Предавања епископа Атанасија Јевтића

[Јаков.]

Ma Зоске прави зазубице...

кад се врати са предавања има да каже "било је супер, штета што нисте били.." и то је то...

А и ви ... ко да немате где шта да чујете или прочитате, него "дај гу Атанасија, дај гу Атанасија..."

Ено ги тоне духовног штива и клипова, ено гу Библија па читајте

[Зосима]

Сад се вратих...колико сам упознат ,снимали су ови са словољубва и тамо ће бити постављено,мада мислим у краћој верзији....

Са форума никог нисам видео,бар ове што знам...

Што се самог предавања тиче,класика ала Атанасије Јевтић, мада искрено говорећи,ја сам још под утиском оног вл Давидовог обраћања у Љубостињи...

Иначе вл Атанасије се обрео у Бгд-у, јер сутра има суђење по тужби Артемија и екипе,колико сам га ја схватио!

И мада су сва питања публике ,а било је крцато,била усмерена на Артемијев раскол,владика је био уздржанији него иначе,и није много коментарисао на ту тему.

[Ромејац]

Може ли негде да се послуша снимак овог предавања (надам се да је неко снимио)?

[JESSY]

http://slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/02/01.02.2012._zbor_-_vl.atanasije_jevtic_sabornost_prav._hriscana_i_sektastvo_1._deo_64k.mp3

први део предавања владике...

[JESSY]

изволите други део...

http://slovoljubve.com/sites/default/files/4/12/02/02.02.2012._zbor_-_vl.atanasije_jevtic_sabornost_prav._hriscana_i_sektastvo_2._deo.mp3

[Gresni rab Boziji]

Дивно и поучно предавање Слава Богу!!!

[Макрина]

Добродошао!!!

[JESSY]

Дивно и поучно предавање Слава Богу!!!

да, заиста...

добро дошао у заједницу грешних раба Божијих...

[Ignjatije]

http://www.svetigora.com/node/9936

[Небојша Јовановић]

Jedan je Tasa car

[Небојша Јовановић]

први део предавања

http://www.youtube.com/watch?v=eRoWPRNP1uI&feature=g-u-u&context=G2a6ef22FUAAAAAAAHAA

[Dragan Radomirovic]

Kada je Sveti Sava mesio hleb od brasna srpskog naroda dodao je vode koliko je narod ljubavi mogao da upije i soli koliko je vere bilo i kvasca koliko Episkopa prinosi do danas ceo narod kao hleb u zajednicu svih pravoslavnih naroda koji kroz ljubav isparavaju vodu u pecnici, noseci molitve pred presto Gospodnji na osvecenje darova punoce u sjedinjenom hlebu i vinu vracajuci nam Sebe za nas svepravoslavno sjedinjene u celinu licne ljubavi medju nama sa Njim. Hleb koji On prelama i deli....

[Никола Ђоловић]

Видим да је ова тема већ била на ЖРУ постављена од стране Мартија али ме чуди да нема никаквих реакција. Мартијев пропуст је што није поставио прво обраћање еп. Атанасија него само одговор Лубардића па неко можда не зна о чему се ради.

Реално, обојицу симпатишем али ако бих морао да бирам - онда бирам страну еп. Атанасија. Атанасије је познат по својој "шармантној" бахатости а Лубардић по својој "шармантној" надмености.

У овој широкој анализи, где је ми фасцинантна позиција листа Православље да изиграва курира који ће јавно да излаже оштру преписку, бојим се да Лубардић није схватио поруку коју му епископ Атанасије шаље. Докле Атанасије критику одашиље потковано, Лубардић се у свему осећа сујетно прозваним, услед чега и његов одговор више асоцира на неко самооправдање неголи на сагледавање проблематике.

Моје мишљење је да он оцу Јустину приписује управо своје познавање руске мисли код философа и хришћана.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Прво обраћање еп. Атанасија:

Радећи на припреми 22. књиге Сабраних дела Светог Оца Јустина Новог (ми кажемо Новог, па Ћелијског, а Он би волео да кажемо и Врањског), преписујемо из његове сачуване заоставине: листове и листиће, блокове и блокчиће, свеске и свешчице, ишчитавајући не лако читљиве му рукописне записе, белешке, мисли, ерминије/тумачења из Јеванђеља, нарочито Апостола Павла и Светих Отаца, као и делимичне дневнике из неких периода живота (кад их је бележио; најдужи је са студија у Атини 1920–21. г., и из доба мисионарења у Закарпатју, у Словачкој 1930/31. г., иначе их нема много), читах још једном ову Лубардићеву књигу. У њој је наш млади богослов и философ, професор на ПБФ у Београду, истраживао и наводио утицаје и «утицаје» 35 руских писаца, философа и теолога на Оца Јустина Ћелијског, чије имена и наводи (мада сматрамо да, што се тиче утицаја и «утицаја», такви се могу избројати на прсте једне руке, јер већина њих нису имали никаквог утицаја на Јустина, ни «експлицитно ни имплицитно», иако то БЛ /иницијали су због штедње простора у Православљу/ изричито тврди; в. стр. 43, напом. 1, где је речено «много шта ниокошта»; слично је и на стр. 14, 21, 46, па и стр. 97: о «аскетоцентричном моралном ригоризму» и «учитељу» ОЈ Зарину. (Шта ли би БЛ тек рекао о Св. Максиму и његовом «ригорозном» христоцентричном аскетизму)? (Изостављам осврт на стране 109–116).

