Лидија Миленковић Написано Новембар 3, 2011 Пријави Подели Написано Новембар 3, 2011 slavabogu bliss jeeee t4431 1405_love Како је лепаааа..... Потпис: Надање је моје- Отац; Прибежиште моје- Син; Покров мој- Дух Свети; Тројице Свесвета, слава теби. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Гости Guest Написано Мај 22, 2012 Гости Пријави Подели Написано Мај 22, 2012 Изазови савремене технологије Место и улога Цркве у развоју информационог друштва Аутор: Оливер Суботић, Број 1083, Рубрика Црква и технологија Ауторизовано излагање са конференције Е-развој 2012, одржане 23. марта 2012. године у свечаној сали општине Стари град у Београду. Некоме ће можда изгледати чудно да Црква може имати било какву улогу у развоју савременог информационог друштва. Заиста, уколико полазимо само од информатичких, економских, правних аспеката, онда би заиста било места за одређени скептицизам. Но, ако пођемо од значења термина о коме је реч увидећемо да није тако. Када кажемо „информационо друштво“ најчешће по некој чудној инерцији увек наглашавамо онај део „информационо“, а потискујемо „друштво“. А стварност је заправо сасвим другачија: информационо друштво је (као што му само име говори) пре свега социолошки феномен par excellence. Када то имамо у виду, јасно је да Православна Црква са својом вековном традицијом друштвене одговорности итекако има шта да каже. На почетку да разјаснимо зашто би Црква уопште била заинтересована за проблематику информационог друштва? Разлог је веома једноставан: зато што је суштински заинтересована за човека у свим његовим димензијама. Православна Црква учи да у вечност не улазе ни друштва ни институције, већ конкретне људске личности. Човек је конституента свих друштвених система и ниједно друштво, па ни информационо, не може постојати без њега. Притом, не мислимо на неког апстрактног „човека по себи“, већ на конкретне личности које живе око нас. То је основно полазиште Цркве када је реч о односу према информационом друштву, због чега она инсистира да и у њему човекова личност буде апсолутно несводива на нешто безлично и објективизовано. Треба јасно указати на то да Православна Црква има афирмативан однос према информационом друштву, поготово у његовом практичном домену. О томе говори чињеница да савремени хришћани, а међу њима и свештенослужитељи, итекако користе достигнућа информационог доба у свом свакодневном раду. Друга ствар, коју такође треба имати у виду, јесте да наведени афирмативни став није без критичког предзнака. Црква, дакле, негује својеврсан афирмативно-критички став и насупрот свим некритичким тенденцијама које данас постоје она указује на концептуалне и практичне проблеме које је потребно решити. Ти проблеми се суштински своде на положај, достојанство и спасење личности у оквиру техничке цивилизације. Дакле, није реч о томе да ли треба прихватити информационо друштво, већ пронаћи начин да човек у оквиру њега живи аутентично. Навешћемо неколико једноставних примера који илуструју ову проблематику. Пођимо од тога да су информационе технологије побољшале квалитет људског рада и живота, да су оптимизовале и унапредиле производне процесе и омогућиле много штошта што раније није било могуће. То је свакако значајан искорак напред. Но уколико некритички прихватимо таква унапређења, лако можемо доћи до, примера ради, идеје потпуне замене радника. Тако би машина доспела у центар друштва, човек би био дислоциран на маргину, а бројчани показатељи продуктивности би га просто прогутали у име „прогреса“. Ево другог примера. Информационо друштво је изузетно унапредило приступ базама знања и отворило пут нечему што се назива друштво знања, са идејом да информације буду свима доступне. То је свакако велики културни искорак. Но то не значи да би физички контакт између професора и ученика требало потпуно заменити „учењем на даљину“ које треба да је допунског, а не супститутивног карактера. Машина треба да буде помоћник у раду и стицању знања, али не сме бити баријера и за оно