Roditelji:„Mi smo se za tebe žrtvovali“

[звончица]

Наравно да се наши родитељи жртвују за нас, док дишу, али није неопходно да нам то више пута и подвуку вербално, јер тада у нама буде осећај кривице и безвредности. Такође је непотребно да на своја плећа преузимају и наше животне бриге. Ако су нас добро васпитали до 18-те године, треба само да нам пожеле срећан пут, да нас евентуално усмере неким мишљењем, али никако да они планирају наше животе и обавезе. Имала сам оца који је био управо такав. Често га, док сам била млађа, нисам разумела (јер се понашао супротно од пребрижне маме), сматрала сам га незаинтересованим, а он је само остављао време и простор брату и мени да се сами тражимо и да сами себи утиремо путеве.

[Ненад Р.]

[Ненад Р.]

Ма има свакаквих људи, то армија психолога не би могла да објасни...

 

Једноставно не вреди трудити се превише, људи који остаре са грехом себичности - ту поправке карактера више нема. То постану зле особе, спремне да упропасте све и свакога. Ако су ти блиске особе, родитељи, брат, сестра... онда је тешко. Али не вреди. Једино решење је да успоставиш јасне границе и наметнеш да се поштују. Без дискусије.

Без обзира на све , ми треба увек да се трудимо да поправимо стање и да покушамо да утичемо на те себичне људе.

[Ненад Р.]

Жртвују се али понекад и претерају . Дешава се да и ако син има преко педесет година , да се односе према њему као према малом детету и да кажу рецимо , да се обуче јер је хладно , да на сваком кораку брину о њему , као да има 10 година.

[JESSY]

Психолог Александар Колмановски

 

– Постоји много различитих ситуација које изазивају, меко говорећи, дискомфорт деце у односу с родитељима. То су покушаји да им се нешто намеће, нешто што се деци не свиђа. Бива и супротно, недостатак пажње и интересовања од стране родитеља, како се деци чини. Неразумевање – веома често. И веома често – неусклађени интереси, тј. родитељи хоће једно, а човек сматра да му је то штетно и да му је потребно нештоо сасвим друго. Шта је узрок таквог дискомфорта који ми деца тако често осећамо у односу према родитељима? Постоје ли неки општи узроци такве појаве? И у ком степену је узрок неразумевања у родитељима, а у ком степену – у детету?    

- Та је појава заиста универзална. Скоро сви одрасли људи осећају један или други дискомфорт у комуникацији с родитељима и од тога страдају. Овде не требало да се говори о било чијој кривици, реч «кривица» уопште није умесна. Но ако се говори о узрочно-последичној вези, онда наравно одговорност за то неблагополучие (непријатност) лежи на родитељима. Тај дискомфорт зачетке има у детињству, када су се родитељи према нама, деци, односили у сваком случају назиђујуће, но ипак унеколико неприхватајући нас…

- Дали је проблем у начину обраћања или у неком унутарњем неправилном односу родитеља према деци, и према самима себи?

- У унутарњем односу. Спољашња форма обраћања је само последица унутарњег односа. Зато ако је форма неправилна, то значи да су унутарњи односи искажени (деформисани).

 

 

[JESSY]

- У чему је суштина деформације?

- У сваком човеку постоји страх за себе. То је нормално осећање, веома важно с адаптивне тачке гледишта. Но, осим тога, постоји још и страх за другог – за дете, за ближњег, за рођака, за друга, за мужа, за жену. То су два сасвим различита осећања, они се проживљавају и изражавају на различите начине.

Страх за себе се осећа и спољашње изражава у форми протеста, раздражења, и агресије. А страх за другог се осећа и спољашње изражава у форми саосећања.

Представимо себи неког компликованог човека с ниским самоприхватањем, несигурног у себе, који се мало лично реализовао. Код тог човека ће неизбежно да буде веома јак страх за себе, који ће се изражавати, како је већ речено, у виду повишене раздражљивости, критицизму, потрошачкој позицији. Код њега ће да буде неодољива потреба «вући одећу на себе». Сада претпоставимо да се таквом човеку ради дете. Но страх за себе притом није никуда нестао и сам по себи се неће умањити. (Он се може умањити само уз помоћ веома специјалних напора). Зато када се такав родитељ сусретне са неком непријатношћу код свог детета – лоше понашање, лакомисленост, неодговорност, чак и болешљивост, – код њега се моментално развијају оба страха. И што год више родитељу психолошки не иде од руке, то је више изражен страх за себе, тј. по спољашњој форми – раздраженост, протест, поучавање. Одатле и потичу традиционалне фразе «Ко ти је дозволио? О чему само размишљаш док ти говорим? Докле ћу понављати једно те исто?» итд. Све те протестне форме, интонације, лексика откривају родитељски страх за себе, мада се декларише као страх за дете.

