Radost u Hristu i radost van Hrista

[JESSY]

Радост није апстрактан појам иако може да зависи од разних животних околности, то је потпуно конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог Поста, Страсне седмице. Када у свом животу идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот.

Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни.

 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=588&Itemid=426

[Ljubičasta]

Radost je kad sretnes dijete u sebi.Radost je kad te to dijete odvede Hristu.

[JESSY]

Radost je kad sretnes dijete u sebi.Radost je kad te to dijete odvede Hristu.

facenew22222222

[мирођија]

 

 

НЕБО НА ЗЕМЉИ

Када једног недјељног дана дође вријеме да се врши служба, устаде један инок (монах) да као и увијек иде у цркву; али, авај, изруга се тада над њим ђаво, говорећи му кроз помисао: „Куда идеш? у цркву? а зашто? да није можда – да добијеш хљеба и вина? А казаће ти да је то Тијело и Крв Господа – тја, не извргавај себе руглу!“

Брат повјерова хуљењу ђавољем и не оде у цркву. Браћа га, пак, чекаху, јер бијаше такав обичај, да се не почиње молитва док се сви не искупе. С обзиром да га није било, одоше по њега, мислећи да им брат није можда занемоћао. Нашавши га у келији, питаше га зашто не иде у цркву. Он им, упркос стиду, призна: „Опростите ми, браћо; ја као и обично устах и припремах се да идем у цркву, али појави се помисао и рече ми да оно по шта идем да примим у цркви нису Тијело и Крв Христови, него обични хљеб и вино. И тако, ако хоћете да идем са вама, излијечите моју болесну мисао о св. Причешћу“.

Они му, пак, казаше: „Устај, идеш са нама, а ми ћемо молити Бога да ти Он открије Божанствену силу која у Светој Цркви обитава“. Овај устаде и пође са браћом у цркву. Пошто су се много помолили Богу за брата, да му се јави сила Божанствених Тајни, почеше службу, а брата поставише насред цркве. И до краја службе он не престајаше сузама росити и облијевати лице своје. Послије службе питаше га: „Ако ти је открио нешто Бог, испричај нам, да и ми корист имамо“.

Овај им, пак, плачући, поче казивати: „Када бијаше канон пјевања псалома, и када бијаше прочитано учење апостолско, и изађе ђакон да чита Јеванђеље, видјех како се отвори кров изнад глава наших, и небо се виђаше скроз, и свака ријеч Јеванђеља бијаше као пламен и успињаше се на небеса. А када се заврши свето Јеванђеље и изађоше свештеници из одаја, држећи Светих Тајни Причешће, видјех како се опет отварају небеса, и силажаше огањ, и са огњем множина светих анђела, и међу њима два чудесна лица чија љепота бијаше просто неописива. И сијаху, као муње, и међу њима бијаше мали Отрок (дијете, новорођенче, младенац). И свети анђели стадоше око Свете Трпезе, и два лица стајаху над њом, и Отрок бијаше између њих.

А када бијаху окончане свете молитве и свештеници се приближише да раздробе хљеб Причешћа, видјех како два лица држе Младенца за руке и ноге, и узеше нож, и заклаше Га, и источише крв Његову у путир, и расјекоше Тијело Његово, и положише преко хљебове, и хљебови се претворише у Тијело. Када браћа бијаху приступали да приме св. Дарове, даваше им се Тијело, а када говораше они: „амин“ – претвараше се Оно у хљеб у рукама њиховим. Када и ја бијах приступио, мени бијаше дано Тијело, и ја Га стога не могадох окусити, зачу се глас: „Зашто не узимаш? Зар ниси то тражио?“ А ја рекох: „Милостив буди према мени, Господе! Тијело ја јести не могу!“ И би ми одговорено: „Када би човјек могао узимати тијело, тијело би му се и давало, као што си и сам видио, него пошто нико не може да једе месо, Господ је и уредио да се у причешћу узима хљеб.

