Слобода у хришћанству

[Ненад Р.]

За неке људе плес привлачи кишу...

Нисам знао да додоли имају толико талента за плес .  

[Натан]

Не може сваки плес. Важи се само ''Салса''.

[Juanito]

Не може сваки плес. Важи се само ''Салса''.

 

Салса призива врућину, не кишу...

[Натан]

Салса призива врућину, не кишу...

То су ''новотарије''. 

[DYNABLASTER]

To spada u domen kvantne fizike.

Pa da, evo da vam ispricam jedan smesan dogadjaj, da ne pricam sad o nacinima i artefaktima za prizivanje kise jer to stvarno radi, nego meni sto se desilo. Komsija i ja i probavamo zvucnike u njegovom autu pola sata i vise, a akumulator mu je riknuo i kaze on "sad nema sanse da upalim", ja kazem "stani sacu ja da sredim", pitam ga "gde je akumulator?" i on pokaze levo na haubu, ja stavim ruke na haubu i ko Alan Cumak pustam zvuk MMMMMM, a on razrogacio oci i uplasio se i pita "sta to radis?!" hahahahahaha (xenophobia se to zove), a ja kazem aj sad probaj, i on zavergla sve regularno ko da je akku pun puncijat, ki nov, e onda se jos vise izbezumio hahahahaa  

Pazi to je vrlo moguce i prosto objasnjivo, covek naravno da moze da proizvodi elektricitet, i naravno da je bezicni prenos moguc (nekad nije bio moguc jer ljudi u to nisu verovali), a da ne pricamo o veri. Zato kazem to je kvantna fizika i mozda sad ne razumemo kako sta fercera (vidi u potpisu cloudkingovu misao), ali mnoge stvari ce biti objasnjene u buducnosti... ako ne bude apokaliptusa.

[Иван ♪♫]

А што баш тако да имамо однос, а не кроз физичко вежбање, медитацију и свирање гитаре (лупам, стави нешто друго овде)? Ово није питање за тебе, само реторичка констатација. Одговор је да једино тако може и мора, јер је неко рекао, а том неком је открио сам Бог. И у то мораш да поверујеш и да прихватиш. Не можеш да одабереш неки свој пут или да измислиш нови пут. Све је већ неко духовнији од тебе добио на тацни, а на теби је да слушаш и прихватиш. Већина људи нема тај послушнички менталитет, па онда на све ово додаје неке романтичарске слојеве да убеде себе да су до тога они сами дошли као до т

 

јединог логичног решења.

 

Ти претпостављаш некакав скуп ригидних правила и претпостављаш да свако мора да их се придржава.

Е, ту грешиш, јер то није баш тако, не мораш се придржавати ,,правила". У православљу НЕ постоји ,,програмирање", то раде секте.

Е сад, ниси рекао која правила. Постоје разна правила. Нпр. за пост - не мораш да постиш. Или рецимо правило како се ,,правилно крстимо" је очекивано да се поштује како не би свако измишљао свашта. Али сва таква, спољашња правила немају никакве везе са твојим односом са Богом.

 

Е сад, исповедање вере, од кога се не сме одступати. Ако смо исповедање узели као истинито, онда нема смисла одступати од њега и измишљати нешто друго. То би било фантазирање и измишљање сопственог света. Човек није бог, и не може да ствара свет и не може да ствара истину по свом ћефу. Већ човек има Истину у којој живи, и та Истина једноставно јесте (непромењива), без обзира да ли је човек прихвата или не.

Ако искуство Цркве говори да ако желиш ти и то да постигнеш, треба да радиш на тај и тај начин, онда је то просто тако, из искуства.

Човек може да злоупотреби слободу и у себи очекује да добије исту ствар само на наопак начин, али и Бог је слободан и неће испуњавати наопаке захтеве.

То је као да кажеш: јел могу да нацртам круг да испадне квадрат? Не можеш - по дефиницији.

 

Дакле, у односу са Богом НЕ постоји програмиран однос, јер је Бог жив, и ми смо живе душе. Програмирање је ствар неживе природе, а однос два бића је ствар живота.

