Разговарајте са др Драганом Богдановићем о здрављу и лечењу

[мирођија]

Хвала Вам!

Ми смо нашег петогодишњег сина почели да лечимо хомеопатијом,тј. лечи га доктор.

ОРЛ му је препоручио операцију сва три крајника и стављање аерационих цевчица у уши да би секрет који се накупио у тим каналима и који му је ослабио слух могао кроз њих да излази (годину дана мора да их носи).

Надамо се да ће бити добро и да неће морати на операцију.

Ово лечење је било успешно код петогодишњег сина наших познаника (исти проблем).

Ако неког интересује, јавићу како је протекло лечење.

А ако неко има неко хомеопатско искуство, нека ми јави.

Свако добро од Господа!

     

Интересовало, не интересовало, ипак ћу написати.

Лечење још увек траје. Хомеопатско лечење траје најмање онолико месеци колико година траје болест.

Од почетка лечења није имао упале крајника, мада му сада дајемо и сладолед, чак и кока-колу (ја сам против кока-коле, али му је дајем и хладнију да видим шта ће се десити).

Раније смо након сваког дужег трчања или скакања трчали лекару по антибиотик јер добије температуру и упалу крајника. Сад по цео дан не стаје и ништа!

Чује добро. Нема заглушења, мада их је имао на почетку (то се зове хомеопатско погоршање, када се на почетку лечења јављају симптоми болести).

И супруг је излечио синусе. Након много година нема "шкрипања" у носу, дише нормално.

Презадовољни смо.

                Да  ли  тај  доктор  лечи  и  честе  упале  ушију  хомеопатијом,

          код  одраслих  мислим? 

[Маша]

Хвала Вам!

Ми смо нашег петогодишњег сина почели да лечимо хомеопатијом,тј. лечи га доктор.

ОРЛ му је препоручио операцију сва три крајника и стављање аерационих цевчица у уши да би секрет који се накупио у тим каналима и који му је ослабио слух могао кроз њих да излази (годину дана мора да их носи).

Надамо се да ће бити добро и да неће морати на операцију.

Ово лечење је било успешно код петогодишњег сина наших познаника (исти проблем).

Ако неког интересује, јавићу како је протекло лечење.

А ако неко има неко хомеопатско искуство, нека ми јави.

Свако добро од Господа!

     

Интересовало, не интересовало, ипак ћу написати.

Лечење још увек траје. Хомеопатско лечење траје најмање онолико месеци колико година траје болест.

Од почетка лечења није имао упале крајника, мада му сада дајемо и сладолед, чак и кока-колу (ја сам против кока-коле, али му је дајем и хладнију да видим шта ће се десити).

Раније смо након сваког дужег трчања или скакања трчали лекару по антибиотик јер добије температуру и упалу крајника. Сад по цео дан не стаје и ништа!

Чује добро. Нема заглушења, мада их је имао на почетку (то се зове хомеопатско погоршање, када се на почетку лечења јављају симптоми болести).

И супруг је излечио синусе. Након много година нема "шкрипања" у носу, дише нормално.

Презадовољни смо.

                Да  ли  тај  доктор  лечи  и  честе  упале  ушију  хомеопатијом,

           код  одраслих  мислим?  crvenilo

Ova ''moja'' da.

[JESSY]

Draga Jessy,vidim da ste koristili sve moguce kapi za nos koje postoje,ali mi niste naveli sem devijacije da li su vam ORL specijalisti pronasli jos neki uzrok hronicne zapusenosti nosa,a ako sam dobro razumeo,Vi ste postali takoreci zavisni od tih kapi.

Ништа ми више није речено, осим што ме докторка питала да ли хоћу на операцију. А ја наравно нећу. Да, ја сам постала зависна од тих капи.Постоји ли још нека алтернатива?

[PACTKO]

                Да  ли  тај  доктор  лечи  и  честе  упале  ушију  хомеопатијом,

           код  одраслих  мислим?  4chsmu1

Ova ''moja'' da.

Вероватно. Нисам питала за то.

Прегледа те оним својим апаратом и одреди терапију.

Рекла нам је да не лечи епилепсију јер је још на почетку каријере (и хомеопатске и класичне медицине).

Пробајте онај старински рецепт с воском.

[dragan.dr]

Draga Jessy,posto se verovatno radi o izrazenoj devijaciji,koja ocigledno smeta prilikom disanja,jedini lek je operativni zahvat,pogotovo sto ste eto postali zavisni od kapi za nos,koji su inace samo simptomatska terapija.

Ne znam sta da Vam kazem,posavetujte se sa Vasim lekarom opste prakse,Vasim ORL specijalistima,pa donesite odluku sta je najbolje za Vas.

Veliki pozdrav.

[JESSY]

Хвала докторе

[antoneta]

        Моја мама такође има хронични ринитис... Оштетила је ваљда слузокожу носа капима силним од којих је исто постала зависна, мада нема девијацију септума... сећам се да је имала по једну бочицу у свакој јакни, у свакој просторији, хехехх... Доктори су јој рекли да јој је слузница сасвим отечена... и почела је да смањује капи, користила је једно време и Beconase, а сада само повремено Nasonex, и Marisol... било јој је много напорно да издржи кондиционе тренинге у војсци, јер није могла да удише довољан волумен ваздуха који јој је потребан у том напору, али каже и да јој је после трчања лакше, морски ваздух и та испарења изнад мора исто су деловали благодатно по носић... и сад и даље трчи, не могу да прецизирам шта јој је тачно помогло, мада мислим да се није баш скроз опоравила слузница, али знатно јој је боље...

[JESSY]

Хвала ти пуно Антонета, можда ми нешто од овога помогне

[dragan.dr]

Sunce je neophodno za život na Zemlji. Poznato je da su ga još stare kulture poštovale kao božanstvo. Istorijski zapisi govore o blagotvornim efektima sunca na telo i raspoloženje čoveka, zbog čega se i koristilo za lečenje različitih promena na koži. Međutim, nakon vekova modernizacije i tehnološkog napretka ljudskog društva koje se svakako neposredno odrazilo i na prirodu, poslednjih godina se više važnosti pridaje štetnim efektima sunca, i to pre svega na kožu.