- Он и сам мисли да се он брине за дете…

- Да, разуме се. А деца ту подмену (лажну замену) моментално примећују, независно од свог узраста и психолошке квалификације. Они то себи наравно неће моћи да објасне тако сложном и умним речима, као ми овде сада, но они осећају да се према њима лоше односе, да се родитељи не боје за њих, него «против» њих. Због свега тог такво дете, заузврат, постаје неуверено у себе, несрећно, продужавајући тај многохиљадугодишњи ланац, постајући нова карика у њему…

Дете које је од детињства било са тим оптерећено, осећа се не потпуно прихваћеним, не потпуно правилним. И с тим даље живи цео живот. То осећање се више нокако не мења – мења се само узраст у пасошу. Осећање да сам «лош, неисправан, и у случају да се нешто деси ја заслужујем осуду и казну», – то и јесте недостатак самоприхватања – оно само по себи никуда не одлази.

Поновићу још једном, ничије кривице овде нема – то се види и из нашег објашњења, – нико од нас није изабрао свој страх. Снага тог страха је одређена код сваког од нас нашом дечијом историјм, историјом наших дечје-родитељскигх односа.

[JESSY]

Значи, када неки психолог говори деци, да «на самом делу, вама родитељи хоће добра, ви просто не разумете», свеједно су деца у праву када кажу, да они боље знају шта они нама желе – добро или не-добро?

- Савршено тачно. Зато остају беспомоћни призиви: «Па то су твоји родитељи, схваташ, како те они само воле, да, ти си дужна да им опростиш». Уопште, то је такођер истина, сви родитељи (у оквирима клиничких норми) љволе своју децу. Питање је само – колико их воле. А то се истински може пројавити само у ситуацији неког сучељавања, противречења интереса, конфликта. И ту деца виде да је страх родитеља за себе већи него страх за мене, за дете.

- Какве су последице таквих нездравих односа с родитељима за нас, већ одраслу децу?

- «Нездравост» тих односа озбиљно угрожава наше психичко стање. Нашем свакодневном погледу то је неприметно. Тако је устројена људска психа, да дискомфорт управо у односима с родитељима подрива нашу увереност у себе, нашу успешност, могућност да разлучимо наша сопствена танка преживљавања.

А ево зашто.

Непријатно је када знамо да нам је наш «проблематични» родитељ компликовао живот. На нас су викали, нису дозвољавали да идемео да спавамо када хоћемо, да долазимо кући када хоћемо, да слушамо музику коју хоћемо, да ходамо у панталонама каквим хоћемо. То је све непријатно. Но највећа штета коју је тај проблематични родитељ могао да нанесе детету је то – што је он свим тим непријатностима настројавао дете против себе.

И то је најпогубније за дуг животни пут човека. Потреба угодити родитељу, потреба задобити расположење родитеља, имати с њим комфортне односе, – то је највећа, фундаментална, базична потреба психе. То је заправо, прва социјална потреба психе за «међуодносима», која се уопште развија у сазнању. Потреба «до-културна» може се рећи зоолошка.

А човек сав живот остаје дете свог родитеља, у било ком узрасту. Зато ако у детета било ког узраста, дали од четири или од четрдесет и четири године – остане неки протест против родитеља, код њега се развија несавладиво унутарње противречење, које га изводи из «такта», он постаје веома несрећан (неблагополучан) човек.

У којој форми се то пројављује код сваког од нас – то и није толико важно. Један постаје раздражљив, агресиван, други циничан, трећи превише рањив… То зависи од психотипа, психофизичке конституције сваког од нас.

Зато ако се ми не будемо трудили да «оздравимо» те односе, ми ћемо тако и остати психички не потпуно здрави људи. И више од тог: ми ћемо практично неизбежно да се односимо према сопственој деци са истом том неправилношћу од које страдамо од стране наших родитеља.

[JESSY]

- Можете ли нам дати неке илустрације?

- Родитељ говори својој одраслоој ћерки: «Када ћеш ти напокон да се удаш, докле ћеш да се лудираш, тако ћеш сав живот да проживиш као стара цура!» – итд. Говоре нешто неумесно, непријатно. Одрасла ћерка на то, природно, узвраћа заједљиво: «Престани, забранила сам ти да ме о том питаш, од твог принуђавања постаје ми све горе». Чак и у том микро-дијалогу бећ видимо формирану код те одрасле ћерке протестну, раздражену реакцију на то што јој се чини као неправилно. Исто тако ће она касније да реагује на то што јој се буде чинило неправилно код своје деце, или код свог момка, или чак код другарица.

- Шта радити? Ми значи зависимо од својих родитеља и не можемо их исправити, избавити их од њихових страхова и комплекса?

