Како спознати своје грехе и борити се против њих?

[Драгана Милошевић]

Hm greh u najkracoj definiciji neposlusanje, neuzdrzavanje. Pocinje u umu a manifestuje kroz reci i dela. Tako isto ima i delovanje: prema Bogu, prema drugima i prema sebi. Obicno ljudi kazu nisam ukrao nisam ubio, znaci nisam gresan. A zapravo gresimo i kad ne osacamo da smo takvi. Ja imam obicaj da kazem : srce mi je tvrdo naviklo na greh, odnosno znam ali ne osecam.

[Srdjan Kotur]

Врло једноставно. У православној Цркви грех је све оно што представља промашај циља, а циљ је заједница са Богом. Дакле, све оно што те спутава да оствариш ту заједницу је грех, па било то вишечасовно играња игрица или одваљивање од алкохола...

Ok. Ali nekako opet sam čovek sebi odredjuje šta je zajednica sa Bogom odnosno promašaj.

Recimo, da li je odlazak na more promašaj cilja? Ili gledanje nekog filma, serije na TV? Šetnja?

[Srdjan Kotur]

Све оно чега би се могао постидети пред Богом и онима који ће те љубављу и са загрљајем дочекати у Царству Божијем - грех је.

Ovaj stav mi je blizak. Medjutim, na kakav stid mislis? Da li tu spada i recimo, da banalizujem, podrigivanje?

[Crnokosa]

Ja sam pocetnik u veri... Nisam imala od koga da naucim nista u vezi crkve, obicaja, ponasanja... Sticajem okolnosti okrenula sam se crkvi i polako ucim. Jedno vreme sam isla cesce u crkvu sad je stigao period zahladjenja. Za to vreme videla sam koliko gresim, hocu da odem da se pricestim ali mislim da sam nedostojna toga i odugovlacim. U svadji sam sa bratom, inace jako brzo prastam ali ovo sada ne mogu. Uvredio me je, povredio sad kada mi moji najvise trebaju. I kako sad ja da odem na ispovest i pricesce?! Kako ce Bog da mi oprosti?

Inace, trudna sam i osecam potrebu da odem u crkvu...

[dragisa]

Ако се исповеди неки човек свештенику и овај му очита опроштај, да ли значи да је тај грех потпуно анулиран....

1) ne ocitava mu on oprostaj. dakle svestenik mu nista ne oprasta, nije svestenik tu da nekome oprasta ili ne oprasta. svestenik je tu svedok, i on (svestenik) kao deo crkve, mu kao pokajanom cita molitvu za ponovno prisajedinjenje Crkvi ili ti telu Hristovom=>Crkvi.

2) da iskreno pokajanje brise svaki greh kakav got da je bio.

[obi-wan]

Ja sam pocetnik u veri... Nisam imala od koga da naucim nista u vezi crkve, obicaja, ponasanja... Sticajem okolnosti okrenula sam se crkvi i polako ucim. Jedno vreme sam isla cesce u crkvu sad je stigao period zahladjenja. Za to vreme videla sam koliko gresim, hocu da odem da se pricestim ali mislim da sam nedostojna toga i odugovlacim. U svadji sam sa bratom, inace jako brzo prastam ali ovo sada ne mogu. Uvredio me je, povredio sad kada mi moji najvise trebaju. I kako sad ja da odem na ispovest i pricesce?! Kako ce Bog da mi oprosti?

Inace, trudna sam i osecam potrebu da odem u crkvu...

Kad je covek gladan, onda uzme i jede. Ako osecas potrebu, onda je najprirodnije da lepo odes u crkvu. Osim toga, Hristos lepo kaze "ne trebaju zdravi Lekara, nego bolesni...

[Crnokosa]

Da, znam... ali sto se tice pricesca, kako da se pricestim a u svadji sam sa bratom?

[Биљана]

Da, znam... ali sto se tice pricesca, kako da se pricestim a u svadji sam sa bratom?

Crnokosa, smajolik78 na forum zru

Pronaći ćeš ovdje mnoge odgovore na pitanja koja te muče!

Na ovo tvoje konkretno pitanje se naći neko ko će ti mnogo bolje od mene moći reći kako da postupiš, a ono što ti ja mogu reći jeste da pokušaš da se pomiriš sa bratom bez obzira na sve!

Svako dobro!

[Crnokosa]

Hvala na dobrodoslici.