Отац Јустин је несумњиво волио православну Русију, и браћу Русе, и учио се од њих; исто толико, ако не и више, и православну Јеладу, и браћу Грке, и учио се од њих (говорио нам је: «кад се православни Грк усправи, из њега проговоре свих Седам Васељенских Сабора»). Пре свега Светитеље у тим земљама и народима (Свети Серафим му се и јавио у Св. Дечанима; пре тога још Свети Златоуст, за њега најмилији и најјеванђелскији међу Оцима), а поготову Новомученике Свете Русије (често је понављао речи Тимоти Вера /оца=Еп. Калиста/: да је Русија у страдању под комунистима дала Светих Мученика колико и Црква прва три века).

Али, добри наш Богдане, није ваљда сваки Рус са којим се срео, или руска књига коју је прочитао, или поменуо и навео у својим делима, самим тим већ извршила на њега утицај. Тако БЛ пише, тј. помиње у том контексту, и Толстоја, Шестова, Зјенковског, о. Кипријана, о. С. Булгакова.[1] (Онда би требало рећи исто и за Шекспира, Гетеа, Ничеа, Харнака, Џемса Џинса, Карела Чапека, итд. које је ОЈ читао и цитирао). Узмимо, рецимо, као најкарактеристичнијег само Достојевског, за кога ОЈ каже да му је од петнаесте године био «учитељ – и мучитељ». Зар је њему (па и нама ништима, или једном Зизиуласу, Јанарасу), било потребно да чита руске или било које друге студије о Достојевском да би осетио и познао ко је тај свечовек, и која је његова свељудска – адамовска и савловска – проблематика!?

Шта је добри богодани нам Богдан хтео са овом књигом? Кад ми је дао рукопис књиге (то и сам помиње, стр. 17), прочитао сам пажљиво и вратио му са озбиљним примедбама, он је од тога споменуо у подтексту само следеће: «Еп. А. Ј., с правом, инсистира на првенству апостолско-раносветоотачких и светоотачких извора богословља и хришћанске философије Јустина Поповића, па ни то нипошто не треба игнорисати» (стр. 53, напом. 32). Та напомена је стављена испод реченице у тексту (стр. 53) : «Сви више наведени елементи мишљења (цитирамо их у следећем пасусу – Еп. Ат.), и код Флоренског, и код оца Јустина, у последњем збиру, потичу од апостолских (нпр., Павле Тарсијски, Јован Богослов), раноотачких (нпр., Иринеј Лионски, Атанасије Велики) и светоотачких (нпр. Дионисије Ареопагит, Симеон Нови Богослов) источника хришћанског учења». На крају те реченице аутор упућује у напомени 32: «Упор. Ј. Поповић, Стослов I /у књизи грешком: III/, § 10, у На богочовечанском путу, 132 (и цитира напред поменуто моје «инсистирање »). Моје речи нису биле инсистирање, него савет, али није битно. Мислимо, само, да је штета за читаоце, што аутор није навео целу ту мисао О. Ј. на коју упућује, а она је написана у Оксфорду 1917. г. (управо у време кад је ОЈ припремао свој рад «Философија и религија Достојевског», али пре читања књиге Столп Флоренскога, коју ће читати тек 1918, и правити из ње белешке, како се види из сачуваног блокчића из 1918. г.). Да наведемо то место из Стослова 1,10: «Достојевски и Свети Павле: наш рат је са духовима нечистим испод неба (Еф. 6,12). – У Достојевском стално се осећаш као између два Завета, Старог и Новог: увек крик Исаијински за Месијом, за Господом, не за човеком, не за вером у човека: нико не верује у човека – Достојевски је (сав) ту. Сва западна литература верује, превија се ради човека. Достојевски увек пружа руке ка Христу из Содома и Гомора свог».

Ове речи младог Јустина, непосредно, без посредовања «херменеутике», сведоче одакле и од кога се ОЈ учио, ко је на њега утицао, киме је тумачио Достојевскога, и себе. То је, по нама, прави ерминевтички пут и кључ за разумевање и «анализирање» мисли и личности Јустина Новог. Млади Јустин је растао са Исаијом, Соломоном, Псалмима, са Апостолима Павлом и Јованом, са Оцима Јустином Мучеником и Философом, Атанасијем Великим, Григоријем Богословом, Макаријем, Јованом Златоустом, Максимом Исповедником, то јест : кроза све њих – са Христом и у Христу, Коме се тих година (и целог живота) толико сузнорадосно (carmoluvph – Св. Лествичник) молио.[2]

На две странице испред овога, аутор је написао: «Главни теоријски утицај Флоренскога на оца Јустина представља његово философско разумевање тријадолошке метафизике (сиц!) божанског Лика и божанске Љубави: онако како је представљена у капиталној књизи Стуб и тврђава истине. Ево узоритог цитата из тог дела којим се философија Флоренског језгровито сажима – и у Трећем стослову (тачније Првом: 1,45) ОЈ наводи следеће: «Само онај који је познао Тријединога Бога може љубити истинском љубављу» (стр. 49–50). [3] (Две напомене узгред: 1) Још је Августин говорио: «Ко разуме љубав, разуме Тројицу». Али, ту је августиновска «љубав» у Тројици доведена у питање његовим учењем да је љубав личност Духа Светог, као copula amoris Оца и Сина! 2) ПФ је волео израз «Триједини Бог», као и израз «једносуштни», али су оба израза стављена под питања, од стране библијско-светоотачког, црквеног светопредањског богословља, његовим софиолошким увођењем у једносуштност и тријединство «Софије», као нечега или некога «четвртог»! То ни ПФ ни БЛ, изгледа, нису видели).

