Radost u Hristu i radost van Hrista

[JESSY]

Глас из сале: «Зато што свако себе воли. Тачније, горди се собом»

 

Ви имате у виду то, «Мени је потребно мислити о себи да сам добар», а оно: «Ужас-ужас, ја нисам тако прекрасан, како би ми се хтело»? Да, и ту ми лако упадамо у неке дечије историје, када дете мисли: «Мене таквог је немогуће волети». «Када урадим нешто добро – мама ме воли, када донесем кући «двојку» мама ме више не воли». Да и остале примери, када је човек раван (једнак) поступку: урадио си нешто добро – према теби се односе добро, урадиш ли нешто лоше – осећаш се одбаченим. И та закономерност се преноси касније и на наше односе с Богом.

Тај страх сусрета с собом може да буде препрека за сусрет с Љубављу. Зато што ако се озбиљно замислимо, то мене таквог, какав сам, заволети је немогуће – то осећање је познато многима. А ако ја такав ужасан и са собом таквим се срести не могу, тада ја са собом много тога треба да урадим: треба да навлачим маске, треба да облачим стезнике, требам се постити, молити се, слушати радио «Радонеж» како би мене било могуће заволети, између осталих и Богу.

Ако уопштимо све до сада речено: то је за духовни живот лоше зато што, ако ми нисмо свесни све итине о себи, нама је тешко срести се са самим собом стварним, и сагласно с тим, нема тог истинског, стварног човека који ће поћи на сусрет другом човеку и Богу. А ако ја нешто у себи не видим, онда ја то не могу ни да принесем Богу. И тада се све то блокира, никуда се не уклања. И важно је схватити да сва та потиснута осећања – увреде, агресије – одлазе у несвесно или у тело, они тамо живе неким својим животом и напомињу нам о себи, између осталог и кроз психосоматска оболења. То је посебна тема, но просто, за сада је важно појаснити да »потиснуто» не значи «очишћено», не значи да је оно некуд исчезло, не значи да је оно некуд отишло. Просто, оно негде успавано пребива и напомоиње нам о себи. То је такав добар пут у неурозу.

[JESSY]

Од чега зависи, хоће ли човек моћи да назове именом своја осећања или не? Јели то недостагак васпитања, културе?

 

То је веома важно питање, посебно за родитеље: Шта радити са децом како код њих не би било таквих проблема. То се може назвати васпитаење културе, но у каквом контексту: Важно је то да дете слуша те речу у свом језику. Да ли се у породици уопште чују те речи? Или родитељи говоре «комфортно» и «дискомфортно», «шта ти осећаш није важно, иди решавај домаћи».

У многим породицам људи уопште не разговарају о осећањима. Код мене је веома мали опит рада с паровима, ја ипак нисам породични психолог, но на невеликом опиту рада с паровима видим – скоро код савког пара – да они не говоре једно другом ништа о својим преживљавањима и осећањима. Они разматрају бизнис-пројект: «тако, јеси ли дете нахранила?», «да ли си одвео дете у поликлинику?», «да ли си преузео анализе?», «када ћемо се спремати за школу?», «да ли си проверио домаће?». Све се око тога врти. Они су партнери по бизнис пројекту који се зове «Породица», и они решавају текуће проблеме. А ко тамо шта осећа, између осталих и то бедно дете – ником није важно. Потом почиње туга, чамотиња, нема блискости, нема топлине. А како да је буде ако код вас просто у свести нема тога, да упитате човека: шта он осећа, шта преживљава, шта је за њега сада важно, шта га брине, обеспокојава? Може бити да вам то није актуелно, но ја то неретко видим у породицама.

Значи ако се у породици у принципу не чују те речи, онда где ће их дете научити? То је одељена важна тема: да знате само како је битно да се те речи чују. То је заиста култура, томе је заиста могуће научити се, између осталог и помоћу психотерапије, или такођер самостално. Ми понекад предлажемо студентима да праве такве речнике и да у њих записују речи које означавају ова или она осећања. Просто да напишу списак, само да то не буде списак од четири речи него мало више. Имати такав списак је већ здраво. Затим можемо да читамо уметничку литературу и да записујемо такве речи и да их постепено уводимо у свој лексикон, у активну употребу. То је нешто као учење језика, подсећа на то.