И тако, примаш ли ти са вјером оно што држиш у руци својој?“ И ја казах: „вјерујем, Господе“. А када казах ово, Тијело које држах у руци својој постаде хљеб и ја, поблагодаривши Бога, примих свету просфору.“ А кад се служба заврши и пођоше свештеници на мјеста своја, опет видјех Младенца међу двјема животињама, и када свештеници употријебише Свете Дарове, видјех како се опет отвори кров црквин и Божанствене Силе се вазнесоше на небеса“. Чувши ово, браћа се подсјетише Апостола који говораше: „Пасха наша, за нас у жртву би принесен Христос“. И у умиљењу пођоше у келије своје, прослављајући и хвалећи Бога, Који твори чудеса велика“. из Древног Патерика

НЕБО НА ЗЕМЉИ Архиепископ Вениамин (Федченков)“…
 

 

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=774141712621024&set=gm.749269835157458&type=1&theater

[JESSY]

Старац Јефрем Ватопедски – „Не тражимо радост изван себе“

 

 

Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију.

 

Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња - врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. "Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка", рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем.

Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу.

Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да подчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.

Ко год у манастиру испуњава своје жеље и снове он се није одрекао себе. Монах не треба да има никакве снове, никакве амбиције, нити планове. Он долази као човек осуђен на смрт, подиже своје руке и каже игуману: „Чини са мном како хоћеш“. Чинећи тако монах испуњава још једну од Христових речи: „Онај ко жели да сачува душу своју, изгубиће је“. А ако монах схвати значење ових речи и угради их у темељ свог живота, он ће имати исправно разумевање   подвига, и сви његови проблеми ће бити решени. Он постаје средство Божје Промисли и потпуно опонаша Господу нашем Исусу Христу, који, иако безгрешан, дође и стаде у исти ниво са нама покајницима, као да је и Њему самом покајање било потребно. Христос нам није само предао заповести с небеса да би смо их ми испуњавали - Он сам је дошао међу нас и лично нам их показао на делу. А шта нам је Он то рекао апсолутно јасно? „Дошао сам не да чиним своју вољу, него вољу Оца мог који ме је послао“. Наш блажени старац Јосиф говорио нам је: „Шта мислите, браћо: да је Христос требало да испуни Своју вољу да ли би то само по себи био грех? Ипак, он то није учинио, зато да би био Онај који прво чини, а потом подучава“. Човекова воља и жеља су лимени зид. Не глина, не камен, не цемент, већ лимени зид који човека одваја од Бога. Блажен је онај монах који је послушан. Послушност није дисциплинованост; то је нешто сасвим друго. Послушност је када предате своје срце. Монашки живот је у потпуности Христоцентричан. Зато старац не користи послушност своје духовне деце за испуњавање својих циљева. Његов задатак је да монаха убеди да своју вољу потчини вољи Божијој.

Ако имате било каквих питања, поставите их и ја ћу вам одговорити ако умем.

-Како неко може приметити појаву грешне помисли, и одсећи на време страствену помисао која прети да нас зарази, док је још увек у стању предлога?

-Немојте се превише бавити помислима - према њима се треба односити са презиром. Један монах у нашем манастиру је једном дошао код мене и рекао: „Морам да се исповедим“. Видео сам да носи свеску. Питао сам га: „Шта ти је то?“

„То је моја исповест“, одговорио је. „Па, дај ми“, рекао сам. „Прочитаћу твоју свеску“. Замислите само: тридесет страница са исписаним помислима! Рекао сам му: „Да ли ти мислиш да је потребно да исповедиш сваку помисао која ти падне на памет? Ако тако наставиш завршићеш у лудници!“ Он је чак записивао помисли које су му навирале током службе. Рекао сам овом брату: “Помисли које надолазе, не значе ништа“. Чак и ако им се ум за тренутак приближи, то не значи ништа, апсолутно ништа! Заборави их! Исповедају се само оне мисли које се понављају дуже време, које остају у уму неколико дана или недеља; али уопште узев, помисли су мехурови од сапунице.

Испричаћу вам један догађај из живота. Један младић, црквен, пао је у грех стомакоугађања - пожелео је у среду да поједе гирос и пошао да га купи. Дошао је у продавницу а продавац је рекао: „Опрости, али само што сам продао последњи“. Младић је онда дошао до мене и рекао: „То и то се догодило, и умало не поједох гирос!“ Рекао сам му: „Али ниси појео. Ето! Примио си помисао, али ниси згрешио на делу“. Како је код нас? Прво се јавља помисао, а онда она постаје реч, а затим прелази у дело. Али, сматра се да смо починили грех тек када мисао постане дело. Дакле, будимо пажљиви и немојмо се претерано бавити мислима - презримо их. „Јер мисли смртника су бедне“ (Премудрости Соломонове 9:14), буквалан превод: „Мисли су кукавичке“.