Neke od dobro poznatih kožnih bolesti koje mogu biti izazvane ili pogoršane UV zracima uključuju aktiničke keratoze, bazocelularni i skvamocelularni karcinom kože , maligni melanom , kutani eritemski lupus, dermatomiozitis i polimorfne svetlosne erupcije.

Kako Sunce oštećuje kožu ?

Mehanizam oštećenja kože UV zracima je kompleksan. U najširem smislu može se podeliti na oksidativno oštećenje izazvano formiranjem slobodnih radikala i reaktivnih oksigenih specijesa i na oksigen nezavisno oštećenje koje nastaje apsorpcijom fotona.

Za fotohemijsku reakciju koja se odigrava u koži UV zraci moraju biti apsorbovani od strane hromofora, kada počinje serija fotohemijskih reakcija, koje mogu za rezultat imati promene u smislu fotostarenja ili kancera kože. Ove fotohemijske reakcije rezultuju promenama na DNA, a  takođe mogu izmeniti proteine i lipide u ćelijama kože, rezultujući promenama u njihovim funkcijama. Njihova akumulacija dovodi do starenja tkiva. Telo je dobro opremljeno da se bori sa oksidativnim stresom, uobičajeno koristeći sopstvene antioksidantne enzime i neenzimske antioksidante kojima umanjuje ove promene. Međutim, ponekada UV zraci i drugi generatori slobodnih radikala uspeju da nadvladaju sistem, kada prirodna zaštitna kontrola postaje neadekvatna, što kao rezultat ima oksidativni stres.

Od praktičnog je značaja poznavanje sunčevog spektra, koga čine UVB zraci odgovorni za pregorevanje i koji nose sa sobom veliki rizik za nastanak karcinoma kože. Na drugoj strani su UVA zraci, koji prodiru dublje, veće su talasne dužine  i  odgovorni su za promene u okviru fotostarenja. Takođe, mnogi  lekovi mogu biti fotosenzitivni, pa je u vreme njihovog uzimanja potrebno paziti na izloženost Suncu da ne bi došlo do razvoja alergijskih reakcija.

Edukacija pacijenata u smislu adekvatne zaštite od Sunca je jedan od najvažnijih zadataka većine kliničara, pre svega dermatologa koji se uglavnom i bave širokim spektrom promena na koži koje su nastale usled izlaganja Suncu.

Pouzdano je dokazano da ultravioletni (UV) zraci izazivaju opekotine, prevremeno starenje kože ili fotostarenje, doprinose razvoju karcinoma kože i katarakte, a mogu izazvati imunu supresiju ili aktivirati latentne viruse.

Važnost lokalne fotoprotekcije je dobro poznata. Zbog toga je od posebne važnosti pitanje: da li je moguće obezbediti dodatnu unutrašnju zaštitu kože.

Nekoliko studija je  poslednjih godina pokazalo da je moguće adekvatnom ishranom pojačati odbrambene moći celog organizma, samim tim i kože u borbi protiv štetnih efekata UV zračenj a. To može biti dobra dodatna strategija, još uvek nedovoljno poznata i malo korišćena.

Koliko je važna ishrana u zaštiti od Sunca?

Pored korišćenja odgovarajućih lokalnih preparata za zaštitu, koža se takodje može hraniti i "iznutra" da bi se izbeglo njeno oštećenje od preteranog izlaganja UV zračenju. Uzimanje hrane bogate antioksidantima i hrane koja deluje antiinflamatorno, može pomoći i koži i čitavom telu u odbrani od UV zraka.

Slobodni radikali koji se proizvode usled dejstva sunčevih zraka su odgovorni za oštećenje ćelija, starenje i povećan rizik od kancera kože. Antioksidanti imaju ulogu da suprimiraju slobodne radikale i tako zaustave njihova štetna dejstva.

Neki antioksidanti su svima jako dobro poznati:  vitamin A, C i E, selen, beta karoten i likopen.

Teorijski, u hrani biljnog porekla postoji na hiljade komponenti koje imaju osobine antioksidanata. Savremena nauka će mnoge od njih i otkriti u godinama koje su pred nama.

Ove supstance štite biljke od jake UV radijacije, i kada se one kasnije konzumiraju u tkivima čoveka zadržavaju isti efekat.

Da li pravilna ishrana može zameniti kreme za sunčanje?

Odgovor je: Ne. To neće zameniti lokalnu zaštitu, ali će dodati ’’bonus” unutrašnjoj zaštiti koja će biti prisutna 365 dana u godini.

Kako ishranom kožu pripremiti za leto?

Dobar  predlog je ishrana predominantno bazirana na hrani biljnog porekla, sa povremenim uzimanjem ribe. Odredjene vrste riba kao što su losos, tuna i sardine su bogate  omega 3 kiselinama, koje imaju antizapaljenska svojstva.

Voće, povrće, različite vrste semenja, proizvodi od punog zrna, koštunjavo voće i pasulj su bogati antioksidantima. Takođe, ove supstance se u velikim količinama nalaze u naru, borovnici, malini, lisnatom zelenom povrću, višnji, šljivi, crnoj čokoladi i čaju. Generalno, što je tamnija boja, veća je koncentracija zaštitnih biljnih komponenti.

Vitamin C koji se nalazi u voću dobro je poznati prijatelj kože. Poznata je njegova uloga u proizvodnji kolagena, tako da je značajan za prevenciju pojave bora. On je najčešći antioksidans koji se unosi u kožu, ali se brzo razgradjuje.

Dobro je jesti hranu bogatu likopenima kao što su paradajz i crvene paprike. Likopen deluje kao unutrašnji fotoprotektor povećavajući koži sposobnost odbrane od Sunca. Studija koja je radjena prošle godine u Britaniji pokazala je da ishrana bazirana na paradajzu povećava zaštitnu sposobnost kože za oko 33%. Kuvani paradajz ima više likopena nego sveži, a dodatkom maslinovog ulja se poboljšava njegova apsorpcija.