Ја сам, такођер, имала веома бедан речник за именовање осећања. И у једном моменту, када сам заиста преживљавала тежак период, жена која је била поред мене је рекла: «ој, слушај, ти си данас тако растројена». Јa сам, могуће је, први пут у животу пре седам година чула реч «растројена». И схватила сам: значи, постоји реч која описује таква моја преживљавања. Узела сам је у свој лексикон, и сада знам да, поред свега осталог, бива и стање када си растројен. Код мене се попунио речник. То је важно и корисно радити, тако се оздрављује – то је једна општа препорука свима.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/05/22/pravoslavne-neuroze-teskoce-osaznavanja-svojih-osecanja/

[JESSY]

Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо.

Тај страх сусрета с собом може да буде препрека за сусрет с Љубављу.

А ако ја нешто у себи не видим, онда ја то не могу ни да принесем Богу.

У многим породицам људи уопште не разговарају о осећањима

ако се у породици у принципу не чују те речи, онда где ће их дете научити?

[florenntina]

Ovde deca u vrticu sa 2 godine uce o emocijama, kako se koje emocije zovu, kako se izrazavaju i kako trebaju ili kako ne smeju da se izrazavaju (npr. ljutnja ne sme da se izrazava tako sto ce bilo koga povrediti-udariti ali zato mogu da lupaju nogom o pod, kazu da su ljuti ili duboko disu). Zvuci mozda neobicno ali ne mozete da verujete kako lepo radi. Skoro da je nemoguce videti u parku bilo kakvu agresivnost medju decom. Ovde ne mislim samo niti pre svega na fizicku agresivnost (toga nema uopste!) vec agresivnost uopste, ruzne reci, odbacivanje nekog deteta od strane grupe, ismejavanje zbog bilo kog razloga, ruganje, nedozvoljavanje pristupa bilo kom detetu nekoj igracki-spravici za igru u parku itd...

 

Mene je npr. ovo apsolutno odusevilo! A sve je pocelo tako sto je uciteljica izvukla lepu knjigu sa slikama i ucila decu od 2 godine o emocijama i kako se one izrazavaju

[JESSY]

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

 

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.

[JESSY]

Посебно је здраво и дирљиво говорити о радости, о сусрету с Богом у те Пасхалне дане, док још траје Светла седмица. Колеге су ме од почетка молиле да то буде лекција о радости. Ја сам одговорила да пошто сам ја, уопште, депрасиван човек, то мало шта разумем о радости, и биће ми тешко да одржим лекцију о радости. Но зато могу да одржим лекцију о подменама (подвалама) и разним противречностима у религиозном животу – то ће ми ићи далеко боље. Но када сам припремала план, тема радости је такођер прозвучала и ушла у насалов лекције, зато што, ма са какве стране да гледамо, када гоовримо о хришћанском животу, о сусрету са Христом, о односима с Богом, не можемо да заобиђемо тему радости. Тим више сада када се сећамо, проживљавамо то време када је Христос васкрснувши још неколико недеља ходао по земљи, и до сада се слушбе служе с отвореним Царским Дверима. Наравно, радост – то је нешто веома важно, чега нам често, могуће је, и недостаје.

Као што је и било најављено, говорићемо о неким феноменима психолошких подмена, о неким искажењим религиозног опита, који се неретко сусреће у пракси црквеног живота. Та искажења су по својој природи психолошка, но у овој или оној мери могу сметати и нашем духовном животу.

Овде би одмах да разграничим сфере компетенције. Када оговримо о односима с Богом, хришћанством, духовним животом, о сусрету са Христом, можемо да заметимо неколико нивоа. Главни из њих јесте, наравно, духовни, и ако почнемо да расуђујемо о томе које су то препреке, које нам сметају да се приближимо Богу, први одговор који нам обично долази у главу тиче се наших несавршенстава, страсти, грехова. О томе данас нећемо да говоримо.

Постоји још један аспект. Ако разматрамо проблем сусрета и односа с Богом, то у било којим односима постоје два субјекта, два учесника: Ту сам ја, као један учесник, и Бог, као други учесник. Наравно, ми нећемо да разматрамо Божији део. Он то што треба ради, а ми, шта ми можемода урадимо? Какве се код нас појављују тешкоће, сметње, проблеми, који нам сметају да уђемо у пуноћу радосног општења [с Њим]?