-Оче Јефреме, на шта мислите да би монаштво у Русији требало да обрати посебну пажњу, тако да наши манастири ојачају и процветају?

-Потребно је да обратите пажњу на послушност. Монах би требало да буде послушан и не треба да има страсну привезаност, што се посебно односи на женско монаштво. Имам један женски манастир, и кад одем тамо, одмах почну: „Старче, молите се за моју тетку, за мог нећака, комшију мог брата. Старче, молите се за мог брата, за пријатеља моје сестре“. Не би требало да се бринете о потребама својих тетки, рођака, нити њихових суседа. Обратите пажњу на ово, зато што је врлина добровољног изгнанства посебно тешка за жене, јер оне су оне склоне да буду веома привржене својим рођацима. Почну да се моле усрдно за њих, али под маском молитве за рођаке, њихова срца поново приањају за њих. Послушност нам, међутим, говори да се у потпуности предамо Христу. Ко год се не одрекне своје имовине, вели Господ,  не може бити мој ученик.  Ово су речи Христове, Који је милостив, Који је био учитељ милосрђа! Али да ли се сећате шта је онај човек рекао, након што га је Спаситељ позвао да крене за Њим? „Дозволи ми да одем и укопам оца“. Он, након свега, није лагао, он би заиста свога оца сахранио. Али Христос је рекао: „Не, пусти нека мртви сахрањују своје мртве. Ти крени за мном“. Шта мислите зашто је то рекао? Зато што је човеков ум позван на просветљење, а у поређењу са тим просветљењем, са том светошћу, све је безначајно, ништавно. Или, на пример, многи људи пишу писма својим рођацима који су монаси. Браћа ме питају: „Старче, треба ли да одговорим на ово писмо?“ „Не“, кажем „нисте дужни да одговарате на писма. Молите се за њих, и то ће бити ваш највећи дар“.

-Како можемо, сложен и одговоран монашки посао управљања имовином манастира, да комбинујемо са заповешћу да се не бринемо за сутра?

-Ко год се брине за управљање манастиром, он то чини из послушања и он има „безбрижну бригу“. Свети Силуан Атонски је био надзорник, чак не монаха, већ лаика-радника. У исто време он је био велики човек тишине, прави исихаста. Обратите пажњу на то! Сећате ли се како је и сам признао у својим сећањима: „Игуман ми је рекао да будем настојатељ радницима, а ја сам се изнутра опирао. Оче мој што ме оптерећујеш“… Он се испрва послушању опирао само изнутра, и није показао брзу послушност, иако је отишао и извршио овај задатак. Али ниво његовог духовног напретка није му дозвољавао чак ни право на унутрашње опирање. Он сам је признао да је због овог отпора који је пружио игуману, цео свој живот као епитимију имао главобоље. Дакле, будите веома опрезни. Погледајте како Христос, тајно на задивљујући начин, изједначава вољу законите власти, то јест, вољу настојатеља, са Својом вољом. Шта Он каже? „Ко год слуша вас, мене слуша, а ко год одбацује вас, Мене одбацује“. Дакле, још један велики светитељ нашег доба, старац Порфирије Кавсокаливит, истакао значај радосне послушности.

-Како је могуће комбиновати покајање са духовном радошћу, прекоре савести и унутрашњи мир? Обоје је потребно, али су очигледно противречни један другом.

-У мери у којој се човек покаје и има унутрашњи плач који усмерава Христос, он ће истовремено осетити да овај плач производи радост. Немојте о духовним стварима размишљати уз помоћ осећања или сентименталности. Човек може плакати зато што има психолошки проблем, други плаче из сентименталности, а трећи плаче због духовних разлога. Нажалост, ми нисмо на достојан начин одговорили на Божији позив - говорим о себи - и не можемо достићи Божију благодат и одговорити дугостраданију Његовом нас ради. Али ми смо познавали свете монахе, наше савременике, који су саосећали са људима и молили се за сваког са великим болом срца. Они су били носиоци мира, радости, и човек се у њиховом друштву осећао пријатно. Управо то јесте чудо сваке духовне личности.

