Нова православна издања

[JESSY]

Knjiga je isla u uzi izbor za NIN-ovu nagradu.

NAJNORMALNIJI ČOVEK NA SVETU
 

Ivan Tokin

Opis

Negde tačno u Beogradu, i nekako otprilike sada, živi čovek, ne više mlad, a ne baš ni zreo,
u gluvom i pustom porodičnom stanu koji deli još samo s psom, za razliku od života, koji
 ne deli ni sa kim, mada mu je prevelik tako samom. Osim starih fotografija jednog iščezlog
 detinjstva i porodice kakve je jednom bilo ili moglo biti, ima još samo bagaž starih grehova
 i sporednih ogrešenja o zakon, koja će ga dovesti do Pravnice, žene njegovih snova i
 možda, samo možda, njegovog života. Ako se život ne pokaže pretesnim za oboje.

A tu su negde, u fokusu junakovog pogleda, jedan grad i dve reke, jedna kafana na vodi gde
se dobro jede i još bolje troše ljubavne iluzije, jedan taksista i jedna devojčica, jedna
policijska plavuša koja liči na Kim Gordon, i šta biste još hteli?

Roman Ivana Tokina je diskretno nežan, elegantan, s oporom završnicom. Odlično ide uz vino,
 sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom od sunca, uživati ga u samoći misleći
 na nekog dragog, dostižnog ili ne.

Teofil Pančić

delfi.rs

[JESSY]

Епископ Лаврентије: Српско народно Јеванђеље

 

 

Нигде српски народ није тако искрено и дубоко изразио своју душу и излио своја осећања као у својој песми. Осим тога, њоме је опевао и овековечио јунаке и значајне догађаје из бурне, трагичне али светле прошлости...У песмама је српски народу чувао и законе своје вере и морала, јер се код нас Библија слабо читала због слабе писмености. Она се тумачила у цркви, а код куће песма.

На Сретење Господње у Шабачком позоришту представљена је књига „Српско народно Јеванђеље“ Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Лаврентија.

Пред препуном салом позоришта о аутору и значају књиге говорио је протођакон Љубомир Ранковић описујући животни пут Епископа шабачког. Још као његов ученик у Богословији, присећа се, како је на часовима српског језика владика Лаврентије емотивно читао народне епске песме, напомињући њихов значај за очување вере поробљеног српског народа. „У својим књигама „Трагови у песку“ и „Руковети са њиве Господње“ Владика је показао велики књижевни дар, који је остао запостављен због труда на њиви Господњој.“

Ово духовно књижевно вече посвећено епској поезији песмом и гуслама улепшао је  Анастасије Радовић, који је због ове вечери посвећеној епској поезији допутовао из Подгорице. За ову прилику, са благословом владике Лаврентија, присутнима је подељено преко петстотина примерака књиге „Српско народно Јеванђеље“ као уздарје њиховог епископа.

ђакон Саво Лазић

• Нове књиге

|

[JESSY]

Календар Српске Патријаршије ЦРКВА за 2015. годину

19. Фебруар 2015 - 12:52

 

Издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић

Календар ЦРКВА свакако представља важан наслов у издаваштву Српске Православне Цркве. Ова публикација је намењена њеним вернима спајајући у себи календарски, поучни и званичан статистичко-обавештајни део. Календар ЦРКВА спада међу знамените серијске публикације српског црквеног издаваштва и покренута је у време патријарха Варнаве Росића (1930-1937) године. Са прекидом због Другог светског рата овај најпознатији календар са поучним и обавештајним штивом из црквеног живота поново је покренут 1965. године и излази до данас.

Под уредништвом Главног секретара Светог Архијерејског Синода, протојереја-ставрофора др Сава Б. Јовића, Календар ЦРКВА је изашао пре почетка нове календарске године, тако да је благовремено доступан за духовне потребе верних, као и сваке парохије, црквене општине, манастира и епархије наше свете Цркве.

Након календарског дела, у коме се види светотајински круг наступајуће 2015. године Господње, и службеног дела прегледа званичних тела и органа Српске Патријаршије, као и установа црквене просвете, овогодишње издање Календара ЦРКВА усмерава се на црквено-историјске и националне годишњице. Такође, је приказана ретроспектива архијерејских хиротонија и устоличења у 2014. години, са кратким биографским подацима и изводима из њихових приступних беседа.

 

Поводом 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог, дат је опширан приказ научног скупа „Владар, монах и светитељ Стефан Немања – Преподобни Симеон Мироточиви, и српска историја и култура (1113-1216)“, који је под покровитељством Његове Светости Патријарха српског Иринеја и Председника Републике Србије, господина Томислава Николића, организован у Београду, Студеници, Подгорици и Никшићу, од 22. до 26. октобра 2014. године.

Аутори чланака осврнули су се на сто година од упокојења великих људи наше помесне Цркве, на личност светски признатог каноничара и историчара Никодима Милаша, епископа далматинско-истријског, као и на Стевана Веселиновића, својевременог ректора Београдске богословије. Од других догађаја су обухваћени двеста година од почетка Другог српског устанка, стогодишњица Албанске голготе српске војске и народа у Првом светском рату, и двадесетогодишњица од потписивања Дејтонског споразума којим је прекинут грађански рат на простору Босне и Херцеговине (1992-1995. године). Ту је текст о Михаилу Пупину, поводом осамдесет година од његовог упокојења, као и текст под насловом Богословски значај поимања Свете Литургије сачуван у нашим епским песмама.