[Иван ♪♫]

мени се допада овакво тумачење, само што онда опет ми се чини да излази да је човек наштелован тако, тако створен да не може да нађе срећу без Бога, да не на који начин ће бити срећан, већ само има слободу да бира да ли ће бити срећан или неће, што се своди на избор да ли ће бити са Богом или не... може да се каже и да је чињеница да је створен за нешто, за одређено стање ван којег не може да се потпуно оствари (стање заједнице са Богом у вечности,за напредовање ка обожењу у вечности) управо оно што човеку негира слободу да изабере у чему ће на крају наћи срећу и шта ће на крају постати,јер се избор своди само на две опције на крају - погодак намене или промашај.

 

Додуше, чини ми се да све ово што сам рекао више говори о неадекватности значења и тумачења појма слободе него о суштини односа Бога са човеком.

 

A šta je sreća za tebe?

Ako bi neko očekivao nezavisnost od Boga, to znači da sam želi biti bog i kreirati sopstvenu stvarnost.

Ne može, jer je Bog izvor života - Svedržitelj.

[Иван ♪♫]

Вероватно није тема, али кад су већ поменуте неке недоумице у вези са хришћанством, да поменем и ову на коју немам никакав одговор, а за коју такође нисам наишао на неки оригиналан одговор - питање молитве за друге. Питам се како то да молитва за другог помаже, кад Бог у сваком случају ем зна шта другом треба ем тог другог више воли од нас... Мислим како то да од наше молитве може да зависи шта ће бити са другим у било ком смислу, зар ће Бог пропустити да некоме помогне само зато што се неко није помолио за њега, или му пак помоћи само зато што се неко сетио да се помоли...

 

zato jer Bog želi da se brinemo jedni za druge

[Иван Ивковић]

Мен се свиђа што лепо разговарамо и пријатно је :good2:

Такође. Баш ми се свиђа што лепо причате па, рекох, да изјавим и ја нешто за Дневник. Слажем се с Гризлијем

у вези раја и пакла и са Срђаном да је човек створен да буде срећан али му је дата слобода да одбије ту част.

 

Човек није сам себе призвао у постојање, као што нису ни анђели већ су и људи и анђели створени ни из чега. Онај Који нас је све тако чудесно (= нама несхватљиво) призвао у постојање јесте "истинити чокот" и "Хлеб живота". Ово подразумева да само напајајући се с тог извора живота, тј. живећи у заједници, на првом месту са Богом - Светом Тројицом а и са ближњима, бивамо потврђени и остварени као жива бића. У супротном, ако се хранимо, тј. своје постојање, смисао свог постојања проналазимо у нечем другом онда само "тражимо храну на њивама глади", хранимо се смрћу и постајемо смрт, односно умиремо и духовно и физички... и физички и духовно (што ће другим Христовим доласком само бити потврђено)... Ово видим као природни поредак ствари.

 

Могу се из досадашње дискусије издвојити још нека питања. Можда други пут...

 

Ako bi neko očekivao nezavisnost od Boga, to znači da sam želi biti bog i kreirati sopstvenu stvarnost. Ne može, jer je Bog izvor života - Svedržitelj.

:ekstra:

[Иван ♪♫]

Замисли кад би неко питао: јел могу да се наједем ваздуха и да будем сит? И још да тврди како му је због тога угрожена слобода!!! Мислим, како би га окарактерисао.

 

Потпуно бесмислено. О томе не треба ни дискутовати.

[Иван ♪♫]

То да је једин могуће да се буде са Њим је некако логично и очекивано, ако се прихвати да је Он једино што заправо јесте. Ван Њега суштински ничег и не може да буде. Проблем је у самој дефиницији појма "бити с Њим". То значи да мораш да будеш у једној и само једној земаљској организацији (која за себе тврди и да је небеска јер је ОН тако утврдио), да слушаш и следиш људе који нису ништа другачији од тебе, а који тврде да је оно што су они заједнички рекли истина, да следиш прилично прецизно одређена и ригидна правила итд.

 

из припадности било каквој организацији се не може закључити ништа о карактеру

[Срђан Шијакињић]

A šta je sreća za tebe?

Ako bi neko očekivao nezavisnost od Boga, to znači da sam želi biti bog i kreirati sopstvenu stvarnost.

Ne može, jer je Bog izvor života - Svedržitelj.

