Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

[JESSY]

Ти си побожан човек. И желиш да натераш своје блиске људе да буду исто тако дубоко верујући и побожни људи као и ти. Мислиш да ћеш тако успети нешто? Само ће бити штете. Принуђивање изазива отпор код људи. Ти говориш човеку: „Учини то“, а он не жели јер си му то ти рекао. У њему се подиже талас отпора и он ће игнорисати твоје речи. Међутим, ако ближњи примети да и сам чиниш нешто, онда ће можда и он почети да чини нешто. Човек те посматра и размишља: „Ако он то чини и ја ћу“.

[JESSY]

О Причешћивању

"СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ"

Старац је био тужан што верујући с правом траже од свештеника да се у олтару за њих моли, док они у храму најчешће и не учествују у заједничкој молитви.

Старац каже: "Ја износим Дарове, а они чак ни главу не погну. Вршим возглас: "Мирно стојмо ...", а они седе. Благосиљам их, а они брбљају између себе. Али, најтрагичније од свега је када се врши возглас "Пијте из ње сви ...", а Светој Чаши њих прилази веома мало. За свештеника је то велика туга ".
- Преподобни оче, да ли је потребно да се сви причешћују!
- "То не кажем ја. То каже Господ: "Сви!" (Матеј, 26, 27). Или, та реч можда има и друго значење, које мени није познато ...? У јерејској молитви постоје ове речи: "И удостој нас, Владико, да Твојом моћном руком даш Пречиста Тело Твоје и Часну Крв Твоју, и нама и свим људима". Наравно, ово се односи на хришћане, који нису под епитимојом. Они претходно од свог духовника треба да добију благослов за Свето Причешће.
Како ћеш да се отргнеш од свакодневнице без Божанственог Причешћа, без Христа? Дошао си у храм и пропустио најважније, Свете Дарове, а то је све. Теби је остала само нафора. Ти не знаш шта је то Свети Олтар? То је нешто најдрагоценије што постоји на земљи. Царски престоли, председничке фотеље, академске катедре - имају мању вредност. Свети Престо је несагорива купина. Ту силази Христос, ту обитава Свети Дух.
Око Престола стоје свети Ангели. Величанствен, страшан, призор!

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

[JESSY]

Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје „тајне“ (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? 

☦️(Преподобни Порфирије Кавсокаливит)

[JESSY]

О ЛЕПОТИ ТВОРЕВИНЕ – старац Порфирије Кавсокаливит

Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике.

Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко.

Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.

Свему се радујте. Све нас богати, све нас води ка великој Љубави, све нас води Христу. Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике или мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божијих. Све то су прилике да се повежемо са свиме и са свима. Све су то разлози за благодарење и молитву Господару свега.

Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа је тајно Jеванђеље. Када, међутим, неко нема унутар себе благодат, природа му није од користи. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај.

[JESSY]

Претерано заштитнички став родитеља
не дозвољава деци да сазревају- Старац Порфирије Кавсокаливит

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај.
Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива.
Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро семалишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце.
Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох:
- Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дананамучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело.
Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и самозаинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају уживоту. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела.
Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције.
- Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала:.Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан.

[JESSY]

За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају „религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: „Ми смо грешни и недостојни", а чим изиђу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.

[JESSY]

СВЕТИ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ
Ми смо једно чак и са људима који нису блиски Цркви... МОЛИМО СЕ ДА СВИ БУДЕМО ЗАЈЕДНО, СВИ ЗАЈЕДНО КОД БОГА.