По мени, ипак, најнерасудније, тј. најнекритичније, у овој књизи је кад њен аутор у «присуство елемената философије Флоренског код Јустина» убраја скоро целу јеванђелско-светоотачку азбуку хришћанског љубомудрија (и у животном подвигу и у мисли): то су «елементи философије љубави Флоренскога: егоизам као суштина греха-пакла; учење о Христовој Ипостаси-Личности као услову и норми преображаја сваке људске ипостаси; учење о агапијској природи Бога» – тј. да је Бог Љубав, осим ако аутор под тим не подразумева софијански тамни вилајет «агапијске природе Софије», што Јустин није могао узети или прихватити, макар то било од драгог му ПФ, јер то не спада у превазилазећи сваки ум Тајну (Еф. 3,14–21) Бога Љубави и Његовог Јединородног Сина Љубави (Кол. 1,13), Кога као Ипостасну Божију Мудрост и Силу, код свих «софиолога» /Соловјев, Флоренски, Булгаков/ њихова Софија просто напросто истискује сасвим у други план – што Јустин никада није могао прихватити, чиме се уствари све софиолошке, гностичко-аријанске фанатазмагорије разоткривају као псевдо теме које су сасвим изван оквира Божанског Откривења, изван Цркве као Тела Христовог, самим тим и изван богодане Љубави, Мудрости, Силе и Благодати Очевог и Христовог Духа Љубави, те дакле и Тријадолошко-Христолошке вере и теологије Апостолâ и Отацâ Православне Цркве. Овим већ падају и даље тезе БЛ: да је ОЈ узео од ПФ учење о Христовој Личности као услову и норми преображаја људске личности, и о агапијском богосједињењу, и о љубави као највишој синтези личности. За све то Јустин није морао чекати на Флоренског, јер све су то прва слова азбуке Апостолско-Светоотачког благодатног подвижничко-литургијског искуства и њиховог богословља као свеживотног сведочења. Исто тако и по питању учења о подвижништву, и учења о антрополошком и космолошком преображају стицањем благодати Светога Духа, и о теургији или обожењу, које помиње БЛ као узете од Флоренског (све то на стр. 51–53). Јустин је све то имао код Св. Атанасија и стално то понављао: «Бог се очовечио (=Христос), да би се човек обожио».

Дође ми да се питам: или г. Лубардић, у проучавању ОЈ, сасвим заборавља/пренебрегава Јустинов однос (у свештеничкој седмогенерацијској породици) са Јеванђељем, Апостолима, Светим Оцима (растао је уз Св. Оца Прохора Пчињског, излечитеља његове мајке, и уз његов манастир), или својим читаоцима и студентима продај рог за свећу, [4] кад пише : «Уствари од оца Павла Флоренског он /Јустин/ преузима готово све осим његове (младалачке – заграде аутора) софиологије» (стр. 51).

Да се запитамо: Ако из опуса ПФлоренског изоставимо софиологију, шта ће остати од његове философије/теологије, и од главног му дела «Стуб и тврђава истине»? А да је Флоренски, како сматра БЛ, одступио од «младалачке» софиологије, то тек треба доказати, и то текстовима његовим (а имао је времена и начина да то покаже). По нама, то би значило да је ПФ одступио од свога Столпа! Павле Ф. је напустио сваку другу «софију» тек кад је за Христа Софију пострадао.

На све то могу рећи још ово: Свештеник Павле Флоренски је убијен од бољшевика (6. децембра 1937. г.), јер није хтео да се одрекне своје вере у Христа и хришћанског свештеног имена и звања. Ава Јустин би рекао и за њега, као и за Св. Платона Бањалучког: «Све је /што је згрешио/ – избрисао крвљу мучеништва».