- Да би нашли одговор на то вечно питање: «Шта да се ради?», задајмо себи успутно питање: а зашто се родитељи тако односе према нама? Зашто се понашају тако површно, држе ми лекције, тако формално ми прилажу неке опште прописане истине, не урачунавајући моје танке особености и осећања? Ако задамо себи то питање истински – не у облику риторског усклика: «Но, зашто они тако?»  – тада одговор, чини ми се, неће бити тешко наћи. Више од тога ми смо га већ формулисали.

Родитељи нису себи изабрали своје страхове и из њих произлазеће методе васпитавања. Нису они сами то формирали, као ни ми што нисмо сами формирали наш протест против њих. Они су имали своје родитеље, своје детињство, и управо одатле су их пустили у живот с тим унутарњим неблагостањем.

И како је исправно према њима се тада односити?

Тако како би ми хтели да се према нама односе у време нашег страха – нашег раздражења, наше нељубазности, – у минутама када нам се неко обратио, а ми се на њега истресли. Ако би ми неком рекли: «Ког врага упадаш с неумесним питањима?» – како би ми хтели да човек на то реагује?

Очигледно је да би ми хтели како би реакција наших партнера – жене, мужеа, другова, – била саосећајна, како би се према нама односили с разумевањем. Како неби одговарали ударцом на ударац, него како би рекли: «Ох, опрости, некако, може бити, нисам нашао право време, нисам размислио». Свако од нас разуме да: ако сам ја некоме одбрусио, или некоме нисам притекао у помоћ, или сам некоме учинио неко зло – значи, код мене се тако сложило, значи, ја нисам био некако свој. Нисам ја лош, мени је лоше. И то није неко тамо лукаво самооправдање – то је исправно поимање последично-узрочних веза. Само је то лакше схватати за себе него за друге, зато што своју духовну кухињу ти видиш изнутра, а туђу не видиш. Сав је фокус у томе како би то схватање, такво виђење умели проецирати на све остале «кухиње», на остале људе, – они су исто тако устројени. Између осталих и кухиуње наших родитеља. Ту формулу – «нису они лоши, него је њима лоше» је потребно у пуној мери примењивати и према њима. Ако то истински сатвимо себи у главу о својим родитељима – веома се много мења наше унутарње стање и спољашњи односи, мења се сама траекторија живота.

[JESSY]

- Како то «истински ставити себи у главу»?

- Потренбо је почети се понашати у односу према њима, исходећи из те формуле. Тј. понашати се према њима онако како се понаашмо према човеку којему је «очито» лоше, коме је то написано на лицу, према коме то није потребно с трудом «уображавати». Тако, како се ми понашамо с уплашеним дететом, с растројеним другом, коме се дасила нека непријатност. Такве људе ми подржавамо, помажемо им, бринемо се о њима. Ето тако се треба понашати и према родитељима.

Ако хоћете истински да побољшате односе с родитељима – потребно је не да се бавите неким тамо аутотренингом или медитацијом, потребно је нешто мењати у начину општења, изражавања, у својим поступцима. Психа је на другом плану у односу према дејствима. Структура психе се опредељује структуром дејствовања. Потребно је почети бринути се о њима, пазити их, удубљивати се у њих да би их разумели. Потребно је причати са њима о томе, о чему је свим људима на свету најпријатније говорити, – о њему самом.

У психологији се сав тај комплекс мера назива «усиновљење родитеља».

- А ко је измислио тај термин?

- Њега је измислила и увела у употребу  Наталија Колмановскаја.

Постоји таква реч «инфатилност» – то је када одрастао човек остаје не потпуно зрео, остаје помало дете у лошем смислу речи. Разлика између истинске зрелости и инфатилности се одређује пре свега у односу према родитељима. За инфатилно дете родитељ – је нешто такво од чега ми може бити добро или лоше. А за зрелог човека родитељ – то је нешто коме од мене може бити добро или лоше.

Инфатилан човек је у разговору с родитељима више фокусиран на сопствена осећања, на свој страх: дали ће се десити нешто непријатно? Хоће ли ми држати лекције? Хоће ли ме питати о нечем непријатном?

А зрео човек је привикао да се фокусира на родитеље. Представља себи, чега се он или она боје, шта хоће, од какве неуверености у себе страдају, како им ја ту увереност у себе могу придодати. Више запиткује него што одговара. Пита, како је прошао дан, дали је успео да нешто поједе, дали је било укусно, јели га (је) неко звао телефоном, шта је гледао на телевизији. Реално себи представља њихова преживљавања у току световног дана. И не само у току дана него и у току свег њиховог живота. Како је било у детињству, како је било с родитељима, како су их кажњавали – или нису кажњавали, шта је било с новцем, каква су била прва љубавна искуства.