Зато се Христос моли Оцу Свом говорећи: “да сви једно буду.” Он то говори и понавља и Апостоли свуда то наглашавају. То је највећа дубина, највећи смисао који Црква има. Ту се налази Тајна. Да се сви, као један човек, сједине у Богу. Друга таква религија не постоји. Ни једна религија не говори тако нешто. Понешто говоре, али не о тој тајни, о тој истанчаности тајне коју тражи Христос и говори нам да такви треба да постанемо, јер Он жели да будемо Његови.
Ми смо једно чак и са људима који нису блиски Цркви, који су далеко, из незнања. Помолимо се да их Бог просвети и да их промени, да и они дођу Христу. Ми то посматрамо људски, бивамо покренути на други начин и мислимо да волимо Христа. Христос, међутим, “који даје дажд и праведнима и неправеднима”[10], говори нам: “Љубите непријатеље своје”[11]. Молимо се да сви будемо заједно, сви заједно код Бога. Тада уколико доживљавамо то, имаћемо подобне резултате, бићемо сви љубљени и сједињени.

[JESSY]

СВЕТИ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ

Љубав је само у Христу!!! – Да бисмо принели добро другима, нужно је да живимо у љубави Божијој, иначе ближњем не можемо помоћи. Не можемо присиљавати другог човека. Настаће његов час, доћи ће тај моменат, нужно је само молити се за њега.

Ћутањем, трпљењем и пре свега молитвом ми ћемо тајанствено приносити корист другим људима. Благодат Божија очистиће хоризонт његовог ума и уверити га у љубав Божију. Овде постоји једна тананост. Ако се човек сагласи са тим да Бог јесте љубав, тада ће га заслепети светлост и осениће га, таква светлост какву он никада није видео у животу. Тако ће он задобити спасење.

[JESSY]

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.

[JESSY]

Ко хоће да буде хришћанин треба најпре да постане песник

 Душа хришћанина треба да је истанчана, да је осетљива и осећајна, да лети, вазда да лети, да живи у “сновима”. Да лети у бескрај, међу звезде, до величанства Божјег, у тишину.

Ко хоће да буде хришћанин, треба најпре да постане песник. То је то! Треба да саосећаш, да волиш и да саосећаш. Да саосећаш са оним кога волиш. Љубав се труди за љубљену личност. По сву ноћ трчи, бди, све док не окрвави ноге, само да би се сусрела са љубљеном личношћу. Подноси жртве. Ништа не узима у обзир, ни претње ни тешкоће, а све у име љубави. Љубав према Христу је нешто сасвим друго, бесконачно узвишеније.

Када кажемо љубав, није ту реч о врлинама које ћемо стећи него о срцу које љуби Христа и ближње. Све усмеравајмо у том правцу. Гледајући мајку са детенцетом у наручју, зар не видимо како га љуби и како је њена душа испуњена чежњом? Зар не видимо како јој блиста лице док у наручју држи свог анђелчића? Човек Божји све то види. То на њега оставља утисак и он, духовно жедан, каже: камо среће да и ја осећам такву чежњу за Богом својим, за Христом својим, за Пресветом Богородицом, за светим угодницима Божјим! Јесте, тако треба да заволимо Христа Бога. Желиш, хоћеш и задобијаш благодаћу Божјом.

Да ли ми, међутим, имамо у себи пламен љубави према Христу? Када смо преморени, да ли хитамо да се одморимо у молитви Љубљеноме или Му се молимо као од беде, уз речи: о, сад још морам да завршим и молитву и молитвено правило?… Шта нам то недостаје и зашто се тако осећамо? Недостаје нам божанствена љубав. Таква, изнуђена молитва нема вредности. Може бити, штавише, да нам наноси и зло.

[JESSY]

*Када се молимо за друге, говоримо: Господе Исусе Христе, помилуј ме”

Молите се за Цркву, за свет, за све људе. Васколико хришћанство садржи се у молитви Исусовој. Ако се молите само за себе, онда се у томе крије саможивост. Насупрот томе, ако се молите за Цркву, и ви сте у Цркви. У Цркви је Христос сједињен са Црквом, али и са Оцем и Светим Духом. Света тројица и Црква јесу једно. Ваша чежња треба да је усмерена на то да сав свет буде освећен, да сви буду Христови. Тада улазите у Цркву и доживљавате рајску радост у Богу, јер сва пуноћа Божанства обитава у Цркви.