 

 

zato jer Bog želi da se brinemo jedni za druge

 

Није важно шта је срећа за мене, или за било кога другог, све се врти око слободе, тј. значења које треба одредити том појму и граница којим га ваља уоквирити. Када се каже само слобода, без додадтних придева, обично се мисли на апсолутну слободу, у одређеном контексту. Међутим, у контексту хришћанства, човек је далеко од слободног, једноставно зато што није Бог, како си ти лепо приметио, није сопствени узрок, па због тога има само или-или избор, када се подвуче црта. Или ће бити са Богом и живети (у пуном смислу речи) или ће бити ван Бога и умрети (у буквалном или у пренесеном смислу заглављености у бесмисленој, несрећној вечноси без промене - небитно). Ово је стање ствари и то није спорно. Оно што копка човека понекад је питање, зашто Бог будући Свемогућ није и човека створио са свим могућностима, као Бога, зашто га је ограничио на или-или, зашто му није дао да бира вечност у било ком облику. На ова питања се обично (ако се уопште озбиљно схвате, а не као дечијих 1001 зашто) одговара на начин сличан твом - то је тако, јер тако јесте, јер је то истинска стварност, јер Бог јесте а све ван Бога није. Међутим, то не помаже да се разуме зашто тако јесте кад је Свемогући свакако могао уредити ствари и другачије, па и тако да човек буде слободан колико и Он сам, потпуно невезан за Њега, уз наравно могућност да буде са Њим, али могућност која није псотављена у или-или маниру. (На питање "зашто је овако" одговара се са "овако је јер је овако" иако то "овако" није ни било спорно постављачу питања.)

 

Лично верујем да су оваква питања ипак бесмислена, из разлога јер подразумевају да замислимо сасвим други начин постојања и сасвим друго биће у односу на човека, па самим тим човек не може да да одговор на њих нити би могао да га разуме, али таква и слична питања, макар за неке и даље остају на неки начин магнетски привлачна јер се баве оним за шта смо донекле и научени да представља централно питање постојања - слободом...

[Срђан Шијакињић]

Ako taj covek ne zasluzuje spasenje Bog nece da dopusti da se neko moli za njega. Drugo i onaj ko se seti da se moli za nekoga nije se slucajno setio.To je sve stvar Bozijeg promisla. Ako se ti recimo molis za pokoj dusa svojih bliznjih,onda ce sutra isto tako neko da se moli za tebe.

 

зар нема монаха и уопште људи који се моле за све који су икад постојали? уреду, све и да узмемо да се молимо за неког јер Бог хоће тог неког да спасе, опет не видим разлог зашто је та молитва ту. Редослед би ишао овако : Бог жели неког да спасе - Бог учини да се ми молимо за тог неког - Бог спасе тог неког. Чему други корак? 

[Zero]

Verujem da je sloboda prosta stvar... Nađoh na jednoj temi da je Aleksandar Milojkov napisao da je "sloboda ZA drugoga, a ne OD drugoga", što mi se dopalo. Moram da kažem da ni ja sa sobom nikada u potpunosti nisam raskrstio to šta će biti sa dušama onih koji budu osuđeni. Mislim, znamo, ali znati nije isto što i verovati... Skoro razgovarah sa jednim bratom u Hristu, i iz svega toga zaključismo da je prava sloboda kad daš svoju slobodu drugome. Otuda proističe i da je monah najslobodniji čovek na svetu (jer daje svoju slobodu svome starcu). Pitao me on kako muž i žena mogu da budu slobodni u braku. I jedino je rešenje ako se muževljeva i ženina volja poklapaju (aj da kažem tako) sa voljom Božijom. Tek tada može u svoj svojoj punoći da se kaže ono da žena gospodari muževljevim telom i obratno. 
Prosto, ako je Bog savršen, onda je i savršeno slobodan. Stoga, meni nekako dođe logično da jedino kroz zajednicu sa Njim možemo biti apsolutno slobodni... Izvinite na laičkom pristupu, izražavam mišljenje (ili mišljenja)

[Ненад Р.]

Оно што копка човека понекад је питање, зашто Бог будући Свемогућ није и човека створио са свим могућностима, као Бога,

 

Адам и Ева су живели у рају , па су направили грех .

Мислим да у сржи овог питања је тежња човека да буде у центар свега . Човек је похлепно биће и хтео би све , а да се притом ни мало не по мучи , али то никада није било нити ће бити по премудром промислу Господа нашег .

Ми морамо да заслужимо царство небеско ,па и тамо нећемо имати све могућности као Господ јер Бог је један и он је наш Пастир и на овом и на оном свету. 

Ја сматрам да имам велику слободу који ми је Господ Дао.