-Да ли сматрате да је савременом монаштву могуће остварити монашке врлине древних отаца?

-И монаштво и човек одувек су били исти, у свим временима. Наравно да људи двадесет првог века, нажалост, немају исто самосавладавање, нити снагу као што су древни свети оци имали. Али, ако човек жуди за тим монашким врлинама, он се може вежбати у том подвигу по својој снази, и добити исту благодат као и древни оци.

-Како можемо избећи депресију приликом покајања? Где је граница између покајања и депресије?

-Да бисмо себи помогли у разликовању између ова два, имамо духовне руководитеље. Једног дана је нека монахиња дошла старцу Порфирију, који је имао дар прозорљивости. Пуно је прочитала књига о сећању на смрт и почела да се осећа депресивном због сећања на смрт, зато што је сећање на смрт било далеко ван њених моћи. Чим је старац угледао ову монахињу одмах је увидео у чему је проблем. Пре него што је она било шта рекла, он јој је рекао: „Немаш благослов да се вежбаш у сећању на смрт. Размишљај искључиво о Христовој љубави“. Стога,   подвиг   покајања треба да буде усмерен од духовног руководитеља који гледа на духовно стање сваке личности. Када је мој старац, Јосиф Ватопедски, био млад, он је много труда улагао у самоукоревање, и почео је да се осећа депресивним због тога. Тада је наш „ђед“, Јосиф Исихаста, њему рекао: „Сине, ради на томе - али само мало, немој се превише напрезати“. Наравно, након што је духовно сазрео није имао никаквих потешкоћа да се у овоме вежба.

То је зато што духовно стање монаха мора да буде под надзором, како су прописали свети оци, од духовног оца, игумана, који увек мора бити у манастиру. Наравно, он може бити одсутан неколико дана, али уопште узев мора стално бити са браћом. Наш веран народ, на пример, виђа се са својим духовним оцем једном или два пута месечно, они напреднији једном месечно; стална веза са духовним оцем није намењена њима. Али свети оци су ово установили за монахе, зато што монаси ходају по затегнутом конопцу, и потребна им је стална помоћ.

-Како можемо разликовати спасоносно сећање на смрт од обичног страха од смрти, који чак и непобожни људи осећају?

-Један човек ми је рекао како се некада веома плашио смрти. Након што је почео да долази на Свету Гору, тај страх је нестао у потпуности. Бог му је дао такав дар. Психолошки страх није добар страх; он одбацује [смрт], али сећање на смрт у Христу јесте победа над смрћу.

Када је једна група ходочасника дошла у наш манастир, након повечерја сам мало поразговарао са њима. Не знам зашто, али почео сам да разговарам са њима о сећању на смрт. Међу њима је био један психолог. Рекао ми је касније: „Оче, дошли смо код вас на Свету Гору, а ви нам причате о таквим тужним стварима“. Испрва нисам разумео о чему се ради. Он је тада рекао: „Зар нисте могли наћи нешто друго о чему ћемо разговарати? Зашто да причамо о смрти?“ Све време је куцкао у дрвени део фотеље, како се иначе чини, из сујеверја, против урока. Међутим, сећање на смрт у Христу не изазива депресију код људи већ их испуњава радошћу. Уосталом, у Христу побеђујемо смрт, и прелазимо из смрти у живот! Ми монаси смо весници вечног живота. Зашто? Зато што већ имамо наговештај Божијег царства у нашим срцима. Сећате ли се шта је Ава Исаија је рекао? „Сећајте се Царства Небеског, и оно ће вас мало по мало увући у себе“. Зато су монаси увек радосни. Они већ сада својим духовним чулима осећају предукус Царства Божијег. А Сам Господ каже да је Царство Небеско унутра, у нама.

-Како можемо испунити апостолску заповест: „Будите радосни у свим временима“ и да стекнемо истинску духовну радост?