Календар ЦРКВА за 2015. годину је прегледно и укусно ликовно опремљен, задржавши свој препознатљив формат и свој добро познати издавачки видљиви лик, остајући важно сведочанство времена у коме Српска Православна Црква делује, окупља и духовно храни свој верни народ.

Аутори текстова су: Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ далматински Фотије, архимандрит др Тихон (Ракићевић), протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, монах Игњатије (Марковић) и доле потписани, док су аутори фотографија: ђакон Драган С. Танасијевић, Зоран Тодоровић, Драган Боснић, Миодраг Мацановић, Бојан Ђокић, Жељко Шапурић, Иван Рашовић, Радоје Живковић, Жељко Синобад, Драган Крунић и Милутин Рвовић.

Овај Календар ЦРКВА се може набавити у свим храмовима Српске Православне Цркве као и у самој згради Патријаршије.

Мр Радован Пилиповић

• Нове књиге

|

[Снежана]

Књига о холокаусту Епископа Славонског објављена на енглеском језику

Почетком ове године у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Факултета безбедности појавила се књига Епископа Пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка) Historiography of the Holocaust in Yugoslavia, која је у српском преводу изашла код истих издавача 2011. године под насловом Историографија холокауста у Југославији.
Ради се о тексту магистарске тезе коју је Владика Јован одбранио на Јеврејском универзитету у Јерусалиму код покојног професора Давида Банкира, коме је књига и посвећена. Професор Банкир био је у исто време и шеф Међународног института за истраживање холокауста у Спомен установи Јад Вашем у Јерусалиму, и ова књига је користила све капацитете које Јад Вашем нуди истраживачу, поготово оном који је, као Владика Јован, провео више година радећи у њему.
Рецензенти књиге су Симон Епштајн са јерусалимског Универзитета и Милан Кољанин са београдског Института за савремену историју, водећи светски стручњак за питање холокауста у Југославији. Књига Historiography of the Holocaust in Yugoslavia је већ увелико заживела у науци, и као извор је наводи велики број најозбиљнијих специјалиста за холокауст, укључујући Мајкла Фајера, Рафаела Израелија, Пола О’Ши и друге. Књига је за сада промовисана у Москви и Загребу а тек следе промоције њеног енглеског издања, а превод књиге на руски језик је у току.

 

https://scontent-fra.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/1509722_423396874502518_925623582638127972_n.jpg?oh=328121fc1714d49f6a5300515b186f96&oe=559633EB

[JESSY]

 

• Нове књиге

|

[JESSY]

Старац Никанор Хилендарац

 

Један је Бог, једна Србија, један пут светосавски, једна Вера и Црква православна. То је најважније, а све друго је споредно! (Старац Никанор Хилендарац)

Благословом Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја и сагласношћу  Игумана Методија са христољубивим братством манастира Хилендара на Светој Гори, из штампе је изашла књига о Старцу Никанору, који је преминуо у мисији љубави и помирења у Аустралији, 4. марта 1990. године. Његово свето тело је сахрањено у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.

Преподобни Старац Никанор (Савић) проигуман манастира Хилендара на Светој Гори, представио се у Господу у мисији љубави и помирења у Аустралији, у Недељу Православља, 4. марта 1990. године. Његово свето тело сахрањено је у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.

Последњи проигуман манастира Хилендара архимандрит Никанор (Савић) је рођен 1903. у селу Дивцима код Ваљева, добивши на крштењу име Никола. Стасавао је у судбоносним годинама Првог светског рата, након чега је приступио Богомољачком покрету св. владике Николаја (Велимировића), који је из својих редова дао велики број наших духовника, монаха и свештеника.

По одслужењу војног рока Никола доноси одлуку да свој живот посвети Богу и роду, и следећи стопе светог Саве стиже у манастир Хилендар, августа 1927. Након уобичајеног двогодишњег искушеништва Николу је 15. септембра 1929. у малу схиму замонашио проигуман Хилендара архимандрит Рафаило, давши му име Никанор.

У време кризних година Другог светског рата отац Никанор постаје члан сабора стараца. Након рата и револуције у Грчкој, Старац Никанор је деценијама био проигуман манастира Хилендара, а више пута је био и на дужности протоса Свете Горе.

У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хилендару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. Старац Никанор се дописивао и са св. владиком Николајем (Велимировићем) који га је веома волео и ценио.

Био је то прави човек, Србин, стамен и спокојан по природи, стрпљив, смирен и сталожен по понашању, чврст у вери, пажљив у опхођењу, нежан у духовним стварима, скроман и једноставан, пун дубоког разумевања... Седе браде и старачки црвенкаста лица, деловао је достојанствено, онако како од вајкада делују прави домаћини у Србији. Уравнотежен и чврст, префињени духовник који је умео са много пажње да саслуша и са очинским ширинама да разуме и подржи. А поседовао је и оно више, светачко. Тај човек је ширио око себе мир, а између њега и света као да је уобичајена ограда била порушена, пред њим се човек потпуно и лако исповедао, осећао је доброту и чедност, мудрост верника коме је Исус Христос Бог и узор“ – говоре учени људи о Старцу Никанору. (Из књиге „Чуо сам од свог духовног оца“ Батице Савића)

Епископ Андреј (Ћилерџић), који је у младости провео око годину дана у Хилендару поред Старца Никанора каже да се за њега са сигурношћу може рећи да је испунио две највеће заповести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 37-39) Он прича да је отац Никанор увек зрачио особитом љубављу, а у његовом присуству се осећала близина будућег Царства Божијег.