И осим тог, и чак битније од тог – удубљивати се и подржавати их на материјално-организационом нивоу. Живот се састоји не из психологије него сликовито говорећи из кромпира. Да би се оценило ко се према коме како односи потребно је «искључити звук», склонити коментаре и погледати само на слику – ко коме гули кромпир. Неопходно их је подржавати материјално. Натеравати их на трошкове које они из скромности избегавају. Знати какво лакомство они воле, и макар на ситно, но једном у месецу купити им то лакомство. Донети им да погледају филм, који су већ сви гледали, а они нису ни чули за њега. Итд. итд…. Управо на том нивоу се развијају узајамни односи.

И шта се тада мења? Ако се одрасло дете – наш читатељ – дуго времена занимао таквим трудом (ту не треба градити илузије, то су веома инертне ствари, на то одлази много месеци), родитељу помало већ постаје неприродно обраћати се с тим одраслим дететом као пре, површински, држећи му лекције, формално. Он почиње да гледа на то одрасло дете већ с питањем у очима, он почиње с њим да се боље слаже.

Но то је другоразредни разултат – и по времену и по важности. А далеко важнији и који се далеко брже одвија састоји се ево у чему. Када се ти дуго времаена за некога тако залажеш – па чак то био и твој родитељ – ти почињеш да га прихваташ не само умом него осећањима, заиста као објекат своје бриге, као недољубљено дете, којему ти покушаваш да попуниш тај дефицит. И тада сав тај родитељски негатив, сав тај родитељски острацизам престаје твојом психом да се прима на свој рачун. Чак ни у крајњем случају, чак ни ретроспективно. И човеку почиње да «просветљава», почиње да се осећа увереније, испуњено. Почиње да се мање боји за себе.

[JESSY]

Када сам говорио о превазилажењу инфатилности с другим психолозима, мени су често говорили о таквом термину као «сепарација», тј. оделење од њих. Разуме се да је, овако или онако, проблем емоционалне зависности од родитеља, од родитељског мишљења, потребно решавати. «Сепарација» – то је неко просто пресецање те зависности. А ваш метод звучи некако више човекиљубиво – «усиновити родитеље». Јесу ли то заиста неки различити путеви или је то просто једно те исто под различитим називима?

То су савршено различити путеви – да не кажемо дијаметрално супротни. Сепарација – то је свагда нешто механичко. Човеку се у једном моменту предлаже да прихвати спекулативно решење, да одсеца нешто живо, важно у својим односима с родитељима. Осим тога, заступници те сепарације, као правило, не прецизирају, не конкретизују у ком размеру. У једним случајевима говоре да је довољно преселити се у други стан и почети живети од својих пара (притом се никако не коментарише карактер психолошких међуодноса). У другим случајевима говоре: «Потребно је са њима, уопше, прекратити све односе». Остаје нејасно како је правилније, како учинити тај избор, колико далеко је потребно оделити се и прекинути односе са родитељима.

Мени се чини да  је сепарација – просто данак нашим протестним осећањима, када су родитељи сасвим «претерали», и не постоји никакве жеље нити снаге за било какве односе са њима. Но то је већ унутарњи проблем од којег је немогуће побећи неким тамо спољашњим корацима. Да, преселити се у одељен стан је, наравно, добро, но не ради тога да се заборави на проблем, већ ради тога како би се са њим лакше занимали.

На несрећу када су родитељи веома проблематични, саблазан сепарације бива веома велик. И ако човек поклекне пред тим искушењем, прекрати с њима односе или се веома удаљи од њих, – шта да се ради, он није крив, значи , заиста није имао снаге. Значи да му је толико лоше од њих. Беда је у томе што ће да свеједно за сав тај негатив онс сам да плаћа цену. Такву сепарацију он усваја као животну лекцију: ето како треба поступати са људима који су непријатни, неисправни. Од њих се треба оделити. А затим човек, сусревши се у животу са неконфортним партнерима, не труди да то некако садржајно исправи, да измени тај дискомфорт, него се труди да оде од њега истим таквим организационим мерама. На несрећу та «навика», та лекција ће се распростирати и на најинтимније односе нашег хероја – на љубавне, на родитељско-дечије. Зато мени препорука «сепарације» није блиска.

[JESSY]

- Ја ћу покушати да мало полемишем. Ви говорите у већој мери о материјалној сепарацији – тј. отићи, прекратити односе. Но сепарација како сам ја схватила, бива не само материјална, него и финансијска, и што је најглавније емоционална. Тј. могуће је живети у једном стану, и свеједно сепаратисати се. Мени се чини да је ваш метод – једини могући пут емоционалне сепарације. Зато што ако тако не урадиш, како рекосте, онда се на самом делу и нећеш оделити.