После ове и овакве књиге, плода Лубардићевог „херменеутичког плана теолошко философске оријентације мишљења“, који „освешћује чињеницу да је за пун увид у смисао духовно-научних дела потребно тај смисао сагледавати као историју учинка (ре)цепције мисли и текстова других“ – исти аутор каже у интервјуу Православљу (август ове године): «што се тиче залеђа руског легата ОЈ, о. П. Флоренски је њему уручио прве обрисе модела неопатристичке синтезе теологије» (за познаваоце је то голословна тврдња без покрића, јер код Флоренског нема, и не може бити, ни речи о «неопатристичкој синтези» (јер би у тој «синтези» било свега и свачега); заслуга за ту синтезу припада саборно о. Г. Флоровском и Оцу Јустину) – шта остаје од живог изворног ученика, следбеника и исповедника Живога Христа Богочовека и Светих Апостолâ, Јустина богослова и исповедника (како га назива светогорски химнограф јером. Атанасије у спеваној му Служби, која је ушла у богослужбену употребу у нашој и Грчкој Цркви).[5] Велики у много чему другом о. П. Флоренски нема у своме Столпу ни преважне теме, ни поглавља о Оваплоћењу Христовом, а има кључно поглавље о умишљеној, нажалост видно присутној прелести тзв. «Софије» (са пуно, у односу те химере на Христа, Светога Духа и Пресвету Богородицу, злохудих епитета). Јустин пак сав је у Христу – Божијој Мудрости и Сили – у животу, мисли, делима, списима, и сва му је философија и теологија Христоцентрична, Богочовекословна.

Уверени смо у Господу да су обојица њих заједно у крилу Авраама, Исака и Јакова, усиновљени Једином Живом и Истинитом Богу, у Сину Јединородном и Љубљеном, Који је вечно и неопосредовано у наручју Очевом, и у заједници Духа Светога, Утешитеља и Учитеља Цркве, Који се за све нас, и у нама, у Цркви, моли уздасима неисказаним и неизрецивим.

Ваведење Пресвете Богородице у Храм Господњи, 2011.

+ Еп. Атанасије, Ман. Тврдош [6]

[Никола Ђоловић]

А тек онда је уследио проговор Б. Лубардића:

„...а појма нема о темељној студији др Богдана Лубардића...“ (Еп. Атанасије о књизи Јустин Ћелијски и Русија..., поводом критике мишљења Мирка Ђорђевића изнете у часопису Православље 15.5.2010) „Наш Лубардић написао је дивну књигу...“ (Еп. Атанасије на отварању Симпосиона Српска теологија данас на ПБФ 17.5.2011)

Тако је Епископ Атанасије Јевтић јавно говорио до недавно. Потом је уследио заокрет. Моја књига више није ни „дивна“ ни „темељна“. Она је у најбољу руку, како каже „... за читаоце информативно врло садржајна“ (Православље бр. 1074 = П 15). Кажем – у најбољу руку, јер он одмах додаје: „(мада непотребно схоларски искомпликована)“ – а она је сложена и јасна, не и компликована. Уосталом, није мала ствар дати „макар“ информативно садржајну књигу из теме на коју до сада није студијски ни подробно писано. У вокабулару Епископа Атанасија изрази „схоларски“ „искомпликовано“ заправо негирају легитимну подробност моје студије. Јер осим архео-архиволошких и био-библиографских, и других „информација“, та студија-књига даје подробне теоријске предлоге за размишљање. Ниједан од њих није озбиљно јавности презентиран од стране Владике, као ни друго што је прећутао. Већина података које сам дао осмишљени су унутар ширег оквира методологије мога мишљења. Отуд то нису „информације“ (или су то тек у трећестепеном смислу). Дакле, подробност је неопходна нарочито из разлога поменуте вакуозности у научном истраживању утицаја руске теологије, философије и културе на обликовање дела Јустина Ћелијског. О тој празнини ваљда и старији треба да нам кажу откуд да је тако деценијама? И да ли то значи да на превладавању празнина не сме да се ради, уз право на сопствено одговорно мишљење?

А. У својој „речи препоречној“ (која је врло чудна) Епископ Атанасије износи низ противтеза и противаргумената, као и серију вредносних судова и утисака. Највећим делом негативан суд није адресован само на теоријски предмет расправе него и на моју личност. Тиме он меша расправу о мојим тезама са расправом о мом карактеру (argumentum ad hominem).