Kada temperatura raste, potreban je veæć unos tečnosti. Pokušajte da pijete uglavnom vodu, nezasladjene zelene, bele ili crne čajeve, kao i biljne čajeve. Time u najvećoj meri izbegavate bliss jeeee kalorije i veštačke zasladjivače. Što se čajeva tiče, da bi se postigao njihov antioksidantni efekat potrebna je dnevna količina od 4 do 5 šolja. Za zeleni čaj je poznato da sadrži kategoriju antioksidanata koji se nazivaju polifenolima, a koji povećavaju sposobnost kože za zaštitu od Sunca, smanjuju oštećenja nastala UV zracima i štite je od fotostarenja.

Mada kakao nije popularan kao letnji napitak, postoje studije koje dokazuju da njegovo konzumiranje može redukovati štetne efekte Sunca na kožu. Crna čokolada u velikoj količini sadrži kakao.

Da li postoji neka hrana koju treba izbegavati na Suncu ?

Potrebno je ograničiti unos alkohola i napitaka sa kofeinom, jer oni mogu izazvati dehidrataciju, posebno u uslovima velike vlage ili prilikom dužih boravaka na Suncu. Šećer i zasićene masti su proinflamatorne supstance i ubrzavaju proces starenja, pa ih treba izbegavati.

Kako ulja deluju  na kožu - spolja i iznutra?

Povećavajući količinu određenih ulja u ishrani možete redukovati oštećenja koja izaziva veoma opasna UV radijacija.

Posebno su važne omega 3 masne kiseline koje se nalaze u nekim vrstama riba. One ne blokiraju sunčeve zrake, ali imaju antizapaljenski potencijal i na taj način štite kožu.

Većina istraživanja je dokazala da ove masne kiseline produžavaju vreme koje je inače potrebno da nastanu opekotine, a neki naučnici tvrde da čak mogu smanjiti i rizik od nastanka kancera kože. Zbog svega toga one su neophodne u našem organizmu.

Da li je potrebno uzimati i dodatke ishrani u vidu tableta i koje?

Idealno, trebalo bi da se sve potrebne materije unose hranom, mada postoje situacije kada su suplementi korisni i preporučuju se. Kada je nečija ishrana nedovoljna, bazični multivitaminski preparati su neka vrsta osiguranja. Ostalo bi mogli biti preparati kalcijuma, magnezijuma, vitamina D i omega 3 masnih kiselina.

Naravno, preporuke za uzimanje takvih preparata bi trebalo da se donose  individulano, za svaku osobu posebno, u odnosu na  njene potrebe, način života i ishrane, eventualno bolesti i naravno genetike.

Da li se može preterati sa uzimanjem takvih preparata?

Odgovor je: Da. Svakako postoji mogućnost da uzmete previše vitamina. Nije dobra ideja uzimati velike količine jednog vitamina. Budite pažljivi sa vitaminom A. Ne bi trebalo da uzimate više  3000 IJ (internacionalnih jedinica) dnevno u formi retinola iz životinjskih izvora. Ova forma može biti toksična za jetru. Beta karoten iz biljaka, može biti konvertovan u vitamin A u telu, ali on nema te toksične efekte. Međutim, pušači ne bi trebalo da uzimaju suplemente sa beta karotenom zbog nekih studija gde se pokazalo da postoji povezanost sa kancerom pluća. Bezbedni su za nepušače. Sigurna i zdrava alternativa je žuto, narandžasto i crveno voće bogato retinoidima.

Ne preporučujem velike količine beta karotena. Velika količina beta karotena prebojava kožu narandžasto. Bolje je obezbediti ga preko hrane, jer na primer pola šolje kuvanog spanaća ima preko 11000 IJ vitamina A od beta karotena, a jedna prosečna šargarepa oko 8600 IJ vitamina A, a pored toga sadrže i druge korisne materije.

Unutrašnja protekcija koja se može postići uzimanjem određene vrste hrane svakako nije alternativa upotrebi preparata sa visokim zaštitnim faktorom. Međutim, povećana sistemska unutrašnja zaštita od UV zraka doprinosi dugotrajnijoj odbrani i predstavlja strategiju koju bi trebalo razvijati.

Prvi korak je svakako biti svestan rizika i ustanoviti korisne navike koje će pomoći u zaštiti od Sunca i njegovih štetnih efekata.

[dragan.dr]

Dragi moji,dugo nisam nista pisao,jer sam bio malo na odmoru.Evo sada sam resio da napisem par recenica o upali pluca,ponerkad vrlo teskom oboljenju.

Pneumonija je zapaljenje plućnog parenhima koje zahvata alveolne prostore i intersticijum (prostor između alveola) pluća. Ova bolest predstavlja najopasnije oboljenje respiratornog sistema i može biti uzrokovana različitim mikroorganizmima. Javlja se u svim starosnim dobima, a posebno kod osoba sa različitim hroničnim bolestima i oštećenjima obrambenog sistema. Pneumonija je najčešća i najteža, a vrlo često i smrtonosna bolest kod starijih ljudi.

Učestalost

Pneumonija je i danas čest uzrok smrtnosti, uprkos savremenoj antibiotskoj terapiji moćnog delovanja. U Velikoj Britaniji od upale pluća godišnje umre 60 000 osoba. Ova bolest odnosi 10 puta više života nego sve druge zarazne bolesti. U SAD-u pneumonija je među vodećim uzrocima smrti. U zemljama u razvoju infekcije donjih disajnih puteva najčešći su uzrok umiranja.  Osobe starije od 65 godina imaju povećani rizik od upale pluća. Kod starijih osoba postepeno slabe mehanizmi obrane od infekcija i često su izloženi hroničnim bolestima kao što su: hronična opstruktivna plućna bolest (HOPB), bolesti srca, bubrega i jetre, ateroskleroza i dijabetes. Vrlo često u zimskim mesecima različite respiratorne infekcije i grip predhode pojavi upale pluća.