Имао је од Господа чудесан дар да једноставно, здравоумно, трезвено и смирено, са много љубави, сасвим ненаметљиво и спонтано пали кандила вере у срцима људи које је сусретао. Старац је увек делао на стари, добри, људски и хришћански начин, у непосредном разговору и у личном сусрету са људима. Када би се обраћао јавности, у виду кратких беседа или ретких интервјуа, учинио би то сажето, очински топло и људски срдачно. С друге стране, у личном сусрету се никада није устручавао да посвети онолико пажње и времена колико је потребно човеку који је пред њим, ма о коме се радило. Са подједнаком пажњом и уважавањем је разговарао, како са црквеним великодостојницима, политичарима или научницима, тако исто и са простим побожним сељацима, што говори о његовом великом смирењу и кротости. Имао је и дар прозорљивости. Пред њим се човек исповедао лако, имајући оно осећање које оци називају радосна туга, осећајући да Старац са неизмерном кротошћу и смирењем носи не само свој крст, него и крст свога ближњег.

Утврдивши се у одрицању себе и усавршивши се у монашком подвигу и послушању ради љубави Божије, он је у старости ту своју љубав и смирење преносио на друге. Старац је ишао тамо где је био најпотребнији, не жалећи ни себе, ни велики труд на многим напорним путовањима, дугим богослужењима, на важним прославама и саборима, на којима је узимао учешћа као представник и предстојатељ манастира Хилендара. Било је очигледно да му је постало сасвим свеједно где и када ће га Господ позвати к себи. А дотле, у лику овог светог Старца, онима који нису могли отићи у Хилендар, Хилендар је долазио у походе.

По позиву, благослову и договору са црквеним великодостојницима, Старац Никанор је решио да посети Аустралију, а након тога је планирао и Америку, како би, уздајући се у Господа, допринео измирењу браће, завађене расколом. Ревнујући у свему што је на духовну корист и спасење, Старац је своју љубав и бригу радије показивао делима него речима. Иако му је тада било 87 година, прихватио је позив да присуствује освећењу храма манастира Нови Каленић код Канбере у Аустралији, на светог Саву 1990. На овај светосавски задатак је пошао не мислећи на своје године и физичку слабост. Уздао се у Господа и у молитве светог Саве.

Вишедеценијски раскол, као и стање у Српској Цркви у расејању од Другог светског рата па све до краја Старчевог живота, представљали су велико бреме и рану на души свакога ко је Цркву доживљавао као Очев дом и лађу спасења. Старац Никанор и хилендарско братство су желели да допринесу оздрављењу ове сложене ситуације, проузроковане отуђеношћу, политизацијом, дубоким неповерењем и поделама у српској црквеној заједници.

A Старац Никанор никога није критиковао нити осуђивао. У то време са љубављу и бригом је говорио: ''Какав смо пример дали народу? Уместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се; уместо да мир творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.''

По освећењу храма манастира Нови Каленић, Старац је наставио да обилази српске цркве и парохије по Аустралији. Одржао је више беседа, кратких, јасних и молитвених, и разговарао је са многима. Међутим, и без много речи он је самим својим присуством подсећао браћу на светог Саву, на његов завет и жртву.

Крајње исцрпљен, али као и увек доследан у свему, Старац је настојао да сасвим испуни свој задатак. Али је честитом Старцу стигао још један позив. Из ове, земаљске Цркве која је, испуњавана Духом Светим икона Царства Небеског, добри и верни слуга Божији Старац Никанор је у Недељу Православља, 4. марта 1990. добио позив да уђе у радост Господа свога и почине код Отаца својих.

Испраћено молитвама и побожним сузама мноштва Срба у Аустралији, старчево свето тело је сахрањено у лађи цркве Светог Алипија Столпника. Да би измирио браћу свети Сава је донео мошти свога светог оца Симеона. Старац Никанор то није могао, али је зато дошао и оставио своје свете мошти. Тако је и на најудаљенијем континенту настао још један свети гроб, који ће до краја века ширити љубав, веру и мир, дух светога Саве међу расејаним Србима, и свим побожним људима у свим народима.

Посредничким молитвама Старца Никанора, Господ је многима подарио исцелење од разних болести, о чему сведоче многи верни у Аустралији. Нека од ових сведочанстава су објављена у књизи Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића.

На Старчевом гробу се увек налази свеже цвеће и непрестано гори кандило пред иконом Св. Јована Крститеља (Старчева Крсна слава) коју је поклонило братство манастира Хилендара. Свети старац је дубоко у души и свести, како Срба Аустралије тако и других православних људи, који врло често долазе на његов гроб на молитву.

Православни Срби, као и припадници других народа у Аустралији, уверили су се у моћ Старчеве молитве и његово заступништво пред престолом Свевишњега. Братство манастира Св. Саве у Илејну, као и верни народ, сматрају Старчев гроб великом светињом и даром Божијим не само манастиру већ и целој Аустралији.

Опширније о животу Старца Никанора можете сазнати из књиге: Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића, која се може набавити код Митрополије аустралијско-новозеландске.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Нове књиге

|

[JESSY]

ИСТРОШИО СЕ ОВАЈ СВЕТ Архимандрит Лазар(Абашидзе), Мучење љубави

 

   После исповести браће напокон сам дошао у своју келију. Унаоколо је шума. Све је ушушкано у густу таму; већ одавно је пала ноћ. Обитељ је негде доле, у околини нема живе душе и само киша, киша. Моја мајушна кућица се изгубила међу мокрим жбуњем и високом травом, у овим бесконачним млазевима кише, као чамчић који је са свих страна окружен водом, која удара по крову, по зидовима, бије у стакла. Али, унутра је суво и топло; мутно, невесело светли керозинска лампа са задимљеним стаклом, у углу с иконама гори кандило и овом малом простору придаје значај и смисао...