1. Ја тако нешто нећу чинити. Напросто, то није витешки. Међутим, ако сам већ приморан да гледам у то, онда морам да констатујем следеће. Прво: није прихватљиво да ме Епископ назива „млади* богослов и философ“ (П 12). Ја имам 47 година живота, просед сам већ човек па такав квалификатив назначује непримерено патерналистичко снисхођење. Притом он мене именује као „професор на ПБФ у Београду“. Али ја сам тек доцент на Богословском факултету. Друго: није прихватљиво да се на чак 16 места у тексту моје име скраћује, па се говори о некаквом „БЛ“. Име моје Владика скраћује, али не и своје фусноте. Име моје скраћено је, али и свих других. То укључује оца Јустина. На њега указује као на неког „ОЈ“. Треће: није прихватљиво ни овакво описивање моје личности: „Шта је добри богодани нам Богдан хтео са овом књигом?“ (П 12). Али „што ме зовеш добрим, нико није добар осим Бога“ (Лк 19, 18). Четврто: у наставку покушаја да ме дисквалификује ad hominem Епископ Атанасије указује на приказ моје студије из руке докторанда Милосава Гудовића. Потом (не разликујући приказ од рецензије) он додаје: „Изгледа да је у томе успео, бар код писца некритичког приказа ове, по мени некритичке књиге БЛ, с потписом Милосав М. Гудовић: […] објављеног у Богословљу […], стручном часопису ПБФ...“ (П 15). Епископ Атанасије тврди да сам успео у томе. У чему? Ево у чему: „... или г. Лубардић, у проучавању ОЈ, сасвим заборавља / пренебрегава Јустинов однос […] са Јеванђељем, Апостолима, Светим Оцима […] или својим читаоцима и студентима продаје рог за свећу...“ (П 14). У народу „рог за свећу“ продају преваранти. Отуд нећу узети да је Епископ то хтео да каже. Али нећу прихватити ни то да је, онда, тачно оно прво. Наиме: да „сасвим заборављам / пренебрегавам Јустинов однос са Јеванђељем, апостолима, светим оцима...“. Уосталом, на другом месту и сâм Епископ, некако невољно, дозвољава (П 12) да сам усвојио управо то (као да нас је требало на то терати!), па, хвала му на томе, наводи моје речи овако: „Еп. А. Ј. [1], с правом, инсистира на првенству апостолско-раносветоотачких и светоотачких извора богословља и хришћанске философије Јустина Поповића, па ни то нипошто* не треба игнорисати“ (Јустин Ћелијски и Русија = ЈРУ 51 н. 32). Пето: нећу посебно коментарисати подозриву изјаву да му „све више“ личим на „сКолара“ (дакле не даје ми ни грчко Х) који – sic – жели да оца Јустина покаже епигоном других, слично „некима на Западу“ који Максима Исповедника показују епигоном Оригена и Евагрија Понтијског. Наравно да није тако. Зна то и Владика, и то добро. Ја показујем односе узајамности ради верности идеалу пуне истине о нашем саборном предању. Има ироније у томе да од почетка ове године припремам рад о позитивном, и веома значајном, односу христологије Јустина Ћелијског према мисли управо Максима Исповедника. О тој студијској намери неколико колега одавно сам писмено обавестио.

Б. Прелазим на примедбе које претендују да буду теоријског карактера. Изабраћу најупечатљивија приговарања.

1. Тако: Епископ Атанасије указује на ово: „Кад ми је дао рукопис књиге (то и сам помиње, стр. 17), прочитао сам пажљиво и вратио му са озбиљним примедбама, он је од тога споменуо у подтексту само следеће: «Еп. А. Ј., с правом, инсистира на првенству апостолско-раносветоотачких и светоотачких извора богословља и хришћанске философије Јустина Поповића, па ни то нипошто не треба игнорисати»“ (П 12). Прво: у светлу придевâ „дивна књига“ затим „темељна студија“ сматрам да је горњи навод индикатор раскајања Епископа над тим својим речима. Али се онда питам: што их је уопште изговорио? И још питам: кад то он стварно мисли то што говори – и докле то и тако мисли? Углавном, он сад књигу одгуркује, као и мене што одгуркује од истраживања дела Поповића — ако је независно, и, ако није у свему по његовој мери. Друго: из чињенице да је он дао, како сматра, озбиљне писане примедбе – из тога не следи да су оне сâмим тим тачне и нужно обавезиве. И зашто он користи необјављен материјал у расправи? То није упутно у академском дијалогу, нити је, из истог протоколарног разлога, коректно позивање на присећања која нису публикована. Међутим, он је такође дао и повољне оцене у склопу истих тих примедби, нпр.: „у овом ипак* озбиљном раду“ – о чему сад не каже ништа. Примедбе које сам сматрао тачним усвојио сам: притом не једне (како сугерише) него више њих; истина, потоње су биле више техничко-упућујуће природе. Треће: ако је како каже пажљиво читао мој рад (2006–2007), откуд сад ова и оваква (не)пажња према том раду? И зашто је написао на рукопису ово: „Ако би ми вратили овај текст [мој рукопис – прим. аут.], да га имам, био бих захвалан (или ако буде штампан)“?

Или ово: није ли утицај других хришћанских философа, пре свега утицај Флоренског, напросто неприхватљив Јевтићу (не и младом Поповићу), па кад је прочитао моју посебну студију о томе (2011), тад је одлучио да претходно пребрише (уместо да коригује став да је тај утицај сасвим занемарљив). Штавише, ја тврдим да сложенији однос према Флоренском доприноси и ширини и дубини оца Јустина: ништа му не одузима – много додаје. Нпр. додаје му философску културу, или подстицаје за синтезу теохуманистичке философије – а не епигонску инфериорност. Мисао Флоренског помаже 24годишњем младићу да своје духовно и библијско-апостолско искуство вере рефлектује, теоријски кондензује и, подвуцимо, да оде даље и поврх тога... И зар је „утицај“ ружна реч, а руски великани недорасли и непотребни младом Јустину? Али то је за Владику изгледа – недопустива ствар (притом нисмо уверени да разликује „следбеништво“ од утицаја). Али допустиво је да Достојевски буде безрезервно неупитан — утицај. Достојевски јесте предубок ум и дух. Али и он је – само човек, човек пред Богочовеком. Из такве мотивације излази ова критика, и њој последујући текст који Владика најављује (као резервисан за пратећи том, не његових, Јевтићевих него, опазимо – Сабраних дела светог Јустина [sic]). — Узгред, Јевтић даје и напомене, од којих су већина сувишне. Нпр. екскурс против Евдокимова, Зандера; затим податак да поседује једну књигу о Флоренском; или фусноту о једној мојој фусноти, за коју каже да је „безвезна“, иако је посвећена критици оних који Поповића нападају као „клерофашисту“, „националисту“ и слично (ЈРУ 80 н. 69).