Сви смо једно тело, са Христом као Главом. Сви смо Црква. Наша религија има у себи ту величанствену особину – она уједињује свет мислено, духовно. Сила молитве је велика, веома велика, особито кад молитву врше многа браћа. у заједничкој молитви сви се уједињују. Осећајмо ближње своје као себе саме! То је наш живот, наша радост, наше благо. Све је лако у Христу. Христос је средиште. Сви хрле ка средишту и сједињују се у једном духу и једном срцу.

Када сами имамо неки проблем, или га има неко други, затражимо и од других молитве, па сви завапимо Богу са вером и љубављу. Будите сигурни да су те молитве угодне Богу и да ће Он дејствовати и чинити чудеса. то нисмо довољно добро разумели. То схватамо доста површно, па кажемо: помоли се мало за мене.

Молите се више за друге него за себе. Изговарајте речи: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, а имајте на уму увек и друге. Сви смо деца истог Оца, сви смо једно. Стога, када се молимо за друге, кажимо: “Господе Исусе Христе, помилуј нас”, а не “помилуј их”. На тај начин признајемо да су они заједно са нама.

Молитва за друге, вршена благо и са љубављу, некористољубива је и доноси велику духовну корист. Облагодаћује онога ко се моли, али облагодаћује и онога за кога се он моли. То значи да низводи благодат божју. Када осећате велику љубав, и када вас та љубав подстиче на молитву, онда таласи ваше љубави запљускују онога за кога се молите и утичу на њега. Тако ви око њега стварате заштитни оклоп и вршите утицај на њега. Водите га путем добра. Видећи ваш напор, Бог штедро даје благодат Своју и вама и њему. Али притом вам ваља умрети за себе. Јесте ли разумели ово?

Једне вечери у Калисији Старац ме упита:

– Реци ми, кад се неко разболи, да ли гледа колико је сати да би пошао у болницу?

Зачудих се необичном питању, па одговорих:

– Зашто би гледао на сат, Старче? Поћи ће у болницу одмах чим се разболи, било који да је час.

– Чак и ако је ноћ? – упита он.

– Свакако – одговорих. А он настави:

Реци ми, онда, зар мислиш да је човек у мањој опасности кад се разболи од духовних болести, односно од греха?

– Тад је у неупоредиво већој опасности – одговорих.

– Знаш ли колико је људи који се због својих грехова налазе у опасности да изгубе и овај привремени и онај вечни живот; колико је оних који очајавају и доспевају на праг самоубиства? Ако им се то догоди, рецимо, у два сата по поноћи, па пожеле да нађу неку отворену цркву да се помоле Богу, или неког духовника да му се исповеде, хоће ли то моћи да учине?

– Наравно да не – одговорих. У мени је расла радозналост шта ли је Старац овом причом желео да ми саопшти.

– Е па, видиш – настави он – зар не би било добро кад би постојао неки манастир, изван Атине, али не много далеко од ње, у чијој би се цркви вршиле службе и одржавале исповести читава двадесет четири часа дневно? У њој би, као у дежурним болницама, били увек присутни јеромонаси; тако би они који су повређени грехом, у било које време дана и ноћи у њој могли наћи уточиште.

Тада сам схватио шта је Старац имао на уму.

– Свакако да би било добро кад би такав манастир постојао – одговорих – али не постоји.

Старчеве визије су ми се чиниле веома смеле, скоро утопијске.