[JESSY]

Напомињем да ће у фокусу наше пажње да буде психолошко поље. И када говоримо о психолошким тешкоћама и проблемима, који нам могу сметати, између осталог и у религиозном животу, осећам потребу да се одмах појасним, да се те особености, тешкоће, поблеми или неурозе, у суштини нимало не разликују, независно од тога, да ли је човек верујући или не, припада ли једној конфесији или другој, или је уопште атеист – психолошки проблеми су отприлике једни те исти.

 

Постоји таква особеност или на свој начин проблемни тезис од којег ћу да кренем, који је делимично легао у основу свих даљних размишљања. Тезис звучи овако: религиозна убеђења «цементирају» неурозу. О чему је реч? Говоримо о ситуацији када човек, није важно верујући он или не, долази у овај или онај систем, у којем постоје јасно одређене норме и правила, јасне представе о том шта је добро а шта лоше. Тај систем не мора обавезно да буде религиозни, то није обавезно Црква – може да буде и други систем погледа на свет, соцојални институт. Када код човека који у њега долази постоје неке неурозе (да разјасним: под речју «неуроза» овде подразумевамо ова или она психолошка искажења, не бојте се, то није никаква психијатрија, није болест, – просто то што у народу зову «бибице», у свакога своје), који при уласку човека у такву систему могу, како ми кажемо, да се «цементирају». Мисли се на то да ове или оне подмене, искажена убеђења, психолошке деформације могу само да се учврсте, ојачају, особито ако човек почне да приводи цитате из светих отаца, из Јеванђеља, који, како се њему чини, потврђују правилност његових искажених прадства; и ја ћу да приводим примере таквих феномена.

И тако, основни фокус или предмет наших расуђивања ће се тицати такозваног феномена подмена (подвала). Под подменама (ово није строго научно определење, пре је то радни термин), имамо у виду то да код човека постоји увереност у истинитост неких његових представа, иза којих уопште не стоји то шта човек мисли. Најпростији разумљив пример јесте – такво благочество понашање с мржњом према свома који нису као он. «Ево ја све испуњавам, ја сам жутко балгочестив хришћанин, а сви около су непријатељи, сви кој нису парохјани мога храма – сви су јеретици» – могуће је да ће неко да препозна такав портрет.

[JESSY]

Ето у чему се овде састоји подвала и опасност? Код чевека постоји убеђеност у истинитост и исправност његове позиције; он зна да он чини све исправно, а други око њега не раде исправно. И то нас увлачи у осуђивање, неприхватање, и тешко се може рећи да је то нека здрава пројава религиозности. Наравно, ко од нас не осуђује, кога од нас не раздражују ови или они људи, који нису слични нама? Но ми схватамо да то није норма. Може бити да се за то кајемо или идемо на психотерапију, ми признајемо: ја имам проблем, да ја мрзим браћу-протестанте или суседе, који се у другом храму понашају како не треба. Но то је мој проблем, кајем се, хоћу да се исправим. То је друга ситуација и ми ту не говоримо о никаквој подмени (подвали).

О подмени говоримо тада, када је човек уверен у истинитост иправности свооје позиције. Делимично от личи на фарисејство. Фарисеј је убеђен да он све ради исправно. Он је добар, други су лоши – ето та убеђеност, неспособност критичког односа према себи, номогућност да се критички погледа на то да нешто са тобом није како треба. О таквом феномену подмене даље ће ићи реч, и управо у том контексту, како ове или оне подмене психолошке природе, које улазе у религиозни живот, постају препреке на нашем путу ка Богу. Ето у том је сав фокус нашег разговора.

 

Даље можемо да размотримо неколико таквих типичних искажења религиозног опита. Они су се код мене пројасниле на материјалу многих година психотерапеутске праксе – често се дешава да радим са верујућим клијентима, – наравно и из мог сопственог опита. Посматрање клијената, себе, својих другова, ме је привело ка осазнању тих феномена о којима ћу сада да говорим. Четири основне тачке којима ће бити посвећена наша данашња беседа, четири основна примера типичних феномена искажења религиозног опита.

[JESSY]

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о искажењу религиозног опита, то се може поставити питање:  «А што, ви знате шта је то норма?» Да, ја не могу дати одговор на питање што је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Но ма како било чудно, мада је норму довољно тешко одредити, јавна искажења су веома видна, и одредити их није тако  тешко. Привешћу пример тамо неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): ти улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те за раније мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција, после чега се жеља да се иде у храм ампутира на дуго време. Такав пример можемо јавне назвати искажењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура на хришћанство. Ето о таквим искажењима ће ићи реч.