2. Даље: пита ме Епископ Атанасије: „... није ваљда сваки Рус са којим се срео, или руска књига коју је прочитао, или поменуо и навео у својим делима, сâмим тим већ извршила на њега утицај“ (П 12). — Није свака књига, наравно, на такав начин утицала, нити сам то игде сугерисао. Оно што јесам тврдио јесте то да постоји више типова и начина утицаја других на одређеног аутора: од малих до великих, од имплицитних до експлицитних, од квантитативних до квалитативних итд., као и то да одбијање утицаја јесте утицај – али реактиван, односно „негативан“. Дакле, примера ради, Јустиново одбијање софијанства свих од реда руских философа јесте реактиван утицај, а не позитивно усвајање софијанства. О јакој, безостатној и апсолутно оправданој критици софијанства од стране оца Јустина, као и од уредништва Хришћанског живота – подробно и вишекратно дајем извештај у студији (ЈРУ 75, 76, 77). О томе Јевтић не даје ни реч, што је индикативно. Он не помиње ни то да сам написао да је однос Поповића према свим Русима, осим према Достојевском, однос селективне рецепције на начин превентивног исецања (ЈРУ 148) неправославног или недовољно православног мишљења. То укључује софијанство Флоренског од којег код оца Јустина нема ни јоте. Ни то Владика не помиње. Он не помиње да ја, штавише, тврдим да Јустин Поповић мисли руских философа, тамо где треба, расудном духовном мишљу лечи (ЈРУ 148).

Утицај руских религијских философа постоји. Тај утицај нисам пренагласио, али, нисам га ни минимализовао. Ја сам га каталогизовао, осветлио и освестио. Штавише, увиђањем тог слоја могу се, контрастом, боље и јасније угледати други слојеви и њихов узајаман однос. То нарочито важи за важније, дубље слојеве: библијски, апостолски, светоотачки и новосветоотачки (које не можемо третирати ни линеарно ни ексклузивно). Тако чинећи можемо обогатити, и продубити, разумевање процеса настанка тог дéла научно-теолошког живота и дèла аутора. У противном, немамо целовит увид. У противном може изгледати да тог утицаја нема. А утицаја има у раном, формативном периоду мисли оца Јустина. То је једна од главних научних (не „сколаршких“, како даје о мени Епископ) намера мог рада у прилог Јустина Поповића. У том смислу предлажем да избегнемо неспоразум око херменеутике који изгледа да је у приговорима против мене на снази. Наводећи речи оца Јустина да се „сва западна литература превија око човека“, и, пре тога, да су му референтни узори „Достојевски и Свети Павле“, Епископ Атанасије тврди да те „... речи младог Јустина, непосредно, без посредовања* «херменеутике», сведоче одакле и од кога се ОЈ учио, ко је на њега утицао, киме је тумачио Достојевскога, и себе. То је, по нама, прави* ерминевтички пут и кључ за разумевање и «анализирање» мисли и личности Јустина Новог“ (П 13). Иначе, Јевтић потпуно прескаче, и дефакто негира, чињеницу да сам написао да је љубав Достојевског према оптинској духовности на Јустина најјачи руски, такође и директан, утицај – и да су најдуже деонице књиге томе посвећене. Дакле „посредовање херменеутике“ није (кад „БЛ“ њоме проширује увиде) а потом јесте (кад Епископ Атанасије њоме одређује прави и једини пут) потребно, или је ипак непотребно – ако не води закључцима Епископа, а то су тврдње да апостол Павле и Достојевски најснажније утичу на Поповића. То, поновићу, ја експлицитно тврдим. Међутим, ја не прихватам негирање и других утицаја. А нисам спреман ни да усвојим забрану размишљања о границама Достојевског, или студија паметних о њему – како задаје Јевтић (тиме што ме покушава застрашити Зизјуласом и Јанарасом). Најзад, херменеутика се не може избећи у општем смислу (као разумевајуће и отварајуће тумачење смисла текста = стварности). Она се не да избећи ни у посебним смисловима: рецимо, као интертекстуално читање идеја и поступака аутора преко учинака других на одређен текст тог аутора (чиме се историјски догађај уводи у разумевање, и то изнутра), или, рецимо, на начин херменеутичког кружења (у смислу тумачења дéла целином и обрнуто). Оно што се може избећи јесте идеологизација.

Резултат поводом утицаја руских религијских философа јесте овај: (а) утицај Достојевског је капиталан, притом „новосветоотачки“ изразито подстицајан (али сам сугерисао и да мисао Достојевског није у теолошком смислу сасвим без примедбе, и то са позиција православне теологије – па се не бих усудио да без резерви прихватим следећи став Епископа: „Зар је њему [па и нама ништима, или једном Зизиуласу, Јанарасу], било потребно да чита руске или било које друге студије [2] о Достојевском да би осетио [3] и познао ко је тај свечовек“ [П 12]); (б) утицај Флоренског је већи него што се сматрало и, изгледа, него што се допушта; (в) утицај осталих, осим Храповицког, Хомјакова, Несмјелова није превелик стога (г) уплив већине остаје занемарљив (осим у смислу информативних и посредних уплива – које сам јасно као такве презентирао).