   Седим изнемогло, слушам тишину – тачније, добовање кише. Некако ми је тужно на срцу, пусто. Све је мртво унаоколо. Дању, кад човек гледа наш спољашњи манастирски живот, чини се да се нешто ради, да наш «бродић» плива пуним једрима у срећну даљину. Али ето, после овакве вечерње исповести, кад се скине завеса варљивих спољашњих послова, шарене испразности, вештачких речи и гестова, кад се обнажи од свега нагота изранављених душа, дубоко разједених губом страсти, душа тако одједном тужно, тако безнадежно почне да боли.

   Киша још увек пада, као да се цео свет поделио на мале чамце који усамљено плове и свако је насамо с овим морем, хладним, страшним, безданим, насамо је с овим душевним мраком, с оном злокобном тамом из које се с времена на време помаљају некакве страшне њушке, злобно и подмукло се смеше, плаше нас и опет нестају у густој тами ноћи.

   Доћи ће дан и донеће само привид светла, илузију бодре делатности и плодног рада. У ствари, већ је одавно глува, црна невиделица обавила овај свет! Како је мало вере остало у нама, како је мало живота у нашем духу! Нека тешка сила све вуче надоле, као да се земљина гравитација вишеструко појачала: све је постало неиздрживо тешко у духовном смислу; као да све душевне снаге притиска олово, човек не може да се мрдне, да учини одлучан покрет. Сви исповедају хладноћу, досаду, потпуни недостатак осећаја за молитву, чак страх пред сваким духовним делањем, тромост, сањивост, брбљање и шаљивост, преједање, униније, озлојеђеност... Све хришћанско се чини невољно, «под палицом», просто због рачунице неке пристојне логике, без душе, без радости, као да се Богу плаћа тежак данак. Сви осећају некакву окамењеност срца, које никако неће да омекша, ни од молитве, ни од читања, и ако понекад на кратко као да спадне с душе, исто тако се опет враћа на своје обично место! Очигледно је да нас све више гуши управо дух одступања који су свети оци прошлог века већ запажали веома појачао, за који су предсказивали да ће се све више и више ширити у свету; то је као угљен-моноксид, који разједа очи, увлачи се у ноздрве, у грчевима прекида дисање и истовремено успављује, обавија свест неким хаотичним бунилом. Све је теже наћи гутљај свежег ваздуха, одбацити од себе хаотично гомилање мисли, подићи очи према небеском плаветнилу. Како се истрошио освај свет! Већ су и млади и зелени као раслабљени старци.

Архимандрит Лазар Абашидзе, Мучење љубави, Манастир Подмаине

извор: Манастир Подмаине

[JESSY]

ОГАЊ КОЈИ СЕ ГАСИ Архимандрит Лазар(Абашидзе), Мучење љубави

 

   Манастирски живот верно илуструје слика ватре која се пали у пећи. И обитељ је својеврсна пећ у којој треба да буде запаљен огањ вере и љубави према Господу. Братија и њихове душе су дрва која доспевајући у ову пећ треба да се запале, да се преобразе из грубог и неугледног, умртвљеног и плотског стања у светлост, у жар, у светлећи пламен, морају својим сјајем и пламеном да пале друге душе које долазе у додир с њима, и тако пећ треба сложно и весело да пуцкета од жарке ватре, да загреје све унаоколо. И како брзо и весело бивају захваћена пламеном дрва у пећи кад је она већ добро загрејана и пуна јарко црвеног искричавог угљевља! Чак и сирова дрва моментално одбацују своју влажност, одједном се суше и почињу да горе, претварајући се у светлост и топлоту. А све што није способно да гори, све што је туђе светлости и ватри, лети напоље, односећи своје црнило у даљину, гоњено благодаћу Божијом. Али, хајде, покушај да запалиш хладну, ледену пећ, у влажно, мразно време, и то још сировим и тешким дрвима. Прозеблим рукама покушаваш да ставиш што је могуће мање иверје, скидаш кору с мокрих цепаница, доливаш уље – све ово гори, а цепанице само шиште, диме се, мало-помало као да почињу да горе, али се убрзо гаце и само тињају, испуњавајући келију отровним димом. Понекад се човек намучи кад дође с пута уморан, али се не огреје.

   

   Међутим, ево савета: ако су ти дрва сирова, боље је да их оставиш у страну и неко време немој уопште да их дираш. Пажљиво потражи макар мало сувих цепаница, исцепај их да буду што тање, и од њих почни да палиш ватру. И тек кад се већ добро распламса, и кад се појави јарко црвено угљевље, можеш опрезно да убациш једну-две сирове цепанице. Међутим, буди опрезан: немој случајно да ставиш неку цепаницу вишка, да сирова дрва не би својом влагом угушила пламен у пећи… Светољупци, смешљивци, весељаци, брбљивци, љубитељи окупљања на чај и дискусија, истраживачи туђих судбина и сакупљачи манастирских сплетки и скандала – све су то „сирови“ људи, расејани, хладни у вери, којима је све духовно досадно, који су лицем увек окренути према свету, према гомили, према људским гласинама. Ако се испостави да оваквих у обитељи има макар мало више него што је дозвољено, или ако дођу у њу пре времена, док се још није формирао манастирски дух и док се није подигао пламен, убрзо ће се угасити и последња искра у пећи! Без икаквог резултата ћеш потпаљивати „огњиво“, траћити „црквене речи“ и „звонке позиве“, певати „на све мелодије“ до промуклости, час молити, час плашити, изгубићеш све своје „ватрене“ резерве, сам ћеш се сав надимити, у пепео ћеш претворити сву своју ревност, а они ће само почети да тињају, пустиће мало дима, поцрнети и угасити се. И још ће ово своје црнило од дима вероватно сматрати својим монаштвом. А онда више ни суво иверје неће поправити ситуацију, јер је пећ већ набијена сировим цепаницама. Онда опет почињи све испочетка – испразни пећ…