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих искажења. Први од њих се тиче тешкоће при осазнавању својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава између осталог и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се образа Бога и образа себе (човека). Размотрићемо проблем искажења образа Бога (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), и при том је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо искажења образа себе, проблем идентичности: ко сам ја? То ће да буде четврта тачка.

[JESSY]

Хоћу да разјасним још нешто, када ми говоримо о искажењу религиозног опита, то се може поставити питање:  «А што, ви знате шта је то норма?» Да, ја не могу дати одговор на питање што је то норма; то свакако није медицина где ми можемо тачно одредити границу норме. Но ма како било чудно, мада је норму довољно тешко одредити, јавна искажења су веома видна, и одредити их није тако  тешко. Привешћу пример тамо неких гунђавих бака у храму, које можда нису толико актуелне у Москви последњих година (90-их је то било много актуелније): ти улазиш у храм к Богу, а први ко те сусреће – јесте бака, која те за раније мрзи, и добијаш гомилу поприлично жестоких инструкција, после чега се жеља да се иде у храм ампутира на дуго време. Такав пример можемо јавне назвати искажењем, то не личи на хришћанство, то је нека карикатура на хришћанство. Ето о таквим искажењима ће ићи реч.

И тако, постоје четири основна примера, или феномена таквих искажења. Први од њих се тиче тешкоће при осазнавању својих осећања. То је углавном психолошки феномен, но видећемо како се он одражава између осталог и на наш духовни живот. Други момент ће се тицати конфликта личног опита и убеђења, конфликт своје позиције и ауторитета. То је довољно оштра тема, о њој није једноставно говорити зато што ћемо се овде коснути проблема послушања ауторитету: ја осећам једно, ауторитет ми говори друго, и креће сва та драма. И још две, могуће је и најважније тачке – тичу се образа Бога и образа себе (човека). Размотрићемо проблем искажења образа Бога (и веома честа горућа тема: Бог ме не воли, Он мене не слуша, Он мене мрзи и остало), и при том је немогуће заобићи себе, зато што у односима свагда учествују двоје, и веома је важно ко сам ја у целој тој причи. Зато се и надам да ће нам остати довољно времена да размотирмо искажења образа себе, проблем идентичности: ко сам ја? То ће да буде четврта тачка.

[JESSY]

Из сале се чује. Извините постоји још и такав проблем: тај човек васпитава своју децу.

Ако код вас постоји неки лични бол, можемо да то размотримо ван оквира лекције. Но добро је што ви о томе говорите. А шта ако је тај човек још и педагог, или лектор, или занима вишу дужност?

Но вратимо се нашој теми. Колико су овде могући озбиљни, блиски, интимни односи, односи љубави: с дететом, са одраслим човеком, с Богом? Ко ће се срести с другом личношћу? Ако је та маска ушла у моју кожу, и ја више не знам ко сам ја, нисам свестан својих осећања, искрено верујем да се ја нпр. никада не раздражавам. Једна моја познаница ми прича: «Једном давније су ми рекли да је гневити се грех, – и од тада ја се никада не гневим». И то говори човек, из којег исијава гнев, поред ње је просто тешко налазити се.

Још једном понављам: у чему је озбиљна опасност? Нарушена је могућност сусрета са самим собом, истинским, самим тим, нарушава се могућност сусрета са другим субјектом, дали то био човек, или Бог, или сам ја..

У чему је битна разлика подмене (подвале) од здраве неурузе? Нпр. ја разумем, да ја сада пред вама хоћу да лепо изгледам. Ја сам била узмнемирена пред лекцијом, не знајући како ће све да буде. Ма шта да сам покушавала да урадим са собом, да би се опустила, све је слабо помагало. Но ја разумем да је то моја слабост, повод за рад над собом итд.

А када почињу подмене? Када сам тврдо убеђен да сам у праву, да знам истину и да све радим исправно – почиње да се пројављује феномен подмене. Но најстрашније је када се све то поткрепљује ауторитетом Цркве: «Духовник је рекао – и ја тако радим», «У Јеванђељу је написано…» (Јеванђеље се тумачи веома својеобразно: фраза се изсеца из контекста и лепи се на било које друго место). Из светих отаца је веома удобно извлачити фразе које ће да потврђује моју правоту.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/05/23/pravoslavne-neuroze-1/

[Дијана.]