-Када монах постепено стиче сталност заједнице са Богом, радост ће бити плод овог заједништва. Истинска радост није психолошко, већ духовно стање. Свети Нектарије, велики светац нашег доба, веома лепо је то описао у једном писму: „Онај ко тражи извор радости ван себе, залутао је и налази се у стању прелести. На пример, неки човек кога волимо, долази из иностранства у наш манастир. Наравно, ми се радујемо што је са нама. Али, колико год да му се радујемо, ми једнако тугујемо када он оде. Можемо разрадити ову мисао детаљније. Волимо неког човека, али Бог га од нас одузме и он напушта овај живот, а љубав коју смо имали за њега претвара се у подједнаки бол након његове смрти. Дакле, човек не би требало да неограничено прихвата радости које су ван њега. Извор радости је у његовом срцу; то је непрекидно присуство благодати. Стога је човек Божији увек миран и смирен, и у веселим и у тужним догађајима.

-Како можемо ујединити заповест љубави према ближњем, са обавезом ћутања и усредсређености?

-Овде је такође потребна расуђивање, зато што често упадамо у крајности. На пример, један од наше браће у манастиру није имао баш леп глас. Рекао сам му: „Знаш, сине, немој да певаш у главној цркви, али певај у мањим црквама, са три или четири оца“. Дакле, дошао је један дан да пева; било је њих четворо, а онда се појавио и кувар, и било их је пет на броју. Брат је зауставио певање и рекао кувару: „Или ти или ја“. Кувар је био збуњен. „Зашто?“ питао је. Брат је одговорио: “Старац ми је благословио да певам само кад је присутно до четири брата у хору“. Шта хоћу да кажем? Морамо имати исправно разумевање заповести нашег духовног оца. Морамо да знамо када да говоримо, а када да ћутимо. Уосталом, ћутање може доћи из самољубља, или неурастеније (живчане растројености, прим. прев.), али постоји и духовна тишина. Једном сам тражио од својих монаха да не разговарају током служби. Дакле, у току службе, један брат је дошао другом брату да га пита нешто у вези кухиње, и уместо да му други брат одговори, он му је гестом показао да је разговор забрањен (ставивиши прст преко усана). Ово није послушност. Он је био дужан да одговори, зато што је упитању било нешто од важности. Али када монах воли тишину, Бог му даје прилику и време за ћутање.

Архимандрит Јефрем Ватопедски
Превод OrthoChristian.com

Превод: Храм Светог Јована

[JESSY]

                  

 

Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви?
Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …»

Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама.

[JESSY]

За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.

Радост није апстрактан појам иако може да зависи од разних животних околности, то је потпуно конкретна категорија. И како можемо да видимо из Јеванђеља основа радости је – Христос. Није узалуд то да се за Васкршњу радост спремамо реално, пролазећи трновит пут Великог Поста, Страсне седмице. Када у свом животу идемо за Христом тада налазимо радост. Сама радост почиње на Голготи. Пре него што постанемо саучесник Христовог Васкрсења, треба да постанемо саучесник Његових страдања. Таква радост, која је заснована на личном крстоносном опиту, постиже се после дуго времена, а понекад је за то потребан и цео живот.

Духовна радост има мистични, тајанствени карактер. И узрок те радости је Бог. Осећај радости долази онда када не само идемо у цркву и не само се молимо, већ учествујемо у црквеним Тајнама и то учешће није формално. Основа радости је – бити причасник Божанске природе. Каква је радост прилазити к Господу, знајући због чега Му прилазимо. Али за тај сусрет с Богом се треба спремати. Треба жељно ишчекивати Причешће и исповест. Ми у цркву идемо у првом реду ради тога да би се обожили и треба да тежимо да се сједином са Христом и духовно и телесно у Причешћу. И та свест о томе да смо заједно са Богом, не може човека да остави равнодушним. Ако долазимо у цркву само да бисмо одстојали службу – «ево Господе ја сам као верни најамник дошао у цркву, одрадићу своје спасење, престајаћу на ногама» (чак иако свесно тако не мислимо то је наше истинско стање) – уморићемо се, обраћаћемо пажњу на друге људе око себе а не на Господа. И тада ћемо отићи из цркве празни.