3. Што се утицаја Флоренског тиче, поновићу, отац Јустин је од њега примио – а зашто не би – неке важне термине, композиционе схеме, модел за теохуманистичку критику секуларне културе, теорију интегралног знања, рефлексије Руса о обожењу... (и од њега, не само од њега), као и обиље патристичког материјала: укључујући подстицај за писање студија о Макарију Египатском и Исаку Сирину. Указао сам дакле на низ теорематских елемената које отац Јустин из конструктивних разлога преузима од Флоренског. Та места сам јасно показао и цитирао – недвосмислено, и знатно проширено у броју и обиму локуса – у другој студији коју Епископ Атанасије помиње, наиме у: „Павле Флоренски и патролошки радови Јустина Поповића: историјат учинака једне рецепције“ (2011 [4]). Такође сам казао да је отац Јустин примио „прве обрисе неопатристичке синтезе теологије“ из дела Флоренског Стуб и тврђава истине (али, не и само од њега, утолико што их је кумулативно са мишљу из Достојевског синтетисао, што се у критици овој прећутало). Неопатристичка синтеза, тај повратак оцима ради аутентичног одговора на горућа питања савременог доба, није једнозачан, униформан, монополистички уникалан образац – него је отворен програм. У том смислу Флоренски и Булгаков припадају том процесу, и то временски пре Флоровског и Поповића. То да првопоменута двојица могу, и у многим смисловима би требало да дођу под критику друга је ствар, коју ведро уважам.

4. Затим Епископ Атанасије каже више ствари које су или плод неспоразума или напросто нетачне, или обоје. Издвојимо само једно па да ово завршимо. Тако:

„По мени, ипак, најнерасудније, тј. најнекритичније, у овој књизи је кад њен аутор у «присуство елемената философије Флоренског код Јустина» убраја скоро целу јеванђелско-светоотачку азбуку хришћанског љубомудрија […]: то су «елементи философије љубави Флоренскога: егоизам као суштина греха-пакла; учење о Христовој Ипостаси-Личности као услову и норми преображаја сваке људске ипостаси; учење о агапијској природи Бога» – тј. да је Бог Љубав, осим ако аутор под тим не подразумева* софијански тамни вилајет «агапијске природе Софије», што Јустин није могао узети или прихватити, макар то било од драгог му ПФ, јер то не спада у превазилазећи сваки ум Тајну (Еф. 3,14–21) Бога Љубави и Његовог Јединородног Сина Љубави (Кол. 1,13), Кога као Ипостасну Божију Мудрост и Силу, код свих «софиолога» / Соловјев, Флоренски, Булгаков / њихова Софија просто напросто истискује сасвим у други план – што Јустин никада није могао прихватити, чиме се уствари све софиолошке, гностичко-аријанске фанатазмагорије разоткривају као псевдо теме које су сасвим изван оквира Божанског Откривења, изван Цркве као Тела Христовог, самим тим и изван богодане Љубави, Мудрости, Силе и Благодати Очевог и Христовог Духа Љубави, те дакле и Тријадолошко-Христолошке вере и теологије Апостолâ и Отацâ Православне Цркве“.

Прво: ја указујем на ослонско присуство и аналогијску синтезу тих елемената са хришћанским знањем и опитом од раније већ присутним у Поповића – а не указујем на, нити тврдим да је посреди плагијаторско или безрезервно преузимање тих елемената. Да су они ту ни Јевтић не пориче. Тачније, он то признаје па пориче јер све то сматра небитним (или запахнутим софијанством). Друго: ја сам велике деонице књиге посветио експлицитном указивању на Поповићеву критику софијанства. Треће: Јевтић каже „... осим ако аутор под тим не подразумева* софијански тамни вилајет“, па пошто не само да не подразумевам него то одбацујем запањује да Јевтић – негирајући да то одбацујем – правећи материјалан фаул и логички скок у наставку, мирно закључује:

„Овим (чиме то?!? питам ја, Богдан) већ падају и даље тезе БЛ: да је ОЈ узео од ПФ учење о Христовој Личности као услову и норми преображаја људске личности, и о агапијском богосједињењу, и о љубави као највишој синтези личности. За све то Јустин није морао чекати на Флоренског, јер све су то прва слова азбуке Апостолско-Светоотачког благодатног подвижничко-литургијског искуства и њиховог богословља као свеживотног сведочења“.

Никад нисам сматрао да је за то Поповић „чекао“ на Флоренског (да јесам, био би то нонсенс). Оно што сматрам, и под тим тезама подразумевам, јесте став да је Поповић од њега преузео одређене полуге мисли и одређене садржаје преко којих се огледао, увежбавао, обогаћивао: а оно што је већ поседовао – тако је поредио, утврђивао, и дограђивао. Пита нас Епископ Атанасије: Шта остаје од Стуба и тврђаве истине Флоренског ако се извади његова софијанска глава? Одговор је да остаје осталих 11 глава (које, наравно, нису у свему без приговора) за које је отац Павле добио онај предболоњски магистеријум на Московској духовној академији. Остаје књига дубоког ствараоца у области хришћанске философије и теологије. Остаје подстицајан текст за критички дијалог. Остаје свештеномученичка личност Флоренског (ЈРУ 84 н. 126). Остаје и ова реченица Владике: „Велики (Флоренски) у много чему другом“ (П 14) – да ли у другом од свеукупне његове философије и теологије, или у свему другом осим софиологије, или у нечем трећем?