Ja sam ta koja inace brzo zaboravlja sve ali sad ne mogu, toliko je toga uradio, dovoljno je da kazem da sam zbog nerviranja zbog njega i zamalo bebu izgubila. Hvala na odgovorima u svakom slucaju.

[obi-wan]

Da, znam... ali sto se tice pricesca, kako da se pricestim a u svadji sam sa bratom?

Najpametnije mi se cini da najpre u sebi oprostis coveku (kad vec ne ide uzivo i licno), da bi tako odagnala gnev i ostalo sto te sprecava da pridjes Casi.

Onda lepo odes da se ispovedis i pricestis, a kroz Svetinju Bog ce da ti kaze sta i kako dalje.

Ovako preduzimas vrlo prakticne korake na svoju korist, narocito posto vec nosis bebu; a i na bratovu korist, bez ikakve sumnje.

Praktican savet: ono sto je jedna od najvaznijih stvari je da poptuno zaboravis na (uvek u nama svima, iz gordosti) prikrivene zelje da druge naucis pameti i da promenis kod njih nesto negativno. To samo tebe moze da uspori ili zaustavi da pridjes Bogu, na tvoju stetu.

A da to zelis, pokazuje tvoje trenutno odbijanje da oprostis coveku, kakav god da je...

Aj` da si zdrava i vesela...

[Милан Меденица :)]

светињом причешћа се перу греси, а не покајањем.

иначе би светињa причешћа била непотребна, сем тога што молитва пред причешће не би гласила:

Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја. Још вјерујем да је ово само пречисто Тело Твоје, и ова сама пречасна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме, и опрости ми сагрешења моја хотимична и нехотимична, учињена речју и делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се неосуђено причестим пречистим тајнама Твојим на отпуштање грехова и на живот вечни. Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне Вечере Твоје, јер нећу казати Тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као покајани разбојник исповедам Те: сети ме се Господе, у Царству Твоме. Да ми причешћивање Твојим Светим Тајнама, Господе, не буде на суд или осуду, него на исцељење душе и тела. Амин.

[w.a.mozart]

ubedjen sam da kad čovek iskreno pristupi Bogu otvaraju mu se sva vrata... ali ne odmah već postepeno

[Милан Меденица :)]

ни беба не може одма да једе и вари месо

[Баба]

Сваки хришћанин који живи одговорно, који се труди да размишља, на овај или онај начин покушава да стражи над собом, и обавезно пре или касније почиње да запажа одређене законитости: шта и како утиче на његово духовно стање, од чега зависи његова чврстина и постојаност у врлинама, и насупрот томе, склоност ка пороку. И наравно, не може да не анализира: зашто је поново пао у грех који је души већ постао одвратан, за које се кајао, не чак ни на десетине, већ можда и на стотине пута, за који се заклињао и одлучно је обећавао да ће престати да га упражњава. И Богу је обећао, и духовнику, и ближњима, које овај грех нервира. Наравно, и себи самом.

Види човек, схвата кад је већ касно, како се протеже овај злосрећни ланац – од нечег још потпуно невиног, од неке праве ситнице, па све до паду који целом његовом бићу причињава неиздржив бол. Прво мисао о томе да је јако уморан, да нема више снаге да тако живи, да то ради, да напокон треба да се одмори, да се опусти... Не, не да се помоли, не да прочита, јер то је труд о којем чак не жели ни да размишља. Већ просто мало да лежи, ништа не радећи, да одгледа неку испразну серију, јер то толико опушта главу, отклања напетост. Затим постаје јасно да се глава не растерећује, да напетост никуда не одлази, пред очима играју неке слике из бездана телевизијског програма, нејасне, хаотичне помисли као да растежу свест у различите стране, срце нападају врло различите помисли. И осећа неко узнемирење, неки немир... Сине мисао да је то грешка – да је требало помолити се, или у крајњем случају – једноставно лећи и заспати. Међутим, промиче и друга: «Сад је касно...» И надвија се чамотиња као оловни облак. Ноге саме иду до фрижидера, а тамо је после гостију остало још нешто – тек начета флаша коњака... А затим још већа чамотиња и горка свест о томе да човек поново треба да иде на исповест и поново треба да се каје за једно исто као да је неки лудак. И ако није баш безуман – у сваком случају је апсолутно безвољан. То се дешава с онима који имају давнашње и проблематичне односе са зеленом древном змијом.