Nik je sretan i ostvaren čovjek, pun snage i duha, voljen i cijenjen od ljudi, ima smisao i drugima ga udahnjuje - malo li je?... Većina nas može samo da mu pozavidi...

[Дијана.]

Zato što moć vidiš prvenstveno kao silu, a mentalnu/duhovnu moć priznaješ samo ako je praćena fizičkom. 

[Данче*]

На први поглед се чини да међу протојерејем Александром Шмеманом и оцем Порфиријем Кавсокаливитом не постоји друга карика осим припадности ка Православној вери. Један је истакнути богослов који се силом прилика родио у Талину (Естонија) и који је предавао разне богословске предмете од Свето-Сергијевог православног института у Паризу до Свето-Владимирске богословије у Америци. Други је свети старац по пореклу Грк који је напустио дом када је имао 12 година и који је тајно отпутовао на Свету Гору „чврсто желећи да се уподоби светом Јовану Каливиту чије је житије прочитао у детињству и које је посебно заволео“.

И тако, шта је заједничко између смиреног послушника Свете горе Атонске и богословске трубе на њиви духовно умртвљење Западне Европе? Као што смо рекли, није довољно истаћи да је карика која их повезује била само  припадање ка православној вери. Оно што ми тражимо може да се одреди као истоветност искуства људске душе која се сусрела са својим Жеником у Лику Оваплоћеног Бога.

Сви ми припадамо православној вери, и сви исповедамо Исуса Христа за свога Господа и Бога, но тај сусрет на нас другачије делује. За некога је Христос само део богослужбено-обредног процеса: човек дође на службу, задовољи своје религиозне потребе, можда се чак и причести, а затим Христа сахрањује у свој подсвесни гроб, да му Он не би сметао да се бави својим светским пословима. А онда жеђ за религиозним испуњењем Христа поново васкрсава и такав принцип занемаривања Христа задобија форму „perpetuum mobile“ –Христос од службе до службе.

Протојереј Александар Шмеман је увек снажно протествовао против претварања Цркве у некакав клерикални организам где функционална разлика свештенства од народа задобија онтолошки карактер. „Период клерикализма - чујемо од оца Александра – „тј. недељивог владања у Цркви и над Црквом клира који су постепено у свести мирјана претворили свештенослужитеља у неко „посебно биће“ које се суштински разликује од мирјана“. Његово евхаристијско виђење света је у себе укључивало веру да се читав свет, сва твар протеже ка Христу да буде причасник Логоса читаве твари. Стога је он храбро говорио да хришћанство није религија: „Јер чак ни религија овај пали свет не може да исцели, нити да га исправи због тога што је она пристала да спусти Бога у област „светога“, да Га стави насупрот „профаном свету“. Религија се, што је веома страшно, помирила са „секуларизмом“, у исто време када се Бог нашао удаљен у сферу „свештеног““. Религија се одриче од света, оставља свет самоме себи, тако да Домострој спасења света кроз Крсну жртву представља непотребан и сувишан корак. Религија је изокренути секуларизам, због тога што тражи своје, делећи свет на „сакрално“ и „профано“.

Мистичка интуиција која има своје корене у евхаристијском искуству дозвољавала је прот. Александру Шмеману да у Христу види Агнеца Божијег који је заклан не узалуд него за живот света. Христос је пуноћа а не део. Он је пуноћа света, човека, живота. Он је пуноћа људске среће и Он човеку пружа истинску радост. Стога је за Шмемана знак налажења Христа непрестана радост.

Шмеман тврди да се ранохришћанска заједница разликује од наше савремене управо због тога што су они увек и свугде били са Христом. „Рани хришћани су говорили да је Његово Тело на престолу зато што је Он међу њима. Садашњи хришћани: Христос је овде, зато што је Његово Тело на престолу. На изглед једно те исто, а заправо се ради о суштинској разлици која одликује рано хришћанство од нашег, разлици коју због нечега не знају, и коју због нечега богослови не схватају. Тамо је све од познања Христа, од љубави ка Њему. Овде од жеље да се „осветимо“. Тамо ка причешћу доводи угледање за Христом и из тога проистиче идење за Христом. Овде Христос практично „није потребан“. То готово да су две различите религије. На страницама његовог дневника често срећемо жестоку критику псеудодуховности и псеудоцрквености при којима хришћанство прима облик антагонизма и самозатворености. У таквој атмосфери Богочовек је представљен као уплашен и уморен од света, дат само „црквеним“ људима. За такву псеудоцрквену свест су саблазан речи апостола Павла који је гласник истинског благочешћа и истинске црквености: „Свима сам био све, да како год неке спасем“ (1. Кор. 9:22). Они би желели да апостол овако каже: „За неке сам био све, да би спасао неке“.