- Па, ви говорите да дете зависи од мишљњења родитеља – и то за њега постаје буквално дављење. И говорите да је потребно престати од тога зависити, него учинити како би, напротив, родитељи зависили од тебе. То ће садејствовати сепарацији?

- Хајде да утаначимо терминолгију. Сви на свету живи људи зависе од мишљења других. То је неизбежно и то је само по себи нормално. Ненормалан бива степен те зависности – када човек изразито оштро зависи од тога како се према њему односе. Но јасно је да је та оштрина директно везана с унутарњом увереношћу или неувереношћу у себе. Што ј ечовек више неуверен у себе, от је он више зависан од тог, ко ће како на њега да погледа, шта ће о њему да помисле, ште ће рећи и како ће да прокоментаришу његова дејства и околности. У том смислу је исправно избављати се од сувишне осећајности, од зависности од туђег мишљења. Но то није специфика нашег родитељско-дечијег проблама. Када говоримо о тој специфичној ситуацији, најпре се треба избавитри, не уопште од зависности од родитељског мишљења о мени, – потребно је избавити се од страдања које ми причињава њихов неправилан начин понашања према мени.

Управо о томе је реч. То представља предмет жалби огромне количине људи, који се обраћају психологу: «Знате, у мене су веома тешки родитељи». Веома често та околност испливава на површину у вези са сасвим другим обраћањем, када човек говори да има проблем са децом, или у љубавним односима, или с послом. У огромној већини случајева кореном свих тих непријатности – када постоји могућност да се просљеди одакле происходе – пројављује се дискомфорт у односу с родитељима. Може бити да то што ја описујем можемо назвати емоционалном сепарацијом – но за мене је то неко терминолошко насиље над том конструкцијом: мени се чини да треба говорити управо о усиновљењу родитеља. То није једини правилан термин. Може се уместо тога говорити о истинској дружби са њима. Но не у банално-празном смислу речи: «Хајде да се дружимо!», – него у садржајном: устројити с родитељима такве односе, какве имаш с најближим пријатељем или другарицом.

[JESSY]

- Хајде да у светлости наше дискусје размотримо конкретну ситуацију, којој сам ја био сведок?Једна моја познаница се удала, но мама није прихваћала њеног мужа. Од родитеља је имала само маму, не сећам се шта јој се десило са оцем.Она није прихваћала ћеркиног мужа и веома су се много свеђали, тако да је он био принуђен да живи одељено у хостелу. И све је то било још у време кода се код њене маме нагло погоршало здраље, она је почела да лежи болесна, сагласно томе тражила је да се муж одсели, и зато млада жена  није могла да напусти маму и да живи са мужем. Као што је познато, код таквих матера, које не желе да се раставе од своје деце, у «потребан» минут дешавају се проблеми са здрављем. Неки психолози тада саветују: «ти само на то не обраћај пажњу, тада ће се код ње здравље поправити»- тј. ти свеједно отиђи с мужем. То је као позиција сепарације – одбацити маму и живети са мужем. Но она је остала да живи са њом, проживела је са њом три године, страшно се намучила, пила антидепресиве, зато што јој је било ужасно тешко, зато што је мама продужила да дивље виче. Мада је муж био отсутан, но она је као и раније жестоко понижавал свеју ћерку. Све је то било веома тешко, но када је она умрела, савест ћерке пред мамом је била чиста. Како ви сматрате, дали је она изабрала исправан пут.

- Веома добар пример за коментарисање. С моје тачке гледишта, главни избор овде је био не између одласка к мужу, с једне стране, и живота с матером по старом, с друге стране, него у сасвим другој равни. А управо: како се односити према мамином хистеричном страху и протесту.

Један варијант јесте – односити се према матери с контрапротестом, чак остајући са њом живети: «режати» на њу, свађати се, доказивати њену неиспавност.

Други вариајнт… а како се иначе може односити према свему том што је од маме долазило.? Како би ми хтели да се људи односе према нашем страдању – ма како агресивно изражено оно било. Очигледно је да би ми хтели како би се према нама односили са саосећањем, са разумевањем. Ето тако би требало и да се та несрећна жена односила према својој матери. Мени се чини да би за њу било исправно свеједно се преселити код мужа, не бојећи се никаквог скандала, никакве «атомске бомбе». И у оквирима тог расположења свим силама маму тешити: «Мамице, ја разумем да тебе нешто одбија код мога мужа, нешто те плаши. Ти мени обавезно скрени пажњу, отвори ми очи, мени је веома важно твоје мишљење». И говорити све то не треба механички, већ искрено, зато шот је мамино мишљење заиста важно. Може бити да нешто заиста ниси примећивала, и корисно је ако ти она отвори очи. А даље све мамине коментаре сусретати пажљиво. Допустиммо да мати гунђа: «Он ће тебе искористити и оставити, он ће те дотући и побећи, он је с тобом само због смештаја». Сваку од тих позиција треба коментарисати онако како ти, одрасла ћерка, то видиш. Но, опет тај коментар могуће је озвучити како протестно, тако и са саосећањем.