   Сви се ми упињемо да запалимо ватрицу и да се згрејемо у ово страшно влажно време. Још ништа нисмо остварили, још и сами зебемо, и само издалека може изгледати да у шуми гори ватра. У ствари, све је ово само потпаљивање, само звецкање шибица и мучно раздувавање пламена – још нема никакве топлоте. Међутим, већ са свих страна дотрчавају озебли путници у нади да ће загрејати озебле кости. Али нема ватре, драги моји, засад нема, а не знамо хоће ли је и бити. Нисмо сигурни ни хоћемо ли сами преживети… Пустите, пустите нас да се помучимо око своје ватре…

Архимандрит Лазар Абашидзе, Мучење љубави,

[JESSY]

Свети Никита Ремезијански – сабрана дела

11. Март 2015 - 8:11

У оквиру едиције Свети оци на српском језику, објављени су преводи свих списа Светог Никите Ремезијанског, сабрани у два тома, и то са критичким апаратом и научним уводом који потписује протојереј-ставрофор Радомир Поповић, ред. проф. Историје Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Сабрана дела Светог Никите Ремезијанског су вид поука, односно беседа подељених у шест књига у којима се говори о одређеним истинама из хришћанске вере и живота. Свети Никита је био хришћански светитељ, епископ ремезијански. Проповедао је Хришћанство у – данашњој – нишко-пиротској области, са седиштем у Белој Паланци. Од његових дела добар део је сачуван и захваљујући томе имамо увид у његов литерарни рад који може да се двојако посматра: 1. пастирски; и 2. богословски. Његов допринос у ширењу речи Божије у југоисточном делу Европе је огроман. Свети Никита је успео да обрати у Хришћанство многобожачка племена која су живела у унутрашњости Балканског полуострва. Његове поуке су обухватале и оне који су се спремали да постану хришћани, односно оне који су то скоро постали, а из разлога учвршћивања у вери.

У првој књизи писац говори о одређеним припремама које претходе крштењу и истиче значај заклињања, односно одрицања ђавола у току саме свете Тајне, као и давања у увид стеченог знања из хришћанске вере, стеченог кроз саму поуку. У овој беседи се одбацују нека погрешна (гностичко-манихејска) учења која су у том периоду искушавала Цркву. У самом процесу ступања у Хришћанство, оглашени су стицали знања о Богу као Творцу свега видљивог и невидљивог. На ову тему писац даје две поуке О познавању Бога. Из садржаја ових беседа, види се да се писац обраћа директно слушаоцима. Даље, писац износи Символ Вере као образац вере у хришћанског Бога као Свету Тројицу, па затим даје савете о хришћанском животу. Беседа о обликовању душе обилује цитатима из Светог Писма у којима се наводи да је Бог створитељ бића човековог – и тела и душе. Он – на овом месту – побија Платонове изјаве о претпостојању душе, као и Ермогена, који је тврдио да се смрћу све завршава; а критикује и Епикура. Беседа о предодређењу разбија класична веровања о коначној човековој судбини, о пореклу зла, Божијој правди и љубави, вечној казни и награди. Никита, овде, истиче Божије свезнање и предзање. Говори да је Бог творац само доброга и није човека предодредио да умре, већ да је то било праведно за учињени грех.

Друга књига није у потпуности сачувана, већ је остала само једна беседа: О називима Христа у Светом Писму. Из назива се види да се беседа бави различитим именима за Господа Исуса Христа. Свако име има дубоки смисао.

Трећа књига садржи четири беседе – у низу: о Тројичном Богу и три о Богу Духу Светоме. Ове беседе су догматског садржаја и имају апологетски карактер. Кроз ове беседе Свети Никита се не задржава само на дефинисању јеретичког учења, већ објашњава веру Цркве о искупљењу и спасењу човека. У три беседе о Богу Духу Светоме опширније је изложена вера Цркве, а посебан акценат је стављен на Духа Светога из разлога што су у том периоду постојала погрешна учења о Духу Светоме. Даље, Свети Никита наводи велики број цитата из Светога Писма која јасно потврђују да Дух Свети исходи од Оца. Такође запажамо да писац овде назива Духа Светога ''прстом Божијим.''

Четврту књигу сачињавају три беседе: прва је изгубљена, друга је О молитви и милостињи, трећа О Бдењу, а четврта О песмама хвале. Свети Никита наводи да нашу милостињу треба да чинимо по Јеванђељу, а за молитву каже да је она непрестано куцање на врата Божија. За бдење Никита тврди да је ноћ најпогоднија за овај вид благодарења и хришћанима препоручује сталну телесну и духовну будност. У беседи о песмама хвале и похвалним беседама Свети Никита наводи бројне примере певања Псалама у којима свако налази за себе утеху и наду. С разлогом тврдимо да је управо Свети Никита аутор химне ''Тебе Бога хвалимо''.