[JESSY]

Тешко је говорити о радости не позивајући се на своје искуство. Радост се постиже на индивидуланом нивоу. Сећам се да су у мом животу били периоди када сам изгубио све своје рођене и најблискије људе – умрли су ми отац, мајка, блиски људи, од којих сам се учио вери. И када су сви они ушли у вечност, у том тешком тренутку сам схватио да се чешће треба обраћати Пресветој Богородици. Она нас позива на радост. Прве речи с којима Јој се обратио архађел Гаврило су биле: «Радуј се Благодатна Господ је с Тобом!». Сваки акатист Мајке Божије, сваки тропар је пун радости. А сетите се Њеног земаљског живота – у њему су била гоњења и страдања. Добро је чешће сећати се тога. Као одговор на узвик архангела «радуј се!» Она одговара: «…ево слушкиње Господње нека ми буде по речи твојој». У грчком тексту Јеванђеља у стиху «нека ми буде по речи твојој» искоришћен је израз жеље који постоји у грчком језику то јест Мајка Божија каже: «Ја радосно желим да служим Богу». Непрестана жеља да се служи Богу даје радост човековом срцу. Чак штавише, на грчком речи «радост» и «благодат» имају исти корен: «харис». У беседи на гори Христос каже: «Радујте се и веселите у тај дан, јер вам је велика награда на небесима» (Лк. 6, 23). Ту радост можемо да постигнемо када имамо наш капитал на небесима. Осећај учествовања у радости светих, у тој «радости на небесима» даје нам могућност да се радујемо и у страшној тузи.

Осетити Извор радости лакше је на таквом месту које одговара таквом настројењу. Сећам се свог личног искуства. Оцрковљавао сам се 70-их година, у Москви је тада било мало активних цркава, те сам волео да посећујем цркве у Подмосковљу, а посебно један – цркву Архангела Михаила у селу Михајловском. Та црква је за мене била извор радости више од две деценије, док сам нисам постао ђакон и тада већ нисам имао могућности да путујем. У сеоској цркви су биле две-три старице за певницом, мало верника, а када преступиш праг и погрузиш се у ту атмосферу молитвеног полумрака, неизрецива радост ти обузме душу.

[JESSY]

Такође веома много у задобијању радости у сусрету са Богом зависи од свештеника, духовника, сведока наших односа са Богом. Архиманрит Кирил (Павлов) говори о томе, да духовник даје радост приводећи нас ка Христу. И таквог духовника треба тражити. И за онога ко жели да пронађе радост у Цркви, питање тражења духовника је веома актуелно. Веома је важно пронаћи своју парохију, своју заједницу, своје дело у њој. У сеоским црквама су већ 70-их година формиране живе заједнице верника, и улазећи у ту заједницу, осећао си да се брину о теби, да су ту сви потребни једни другима. И ето тај осећај учествовања у заједничком делу такође представља извор радости. Сећам се, долазиш у цркву, свештеник излази из олтара и каже: «Валентин, дошао си – стани за певницу, помагаћеш, а ујутру ће довести угаљ, па ми треба помоћ да се пребаци у шупу» – и одмах осећаш да си потребан. Вероватно жена с почетка чланка која је поставила питање још није нашла своју парохију, своју заједницу. И то треба тражити. А с тим се може наћи и радост. Ми често сами одбацујемо радост коју нам Господ даје. Сетите се Јеванђеља од Луке, 14 глава, где се говори како Господ позива све на брачну гозбу Божанске љубави, и не пристају сви да уђу у ту радост. Некоме је довољна та радост коју већ има. Неко види радост у свом раду, њему тренутно чак и није до Божије радости, он треба напорно да ради како би оставио траг на овој земљи, као и волови када ору земљу, остављајући траг на њој. Сада је томе човеку важно да се сконцентрише на свој рад, он затвара све прозоре и врата, како би био сам са својим радом. У другом случају, човек има породицу и он каже Господу: мени је довољна та радост од мог домаћег огњишта. И на тај начин човек некако чини Бога недостојним присуства у својој радости. Да би се ушло у радост Божију треба направити први корак – обући се у одећу радости, у ту брачну одећу, о којој говори Господ. Шта представља та одежда? Апостол Павле нас позива да се обучемо у смирење, кротост, дуготрпљење, милосрђе, а најважније – у љубав. И ја бих још раздвојио појам радости и сладости. Често човек тражи осећај такве духовне сласти – од појања например или нечег другог у цркви. И ако долазимо у цркву само ради тога да бисмо добили ту сладост – и само ако нас неко дотакне и каже нешто што не треба – та привидна радост моментално нестаје јер нема под собом чврст ослонац и повезана је само с том душевном сладошћу. И ми, као да се налазимо у радости због тога што смо у цркви, и истовремено можемо да будемо у том стању, те тако одбити Самог Господа: например, прилази нам човек коме је потребна наша помоћ, а ми га не видимо, не прихватамо. Ми у својој привидној радости не можемо да видимо Спаситеља. Због тих осећаја може се изгубити коначни циљ нашег пребивања у цркви – сусрет са Христом, са оклеветаним, распетим, али и васкрслим Христом. А када ми тражимо тај сусрет – то онда чини нашу радост чврстом, несаломивом, независном од спољних околности.

