Како спознати своје грехе и борити се против њих?

[w.a.mozart]

stvarno je zanimljivo...

[Deki992]

stvarno je zanimljivo...

Ali verujem da ovo nije zvanicno ucenje crkve.

Da jeste,ko zna sta bi od nje do sada ostalo.

Ista prica kao i sa apokatastazom...

[Јанко]

Ako nije problem Janko samo reč dve o tome da je čovek=telo+duša. Posle smrti kažu da smo zaspali.Meni je taj termin jako nezanimljiv iako je Hristos sam rekao u Svetom Pismu da je devojka zaspala.

Po meni duša čoveka je puna ličnosti i svesti postojanja. Puna duša nikako ne može da se veže isključivo za materiju jer termin puna duša nije jednak terminu pun džak.

Telo odlazi (vrača se) zemlji , a duša puna ličnosti(VSB mene),postojanja(VSB mene),živoga Boga(blagodati) vraća se onome koji ju je i udahnuo. Ja ovde termin spavanje vidim samo kao komplikaciju.

Hristos je sam predao Duh svoj Ocu na Krstu što po meni znači da je za spasenje taj put jedini, jer ako mi ne predamo Bogu duh svoj dušu punu onda stvarno imamo problem razumevanja pobedjene smrti.

Neko mi reče da to nema veze sa mozgom , pa ako hoćeš ti da mi kažeš reč dve i posvedočiš mi Put kojim ideš. (blagodarim unapred)

Нисам заборавио, само не стижем. Сутра, тј данас потанко...

[Vasa L.]

Смртни греси за хришћане су следећи: jepec, раскол, богохулство, отпадништво, врачање, очајање, самоубиство, блуд, прељуба, противприродни блудни греси, родоскрвнуће, пијанство, светогрђе, убиство, крађа, лоповлук и свака сурова, нечовечна озледа. Само један од ових грехова - самоубиство - не подлеже лечењу покајањем, а сваки од њих усмрћује душу и чини је неспособном за вечно блаженство, док она не очисти себе одговарајућим покајањем.

 

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
СЛОВО О СМРТИ

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov15.htm

[Јанко]

Даће Бог да Јанко нешто напише...

Ево стигао коначно до компа и одма` одох...

Праштај, нисам заборавио, али не могу за 2 минута...

[JESSY]

                                                   

 

Пазите овако, сваки грех саплиће човека, да ли умно, да ли физички, узмимо просту једну ствар која је свакодневно присутна, неко каже попићу једну, две чаше, није то страшно, али ако се две попију, трећа ће доћи на ред, па онда се каже четврта и пета никоме не смета, то се певало. И шта ћемо онда? Значи моје мишљење је да треба грех сваки зауздати, или му дати једну границу до које сме да иде и ни милиметар не попуштати, ако пређемо ту границу одмах се исповедити и казати духовнику да си погазио своју сопствену заповест, а није ти нико то наредио. Важно је да Бог види твоју ревност, да се трудиш, а не шта ме брига! Алкохолизам је порок који изазива трагичну ситуацију и последице. Алкохоличар је жив али је мртав, има име да је жив али је мртав. А да не говоримо сад о развратном понашању где људи руше свој углед и углед породице, и на крају најстравичнија ствар, упропасте све, ближње, и богатство што су стекли, и углед пред људима. Или, то се исто често дешава, неко је занимљив, насмејао се некој жени и она њему, и не стану на томе и дође до катастрофе такве да просто он не зна да се извуче из тога, постаје роб самоме себи а био је газда, био је господин а постао је ништа. Ама људи, ја гарантујем 95 посто пада морала, и физичкога, и материјалнога у људима руши се усред греха. Грех проузрокује сваку невољу над човеком, и болест, болести се јављају, то је скоро проф. Јеротић рекао овде, свака болест, свака бол је психосоматске природе, ту се слажем с њим. Значи, не може друкчије ни настати, то мора човек да схвати, здрав човек, поносан, фин, леп стаде у Едемски врт и све му се покоравало, био је прекрасан, сличан Богу и онда кад је почео да грамза дошао је у ситуацију малтене да се боји шушња кад шушти крај њега. Замисли цара који влада васионом а боји се шушња, грех проузрокује слабост, страх, беду невиђену, грех је лоша појава, он долази од стране негативне силе, тј. сатане, он тера човека да греши јер је и сам због греха пао, због непослушности Божијим заповестима, он је почео полако да се горди и изгубио свест о својој висини. Нормално, дошао је у стање похлепе, незадовољан је, и зато он тако урла и напада на људе и дању и ноћу, помућује умове људске. Неко каже, нема мира, неко каже зле мисли ме муче, неко каже не зна шта му се дешава, неко не може да спава, све је то услед греха, а сатана је грех сервирао као предлог и човек га усвојио, а није морао да га усвоји и да греши, где пише да сам ја ноћас морао у коцкарницу да идем и да се коцкам и прокоцкам имање, таман посла. Све је то сатана предложио, ја сам испунио, дакле, нема он ту власт над тобом ако ти не прихватиш.