Или... Или види човек да његов колега с посла ради нешто како не треба. И ради то с таквом сигурношћу, с осећајем као да је прави професионалац. И тако жели да му одбруси све што има у вези с тим... Али искуство му дошаптава: и друг је исто тако темпераментан, а ни ти не умеш да му кажеш тако да га не увредиш. Боље је да прећутиш. Ма не, рећи ћу му – његова је ствар да ли ће се увредити или неће, сам је крив, какве то везе има са мном? И ствар је кренула, пале су и такве речи да би у некадашња времена дошло и до двобоја. И овде је само правим чудом избегнут. Опет долази чамотиња и мисао: «Ето ти га, опет исто!» То се дешава с онима који имају проблема с језиком. А ко их нема?

Или... Или се треба спремати за испите, а у компјутеру је књига скинута с интернета коју човек једва чека да прочита. Ма бар страницу да прочита... десетак... још једну главу да прочита до краја... И одједном се испоставља да је дан прошао, и вече је наступило, и ноћ је пролетела... А уџбеници и скрипта, где су били отворени, тамо су и остали отворени. И не зна човек шта да прича на испиту, као да одговара, шта уопште да тражи тамо. Треба да тражи ко ће да му шапне, да се извади или да моли професора за «шeстицу»? У принципу, да се срамоти...

Увек постоји почетак греха без којег ни њега самог не би било. Довољно је учинити први корак, а затим, све креће као на тобогану – све брже и брже. У принципу, шема је јасна. Није јасно нешто друго: како се дешава да знамо, много пута смо се у сопственом горком искуству уверевали у све то и свједно чинимо први корак? Јер, зна се до чега ће он највероватније довести... Испада да просто сами себи дајемо право... на грех.

Понекад убеђујемо себе у то да смо постали много искуснији, јачи, храбрији и да оно што нас је раније наводило на пад сад неће деловати на нас тако погубно. Међутим, наше срце осећа превару и ми се једноставно «окрећемо», «не примећујемо» га. А понекад потпуно свесно грешимо «мало», «умерано», «пријатно», а онда се срозавамо у оно што је безгранично страшно. Понекад и «финални» грех не чинимо зато што не можемо да се обуздамо, већ зато што смо га на крају крајева једноставно себи дозволили. Коме то није познато? Ко може да каже да се увек подвизава против искушења до крви?

А ми заиста имамо право – да грешимо! Ко ће нам га одузети? Господ нас је створио као слободне и зато имамо права да радимо шта год пожелимо, укључујући и да грешимо. И ево шта је чудно! – управо ово право најчешће користимо. Неверујући то чине једноставно, не размишљајући и никако то не оцењујући – најчешће. А ми, с мишљу о томе да ћемо се обавезно покајати – касније. И чини нам се да је све што се дешава, можда и неправилно, али је у суштини невино: јер све је у нашим рукама – сад смо овако реализовали своју слободу, а после ћемо другачије. Само што, чини се, заборављамо: користећи сваки пут право да грешимо, сами дајемо право на себе ономе ко нас мрзи, ђаволу. Грешећи свесно, вољом, ми му пружамо могућност да нас увлачи у грех и онда кад то не желимо. То не укида нашу слободу до краја, али је смањује до извесног минимума кад је за супротстављање искушењу погребан огроман напор, за који се често испоставља да нисмо способни.

И кад кроз подвиг, кроз проливање зноја и крви, кроз велика страдања поново по благодати Божијој човек стекне некадашњу лепоту, наравно, размишља: «А да ли ми је уопште потребно ово право – на грех? Могу ли без њега?» И заиста благо ономе ко лиши себе овог права.

Игуман Нектарије Морозов

Превела: Марина Тодић

Извор: Русија.рс

This post has been promoted to an article

[Иван Дабижљевић]

Hvala na dobrodoslici.

Ja sam ta koja inace brzo zaboravlja sve ali sad ne mogu, toliko je toga uradio, dovoljno je da kazem da sam zbog nerviranja zbog njega i zamalo bebu izgubila. Hvala na odgovorima u svakom slucaju.

Што не замолиш Христа да ти помогне да му опростиш? Или како рече брат, бар у себи му опрости. Ма да следећи пут кад ти буде пришо буди спремна да и проговориш коју реч са братом. Нема лепше него кад те неко пита, то јест замоли за опроштај а ти уопште не знаш шта да му опростиш. То се зове понизност. Живела! :bla: се за мене.