Упита неко Старца за кога да гласа на посланичким изборима. Он му одговори сликовито: “Православна Црква је као квочка: испод својих крила чува и беле, и црне, и жуте… и свих боја пилиће”. Тај који је питао добио је ваљан одговор: Православна Црква се не може политизовати нити се може ставити на страну неке странке. Она љубављу све покрива, не поистовећујући се ни са једним политичким правцем

Мој пријатељ и ја пођемо да завршимо један посао у манастиру; са нама је у аутомобилу био и старац Порфирије. Једног тренутка схватих да пролазимо покрај имања које су поседовали Јеховини сведоци. Осетих како ме обузима потиштеност и одвратност због душегубног деловања тих секташа, који, уместо да се покају због својих греха, настоје да поколебају веру у Христа код оних “за које је Христос умро и васкрсао”. Старац је само ћутао. Једног тренутка запитах се шта ли старац мисли о томе. Зар се не гнуша посматрајући те људе и њихова дела? Но, одмах зачух старца како ми говори: “Бог нека се смилује и тим јадним лажним Јеховиним сведоцима. Неки хришћани их се гнушају, неки се препиру са њима и коре их, неки их, опет, гоне на судове. На тај начин се секташтво, међутим, не може сузбити. Знате ли како се оно сузбија? Тако што ми треба да постанемо свети”.

Групи хришћана међу којима сам се и ја налазио, Старац је говорио о трагедији недостатка љубави у наше време, што доводи до усамљености, потиштености, несигурности, напетости, страхова… Рекао нам је: “Пођите, бре, у неко сиротиште да видите ту убогу, сироту дечицу; изгледају као јагњад која су изгубила своје мајке, и траже који посетилац ће им показати мало љубави. Одмах ће се прилепити уз њега и нећеш их моћи одвојити. Пођите да видите колико су та дечица жедна љубави”. И завршио је: “Зар мислите да се дечица која имају своје родитеље, иоле разликују од сирочади? Па и она су сирочад”

[JESSY]

*Љутњом ништа нећеш постићи

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је. “Ти си добар, осетљив, миран човек; право си јагње Божије. Али, када се према теби односе са љутњом, ти се повлачиш у себе, реагујеш на унутарњи начин и онда те погрешно схватају. Кад се, међутим, према теби односе на леп начин, ти из себе откриваш тако лепе ствари да сви бивају изненађени. Људи који те нису разумели како ваља и који су те повредили, не знају ону стару причу о ветру и сунцу. Наиме, ветар и сунце се стану препирати ко је од њих двоје снажнији; и тако се и опкладе: ко скине кожух чобанину који се тог трена пео на гору, тај је снажнији. Ветар је дувао и дувао – чобанину је било хладно, те је још више привијао кожух уза се. Тада изађе сунце иза облака, разли се ведрина и топлота, чобан се угреје, те скине кожух са себе. Тада сунце повика ветру: – Видиш ли ко је од нас двоје снажнији?” И старац закључи: “Не можеш човека придобити љутњом, него само добротом”. Тада је мој пријатељ схватио да они људи “строгих начела” представљају оштар и хладан ветар, док је отац Порфирије био добронамерно и топло сунце.

[JESSY]

*Никад не могу да осуђујем друге, јер они су “тело од мојега тела”. Нико не мрзи своје тело.

Део свога тела не одсецамо да бисмо га одбацили, него покушавамо да га исцелимо. Када видимо да је неког човека напао тигар и да је човек у великој невољи, ми не бацамо камење на њега да га дотучемо, него покушавамо да га избавимо. Тако је и са човеком кога мучи нека страст, те због тога страдава. Не треба, дакле, да се окрећемо против њега, него против његове страсти, против искушења. Он подноси већу патњу него ми. Због тога и треба да га волимо

[JESSY]

*Немој осуђивати друге; посматрај их као светитеље.

Кад неко виче на тебе и лоше се према теби односи, ти ништа не говори. Кад неко припада ђаволу, он се љути, говори рђаве ствари, оговара… Хришћанин не поступа тако.

Ревност треба да буде праћена ваљаним расуђивањем… да не буде неразумна.

Неће Бог дати Своје благодатне дарове кад раздаш богатство и пођеш у манастир, него кад се предаш послушању и молитви.