Архимандрит Стефан Вучковић

 

извор

[Иван Ивковић]

Ваља најпре спознати шта је то грех. Шта то значи да је грех не тек преступ већ промашај...

[JESSY]

Ваља најпре спознати шта је то грех. Шта то значи да је грех не тек преступ већ промашај...

https://www.pouke.org/forum/topic/17257-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B0%D0%BD-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE/

[Megidon]

Човек најбоље спознаје свој грех када има сусрет са оним ко је свет и безгрешан тј. са Богом. Када станемо на молитву и удостојимо се да нас благодат Божија и најмање осени, поред лепоте благодати и величанства Божијег осетићемо и сву своју греховност и промашај јер само у таквим моментима имамо у односу на чега да се поредимо, и што се више успињемо ка светлости све више ћемо осећати таму и  ране на души које су нам нанели греси. У супротном ако немамо контакта са Богом или са речју проповеди или са неком писаном поуком која ће као мач духа да продре до наше савести тешко ћемо успети да пронађемо своје грхове,слабости и мане а тиме и себи онемогућити сваки напредак.

[Trifke]

Postoji u coveku neki tanan glas u glavi koji mi obicno zovemo glas savesti i on obicno odlicno zna i ukazuje na to sta je greh a sta ne. Pustinjski oci su preporucivali da slusamo taj glas iznutra. Meni licno je potrebna samoca da bih ga cuo kako treba.

[Srdasce]

Prosto, osluškuješ. Ja prosto verujem da zdrav čovek u pamet koji je, prosto ima taj osećaj u sebi. I da mu taj osećajčić, nije iščileo. Da mu nije kao ekser izvađen ili kao šaraf odšrafljen. Ja prosto verujem u to. Verujem takođe, a i svedok sma isth, da postoje i ljudi koji to ili su imali, pa su se toga odrekli, ugušili ga, više ga ne čuju, ne zanima ih, ili ga nisu nikad ni imali, i ne znam šta im se desilo i kako to, možeš, da jednostavno taj maleni i presladak glasić, poput nekog detenceta ti širi ruke i osmehuje ti se najdivnije, a onda se na momenat oke napune do vrha suzama i viče na sav glas, uzmi me, a ti recimo, gluv/a ostaješ.

 

Verujem, da je najmoćnije oružje, taj glas, što se savešću zove. Dokle god to u sebi čuvaš, brižljivo paziš, i što kažu sveti oci, baš je dobra reč, negovati po meni, znaci nije je dovoljno slušati, nego kao ljubav, negovati je, da nam uvek sluzi na cast i na sopstveno spasenje. Prosto, kada grešiš, moraš da je čuješ. Onaj osećaj nelagode, ona misao u sebi, ne, ne, ne...ne tako, trebah ovako, o, ne, sta sma uradio/la, joj Bože, gle šta napravih, itd. Ja to takvim prosto u sebi osetim i "čujem".

 

Ako se desi, da i ja jednom kao čovek, posustanem, odustanem i meni se mozda desi, da i ja više jednog dana taj glasić, taj glas savesti jednostavno ne budem čula, mogla i/ili umela da prekoračim na nešto, a da ne pocrvenim, osetim stid ili sram ili ne učinim sve da ispravim a sve u meni vrišti da je pogrešno, znaću da sma u problemu i na putu bez povratka.

 

Kao čovek, nisam ni ja imala mira, nisam ni ja spavala, jer sam se borila, trudila s onim u čemu smatram da i ja (po) greših. Trudim se. I nadalje ću da se trudim. Ne mogu ista da popravim, ne mogu nista da ispravim. Ponekad pomislim, da i nije sve moja greska, ponekad mislim, da sve jeste, ponekad kao pali i gresan covek mali, da nista nije, i da nije do mene (to je verovatno to, sta nas odvraca), pa se zauzdam i kazem, jeste, jeste, jeste, nema opravdanja. To mi je nesto, poput ispovedi. samo sto se ne ispovedam svesteniku, nego samoj sebi. Ja sebe krivim, ja sebe i dalje mucim, ja sebe prekorevam i uvek cu za to. Prosto, tako mislim. Mislim, da sam se u tome borila, ali mislim da ce ta borba trajati dokle god ja disem. Na kraju tog nekog svog puta, ne znam koliko cu uspeti, koliko uspevam, i hocu li uopste uspeti, znacu samo da se trudim, da sma se trudila i da cu se truditi. Necu da se dam. Ne mogu da se dam. Ne zelim da se dam. Smatram to svojom greskom. Mozda jeste, mozda nije, glas u meni ostao miran nije, znaci da sam i ja doprinela. A opet, mozda je samo samoobmana i opet bi ispalo sve drugacije, kako nije, ili i ne bi ispalo, da sma ucinila drugacije, ali opet ko zna. Ja prosto to dozivljavah kao svoj greh. Za to se kajah, za to pokajah, za to sekirah, jedoh, mucih, i to je to.