мало преосталог физичког контакта међу људима. Још један пример. Информационо друштво је омогућило општу укљученост великог броја људи у друштвене токове, посебно када је реч о депривилегованим слојевима друштва. На тај начин је донекле смањило јаз који је постојао између неких класа у друштву, што је свакако за похвалу. То, међутим, не значи да треба да се претворимо у тзв. „друштво столице и екрана“ у коме неприродан положај човекових активности и радикална отуђеност једних од других стварају озбиљне психолошке и физиолошке девијације. Развој информационог друштва понекад отвара и комплекснија питања која није једноставно разрешити без разматрања одређених структуралних девијација. Навешћемо пример из наше земље од пре десетак година, када је управо Српска Православна Црква отворила озбиљан јавну дискурс који се тицао приватности грађана и заштите њиховог дигнитета. У то време, нажалост, није било изражене свести о томе нити су постојале грађанске иницијативе које би се тиме бавиле. Црква је, будући свесна своје вековне друштвене одговорности на овим просторима, прва иницирала стручне и научне скупове из области електронске приватности. Тим питањима би свакако требало да се баве организације и личности које су призване на то, но стварање почетног импулса њиховом решавању је заслуга СПЦ. То је, историјски гледано, велики допринос развоју информационог друштва на правилним основама, с обзиром да оно у савременом свету све више гравитира ка нечему што би се могло окарактерисати као информационо-контролисано друштво, у коме су достојанство и слобода личности озбиљно угрожени. И на крају, ваља истаћи да је Црква увек била отворена за сарадњу када је реч о свим друштвеним процесима који су на добробит човека. У контексту наше теме, СПЦ има дугогодишњу сарадњу са Друштвом за информатику Србије на разним пољима, затим са Регистром националног интернет домена Србије (РНИДС) са којим је недавно остварена јако плодна сарадња на пољу проналажења решења за ћирилични интернет домен, ту је и сарадња са академским информатичким институцијама, информатичким часописима.... Верујемо да ће се ова врста отворености за сарадњу (уз задржавање поменутог афирмативно-критичког става) наставити и у будућности, на општу корист свих људи у нашем друштву. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Август 19, 2012 Пријави Подели Написано Август 19, 2012 Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, уважени оци, браћо и сестре! Како је рекао Свјатејши Патријарх: наш скуп не представља „вечерњу школу“ за мисионарско служење. Неопходно је разрадити практичне препоруке, желео бих да се зауставимо на мисионарској одговорности мирјана и погледамо на тај феномен са практичне тачке гледишта… Пре свега, шта представља одговорност? – То је одговор човека на призив Божији? Као призив Божији већ и служи људски живот, јер свако од нас у себи носи подобије и образ Божији. И у „Концепцији мисионарске делатности Руске Православне Цркве“ био је уведен појам „мисионарска одговорности мирјана“, која претпоставља знање основа православног вероучења и активно учествовање у животу парохије, сведочење о истини Православља целокупним животом, по речима светог апостола Петра: „свагда спремни са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од вас разлог ваше наде“ (1 Пет. 3:15). Мисионарска одговорност такође претпоставља уношење личног доприноса у мисионарско служење, у сагласности са образовањем, способностима и личним даровима. Неопходно је памтити да мисионарска одговорност мирјана не представља просто предавање сакупљене информације. То је пре свега – уцрквењење људи, помоћ људима који траже пут ка Богу. Циљ уцрквењења треба да буде наш свакодневни живот, заснован на хришћанским начелима. Сваки хришћанин треба да да одговор: како се изменио мој живот након сусрета са Христом? Да ли је догађај Христовог Васкрсења основ мог живота? да ли сам примио Христа и Цркву Његову у своје срце да бих заједно са апостолом Павлом