[JESSY]

Понекад питају, како је могуће спојити радост и покајање за своје грехе? Чак и у сивилу нашег живота невидљиво придсуствује Божија рука, Божији Промисао, када се смиримо са својом греховношћу, са својом слабошћу. И чак иако се осећам као последњи грешник, недостојан спасења, и рекло би се немам никавих основа за радост, сећам се Христових речи: «Не бојте се, Ја победих свијет» (Јн. 16, 33). Ја знам да је Божија љубав јача од моје склоности ка греху. И Бог из камена може да створи чедо Авраама. Света Марија Египатска нам даје такав пример. Она је знала да савлада у себи ту отуђеност од Бога. И ми славимо њен празник више него празник неке преподобне жене. Она нам је пример да никада не упадамо у униније, да се не вртимо у свом греху. Марија Египатска нам даје наду да сваки грешник има могућност да се спасе.

Радост, на коју нас призива Господ није само пријатно осећање, већ је то – ликовање, и о томе се често говори и у Старом Завету, например: «Ликуј, кћери Сионска» (Соф. 3-14). И Архангел, обраћајући се Пресветој Богородици, не само да је поздравља, већ каже «равви» то јест ликуј. То је таква радост која нас призива да све заборавимо сем Бога. То је та иста радост када сретнемо Христа у Тајнама. И то је немогуће објаснити, то се само може доживети. То је тајанствена необјашњива радост. Како задобити ту тајанствену радост? Ту се можемо сетити следеће формуле наших деда и бака: СУП на квадрат. То значи: самопожртвовано упорно постојано свердлај умом – победићеш. А овде се може рећи: самопожртвовано упорно постојано припемај се и причешћуј. И када не добијемо ту радост у Причешћу – то је само занк да треба још, и још и још једном да приђемо ка Господу, савладамо у себи Обломова, треба да идемо ка Господу и добијемо и добијемо оно што нам је обећано – радост Божију. Ако се не деси да је добијемо данас, можда ће проћи пет година, десет, а можда и двадесет пет, а понекад буквално тек на заласку својих дана човек задобија ту радост.

Понекад треба опевати човека, који је проживео тежак живот, пун невоља, лишавања, и видиш како је његово лице у ковчегу озарено осмехом, оно је толико продуховљено, да чак заборавиш да је пред тобом упокојени, и схваташ да је задобио ту Божанску радост можда чак у последњем трену свог тешког овоземаљског живота. Свако има свој пут, своју маршруту ка тој радости. Само се не треба заустављати на пола пута, напуштати ту наду на радост, већ треба ићи и ићи, тражити тај сусрет са Богом. «Тражите и даће вам се». Господ је већ умро за нас, Господ нас је већ спасао. И Господ је увек са онима, који се разапињу ради Њега.


Извор: Манастир Лепавина

[JESSY]

Такође веома много у задобијању радости у сусрету са Богом зависи од свештеника, духовника, сведока наших односа са Богом.

mislim da ova cinjenica ima stvarno veliki uticaj...

духовник даје радост приводећи нас ка Христу. И таквог духовника треба тражити.

na to sigurno imamo pravo....

И чак иако се осећам као последњи грешник, недостојан спасења, и рекло би се немам никавих основа за радост, сећам се Христових речи: «Не бојте се, Ја победих свијет» (Јн. 16, 33). Ја знам да је Божија љубав јача од моје склоности ка греху.

ovo je velika uteha...