Uzrok nastanka

Pneumoniju mogu uzrokovati bakterije, virusi, gljivice, a može nastati i udisanjem (aspiracijom) prašine, hemijskih supstanci, hrane ili povraćenog sadržaja. Najčešći uzročnik je Streptococcus pneumoniae (pneumokok), slede Straphylococcus aureus, Haemophylus influenzae, Klebsiella pneumonia i drugi gram - negativni bacili, Legionella pneumophila, Mycoplasma pneumoniae, virus Influenzae A i B, Chlamydia psittaci, itd.

Pulmolozi  pneumonije dele na:

tipične - bakterijske

atipične

Bakterijske pneumonije najčešće uzrokuju sledeće bakterije: pneumokok, Haemophilus influenzae i Moraxella catarrhalis.

Atipične pneumonije uzrokuju bakterije kao Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia pneumoniae, Legionella, ali i respiratorni virus i one zahtevaju drugačiji terapijski pristup u odnosu na bakterijske(tipične) pneumonije..

Klinička slika

Kao i većina infektivnih oboljenja i pneumonija se karakteriće prisustvom nespecifičnih i specifičnih simptoma. Opšti simptomi (nespecifični) u pneumoniji slični su kao kod infekcija uopšte, a to su groznica, gubitak apetita, znojenje, drhtavica, bolovi u mišićima i zglobovima i glavobolja. Kod nekih bolesnika postoje anamnezni podaci o neposredno preboleloj infekciji gornjih disajnih puteva, obično virusnog porekla.

Kod infekcija izazvanih pneumokokom ili stafilokokom teška slika bolesti može se razviti u toku nekoliko sati, dok je kod pneumonije prouzrokovane mikoplazmom razvoj produžen na dve do tri nedelje. Poremećaj svesti i konfuznost prate pneumonije izazvane najčešće psitakozom. Respiratomi simptomi variraju, i zavise od imunog sistema osobe i težine bolesti. Kašalj se javlja kod skoro svih obolelih, nedostatak vazduha oseća više od dve trećine, pleuralni bol oko 60%, iskašljava više od polovine. U početku bolesti ispljuvak je oskudan ili ga nema, a u daljem toku bolesti postaje gnojav. Visoka temperatura i drhtavica česti su kod mladih osoba s pneumokoknom pneumonijom, od kojih trećina ima herpes na usnama. Atipične pneumonije, počinju sporije sa lakšom kliničkom slikom, u odnosu na bakterijske, jer se klinički simptomi razvijaju postupno. Temperatura raste postepeno i može bitim izuzetno visoka, ali je izuzetno retko praćena drhtavicom. Prisutni su i opšti simptomi, poput, glavobolje, bola u mišićima i zglobovima, opšte slabosti i umora. Kašalj se obično zapaža nakon 3 do 4 dana, i uglavnom je suv i iritabilan, bez mogućnosti iskašljavanja. Zbog nekarakterističnih simptoma dijagnoza se postavlja kasnije nego u bakterijskim pneumonijama, često tek nakon rendgenskog snimanja pluća.   

Dijagnoza

Dijagnoza pmeumonije se postavlja nakon kliničkog pregleda, na osnovu simptomatologije i fizičkog nalaza. Osim toga lekar će zatražiti rengenski snimak pluća i srca, a serološka ispitivanja će pokazati povišen broj leukocita(belih krvnih zrnaca) i uvećanu sedimentaciju, što je jasan dokaz da se u organizmu odvija zapaljenski proces uzrokovan infektivnim agensom. Auskultativnim nalazom primećuje se pucketanje i penušav šum, karakterističan za postojanje tečnosti u alveolarnom prostoru. Analizom sputuma(ispljuvka) moguće je izolovati uzročnika infekcije i na osnovu toga propisati adekvatnu terapiju.

Lečenje

Pravac u lečenju pneumonije zavisiće od izolovanog uzročnika. Bakterijska pneumonija se leči antibioticima kao što su penicilini, makrolidi (azitromicin), cefalosporini. Neophodno je pridržavati se uputstava lekara i dinamike uzimanja terapije, jer u suprotnom može doći do neizlečenja i ponovnog povratka bolesti.  Kod atipične pneumonije preporučuje se vitaminska terapija sa puno unosa tečnosti u organizam. 

Određene vrste virusne upale pluća mogu se lečiti nekim antivirusnim lekovima, jer antibiotici ne deluju na viruse.  Izuzetak predstavlja atipična pneumonija izazvana Mycoplasmom pneumoniae i ona se leči antibioticima i to najčešće azitromicinom jednom tebletom u toku dana. Bitan aspekt u lečenju pneumonije predstavlja i simptomatska terapija(terapija koja otklanja simptome). Lekari preporučuju primenu antipiretika(lekovi za snižavanje telesne temperature) i lekova koji će omogućiti lakše iskašljavanje. Ponekad je potrebno duže vreme da bi se bolesnik oporavio od virusne nego od bakterijske pneumonije.

Prognoza

Prognoza zavisi od više faktora. Pre svega od imunog stanja organizma bolesne osobe, starosne dobi, uzročnika, težine bolesti i prisutnosti nekih drugih hroničnih bolesti. Zato je neophodno da se starije osobe zdravo hrane, odmaraju i vode računa o opštem zdravlju, a da se i na prvu pojavu simptoma obrate lekaru. Važan faktor u prevenciji je i pravovremena vakcinacija. Posebno tešku kliničku sliku imaju pušači zbog već kompromitovane plućne ventilacije, stoga se preporučuje prestanak pušenja kod ovih bolesnika.

[dragan.dr]

Dragi moji,nazalost maligne bolesti u nasem okruzenju su u sve vecem i vecem porastu.

Rak dojki i grlica materice je najcesca maligna bolest kod zena.Vrlo bitno je otkriti ga na vreme,u ranom stadijumu,kada je i izleciv.

Zato cu sada reci nesto o samopregledu dojki,kao jednom od bitnih metoda ranog otkrivanja karcinoma dojki.

Najmanje što zdrava žena može da učini za sebe je da sama pregleda svoje dojke jednom mesečno. Samopregled treba obavljati od 10. do 15. dana od prvog dana menstruacije. U menopauzi žena sama treba da odredi jedan dan u mesecu za samopregled i da, po mogućnosti, uvek pregleda svoje dojke približno istog dana.