рекао: „…А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал.2:20). Од апостолских времена мирјани имају велику улогу у литургијском животу заједнице. Они су се бавили апостолским делима, приводећи Цркви људе помоћу учења у тесној заједници са свештенством. Неограничено поље мисионарске делатности представља социјално служење мирјана. Посебан значај има стварање духовног информационог пространства уз помоћ мирјана. Понекада средства масовног информисања покушавају да за лик свештеника „залепе“ „трагично“ лице, при чему је то обавезно са тупим изгледом. Некада је Ниче дао најстрашнију дефиницију хришћанства, назвавши га „нерадосним“. Наравно, он је слагао, јер је хришћанство радост због васкрслог Христа. Али он је посебно о томе говорио. Многи хришћани који не носе ту радост, сматрају да себе „спасавају“ неким жалосним изгледом и одбацивањем активне парохијске делатности. Самим тим они не учествују у Благовести Христовој и радости због васкрслог Христа. Заједно слушамо неке негативне представе, може се рећи „заплашивања“ о томе да ће сутра обавезно наступити „крај света“ и хиљаде „аргумената „ се наводе као доказ да је све то близу: биометријска документа, порески идентификациони број, шифрирани „тајни знаци“… Измислили су чак и термин „печат Антихриста“. Јасно је да таква лажна побожност не проповеда Христа – Победника смрти, већ рекламира „духове злобе поднебесне“. Треба да обратимо пажњу на овај феномен. Овде је неопходно, како је рекао Свјатејши Патријарх, што је могуће пре развити епархијалне програме за просвету мирјана да би они постали активни мисионари. У Јеванђељу се хришћани називају „сољу земље“. И појам мисионарске одговорности је јако сличан том појму. „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе“ (Мт. 5:13). Со чува од кварења, труљења. Она има функцију чувања. Зато се хришћани називају „сољу земље“, чувајући учење Цркве да не би било повређено од стране јеретика и расколника. Сол очишћује и јако је важно, када су мирјани у стању да се супротставе деструктивним сектама, када могу да помогну свештенослужитељима да „отимају“ из секти људе који су у заблуди. На крају, со свему даје укус. А шта значи да даје укус? Значи да придаје хришћанску димензију свему што се догађа. У том смислу мирјани могу људима да помогну да препознају догађаје са тачке гледишта хришћанског морала. Ми сада губимо критеријуме оцењивања ове или оне појаве. Постоје особености мирјанског служења мирјана. Јако често мирјани, позивајући се на то да су „грешни“ боје се да воде мисионарску делатност, сматрајући себе недостојнима да проповедају Реч Божију. Неопходно је да објаснимо таквим људима да се „сила Божија у немоћи показује“ (види 2 Кор. 12:9). Свештеници треба да оријентишу мирјане на активну мисионарску делатност . друга препрека на путу мисионарске делатности је бојазан од прогона од стране световних власти. Мирјани пристају чак да учествују у некој политичкој делатности, али не и да проповедају о Христу. Још једна бојазан је бојазан да нису довољно припремљени. Говоре да ако свештенике не слушају, како ће слушати нас, просте људе? Неопходно нам је због тога да створимо систем припреме мирјана – то што је на нашем скупу названо „народном катехизацијом“. Ми треба заједно да размотримо форме таквог система. Чини ми се да бисмо данас могли да обновимо Свецрквену мисионарску заједницу, како је то било у време светог Инокентија Московског и Коломенског и поразмислити о структури такве заједнице за мирјане. Синодално мисионарско одељење би разрадило стратегију, богословље мисије, а практична дела би ишла преко Мисионарске заједнице, оријентисано пре свега на мирјане. Сада већ имамо братства православних педагога, лекара, постоје друга братства која обједињују интелигенцију. Постоји чак и друштво православних новинара. Неопходно је већ постојеће форме напунити мисионарским императивом. Тада бисмо могли да створимо Мисионарску заједницу и без неких додатних структура, како ми се чини, јер би таква