 

Mislim, da to spoznavas dubokim sagledavanjem u sebe. U sustinu svog bića. Kao da pogledom u sebe, otvoris ona neka imaginarna vratanca, i hop! Srdasce je tu, prisloni na njega uvce da ti sapnem i  hajde mi zbori sta si sagresilo.

 

A onda naravno, ako tome nadodamo i svakodnevne grehe koje cinimo nehotice, u brzini, iz neznanja, iz ne mogucnosti nosenja s situacijama, s nasim bliznjima, pa pomislima, mislima ...a mislis da ne gresis. Gresis svaki dan. I svaki dan ustajes. Nije to obrok, pojedes, pa sam gotova.

 

Kad mislis da je gotovo, onda je tek zapravo i počelo.

[Trifke]

Glas savesti je predivan i mnogo bolji od mozga. Mozak moze da se bavi formalnim stvarima i da bude zadovoljan formom. Savet to nikada nije. Ona govori u onim stvarima gde sve formalno izgleda ok. Npr procitam ja molitveno pravilo ali misli ko zna gde i formalno sve uredu ali taj glas savesti kaze aha no no zar bi ti voleo da se neko tebi tako obraca formalno i dok ti prica da misli o necem drugom. I tako onda se ja osetim promasenim. Ovo je samo jedan mali primercic, sto bi srdasce reklo. Stvari mogu biti mnogo sire i jesu sire. Ima mnogo sivih zona u zivotu koje zakoni i mozganje ne definisu a onda je tu glas savesti.

[Srdasce]

Glas savesti je predivan i mnogo bolji od mozga. Mozak moze da se bavi formalnim stvarima i da bude zadovoljan formom. Savet to nikada nije. Ona govori u onim stvarima gde sve formalno izgleda ok. Npr procitam ja molitveno pravilo ali misli ko zna gde i formalno sve uredu ali taj glas savesti kaze aha no no zar bi ti voleo da se neko tebi tako obraca formalno i dok ti prica da misli o necem drugom. I tako onda se ja osetim promasenim. Ovo je samo jedan mali primercic, sto bi srdasce reklo. Stvari mogu biti mnogo sire i jesu sire. Ima mnogo sivih zona u zivotu koje zakoni i mozganje ne definisu a onda je tu glas savesti.

 

 

To i ja, mislim. Ono kada mozak tera svoje, i kaže, ma ok, šta je bilo bilo je. AjD sledeći put ćeš bolje, pametnije, bla, bla...ali tebi ono nešto unutrašnje, ne da, samo na tome, da ostane. A da je po mozgu, sigurno bi uspeo po tome i rekao/la sebi, ma da, sta sad. Bilo, proslo. Ih, pa sad, sta da ispravljam. Dobro, nije tako strasno. I na kraju , ubedio/la bi sebe, garant garanta. Ono, ako ne danas, a ono sutra. A ako ne sutra, onda prekosutra. Jer ovo nekako, kao da utišaš, i vremenom, kao misoa, prozuju, ode. Prostruji. I ajde, arivederči. E, a bome, savest neće. To što više nećeš da čuješ na primer oMa, a ono udara sve glasnije, sve više zveči i na sav glas, landara i na talambas daje na znanje. Prosto, mozak bi umeo i mogao, sigurna sma da nađe i iznađe opravdanje, a savest te skida na "golo" i kaže, ne. Mogla si, ali nisi. Ne, imala si, ali ti si htela drugacije. Itd. Tih vrste primera. Ne sluša naša lažna opravdanja. Nego kao da zatvori uši, kada pričamo gluposti i otvara dusu, tek kada zaista i sami shvatimo, da mogli smo, a nismo. da imali smo, lupkam a nismo umeli, znali, itd. A mozak ponekad ume i moze da prevari. I jeste me i prevario. I jeste odveo na krivi put. Ovo, nikada. Čak i kada se u prvi mah činili potpuno mozda idiotskim , kasnije se pokazalo, kao najbolje resenje, sto znaci, da ipak taj neki glasic, zvana savest, je ono neko "više dobro" .

[Иван Ивковић]

Слажем се са свим што сте навели али тешко ће и савест деловати ако нема чиме да "измери" наше мисли, речи и дела. Најбоља мера за то јесу две највеће заповести: "Љуби Господа Бога свог свим срцем својим..." и "Љуби ближњег свог као самог себе". Уједно следи да се ове две заповести могу добро искористити и као образац самоиспитивања пре исповести.

[Иван Ивковић]

Што се тиче борбе јако ми се допада став светих отаца да посебан поредак за борбу не постоји иако се може ићи редом од мање (стомакоугађања) до највеће (гордости) ако за то постоји потреба... У преводу, најприродније је борити се са оним грехом (страшћу) који тренутно најјаче напада... О овоме је детаљно писао преподобни Јован Касијан. Поуке се могу прочитати овде: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/dobro207.htm.