Uputstvo za samopregled dojki

1. Lezite na leđa i podmetnite jastuk ispod desnog ramena. Stavite desnu ruku ispod glave.

2. Koristite vrhove kažiprsta, srednjeg prsta i domalog prsta leve ruke da biste, ako postoji, opipali bilo kakav čvor ili otvrdlinu u desnoj dojci.

3. Prste pritisnite dovoljno čvrsto, ali ipak nežno, da biste osetili i upoznali strukturu svoje dojke. Upamtite kakav je to osećaj, jer je važno prepoznati i osetiti uvek isto. Normalno je osetiti čvrstu liniju u donjem polukrugu svake dojke.

4. Vrhovima prstiju treba da pravite pokrete: možete odabrati kružne pokrete, pokrete gore-dole ili pokrete prema i od bradavice. Važno je koristiti uvek isti način, jer tako ćete uvek prelaziti preko cele dojke, a i pomoći će Vam da upamtite kakav je to osećaj pod prstima.

5. Uradite samopregled na isti način, prelazeći preko leve dojke desnom rukom.

6. Samopregled obe dojke treba ponoviti istom tehnikom i u stojećem stavu, jednom rukom podignutom i stavljenom iza glave. Na ovaj način ćete lakše pregledati gornji deo dojke i deo prema pazuhu. Pošto se neke promene lakše osete kad je koža mokra i nasapunjana, preporučuje se samopregled pod tušem.

Svaki put dobro pogledajte i kožu dojke i bradavicu, uočavajući bilo kakve promene na njima.

U slučaju da pronađete ili uočite bilo kakvu promenu odmah treba da se javite lekaru!

[dragan.dr]

Proširene vene (varices)

Proširene vene su dominantna bolest površnog venskog sistema. Pod proširenim venama podrazumevaju se dilatirane, izuvijugane i prominentne površne vene donjih ekstremiteta. Bolest je lake prirode i bezopasna je po život bolesnika. Međutim, proširene vene predstavljaju značajan socijalno-medicinski problem u razvijenim zemljama sveta zbog svoje velike učestalosti i ograničavanja radne sposobnosti obolelih.

Kako nastaju proširene vene?

Etiologija proširenih vena još uvek je nerazjašnjena. Činjenica da je čovek jedino živo biće na zemlji koji ima uspravni stav i dvonožno kretanje, kao i da jedino oboleva od proširenih vena (kod četvoronožnih životinja se ne javljaju proširene vene) ukazuje da nepovoljni hemodinamski uslovi u donjim ekstremitetima čoveka, u kojima se krv vraća prema srcu nasuprot dejstvu sila zemljine teže, te imaju značajnu etiopatogenetsku ulogu.

Što se tiče uzroka nastanka proširenih vena dominantne su dve teorije.

Prva smatra insuficijenciju valvula u glavnim stablima safenskih vena glavnim uzrokom proširenih vena, jer insuficijentne valvule omogućavaju regurgitaciju (vraćanje) krvi i povećanja venskog pritiska u distalnim segmentima.

Druga teorija smatra da je slabost venskih zidova uzrok proširenih vena, jer usled slabosti zidova dolazi do dilatacije pojedinih segmenta vena i insuficijencije valvula.

Dok se još uvek vodi polemika da li su insuficijentnost valvula ili slabost zida posledica kongenitalnih ili stečenih poremećaja dobro su poznati faktori rizika od značaja za njihov nastanak. Najznačajniji su: ženski pol i trudnoća (žene obolevaju 6 puta više od muškaraca, najčešće se javljaju posle 2 ili 3 trudnoće), profesije u kojima se dugo stoji i malo kreće (berberi, hirurzi..), gojaznost itd.

Svojim nastankom proširene vene dovode do otežanog vraćanja venske krvi u duboke vene, venske staze i povećanja venskog pritiska (hronične venske insuficijencije) u koži i potkožnom tkivu, praćene karakterističnim simptomima i znacima. Za razliku od primarnih proširenih vena, sekundarne proširene vene predstavljaju komplikaciju oboljenja dubokih i komunikantnih vena ili arteriovenskih fistula usled povećanog protoka i venskog pritiska. Klinička slika je varijabilna.

Estetski problem i niz drugih simptoma

U velikom broju slučajeva bolest je asimptomatska, praćena estetskim problemima naročito kod žena. Kod simptomatskih oblika najčešći simptomi i znaci su:

osećaj težine i napetosti u nogama na kraju dana ili posle dužeg stajanja koji nestaje tokom noći ili podizanjem ekstremiteta,

svrab na koži i bolni grčevi u mišićima tokom noći,

otoci u predelu skočnog zgloba koji se povlače tokom noći ili podizanjem ekstremiteta.

Neki autori, iz didaktičkih razloga, uobičavaju podelu na četiri klinička stadijuma. Cilj takvog klasifikovanja je potenciranje progresivnosti razvoja bolesti, uz napomenu da granice pojedinih stadijuma nisu uvek jasne.

Stadijumi bolesti proširenih vena

Prvi stadijum proširenih vena obuhvata tzv. kozmetičke (estetske) promene koje se manifestuju sitnim končastim, mrežastim ili metličastim proširenjima venskih sudova. Kod takvih bolesnika ne postoje poremećaji protoka venske krvi, a tegobe koje se javljaju su uglavnom estetske prirode. Kod nekih bolesnica zavisno od profesije (manekenke, estradne umetnice), pojava takvih promena može dovesti do psihičkih patnji.

Drugi klinički stadijum karakteriše pojava prostranijih i većih venskih proširenja koja su lokalizovana uglavnom u donjim delovima nogu (oko skočnog zgloba i na stopalu). Pri dužem stajanju može se javiti otok ( edem) stopala oko skočnog zgloba. Kod takvih bolesnika se javljaju i prve tegobe koje su izraženije tokom i neposredno posle dugotrajnijeg statičkog opterećenja. Najčešće tegobe su: bolovi, osećaj napetosti i nadutosti nogu, povišena lokalna temperatura i osećaj težine u nogama. Tegobe su obično izraženije noću, a kod nekih bolesnica i u vreme menstruacije.