Може се рећи: «Не смеш тако да говориш о мом вољеном човеку!» То би био протестан одговор – и он би укорењавао у нашој хероини такве протестне реакције и у односу према свим другим њеним партнерима кроз живот. А може се рећи: «Мамице, да, ја разумем да тако бива, ја разумем, да се ти за мене бојиш и за мене је то веома драгоцено, ти си једини човек који ме подржава. Но погледај – код нас су односи такви и такви. Тако ми проводимо време, тако се договарамо. Погледај, дали ти заиста у томе видиш такву опасност?» – «Да видим, ти си таква сљепа лудача, ништа не примећујеш!» – «Мама, добро је што си ми напоменула, ја ћу да испитам, обратићу пажњу на ту опасност». – «Док ти будеш обраћала пажњу биће већ касно! Остављај га одмах!» – «Мамице , не могу тако одједном оставити љубљенога. Хајда претпостави да ти некога волиш, а теби говоре – остави га! Чак и ако је то што говоре убедљиво, то ниеј једноставно учинити?»  Циљ таквог разговора – није преубедити маму, него одржати се на таквој неагресивној интонацији, на интонацији реалног расуђивања, дружељубивог у односу према матери. И тако од разговора до разговора, од недеље до недеље напетост ће неизбежно да опада – и с мамине стране, а што је још битније, и са «наше»! И то би била гаранција да ће се она и у другим својим проблематичним односима са блиским људима исто тако понашати и да ће их успешно решавати.

[JESSY]

Зашто ви мислите да би то успокојило маму?

- Зато што за било којим маминим скандалом, као и уопште за било којим скандалом или криком, свагда стоји захтев: «Покажи да ти није свеједно то шта ја причам». И ако им покажемо да нам је стварно стало до њиховог мишљења, и то будемо показивали дуго, не једну или две вечери, него пола године, – тај захтев ће бити задовољен. Мама може да продужи још нешто слично да говори, но сада већ другим тоном, сада је већ могућ дијалог.

- То јест, циљ треба да буде не да изменимо позицију родитеља, него да изменимо сопствену позицију.  

- Савршено тачно

- Ако би продужили тему мама, постоји такав општепознати пробелм – «мамини синови». Тј. дечак који је одрастао с мамом, мама не жели с њим да се растаје, мама га сматра својим мушкарцем, мама сама не жели како би постојао други мушкарац у њеном животу. И зато код тог дечка , када он већ одрасте, настају проблеми с девојкама, са женама. И ако се он ожени, мама ће опет почети да смета младој породици. Постоје ли неке особености у препорукама том младом човеку, за разлику од тога што смо говорили малопре, да би опет некако постао прави мушкарац, а не «мамин синчић»?

- Права носећа греда, да тако кажемо, те конструкције није просто привезаност маме к сину – уопште не то, него њена потреба да доминира. То је мама која је за дете сав пут решавала сама. И борила се очајно за своју доминирајућу позицију.

И опет запитајмо се – зашто је она таква? У каквом стању треба да се налази човек, па да се код њега изоштри потреба за наглашавањем своје важности? Очигледно када он у то почне јако да сумња, да он сам по себи, без тих силних спољашњих пројава, може да задобије пажњу, уважење, да дочека то да га цене. За таквом ауторитарошћу, властношћу стоји, просто, страх. Страх да ако ти ја нешто предложим интонацијом која теби реално оставља слободу избора, – ти ћеш ту слободу да искористиш не у моју корист. Ако ти ја кажем мекано, без притиска: «И, шта је теби пријатније данас – тамо, поћи у госте на седаљку, или са мном погледати филм?» – ти ћеш одједном од мене да одеш, и одједном ја за тебе нисам нешто много значајно?

То је веома страшно тим мамама које се у детињству нису осећале у потпуности пријатно, и које нису биле довољно вољене[1]. Отуда и њихова дубока неувереност у себе, страх – да нису ни за шта. Зато они ни у ком случају такву могућност не допуштају, те говоре: «Немаш ти шта тамо ићи , данас остајеш код куће». Постији једана анегдота. Мама виче кроз прозор детету док се игра: «Серјожа, кући!» Он одговара: «Зашто, јесам ли се смрзао?» – «Не, гладан си!» Ето ко је «мамин синчић»: то је дечак коме мама намеће свој ауторитет.