Пету књигу сачињавају три поуке о Светом Символу, где се Символ посматра у функцији Свете Тајне Крштења. Даље се поука односи на сам чин запрећења, односно одрицања од ђавола. У трећој беседи писац конкретније тумачи Символ вере. Такође се указује и на нека јеретичка учења. Свети Никита наводи да Црква обухвата све праведнике од Авраама до краја света, а глава Цркве јесте Господ Христос. Такође, Свети Никита апелује на хришћане да држе Символ вере који има мало речи, али у њима се све садржи.

Шеста књига има шест поука: прва је О Светим Тајнама, где Никита опет  подсећа на Свете Тајне Крштења, помазања и завета; друга поука је Праслике крштења, па се кроз ову поуку наводе старозаветне праслике ове Свете Тајне почевши од Ноја, преласка преко Црвеног Мора, бање Витезде, па све до силаска Светог Духа на Апостоле у Јерусалиму. Никита истиче да је крштење буквално и стварност. Четврта и пета беседа говоре о Светом Причешћу које је за новокрштене уследило одмах после крштавања. У овом контексту наводи се праслика ове Свете Тајне у Старом Завету: Мелхиседек, цар мира који је дочекао победнике са хлебом и вином. Беседа је упућена тек крштенима које треба утврдити у вери. Такође се тумачи и молитва Оче наш. Последња беседа, шеста по реду – Како треба да се молимо. Оно што нас држи у духовном животу поред Крштења и Миропомазања и Причешћа јесте молитва. Наводи се да је потребно молитву упражњавати свуда, из срца тајно. Помињу се различити примери молитве и како треба да изгледа сам чин узношења молитава.

На крају овог двотомног издања дати су и извори о Никити Ремезијанском: Герминија, епископа Сирмијумског; Павлина Нолског, Генадија Марсељског, Касидора и сведочанства из Минхенског кодекса. Уместо закључка налази се студија Животе Јоцића о Светом Никити Ремезијанском и географском простору подручне му епархије, стављеном у историјски контекст.

Овакав начин обајвљивања дела Светих Отаца добар је за савремено друштву и науку, јер упоредно доноси латински – оригинални – текст и текст превода тако да отвара методолошки пут за нова, будућа издања. Препоручујемо ово двотомно издање сабраних списа Светог Никите Ремезијанског богословима свих нивоа, историчарима, филолозима, византолозима, верницима, и свима који своје знање и веру желе да продубе.

Милан Гаћеша

• Нове књиге

|

[JESSY]

[JESSY]

Ново издање Епархије далматинске

12. Март 2015 - 10:40

Мученици, исповедници и подвижници Руске Православне Цркве пострадали током 20. века

Многострадална Епархија далматинска смогла је снаге да светлост дана угледа једна потресна књига која казује о небројеним страдањима православних хришћана Русије у једном заиста тескобном времену. Наиме, пре безмало две деценије, г. Слободан Продић начинио је прво издање ове књиге у којој је изложио кратке напомене о страдању само неких од безброј хришћана пострадалих  током прве половине 20. века на простору некадашњег Совјетског Савеза.

Данас, након прилично дугог временског периода, пред нама је друго издање овог дела које је допуњено како самим документима која говоре о прогону Цркве, тако и напоменама о литератури која се у протеклих пар година појавила на руском језику, а обрађује проблем страдања православних хришћана у различитим деловима Совјетског Савеза. Како сам аутор наглашава, дело је настало са жељом да се и други потенцијални ствараоци упусте у дуговремени и тескобни процес истраживања једног у низу прогона Цркве.

• Нове књиге

|

[JESSY]

Епископ нишки др Јован (Пурић): Символ – кључ тајне

 

Пред нама је још једно дело нашег истакнутог и плодоносног богослова и педагога Владике нишког др Јована (Пурића).

Књига је изашла као плод сарадње Одбора за просвету и културу Епархије нишке и Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Књига заиста има много тога да понуди. Дизајн је осмишљен тако да у потпуности даје прегледност текста, док присутне илустрације квалитет дизајна још више наглашавају. Текст књиге постављен је у два одвојена стуба на свакој страници. Корице које су итекако занимљиво решене, међу собом «крију» квалитетан папир, тако да ова књига, својим физичким изгледом може бити сврстана у једно од најквалитетнијих издања не само када је у питању црквено издаваштво, већ и шире.

Поред квалитета дизајна и израде, ова књига свој квалитет доказује пре свега садржајем. Владика Јован говори о символима на више нивоа. Превасходно аутор о символима говори на прецизан начин, одмерено делећи поглавља и поступно носећи тему. Стога ово дело можемо посматрати и као систематско дело Православног богословља и као један практичан водич-уџбеник. С обзиром да живимо у времену све веће експанзије квази култова, времену све већег говора о разним теоријама завера итд, где наравно постоји велика употреба симбола и ознака, које указују на нечију припадност некој групи, ова књига Владике Јована нам се даје прави медикамент, нарочито за православне хришћане, нудећи им православну символику, истину Цркве Христове, у којој је једнно и право извориште символа, али символа који указују на спасоносну истину живота у Христу.

Књига се састоји из неколико делова - поглавља. Након уводног дела, пред читаоцем се нижу поглавља:

• Символика у Светој Тајни Крштења
• Света Евхаристија и њена свештена символика
• Вино у богослужбеној употреби и животу Православне Цркве
• Вода у богослужбеној употреби Цркве и њена символика
• Символика хришћанског храма
• Богослужбене одежде и свештени сасуди у Православној Цркви

као и завршна студија од великог значаја под називом

• Литургијска символика и Литургија као догађај

На крају књиге имамо и један врло користан «Мали речник символике» за којим следи и библиографија, где се читаоц може упознати са великим матријалом светоотачке књижевности, али и модерном литературом поводом ове теме.