„Само је у Цркви могуће пронаћи потпуни Христов лик. То и јесте посао богословља – и више ништа. Но њега подједнако закриљују и „поп“ и „богослов“. Један је акценат ставио на вечну човекову потребу за „свештенством“, а други је самог Христа претворио у „проблем““. Шмеман у клерикализму види опасност остваривања плана Великог Инквизитора – да учини Христа непотребним. Он говори о опасности замене Христа „црквом“. „Дошао је у Цркву“.... Двосмисленост је опасност тог израза. У Цркву је могуће доћи из хиљаду разлога, од којих су многи не сасвим позитивни, па чак и опасни. Потребно је „доћи Христу“. Павле се обратио ка Христу а не ка „цркви“ те је стога и Црква за њега била само и свецели живот са Христом и у Христу. Но расла је, расла и у историји израсла „Црква“ сама по себи, коју је могуће волети (чак „заљубљено“), којој је могуће обраћати се, којом је могуће живети, но одвојено од Христа...“. 

И старац Порфирије је живео Христом, и Христом се радовао. И за њега је као и за прот. Александра Шмемана чудно било прихватање Христа кроз неки безживотни скуп правила која делују на механички начин. Као да је могуће фабрички произвести Христа. „Блажени старац“ – говори игуманија Теоксенија - „пројављивао је живо Христово присуство. Топла љубав ка Христу обухватала је читаву његову душу, све његове мисли и сву његову личност до таквог степена да би он без колебања могао заједно са апостолом Павлом рећи: „Већ не живим ја, него у мени живи Христос“ (Гал. 2: 20), фразу коју је старац волео да понавља“. У књизи „Старац Порфирије Кавсокаливит – Живот и Речи“ налазимо веома занимљив дијалог о Исусовој молитви. Сам старац Порфирије сведочи да му је једном дошао монах и упитао га како он упражњава ову молитву. Приликом тога монах је почео да набраја сва неопходна правила ради успешне молитве: „седиш на маленој, ниској столичици, обараш главу и концентришеш се“. Но како је тај монах био зачуђен, чувши ове речи: „Ма не. У уму говорим речи Господе Исусе Христе.. Говорим чисто и са пажњом пратим речи. Господе Исусе Христе помилуј ме... Господе Исусе... Тако чиним у уму, и пазим на речи. Када је монах чуо да старац не спушта ум у срце рекао је старцу Порфирију да се налази у прелести. Но старац Порфирије је ипак успео да објасни да није у прелести. Ево како он сам о томе говори: 

- Оче - рекох му – чуј шта ћу ти рећи. Када произносим молитву у уму, понекад се радост појачава и када се моја радост појача при речима  Господе Исусе Христе... осећам како је ум радосно заиграо заједно са срцем. Односно осећам како ум силази у срце и тамо осећам сву ту радост када произносим молитву. Почињем затварајући ум у речи молитве а затим сам ум улази онамо када радост дође.

-Па тако и треба да буде! – говори ми он. – Опрости ми што сам рекао „прелест“.

Код њега често налазимо овакве речи: „Нека молитва не буде принуђивање. Притисак може у нама изазвати унутрашње противљење и донети невоље. Многи који молитву врше са притиском су постали болесни.. Не користите вештачке методе. Нема потребе концентрисати се на неки посебан начин да би се молили. На крају старац указује на оно што је суштина праве молитве, на оно што представља со молитве: „Све се састоји у љубави ка Христу. Ако ваша душа са љубављу понавља ових пет речи: Господе Исусе Христе помилуј ме – онда неће знати ситости. Ово су незасите речи!“

Сједињујући се са Христом у Светој Тајни Евхаристије, он то није чинио због тога да би испунио неки религиозни инстикт, да би испунио црквено правило о честом причешћивању и посећивању црквених богослужења. Он је то чинио због тога што је Христос за њега био све, он је осећао ту Божанску љубав Божијег Јагњета која увек жели да буде не само поред човека већ унутар њега, која жели да сачињава читаву његову суштину. Он се толико прожео Божијом милосрдном љубављу, да је схватио Христову жеђ да се сједини са нама, на тај начин, да не знамо где почиње Божанско у нама, а где се завршава оно наше људско. Овде се не ради о неком мешању природа, о христолошком пантеизму јер наша природа не исчезава са Христом, оно што је наше биће никуда не одлази, јер Христос није лопов. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10).