Treći klinički stadijum se karakteriše značajnim proširenjima potkožnih vena koje su izvijugane, nepravilno i obilno proširene do debljine prsta, ponekad sa znacima tromboflebitisa, fiksiranog tromba (ugruška) u njima i promenama u boji okolne kože. U ovom stadijumu se obično nalazi i oštećenje zalistaka na ušću površinskih u duboke vene. Promene su najčešće izražene u slivu velike i male površinske vene nogu.

Poremećaji venskog protoka dovode i do oštećenja mikrocirkulacije i limfnog sistema. Ova stanja se manifestuje bolovima, osećajem nadutosti i 'raspinjanja' nogu, povremenim grčevima (posebno noću), trnjenjem, jačom prokrvljenošću kapilara, otocima pri stajanju, oštećenjem kože naročito u predelu stopala i oko skočnog zgloba i sličnim manifestacijama.

Kod bolesnika sa ovim stadijumom učestali su bolni tromboflebitisi variksa sa mogućim širenjem procesa i zahvatanjem glavnih površnih venskih stabala.

Četvrti stadijum obuhvata različite i brojne trofičke promene (promene u ishrani) kože i potkožnog tkiva. Variksi mogu biti različito ispoljeni, od slabih do enormnih. Karakteristična je pojava kožnih promena prouzrokovanih venskim zastojem. To su dermatitična, ekcematoidna, pigmentna i druga oštećenja kože. Koža i potkožno tkivo se takođe menja i postaje sve više istanjena, atrofična ili zadebljala, ljuspasta i edematozna (dermatoskleroza). U ovom stadijumu nastaju i venske razjedine (ulcus venosum) bilo hipostatičkog ili posttrombotskog tipa.

Variksi u ovoj, terminalnoj fazi su skloni prskanju (pri dejstvu lake ozlede) što se manifestuje potkožnim krvarenjima ili pri prskanju (rupturi) većih variksa. U regiji istanjene kože može nastati i dramatično spoljašnje vensko krvarenje. Pri pojavi ove komplikacije neophodno je bolesnika postaviti u ležeći položaj, podići (elevirati) mu nogu, plasirati kompresivni zavoj od prstiju na stopalima do iznad mesta krvarenja i potom bolesnika uputiti na lečenje u odgovarajuću hiruršku ustanovu.

Upotreba elastičnih poveski, pogotovu iznad mesta krvarenja (stezanje kanapom, maramicom, gumom i sl.) ne sprečava nego pospešuje vensko krvavljenje iz raspuklih variksa. Svi bolesnici IV kliničkog stadijuma su zbog dugotrajnog, progresivnog i jakog hroničnog venskog zastoja, smanjene radne sposobnosti za zanimanja koja zahtevaju dugotrajno pasivno stajanje (statički zamor). Ta invalidnost se vremenom povećava pogotovo ako se ne preduzmu adekvatne mere prevencije i lečenja.

Od varikoziteta treba razlikovati tzv. uvećanja, hipertrofije, venektazije - ravnomerna proširenja venskih stabala izavanih pojačanim protokom venske krvi (kod sportista, fizičkih radnika, itd.). Komplikacije varikoziteta se najčešće ispoljavaju pojavom i razvojem teškog hroničnog venskog zastoja koji je praćen ozbiljnim narušavanjem venskog protoka i značajnim invaliditetom. Pored toga, u razvijenijim variksima dolazi do zastoja krvi, pa mogu nastati tromboze koje širenjem zahvataju i glavna površinska stabla, pri čemu nisu retke ni tromboembolijske komplikacije.

Dijagnoza

Osnove dijagnoze venskih variksa se utvrđuju već inspekcijom u uspravnom stavu bolesnika. Pažljivom palpacijom se može otkriti postojanje tromboznih (trombotičnih) masa unutar variksa, a auskultacijom se isključuje eventualno postojanje arterio-venskih spojeva (šantova).

Za preciznu lokalizaciju i stepen oštećenja funkcije venskih zalistaka neophodno je koristiti funkcionalne probe (testove za otkrivanje slabosti površnih odnosno komunikantnih vena).

Posebno je značajna primena EHO Doppler ultrazvuka, čime se značajno može smanjiti upotreba flebografije ili drugih invazivnih dijagnostičkih postupaka.

Kako lečiti proširene vene?

Terapija proširenih vena može biti:

konzervativna,

sklero-kompresivna (injekciona) i

hirurška.

Lečenje varikoziteta je teško i praćeno je značajnom pojavom ponovnih proširenja (recidivni variksi). Ponovni, recidivni ili rekurentni variksi mogu biti pravi (ponovna pojava prethodno odstranjenih variksa) ili lažni (pojava variksa van zone lečenja). Učestalost ponovne pojave variksa zavisi od vrste lečenja (konzervativno lečenje je praćeno obaveznim naknadnim variksima, hirurški metodi su praćeni značajno manjim procentom naknadnih rekurentnih variksa), sprovođenja preventivnih mera (elastična bandaža i izbegavanja statičkog opterećenja nogu, značajno sprečava pojavu naknadnih variksa).

Slično deluje i izbegavanje drugih faktora rizika (redukcija telesne težine, aktiviranje mišićne venske pumpe, itd.). Tip preduzetih terapijskih postupaka je diktiran stepenom uznapredovalosti venskog zastoja, tj. kliničkim stadijumom oboljenja.

U prvom stadijumu ne preporučuje se ni hirurško, ni sklerozantno lečenje, a upotreba medikamenata je minimalno dozvoljena (lokalno - masti) i eventualno, povremena upotreba antiagregacione terapije. U ovoj fazi, najefikasnije je sprovođenje preventivnih mera (upotreba elastičnih zavoja ili čarapa, aktiviranje venske pumpe, izbegavanje dugotrajnijeg pasivnog stajanja i drugih faktora rizika).