И овде се крију узроце недовољној мушкости (храбрости)[2] дечака. Ви сте питали како да тај човек постане истински храбар. Да би савет био што садржајнији, треба рећи, шта је то мушкост (храброст, смелост). Храброст – је пре свега одговорност. Женственост – је пре свега безусловно прихватање. Постоји таква руска пословица: «За неког лопов, за неког разбојник – а својој мамици рођени синчић», она, с моје тачек гледишта прекрасно илуструје праву женственост. И наравно код таквих мама син не бива разбојник. А мужественост – то је одговорност: «Ја сам мушкарац – ја одговарам». Одговоран мушкарац не галами: «Ко је дозволио мом детету да узима моје папире са стола?» Он разуме да ако је оставио папире на столу у просторији где је дете – то је његова сопствена одговрорност.

Зашто она ипак често остаје недовољно развијена код нас мушкараца? Одакле се узима, где се стиче неодговорност?

Постоји веома битна изрека: главно негативно осећање код људи (исто као и код животиња) – то је страх. А сва остала негативна осећања – гнев, завист, љубомора, усамљеност итд. итд. – то су разни продукти страха. Зато ако видиш да код човека нешто не штима – пре свега тражи чега се он боји.

Чега се може бојати мушакрац, који избегава одговорност, који је пребацује на друге? Рекло би се да се боји неуспеха. На самом делу он се боји не неуспеха , него реакције блиских на тај неуспех. Да је он у детињству био приучен томе да ће у случају неуспеха њему да кажу: «Јадничак, баш ти се неда, дај ја ћу ти помоћи», – тада њему неуспех неби био страшан. Но он је од детињства навикао на сасвим друге коментаре. На оне које смо већ споменули: «О чему само размишљаш? Ко ти је разрешио? Зашто си ту хемијску оловку размонтирао? Ко ће да је састави? Шта ти је сметала?» И од тада се дете боји да пројављује неку иницијативу.

Један човек – он тренутно има статус мање више олигарха – ми је испричао историју из свог детињства. Како је он отприлике са девет година, раставио до последњег шрафчића телевизор и није могао да га саствави – а тада је било глухо совјетско време, телевизор је имао веома велику вредност. Њему нико није рекао ни речи, чак га нису ни погледали некако осуђивачки. И са четрнаест година он је већ радио у теле-атељеу, а са својих четрдесетчетири, када сам са њим имала тај дијалог, он је био више него успешан човек.

Вратимо се «маминим синчићима». Како да он изађе из те непријатне сенке, да заживи својим животом и да постане честан, уверен у себе, тј. мужествен човек? На тој истој основи: схватити, да иза мамине ауторитативности, или иза маминог, народно говорећи, егоизма, с којим се она тако очајно хвата за мене, већ одраслог сина, стоји њен страх, њена неувереност у себе. Он треба пре свега да се окрене к њој лицем, а не да се стара свим силама од ње откачити. Потребно је развејати њен страх, показати да ће он сам радо са њом остати за Нову Годину, мада постоје и други луксузнији предлози. Но не просто остати, и лупкајући прстима по столу, гледати телевизор сву ноћ, – него јој приготовити истински празник. Ако она буде видела његову усредсређеност на њој не једном у 365 дана, него по могућности, неколико пута на дан, она ће престати да се боји његове «сепарације». Мати ће престати да се боји неког тамо другог живота њеног сина, схватајући да тај живот не угрожава њихове односе.

Ако се он пак, насупрот томе, стане трзати, и покуша да пресече ту пупчану врпцу – да оде на други стан и да не каже мами ни адресу, ни телефон, или да нађе себи жену која ће поставити жестоку преграду међу метером и сином, – у томе ће вероватно да успе, но његов унутарњи страх, његова унутарња неувереност у себе од тога неће никуда да нестане, него ће се само изоштрити. И к новој жени, која тако манипулаторски успе да одели сина од мајке, тај звиждећи бумеранг ће се потом вратити.

[JESSY]

Такве тешкоће бивају најчешће управо с матером-усамљеницом? Зато што код ње нема другог ослонца у животу, зар не?

- Уопште не мора да значи. Такви односи често бивају и у пуним породицама. Ви сте исправно рекли о отсуству ослонца, но реч иде о отсуству унутарњег ослонца, а не спољашњег. Таква ауторитативна мати, она и мужа, ако га има, исто тако под себе построји. И свеједно не налази у томе истинску утеху, зато што муж, исто као и син, са њом се не обраћа, толико, што има унутарњу потребу, колико из страха.

- А постоје ли какве особености у односима ћерке с таквом матером? За разлику од односа са сином – јер она нема за циљ да постане мужествена?

