацујте помоћ ближњих ако Вам помаже. Верујте рођацима и у исто време слушајте себе.

Наоружајте се стрпљењем. Нико не може рећи колико дуго ћете осетити бол губитка. Жалост је слична таласу – час одступи, час наиђе са новом силом. Посебно тешко се преживљавају празници и породичне годишњице. Много година бол губитка може да се појави на дан рођења умрлог човека, годишњицу смрти, за Нову годину или за Божић. Немојте се крити од својих осећања. Дајте на вољу сећањима, закажите помен у храму, помолите се код куће, посетите гробље. Чак и у ситуацији ако је умро један од супружника, а други има нову породицу – не устручавајте се. Умрли човек је део Вашег живота. човек који Вас воли треба то да разуме и уважи Ваша осећања. То није прељуба, то је дан сећања.

Сада мало о физиолошким аспектима преживљавања туге. Данас сви знају за везу емоционалне и телесне (соматске) стране. Дубоко осећање туге може да изазове телесне болести. туга се показује и у спољашњем човековом изгледу. Онај који жали је мишићно напет, напрегнут, није у стању да се опусти. Таква напетост може да изазове поремећаје сна, што опет, доводи до поремећаја дисања, скокова крвног притиска, срчаних обољења. Ако осећате мишићну напетост, замолите некога да Вас измасира (обично пре свега страда област вратних мишића) или закажите масажу. Можда некоме могу да помогну звукови природе. Обратите пажњу на своје стање за време слушања. Ако уместо опуштања осетите да се туга „нагомилава“ или звуци у Вама буде тегобна сећања – истог тренутка прекините слушање. Ако сте раније имали искуство опуштања тела, можете му се поново вратити сада. Ако нисте имали, најбоље је не почињати без искуства стручњака.

Не игноришите потребе свог организма. Потрудите се колико год је могуће да сачувате уобичајени дневни распоред. Не пропуштајте оброке, чак и ако вам се не једе. Мала порција јела ће Вам помоћи. Потребно је сасвим мало, макар јабука, чаша јогурта или млека. Не идите у другу крајност – не покушавајте да „поједете“ тугу. Ако су напади глади неиздрживи, покушајте да схватите да ли заиста желите да једете, или Вам је просто потребна утеха као код деце: „Ево ти кекса, немој да плачеш“? Ако је тако, уколико Вам је потребна емотивна подршка потражите је код блиских људи, пријатеља, или код психолога, а не у прекомерној телесној тежини.

[JESSY]

Друга животно важна потреба коју је неопходно задовољити је потреба за сном. Истуширајте се пред спавање, не гледајте телевизор, покушајте да се максимално опустите у кревету. Ако не успевате да самостално утонете у нормалан сан – обратите се лекару за медикаментозном помоћи. Међутим, запамтите да лекови олакшавају Ваше стање, али не одстрањују узрок. На тај начин Ви као да себе „замрзавате“ у стању жалости, продужавајући период туговања. И наравно, не треба тражити утеху у алкохолу.

Још један важан аспект – темпо Вашег живота. Није искључено да у периоду преживљавања туге нећете бити у стању да испуните све обавезе са којима сте се раније лако носили. Ништа страшно. Ако имате могућност да их пребаците на неког друго – учините то. Дозволите себи да умањите оптерећење, запамтите да стрес који Ви преживљавате негативно утиче на све области Вашег живота. Више се одмарајте. Видите какав Вам одмор више прија – активан или пасиван? Не бојте се да покажете слабост и не осећајте кривицу због тога. Када будете могли, Ви ћете се вратити уобичајеном животном ритму. А сада се просто побрините за себе.

Време пролази и оно што се јуче изгледало несавладиво сада се може превазићи. Осећања која нису дозвољавала да се удахне јењавају и смењују их друга. Осећање губитка не пролази, Вама ће увек недостајати умрла особа али ће оштар бол бити замењен тугом и тегобним сећањима, а затим ће успомене постати светле. То значи да сте преживели најтежи период.

Преживети тугу – не значи заборавити. Преживети тугу – значи научити да нормално живиш након губитка.

 

аутор: Светлана Фурајева, психолог

 

http://www.imanade.org/kako-pomoci-sebi-da-se-prezivi-zalost-prakticni-saveti/

[Драгана.]

Како помоћи некоме, ко не жели нашу помоћ, а срља у пропаст?

[Slobodnjak]

Tako sto se sklonis i postujes njegovu slobodnu volju koja je daleko veca svetinja od zivota.