Извор: Епархија нишка

• Нове књиге

|

[JESSY]

Преподобни Пајсије (Величковски): O умној или унутрашњој молитви

Издавачка делатност Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске очевидно истрајава у намери да до наших читалаца долазе свакако важни наслови кроз чији се садржај можемо упознати са корисним поукама у процесу духовног узрастања. Као својеврсна карика у већ започетом ланцу, а искрено се надамо да ће он бити богат карикама које се полако али сигурно настављају једна на другу, из штампе је изашао превод надалеко чувеног "Свитка" преподобног Пајсија (Величковског).Ово дело, о коме је заиста довољно споменути само то да је било, јесте и биће неизоставни приручник свакоме ко жели да се упозна са умном молитвом, својим небројеним издањима на руском али и на другим језицима, одавно је пројавило своју важност у животима хришћана широм света. Труд г. Слободана Продића да оно буде преведено и на српски језик, те благослов Његовог Преосвештенства г. др Григорија, да тај превод буде и објављен као издање које је свакако доступно најширем кругу читалаца, јесте нешто што завређује нарочиту пажњу.

• Нове књиге

|

 

 

[JESSY]

Najveći američki roman našeg vremena!

Američka autorka E. M. Houms nam u romanu „Hoće li nam biti oprošteno?“ pripoveda crnohumornu dramu o odnosu dva brata – savremenu nadgradnju biblijskih motiva o Kainu i Avelju.

Hari je oduvek zavideo svom mlađem bratu Džordžu, vrhunski uspešnom šefu jedne televizijske mreže, koji ima dvoje dece, divnu kuću i poželjnu ženu – ali Hari takođe zna da je njegov brat opasan čovek ubilačke ćudi. Kad jedan preljubnički poljubac za Dan zahvalnosti podstakne lanac neočekivanih događaja, Džordž konačno potpuno gubi vlast nad sobom, a ishod će tako uzdrmati život obojici braće da će morati da ga promene iz temelja i pođu u potragu za oproštajem.
Smestivši gotovo biblijsku temu odnosa dva brata u savremeno domaćinstvo, Houmsova s mnogo humora analizira našu potrebu da budemo blisko povezani sa drugima, da svet oko nas uvek bude smislen kao i mogućnosti da i potpuno slomljena porodica nađe način da se zaceli.

E. M. Houms je za ovaj roman dobila nagradu „Women's Prize for Fiction 2013“, nekadašnju nagradu Orindž. Njena analiza porodičnih odnosa je istančana, likovi su brutalno iskreni, a pasaži koji opisuju doba u kojem živimo i svakodnevnicu kojoj ne umemo da umaknemo zaista podstiču čitaoca da se zamisli nad sobom. Houmsova radnju smešta u američko predgrađe i priča nam priču o moći iskupljenja.

[JESSY]

Архиепископ охридски Јован: Слобода у затвору

 

Управо је изашло друго издање књиге Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована „Слобода у затвору“, која је преведена на руски, као и на многе друге језике. Предговор овој књизи, који је  написао Његово Преосвештенство Епископ стобијски г. Давид, преносимо у наставку:

Неговање бесмртности

„Архиепископ охридски Јован је, и поред свих злостављања и затварања, до краја остао веран Светом Предању Православне Цркве“, пише у Томосу о Аутономији, који је најсветија Пећка Патријаршија издала Православној Охридској Архиепископији. Овде поменуто Свето Предање нас учи да Бог постоји слободан као заједница; и још нас учи да слободну заједницу људи са Богом, у Цркви, ни врата пакла, врата смрти неће надвладати.

Због очувања саборности и јединства Цркве, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован је, у задњих десет година, утамничен већ седам пута! Припадници раскола настављају прогон. Прошле 2013. године, Архиепископ охридски Јован је осуђен и по осми пут. Осуђен је на нове три године затвора. Са њим су осуђени на две године затвора условно и два Епископа, свештеници, монахиње и верници Охридске Архиепископије, само зато што су хтели да помогну и организују живот канонске Цркве у Републици Македонији.

Суштинско питање које се сада намеће јесте: да ли је могуће затворити слободну љубав? Свакако да то није могуће. Питање слободе, питање слободне љубави увек подразумева одговорност, јер ако у слободи нема одговорности, онда та слобода постаје – насиље према другима. Слобода без одговорности јесте лажна слобода, попут оне до танчина прецизно описане у овој књизи код философа на нарко-тржишту. Том лажном слободом расколници, без икакве одговорности пред Богом, тиранишу Цркву, тоталитаристички желећи да народу ускрате заједницу са Саборном Црквом. Зато и говоримо да је утамничени Архиепископ охридски Јован решио проблем раскола у Р. Македонији. Данас свако ко не жели да буде у расколу, има ту могућност да учествује у Саборној Литургији. Логично, због тога и постоји сав тај поменути прогон.

За време боравка у затвору, Архиепископ охридски Јован је написао књигу која има упечатљив наслов Слобода у затвору! Прво издање је распродато већ прве године штампања. Прогон Архиепископа охридског Јована се одужио и није било прилике да се књига поново одштампа. Данас се у рукама читалаца налази друго, допуњено издање. Нови материјал, нови текстови су произашли управо из тог настављеног прогона. У тренутку док пишемо овај предговор, Архиепископ охридски Јован се налази две године и шест месеци у затвору, и из овог периода произилази његова Друга окружна посланица из затвора. У допуњеном издању се налазе још и најновија обраћања Архиепископа охридског Јована пословичним македонским судовима, обраћања која имају своју правну, теолошку и књижевну димензију.