- Принципијалне разлике нема, у том смислу што дете било којег пола – ако не усинови, не усвоји ту своју маму, – осуђен је на то да буде човек коме не иде у животу, који је некомфортан за своје ближње. Просто форме тог неблапополучија биће разне. Дечкић ће бити неодговоран, инфатилан, а девојчица ће бити, највероватније, више хистерична и раздражљива. Но, тако или иначе, у обоје ће бити главни проиблем – неувереност у себе.

- Хајде да поговоримо и о позитивном. Какви ће да буду плодови тог «усиновљења родиеља» у току, наравно, неког значајнијег дела времена? Шта на крају? Каква ће бити награда?

- Унутра ће бити много топлије. Развијаће се осећање унутарње стабилности, уверености у себе. Не спољашње самоуверености, него тог осећања, које дозвољава да се слободно отворе врата у собу, где седе двадесет непознатих људи и који се занимају неким битним послом, и моћи ћемо лако да питамо: «Опростите, овде нема Ивана Михајловића?» Осећање које дозвољава – ако си ти један од тих двадесет – да кажеш првоме: «Другари, шта мислите да отворимо прозор, као да је загушљиво?»

- Да, и у односу с мужем, с женом, с супротним полом, наравно, све ће стати боље?

- Да наравно, зато што рад на истинском прихватању свог проблематичног родитеља – то је управо то што од нас очекују сви наши партнери. Ако ми говоримо о одраслој жени, то рад на безусловном прихватању свог оца – то је исти тај рад, који несвесно очекује од ње и сопствени муж. Ако она то не успе да учини са оцем. онда ће јој и муж бити тежак.

[JESSY]

Још би хтела да размотримо  једну ситуацију која се понекад дешава, тј. када родитељи не прихватају твог изабраника, мужа, невесту. Постоји традиционалан појам «родитељски благослов». Важно значење се придаје томе, прихватају ли родитељи твога изабраника. Сматра се да ако прихватају, то је залог будуће среће. Но често се дешава да они не прихватају, а чини ти се да ти боље знадеш ко теби одговара. И шта радити у таквој ситуацији? Бива да они крену да не прихватају кад су се, тамо већ, поженили и почињу већ постфактум своје противдејство.

- Ту би била оптимална профилактика, која би дозволила да се та ситуација избегне. Зато треба што је могуће пре почети усиновљавати своје родитеље, пре него се појаве такви проблеми. Ако си до сусрета са тим изабраником, на којега је потпуно неизвесно како ће родитељи да реагују, ти неко време утрошила на зближавање са родитељима, успела си да се сдружиш са њима. Тада ће они своју бригу за твој избор пројавити са више трпљења, тако да ће се то питање са њима моћи безболно разматрати.

Но живот је живот, и ако смо се нашли затећчени и нисмо се на време побринули за родитеље, него живели спонтано, супротстављали им се, потом је настао тако жесток судар интереса, да они категорички не прихватају тог човека, – у тој ситузацији је тешко дати једнозначан савет. Понекад бива исправно скривати те односе, или их чак замрзнути, и почети зближавати се с родитељима. Понекад је свеједно потребно легализовати те односе, отворено их подржавати, а паралелно сређивати ситуацију с родитељима, утешавати их, опет се сближавати са њима. Но како видимо, у свим случајевима треба радити једно те исто – успокојавати родитељску бригу, лечити их. Иначе ћеш се неизбежно и сам «заразити».

- Но бива тако да родитељи заиста виде нешто тако лоше у том изабранику, што је стварно истина.  

- Бива. И зато је важно да у нас постоји та могућност да конструктивно искористимо то што они виде. Но да би та могућност постојала потребно је опет с почетка изменити интонацију дијалога. Док се родитељи на нас деру: «Лудачо, како не схваташ?!», – у таквом дијалогу та «лудача» заиста неће моћи ништа да разме, ништа садржајно да чује ни да види, зато што ће она неизбежно да реагује само на оптужбе које су јој упућене.

- Шта бисте желели да додате за крај?

- Веома је важно памтити, да сав тај напор на усиновљењу родитеља, рад на њиховом конфорту, да би били што задовољнији, треба радити не зато што смо ми одрасла деца, обавезни да то радимо. Ми то уопште нисмо обавезни. Нико на свету нема правао да нас окривљује за непажњу према родитељима, за пренебрегавање. Ако их пренебрегавамо – значи да просто немамо снаге да будемо са њима пажљивији. Треба само рећи себи, како би се ја требао понашати ради сопствених, буквално «себичних», но правилно схваћених интереса. На те напоре треба ићи не ради родитеља, него ради себе самог. То треба радити само зато, што ће тако теби бити боље.

www.realisti.ru/main/rodit/usinovit-roditelei.htm

http://poznajsebe.wordpress.com/2015/01/07/usinoviti-roditelje/