U drugom stadijumu potrebno je nastaviti sa primenom elastične bandaže i opisanih preventivnih mera uz upotrebu venoaktivnih i antiagregacionih medikamenata. Savetuje se i primena sklerozantne terapije.

Treći i četvrti klinički stadijum zahtevaju lečenje operativnim postupcima (ekstirpacija - vađenje variksa, sa ili bez delimičnog ili kompletnog odstranjenja glavnih površinskih venskih stabala, insuficijentnih komunikantnih - perforantnih vena, a ponekad su potrebne i hirurške intervencije na dubokim venama).

Konzervativna terapija

Konzervativna terapija sastoji se od davanja saveta za primenu niza mera kojima se može sprečiti progresija bolesti i tegobe bolesnika (izbegavanje dugog stajanja i sedenja, elevacija ekstremirteta pri odmoru, svakodnevno kretanje, vežbe i bavljenje sportom kojim se aktivira mišićna pumpa) ili nošenja elastičnih zavoja ili čarapa.

Svrha nošenja elastičnih zavoja ili čarapa je da spoljnom kompresijom na proširene vene ne dozvoljavaju njihovo ispunjivanje krvlju. Da bi ostvarili svoju svrhu moraju imati odgovarajuću veličinu i čvrstinu i moraju se oblačiti samo u ležećem položaju. Elastične zavoje ili čarape treba stavljati ujutro posle buđenja. Noga koju treba poviti treba da je podignuta iznad nivoa grudnog koša. Na taj način stvaraju se hemodinamski uslovi da se prazne venski depoi i svi venski sudovi iz noge. Zatim se plasira elastični zavoj počev od prstiju na stopalima, sve do nivoa prepone.

S obzirom na to da sve vreme noga treba da je podignuta, preporučuje se da bolesnik sam sebi ne postavlja zavoj, nego da to učini neki drugi član porodice. Zavoj se plasira tako da sledeći navoj prekriva najmanje 1/2 do 2/3 prethodnog navoja. Znatan broj bolesnika ne trpi pritisak koji vrši kompresivni zavoj, pa je potrebno postepeno povećavati pritisak elastičnog zavoja tj. u početku zavoj stavljati blago zategnut, a kasnije ga sve više i postupno stezati. Pored toga, kod nekih bolesnika sa promenjenom kožom (dermatitis, ulceracije), može doći do alergijskih ili zapaljenskih reakcija zbog kontakta gume iz zavoja sa oštećenom kožom. U takvim slučajevima preporučuje se lokalno plasiranje masti, pokrivanje takvih mesta sa čistom (najbolje sterilnom) gazom i zatim plasiranje elastičnog zavoja.

Kod bolesnika sa teškim ulceroznim promenama, savetuje se lokalna obrada (toaleta sa antispeticima), stavljanje tri do četiri gaze na mestu ulceracije (tako da se postigne jača kompresija), pa preko svega plasiranje dvostrukog elastičnog zavoja.

Elastične čarape se plasiraju na sličan način. Noga, takođe, treba da je podignuta iznad nivoa grudnog koša, pa se čarapa pažljivo navuče sve do prepone. U slučaju pojave zapaljenskih reakcija potrebno je sprovoditi zaštitu kože na isti način kao što je opisano za primenu elastičnih zavoja. Osnovna funkcija plasiranih elastičnih zavoja ili čarapa je postizanje pritiska na duboki sistem i nadoknada gubitka funkcije mišićne fascije čime se pospešuje protok kroz vene nogu.

Sklero-kompresivna terapija

Kompresivna skleroterapija se često upotrebljava, ali i mnogo zloupotrebljava u tretmanu varikoziteta. Tako je utvrđeno da je 18% venskih ulkusa posledica ranije neadekvatne sklerozantne terapije. Zato je neophodno da se ovo lečenje sprovodi striktnim poštovanjem osnovnih principa metode (iniciranje sklerozantnog sredstva u ispražnjeni venski sud gde ne preti mogućnost nastanka i širenja tromboze), pravilnom primenom elastične bandaže i posleskleroznog tretmana.

Pored toga, neophodno je postaviti precizne indikacije (manji i estetski variksi, laki rekurentni postoperativni variksi), a ne primenjivati skleroterapiju kod bolesnika sa kontraindikacijama (debele noge, akutni celulitis, alergijske reakcije na sklerozantna sredstva, iniciranje u variks koji direktno komunicira sa magistralnom venom, nepokretni bolesnici itd). Samo na taj način izbegavaju se komplikacije ovog tretmana (postinjekcioni ulkus, venska tromboza, pigmentacija i zadebljanje kože, alergijske i anafilaktičke reakcije).

Sprovođenje sklerozantne terapije se ne savetuje tokom trudnoće. U svakodnevnoj kliničkoj praksi (izvodi se u ambulantnim uslovima) primenjuju se različite supstance koje mogu dovesti do sklerozacije vena, a najčešće se primenjuje 2-3% natrijum tetra-daktil-sulfat (aetoxysclerol). Postoje različite tehnike primene sklerozantne terapije.

Ranije se sklerozantno sredstvo ubrizgavalo direktno u variks ili u venu što je dovodilo do stvaranja ugruška na mestu davanja, a posle nekoliko dana rađena je incizija (sečenje kože) i odstranjenje ugruška. U poslednje vreme sve više autora prednost daje tzv. kompresivnoj skleroterapiji koja se sastoji u ubrizgavanju sklerozantnog sredstva u prethodno ispražnjenu venu, a zatim se vena komprimuje posebnim tupferom (tamponom) i drži pod elastičnim zavojem najmanje dve nedelje. Kod ovakvog postupka obično nije potrebna dodatna incizija kože.

Hirurško lečenje

Hirurško lečenje površinskih variksa i perforantnih vena se sprovodi kod bolesnika gde preventivne mere, upotreba medikamenata, sklerozantne i druge terapije ne dovode do venodinamskih poboljšanja, pa prete ili se pojave znaci akutnih komplikacija (tromboflebitis), hroničnog venskog zastoja ili vitalne komplikacije (embolije pluća). Operativni zahvat se može preduzeti i zbog krvarenja iz varikoziteta ili estetskih razloga (najčešće).