5. На крају додајем: моја четири до сада објављена студијска рада деонице су десетогодишњег пута (2005–2015). На том путу преостаје још четири године. Ти радови делови су пројектне целине у систематичном настајању. Следеће етапе су посвећене управо истраживању Јустиновог начина прераде, синтезе и надвладавања претходно тематизованог материјала – и инаугурацији његове неопатристичке мисли као такве: у смислу Житија светих, Догматике I-III, беседа, огледа и чланака... и у смислу аскетско-гностичких и етичких Стослова, којима се – опазимо – враћам, али, под условом до сад извршених научних предрадњи. У том смислу реакција епископа Атанасија показује се исхитреном. Нпр. пребрз је он кад мене, како каже с „нелагодом“, кори за прихватање некакве „полуипостасне“ или „моноусијне“ „Софије“ (П 15). То је брутално подметање. Изгледа да боље је, а и лакше је да Лубардић буде кo’бајаги „криптополусофијанац“, па да тим страшилом отерамо његове анализе односа Флоренски – Поповић (гласине ће урадити остало). Ја такву софијанску примисао нисам „прихватио“, нити ћу то икад прихватити. У својој студији о Булгакову (на коју се Јевтић позива) – противно уобичајеном симплификаторском маниру, ја показујем комплексност и истанчану вишеслојност проблема о којима су расправљали други: ништа друго.

Из разлога које сам у објављеним студијама увео, ниједан од својих главних методолошких ставова и закључака нећу мењати. Изнесени противаргументи, држим, нису довољан разлог за то. Али помно ћу слушати шта ми Епископ Атанасије говори. Надам се да ће то у будућности да изговара уљудније и академски коректније, притом на местима која научним расправама приличе. Захваљујући Владици, такође, више ћу пазити да моје ставове неко погрешно не разуме.

У Београду, 18/19. децембра 2011. г.

Богдан Лубардић, доцент Православног Богословског факултета Универзитет у Београду

----------------------------

[1] Ја сам његово име дао овако: „еп. Атанасије Јевтић“, а не као „А. Ј.“.

[2] Прво: то није моја поента. Моја поента је то да независно читање Достојевског може бити охрабрено у једном или другом правцу разумевања, до одређене мере, читањем студија или рефлексија о њему. А што се тиче другог, да ли том логиком идући да закључим да онда студије-огледе Атанасија Јевтића о Достојевском не треба читати, нити сличне студије Зизјуласа, или Јанараса (ни оне Поповића!?), или да на студије не треба ићи?

[3] Многи су Достојевског „осетили и познали“ управо само тим путем: нпр. читањем студија Јустина Поповића о њему.

[4] Атанасије Јевтић даје годину као „2001“.

[Лазар Нешић]

Пратио сам целу расправу у "Православљу" и могу рећи како сам баш био срећан да видим мало и квалитетних богословских расправа. А, било је квалитетно итекако.

Сад у најновија два броја, владика Атанасије даје анализу и чувене књиге оца Павла Флоренског "Стуб и тврђава истине".

Елем, морам рећи како сам у расправи научио доста ствари: подједнако од владике као и професора Богдана.

Ипак, више нагињем (по овом питању, не и у свему) мислима Богдана Лубардића, посебно мислећи на његов пројекат једног поштеног, црквеног, одговорног и зрелог разматрања богословског дела светог Јустина Ћелијског (Поповића).

Он је урадио нешто што готово није нико у савременом српском богословљу (па и шире):

покушао је да чита светитеља без идеолошког тумачења, стереотипа и унапред датих шема на које је наше уво навикло.

И свака му част на томе, књига је феноменална, нешто најбоље што сам скоро прочитао.

Мислим да је (иако неке примедбе можда стоје) ово био владикин богословски пуцањ у празно и без потребе.

Свакако, одајем му признање интересовања да се неке ствари прочисте.

И још: читао сам и владикину критику богословља оца Павла Флоренског и јако је јако добра.

Међутим, мислим да је престрога, посебно ако се има у виду целокупни опус Флоренског, који је један од највећеих теолога 20. века, ако не можда и највећи (по степену аутентичности своје мисли).

Мада, знам зашто се Флоренски не свиђа владики Атанасију (као што није ни Георгију Флоровском; види: Путеви руског богословља): зато што је успео да буде оригиналан и самосталан, док владика више преферира (као и Флоровски) једно (по некад, не увек) слепо држање за Оце, што некад (не увек) пређе у преписивање истих, а губи се осећај за стварност и савремену културз, тј. свет.

Наравно, упркос свему владика Атанасије Јевтић јесте мој омиљени теолог и по много чему можда највећи теолог у историји СПЦ, икада! (а моје мишљење је само један прилог малог гуштера)