Један човек из Тракије чија је жена имала парализу, дође једног дана у манастир да види Старца. Старац је био одсутан: био је на Светој Гори. Но, овај човек је имао толико јаку веру у Бога да је, чувши да је Старац одсутан, рекао: “Није важно. Довољно је што сам дошао овде где живи и дише један свети човек; и то ми је доста”.

Вративши се кући, он затекне жену како стоји усправно усред кухиње – није више била парализована. Кад ју је упитао шта се збило и како, она му рече да је тог и тог дана напросто устала и почела да обавља разне послове. Било је то управо оног дана кад је њен муж ишао да нађе Старца Порфирија. Толико је овај човек имао јаку веру у Бога, да га је Он удостојио да доживи толико велико чудо.

Савршено поверење у Бога или предавање себе у Његове руке – то је свето смирење. То је савршена послушност Богу, без поговора и без отпора, па макар нам одређене ствари ствари изгледале тешке и бесмислене. То је исто што и предати се у руке Божје. Све је ово изражено речима Свете Литургије: “… Сав живот свој Христу Богу предајмо!”

Смирен човек је свестан свог унутрашњег стања; али, ма колико оно било ружно, он не губи своју личност. Зна да је грешан и жалости се због тога, али не губи наду нити потире своје ја. Онај ко има свето смирење, уопште не одговара, односно не реагује на увреде. Он пристаје да му се упућују примедбе и да га други критикују, а сам се притом не гневи и не правда. Не губи равнотежу духа. Сасвим супротно дешава се са егоистом, човеком који има осећај ниже вредности. Он у почетку личи на смиреног. Ако га, међутим, неко такне, одмах губи мир и спокојство и почиње да се нервира.

Истинско смирење не говори, не смиренослови, не употребљава фразе као што су: ја сам грешник, недостојан, мањи од свих. Смирен човек се плаши да кроз смиренословље не падне у таштину. А ту благодат Божија не прилази ни близу. Напротив, благодат се налази онде где је истинско смирење, божанствено смирење, савршено поверење у Бога, добровољна зависност од Њега.

Потребно је, наравно, и мало напора, али крајње смирење се не стиче само напорима и подвигом. Оно је резултат благодати. Ово кажем из искуства: све што имам, имам од благодати.

Никад немој да се појавиш пред Богом са речима: имам врлине. Бог неће наше врлине. Свагда треба да се појављујеш пред Богом као грешник, али не као грешник без наде или очајник него као онај који се узда у милост милосрђа Твога ( Ср. васкршње јутрење у Триоду, прва самогласна стихира )

Ако желиш да размишљаш као прави духовни философ, онда све што не ваља приписуј свом рђавом ја, па ћеш се увек смиравати. Смирење је у томе да верујеш да су сви добри. Кад, рецимо, чујеш за некога нешто негативно, не веруј у то. Све и свакога воли, ни о коме не мисли рђаво и за све се моли.

Нећете постати свети прогонећи зло. Оставите зло на страну. Гледајте према Христу. То ће вас спасти. Оно што човека чини светим јесте љубав, служење Христу које не може да се изрази, не може, не може…

Нико не може да се успне до висина духовности без аскезе. Потребно је живети у подвизима. Под подвигом подразумевамо метаније, свеноћна бденија и слично, али ништа од тога не треба вршити на силу. Све треба чинити са радошћу. Нису ту важне метаније које ћемо извршити, нити количина наших молитава, него наше предавање Богу, наша љубав према Христу и према духовним стварима.

[JESSY]

*Христос је љубав наша

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост.

Радост је Сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна „лудост”, али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе каже свети цар и пророк Давид: „Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих” (Пс. 22, 5). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено „пијанство” јесте реч Божја која се даје чистима срцем ( ср. Мат. 5, 8 ).

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели „да радост наша буде потпуна” (I Јов. 1, 4).

То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и да заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар” (Пс. 126, 1).

Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо!

Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави – то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Један треба да буде наш циљ – љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и љубав према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе.[1]