[Иван Ивковић]

Како помоћи некоме, ко не жели нашу помоћ, а срља у пропаст?

Искреном и усрдном молитвом. Сумњам да постоји бољи начин од тог.

[Slobodnjak]

Postoje dva načina na koje Bog zadaje udarce ljudima:

1. Aktivno - uglavnom ono što je radio u Starom zavetu (otvara se zemlja ili čoveka ubija grom...) ili kada je raspopu Mirašu Dedeiću urušio tendu na glavu. Intervencija više sile je sasvim očigledna u takvim slučajevima.

2. Pasivno - dopuštenjem ili tako što ne uradi ništa - načešće tako radi.

 

Znam da Bog kara one koje ljubi i zato je idealan način za rešavanje ovozemaljskih problema ne pokazivati mu nikakvu ambiciju da se bude njegov sin i da se na bilo koji način primi ta ljubav. Tu i tamo, uzdržavam se da ne činim zlo drugima, a neki put čak učinim i milostinju, ali ne da bih dobio blago na nebesima, jer tamo nemam ambiciju da svraćam, već u zamenu za ovozemaljsko blagostanje.

Postoji i onaj spisak greha "koji vapiju na nebo za osvetom" kojih se takođe uzdržavam i na taj način mi ostaju uglavnom banalne nevolje izazvane pasivnim Božijim udarcima i one izazvane mojim greškama, a koje uglavnom rešavam sopstvenim snagama.

 

Када се нађемо у проблемима, ми не смемо заборавити да смо деца Божија и да нам је обећано наследство које се умом не може појмити. Ми не смемо урадити ништа што би нас удаљило од оне радости коју је Господ припремио онима који Га воле. Ми морамо питати Господа шта је то што Он жели да научимо из било које тешкоће која се догађа по Његовом допуштењу, те да Га замолимо за Његову помоћ да у томе и успемо. Ако усвојимо и применимо ову стратегију, резултати ће бити много бољи од било чега што сами смислимо као решење. Уздање у Господа уместо у сопствене снаге, свакако ће се показати кориснијим, не само овде и сада, него и у вечности.

 

Ja sam upravo to zaboravio i ne pada mi na pamet da se setim, jer moji planovi i nisu usmereni na večnost, već na ono što je sada i ovde.

[Милан Ракић]

Ja sam upravo to zaboravio i ne pada mi na pamet da se setim, jer moji planovi i nisu usmereni na večnost, već na ono što je sada i ovde.

 

У реду је, и ценим(о) Твоје мишљење, али је ово ипак Форум који окупља православне хришћане, тако да је (сматрам), упутно да реагујем, да твоја не буде последња

[JESSY]

Православни психијатар и психолог Димитријe Авдејев је на питање како можемо себи помоћи у тренуцима када нас сколе животне невоље и страдања понудио духовни рецепт светитеља Игњатија Брјанчанинова :

„Шаљем вам духовни рецепт и саветујем да понуђени лек користите неколико пута дневно, посебно у тренуцима појачаних страдања, и душевних и телесних. Ако га будете користити, брзо ће се показати његова сила и делотворност скривени у леку, који је смирен по свом изгледу.

Осамивши се, изговарајте лагано, тако да сами чујете, држећи ум у речима (тако светује свети Јован Лествичник) следеће:

„Слава Теби, Боже мој, за невољу коју си ми послао; достојно по делима својим примам: помени ме у Царству Твоме!“

Молитву треба изговарати крајње лагано. Рекавши молитву једном мало одморите. Затим је опет реците, па се опет одморите.

Наставите тако да се молите пет или десет минута док не осетите да вам је душа умирена и утешена.

Јасан је узрок овога: благодат и сила Божија се састоје у славословљу Бога, а не у красноречивости и многословољу. А славословље и благодарење јесу делања која нам је дао Сам Бог – то никако нису неке људске измишљотине.  Апостол заповеда ово делање у Име Божије (1 Сол. 5:18). * “

—————————————————————————————————————————————————–

* Свети Игњатије се позива на посланицу Солуњанима светог апостола Павла, стих: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.“

 

                                                   

 

http://www.imanade.org/sta-uciniti-kada-naidju-zivotne-nevolje/

[Иван Ивковић]

Мало је рећи да је ово генијално... Спасоносно! Поука за свакодневно испуњавање, употпуњавање и усавршавање молитвеног правила, вредно чак и ако нема неког посебног правила. Ако нису у питању нарочите невоље можемо захваљивати бар на искушењима и на свим даровима било пријатним или непријатним.