Старац овако почиње једну од својих химни посвећених Христу - „Волимо Христа јер је Он наша једина нада и брига. Волимо Христа само ради Њега Самог. Никад ради себе. Нека нас Он води тамо куда жели. Нека нам да оно што Сам хоће. Нећемо Га волети због Његових дарова. Тако егоизам говори: Христос ће ме сместити у најлепшу обитељ коју има… Овако треба правилно говорити: „Христе мој, нека буде онако како пожели Твоја љубав, само да се налазим у Тој љубави“. Какве речи, каква химна душе која је заволела свог Женика. И као што се невеста која силно воли свога мужа не брине за дом у којем ће они живети, већ читаву себе предаје свом изабранику, тако и душа преподобног бива ослобођена од сваког трансцендентног егоизма, од рачунања на есхатолошку срећу и добитак у загробном животу, а брине се само о једном, о ономе што је „једино на корист“ (Лк. 11:42).

Старац Порфирије је живео Христом и свуда видео Христа: „Ако си заљубљен, можеш живети и на Омонији и не знати да се налазиш на Омонији, не видети ни аутомобиле, ни људе, ништа. Ти си са својим вољеним. Ти њиме живиш, наслађујеш се, он те инспирише. Зар није тако? Сада замислите да је онај кога ви волите – Христос. Христос у твом уму, Христос у твом срцу, Христос у твом бићу, Христос свуда“. 

Затим да не бисмо помислили да старац поседује неки апстрактан христолошки романтизам, он Светлост Христове љубави окреће на ближње. Одавде се може закључити да не постоји издвојени христолошки романтизам, као што не постоји ни издвојени хуманистички морал, већ постоји морал у Христу. „Ко воли Христа и друге људе“, - тим поводом говори старац, - „тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот“. 
Кроз троугао, Христос, Црква и ближњи он осликава кретање љубави. „Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу... Божанска благодат долази кроз брата“. 
Старац Порфирије је волео да понавља да ако човек жели да постане хришћанин, он мора прво постати песник, имајући у виду стање душе која је обузета љубављу ка Христу. Песничко срце је слободно од свих теорија рачунања на корист. „Грубе душе, - говори старац, - Христос не жели поред Себе... Песничка срца су дубоко пронизана љубављу, она је смештају унутар себе, грле је и дубоко осећају.“

Колико тешко ће бити нама свештеницима на Страшном Суду када нам Христос каже: „Зашто сте срце које сам вам дао да би њиме волели све људе и сву твар претворили у чисто физиолошки орган који одржава само ваш живот? Зашто је оно куцало само за вас, и за ваше светске потребе?“ Срце као један од главних органа нашег биолошког живота представља дар Божији. Опет, тај Божији дар који је добијени талант треба да се умножи тј. свако од нас треба да кроз борбу са својим грешним „ја“, са нашим сопственим егоизмом, преобрати срце у стан и дом за ближње.

Живот ради себе треба да се претвори у живот ради других. Управо у томе се и садржи читав смисао Господње приче о талантима. Добијени таланти, без обзира да ли је један, пет или десет, представљају наше срце, односно наше земаљско биће. Сакривен и неискориштен талант представља нашу егзистенцију која је затворена у старом човеку. Христу није потребно наше срце као орган, тј. „стари човек који трули у телесним похотама“, већ срце као морални извор са својим плодовима: „Ево ја и дјеца коју ми даде Бог“ (Јевр. 2, 13).

О тим и таквим плодовима, о новом човеку који је створен по Богу (Еф. 4:24) сведочили су и својим животом и богословљем проповедали те две слуге Божанске љубави која нам је засијала у Богочовеку Христу, протојереј Александар Шмеман и преподобни Порфирије Кавсокаливит. 

Аутор: Монах Владимир Палибрк
Са руског за Фондацију „Пријатељ Божији“: Дејан Ђуричић

http://www.prijateljboziji.com/_Hriscanstvo-kao-iskustvo-radosti-/39026.html

[JESSY]

Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.

 

Кисела лица, згрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години на Васкрс.

А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.

Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).