Operativni tretman je najuspešniji oblik terapije proširenih vena. Sastoji se iz operativnog uklanjanja svih varikoziteta, insuficijentnih venskih segmenata ili celih magistralnih vena površnog venskog sistema. Spadaju u red lakših hirurških intervencija sa minimalnim operativnim rizikom (mali broj postoperativnih komplikacija i niski mortalitet).

[Guest]

Е ово су стручни текстови и те како вреде да се прочитају!

dada за мог Буразера  slava3

[dragan.dr]

                                          LUMBALNI SINDROM

Lumbalni sindrom prestavlja bol u krstima koji se može spuštati duž noge, uz moguću pojavu grča (stegnutosti) mišića i ograničene pokretljivosti tog dela kičme. Zbog svoje učestalosti ovaj sindrom predstavlja bolest civilizacije, kod koje se bol javlja naglo ili postepeno, nekada je veoma jak i nažalost ponavlja se.

Uzrok

Najčešći uzrok su degenerativne promene u lumbalnom delu kičme. To su promene koje nastaju starenjem kičmenog stuba i njegovim opterećenjem. Ne znači da se javlja kod starih ljudi, naprotiv, sve češće zbog promene zivotnog stila, se javlja kod osoba izmedju 30 i 40 godina, pa i mlađih. Drugi znatno ređi uzroci su povrede, zapaljenja, tumori i suženja arterija.

Zbog opterećenja kičme, vremenom dolazi do promena na međupršljenskom diskusu. Njegovo jezgro (nucleul pulposus) se suši, a na prstenu (anulus fibrosus), koji ga okružuje, javljaju se pukotine. Pri naprezanju jezgro moze da prodre u pukotine prstena izazivajući bol. Ovo su višegodišnje promene, a kao zadnja faza može se javiti diskus hernija. Pri nekom naglom pokretu prsten prska, jezgro se provlači i vrši pritisak na korenove živaca ili (redje) ide ka kičmenoj moždini.

Diskus hernija se najčešće (u 95% slučajeva) javlja na najopterećenijem delu kičme, a to je između četvrtog i petog lumbalnog pršljena ( L4-L5 ) i između petog lumbalnog i sakralne kosti ( L5-S1 ).

Faktori koji doprinose promenama na kičmenom stubu su starenje, osteoporoza, slabost leđnih mišića, fizički napor, podizanje deških predmeta, savijanje, iznenadni nezgodni pokreti, neudoban ležaj, pušenje i debljina.

Tegobe

Glavna tegoba je bol u krstima koji se pojačava pri pokretanju i naprezanju. Kao reakcija na bol javlja se refleksno grčenje mišića oko kičme i njena iskrivljenost i ukočenost (analgična skolioza). To ima za cilj ograničenje pokretljivosti kičme da nebi došlo do oštećenja živca. Naročito je onemogućeno pokretanje unazad.

Zbog pritiska na nerve može se javiti trnjenje (osećaj mravinjanja), smanjena osetljivost do potpune neosetrljivosti. Kod diskus henrije javlja se slabost mišića (pareza) pa čak i paraliza mišića.

Samo prisustvo bola u krstima zove se lumbago. Ako se bol spušta duž noge to se naziva lumboišijalgija ili išijas.

Bol u krstima može da zrači u sedalni predeo prema kuku i duž noge. Bol i/ili trnjenje može da se oseća duž spoljašnje strane natkolenice i potkolenice i prednje strane stopala do palca ( L4-L5 ). U težim slučajevima postoji i slabost mišića i nemogućnost stajanja i hoda na petama. Bol može da bude izraženiji duž zadnje strane noge do pete spoljašnje strane stopala i malog prsta ( L5-S1 ) a u težim slučajevima nije moguće stajanje ili hod na prstima.

Ako dođe do pritska na kičmenu moždinu ili vlakna caudae equinae javlja se bol i trnjenje u predelu anusa, polnih organa i unutrašnje strane natkolenice. Može doći i do gubitka osetljivosti nogu pa čak i do njihove oduzetosti. Moguć je i gubitak kontrole mokrenja i stolice, što zahteva hitnu hiruršku intervenciju.

Dijagnoza

Rendgenski snimak daje normalan nalaz ili se vidi suženje međupršljenskog prostora, sa ili bez trnolikih ozraštaja na pršljenovima (osteofiti). Od veće je pomoći kompjuterizovana tomografija (CT) i magnetna rezonanca (MR), koje pokazuju u kakvom je stanju meko tkivo, mesto i uzrok pritiska na nerv. Elektromijelografija pokazuje mesto i stepen oštećenja.

Laboratorijski nalazi mogu ukazali na uzrok lumbalnog sindroma. Kod zapaljenjskih i malignih procesa sedimentacija je ubrzana, alkalna fosfataza povišena i postoji disproteinemija.

Lečenje

Kod većine obolelih je prognoza dobra i dolazi do potpunog ozdravljenja. Strogo mirovanje se preporučuje samo kod diskus hernije u fazi postojanja jakog bola. Bolesniku obično najviše odgovara ležanje na leđima sa savijenim kolenima. Dok traju bolovi  treba da izbegava nagle pokrete i podizanje predmeta. Mirovanje treba da traje što kraće, u protivnom se produžuje oporavak. Nakon toga sledi lagano aktiviranje. Protiv bolova se koriste antireumatici i analgetici (Brufen, Diklofen, Rapten K, Nimulid, Movalis) oralno i u obliku krema i gelova. Uz to mogu da se koriste glikokortikoidi, koji smiruju zapaljenjski otok. Tegobe može umanjiti udoban ležaj. Kada se akutni bol smiri započinje se fizikalno i banjsko lečenje.

[Prolece]

Molim Vas napisite nesto o Antifosfolipidnom sindromu.

Kod mene je bilo sumnje na ovu bolest,al pretrage su pokazale da je nemam,hvala Bogu.

Imam trombocitopeniju kojoj se ne zna uzrok.