Сама суштина поруке која провејава из теологије ове књиге, најкраће речено је – слобода од смрти! Проблемом смрти се не баве политичке партије, владе, хуманитарне организације, амбасаде широм света. Оне на изборима не обећавају победу над смрћу. Слобода у затвору, Архиепископа охридског Јована, управо то обећава. Превазилажење смрти је могуће само у Саборној Цркви, и то не због тога што Црква има средства спасења, јер Црква спасава не толико оним што има, већ оним што јесте.

У поглављу Очева пасха, Архиепископ охридски Јован пише да Црква и јединство Цркве представљају јединство са самом Светом Тројицом, јединство које треба да се одстрада. То страдање, које и сада док пишемо овај предговор, Архиепископ подноси утамничен у затвореном одељењу скопског затвора Идризово (тридесет затвореника у једној соби, са једним тоалетом), актуелизовање је мученичког етоса у XXI веку! Његово страдање је актуелизовање подвига у свакодневном животу, који увек подразумева корелацију, који подразумева подвижнички однос према Богу. Зато, начин живота на који позива теологија саборности и јединства је, према речима светог Николаја охридског и жичког, управо – неговање бесмртности!

Када се дешавају такве неправде логично је поставити питање: где је Бог љубави и мира? Због чега се све ово дешава? Ово је скандал. Али то је људска логика, а Божја логика је потпуно другачија. Он није рекао да ће послати неколико вукова у велико стадо, него обрнуто, да ће кротке, мирне људе, личности које имају одговорност за Цркву, да ће управо такве људе послати међу вукове.

Тако слобода Архиепископа охридског Јована, парадоксално, не лежи у удаљавању од страдања, него у прихватању страдања! Сведочимо о његовим речима, које смо чули кад смо имали могућност да га видимо у затвору или на суђењима. Говорио је: „Ми не тражимо страдања, али када дођу, ту смо да их до краја, по цену живота, издржимо, јер је сада нама као помесној Цркви дошао ред за то!” Одатле произилази и његова слобода у затвору, јер као што говори старац Емилијан Симонопетријски, када човек престане да жели да се ослободи страдања, тада ће видети да је слободан. Затварање Архиепископа, суђење Епископима, свештеномонасима, монахињама, рушење цркава, и тако даље, показује да у недоглед транзициона, македонска државно-расколничка политика, слободу подразумева једино као ослобођење од другог, и да нема капацитета да схвати да је то најсуровији вид самољубља.

Ко није слободан у себи, мртав је човек. Пре свега, није човек онај који није слободан, јер није људски живети без слободе. Архиепископ охридски Јован је постао заробљеник Божје љубави. Сви чланови канонске Цркве у Р. Македонији сведочимо да је са Архиепископом охридским Јованом завладао Христос, и да је он своју слободу дао Богу. А Бог узвраћа освећењем. Управо то значе речи Апостола Павла: „Не живим ја, већ Христос живи у мени“. Сматрамо да ова књига показује пут, који сваки хришћанин треба да пређе, да би могао рећи: живи Христос у мени, а то значи – да му је Христос постао све.

Живећи слободу у затвору, Архиепископ охридски Јован указује да је и те како могуће да човек буде заробљен ван затвора. Имамо у виду епилог поглавља Осмо крило, где Архиепископ Јован прецизним потезима четкице, веома успешно слика затвор, као огледало савременог македонског друштва.

Ова књига још показује да је саможртвена љубав – пут јединства, и зато она представља молитву Архиепископа охридског Јована да сви једно буду, јер посвећеност његове службе је да буде чувар канонског јединства нераскидиво повезаног са Литургијом, која изражава јединство Цркве Божје. У поглављу Велики патриота, Архиепископ охридски Јован пише: „Потребан је евхаристијски живот да би се продрло у смисао јединства, које је у Цркви постигнуто“. Зато је јасно да искључивост расколничке МПЦ укида љубав, јер за њих постоји нешто важније од учествовања у заједничкој Евхаристији, а према Светом Максиму Исповеднику, само савршена љубав у Евхаристији Цркве побуђује да подједнако буде љубљен сваки човек. Став је и Архиепископа охридског Јована да се  један народ потврђује као народ, само ако није изолован, већ у заједници са другим народима.

На крају, ова књига даје оно што је најпотребније уморном, савременом човеку, а то је – радост.

„Када дође време да примиш Христа, веруј да ти ни затворска капија неће бити препрека. Причешће је смисао живота. Само немој престати да се крећеш према Христу, Он ће ти засигурно изаћи у сусрет, чак и пре него што пређеш пола пута”, очински и са васкршњом радошћу Архиепископ охридски Јован саветује осуђеника на доживотну робију, а спремног, да после тих речи, у затвору Идризово остави старог, како би се обукао у новог човека.

После ових редова свако треба да се пита: „Нисам радостан? Онда треба да схватим да немам Бога. Треба да будем радостан чак и у случају да сам грешан. Јер Бог се настањује у радосном човеку”.

Свети Порфирије Кавсокаливит каже да уколико стигнемо до ступња на којем осећамо радост, љубав и служење Богу без икаквог страха, а то нам демонстрира књига коју држимо у рукама, онда можемо да покажемо на делу горе поменуте речи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос“.

Слобода у затвору Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована је живо сведочанство да нам сада ништа не смета да уђемо у ову тајну.

Епископ стобијски и Местобљуститељ струмички Давид

• Нове књиге

|