[Марио Токовић]

Колико год човек покушавао да докучи, објасни и дозове Тајну радости, остаје немоћан. Између нас и Голубице Очеве, Која је сушта радост, се простире провалија: створености, смртности, греха и демонских замки. Ми просто живимо са ове стране провалије и путујемо ка другој обали провалије. Неки несрећници никад не стигну до друге обале - полагање у гроб за њих је полагање у провалију; то су они који немаше добру вољу, људи који не повероваше у божанство Христово. Они који имају добру вољу пак, људи који поверују у божанство Христово, бивају узношени до друге обале; за њих је смрт као и живот, Пасха. Јер без обзира на невоље које трпеше или задаше Голубица ће их крилима вечног живота превести до друге обале - јер добру вољу одржаше.

Знак близине крила Голубице Очеве су спокој и радост. И тврдо верујем да ће сви људи добре воље, сви који поверују у божанство Христово, кад тад бити дотакнути крилом Голубице Тајине по сред срца; и да ће тада срце човечије заиграти радошћу која није од овога света и века; а тада ће се у срце добре воље трајно уселити Ветар Очев. Час овај само Отац зна; и ако хоће коме касти - час када је срце сазело да окуша од вина које точи Ветар Тајин, од таворског вина које орадошћује за увек.

Не знам да ли ћу ја бити такав срећник али долази час у животу сваког човека добре воље, када се Ветар за вечност усељава у срце човечије, када човек постаје бесмртан по благодати а радостан по суштини - јер види да га са надумном радошћу дочекују тамо где нема туге, бола и уздисања, но је радост вечна.

 

[JESSY]

Колико год човек покушавао да докучи, објасни и дозове Тајну радости, остаје немоћан. Између нас и Голубице Очеве, Која је сушта радост, се простире провалија: створености, смртности, греха и демонских замки. Ми просто живимо са ове стране провалије и путујемо ка другој обали провалије

facenew22222222

[JESSY]

Није поента колико је човек радостан, већ колико учествује у тој радости. Највећа радост у хришћанству је Васкрсење Христово. На личном плану, кад би се то симболично значење пренело, значило би: могућност учествовања у обновљеном животу. (О. Владимир Вукашиновић)

[JESSY]

Радост у Господу ”Сви су дани невољникови зли; а ко је весела срца, на гозби је једнако.” (Приче Соломонове 15, 15)

У Светом Писму је свим Христовим следбеницима обећано радосно срце. У Причама Соломоновим пише; ”…ко је весела срца на гозби је једнако”, а у Псалму 16, 11-ти стих; ”…обиље је радости пред лицем Твојим, утеха у десници Твојој довека.”

Ипак, многи хришћани иду наоколо, понашају се и живе као да су крштени у лимуновом соку. Увек су забринути и нерасположени због нечега.

Са друге стране, апостол Павле из заробљеништва, из смрдљиве тамнице, чекајући погубљење, из најгорих замисливих услова поручује; ”Радујте се свагда у Господу и опет велим; Радујте се” (посланица Филипљанима 4, 4).

Апостол Павле нас подучава; ”Ако ја могу бити радостан у ситуацији у којој сам, онда и ви дефинитивно можете радосни у ма каквој ситуацији да сте.”

Сви се могу радовати у Господу кад је у животу све пријатно и лагодно. Али када се суочавате са изазовим, проблемимам и тешкоћама, па и даље остајете радосни, онда исказујете послушност Господу.

Обратите пажњу и на речи пророка Авакума глава 3, стих 17 – 18; ”Смоква неће цвасти, нити ће бити рода на лози виновој; род ће маслинов преварити и њиве неће дати хране; оваца ће нестати из тора и говеда неће бити у обору. Али ја ћу се РАДОВАТИ У ГОСПОДУ, веселићу се у Богу спасења својега.”

Пророк Авакум није рекао да ће се радовати у тако тешким околностима у земљи, већ је рекао да ће се радовати у Господу.

То вам је исто као да се каже; ”Иако ми је банка узела кола, икао имам гомилу неплаћених рачуна на столу, иако су ми сви у породици болесни, ја ћу ипак да се радујем у Господу.”

Јер Бог је још на трону и остаће заувек. Бог нас још воли. Бог нам је обећао да ће све околности уредити да буду на корист и на добит свима онима који Га воле.

Бог нам је такође обећао да нас никада неће оставити, нити заборавити, тако да можемо слободно да се радујемо у Њему, ма какве недаће да нас опкољавају.

 

http://svetatrojicaroterdam.com/%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%83-%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%83-2/