заједница дала моћан импулс развоју мисионарске делатности. Таква заједница би решила и задатак материјалне обезбеђности мисије. Сада постоји братство православних бизнисмена. И ако би њихову делатност усмерили не само на градњу храмова, већ и на подршку мисионарских станова у далекоисточним и северним епархијама – то би онда представљало уједињеност мисионарских напора. Јако је важно међутим да изгубимо контролу над развојем таквих мисионарских структура, да се не би догодила замена: мисија не треба да буде замењена неким политичким стремљењима и разматрањима, ко је бољи, ко је гори… Често се то излива у горко искуство почетка деведесетих, када су се многа православна братства фактички претворила у неке политичке организације са православном реториком и почели да „ратују“ са свештеноначалијем. На то је потребно обратити посебну пажњу. Јако нам је важно да сваки мирјанин има своју мисионарски задатак. То је део социјалног служења хришћанина. Када се то служење укључује у мисионарскку делатност парохије. Да би свако осећао своје припадање заједничком делу мисије. Одсуство такве активности парохијана изазива умор, изнемоглост и просто обредоверје када људи не учествују у активном животу парохије. Зашто? Па зато што их нико не зове. А ако парохија буде имала истинску мисионарску усмереност и мисионарски програм, онда постоје сви услови за такав унутрашњи потенцијал, посебно младих парохијана да би активно сведочили о Христу у различитим формама. Мислим да форме мисионарских задатака за мирјане треба да постану предмет разматрања на нашем скупу. Тада ћемо улагати мање напора да би „отимали“ људе и деструктивних секти. Када људи живе парохијским животом, они већ почињу да разликују те „духове злобе“ по речи светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет“ (1 Јн. 4:1). Мирјани треба да имају посебно важну улогу у „мисији помирења“ када хришћани живе у друштву, социјалној сфери, у општењу су са другим људима о доносе мир. Ако се сетимо, реч „мiрянин“ имала је негативни предзнак у „духовној препоруци“ 1921. године. У црквено-словенском речнику свештеника Григорија Дјаченка „мiрянин“ је човек који живи по похотама и страстима „мiра“ (мiр – свет). али постоји још једно „мир“ (грчки „ирини“) то јест то је мир, тишина, хармонија, светлост, благодат. То јест, истински мир-јанин је истински сарадник Божији у привођењу људи вери и спасењу. Зато преко њега светлост Христове истине треба да приђе свима са којима он општи. То су задаци које треба да размотримо на скупу, са благословом Свјатејшег Патријарха. И мислим да ћемо, уз Божију помоћ и заједничке напоре свих који су се овде окупили, Ваша Светости, испунити Ваш Благослов. Спаси Господе! ИЗВОР Perica Mitic је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 Када говорите са другима, немојтеда вршите на њих притисак. То је духовно племство. Поштујте другог и немојте да му сенамећете (тј да га присиљавате). Ако би хтео Бог, могао би учинити у једном трену да се цео свет покаје(измени), само би окренуо дугме на седам степени рихтера и створиопотрес. Видели би како се онда сви крстеобема рукама. Међутим, то није искрено покајање. То је присилно покајање и оно немавредности код Бога. Зато немојте да присиљавате(исправљате) друге ... Старац Пајсије Светогорац Manastir Glogovac Дуња, pink panter, Иван and 15 осталих је реаговао/ла на ово 18 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 On 3. 9. 2012. at 14:20, Дејан рече Ако би хтео Бог, могао би учинити у једном трену да се цео свет покаје(измени), само би окренуо дугме на седам степени рихтера и створиопотрес. Видели би како се онда сви крстеобема рукама. Међутим, то није искрено покајање. A kod Srba ima izreka:"Bez nevolje nema bogomolje". Mislite o tome Олимп је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ignjatije Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 On 3. 9. 2012. at 14:27, Дејан рече A kod Srba ima izreka:"Bez nevolje nema bogomolje". Mislite o tome Mislio sam dosta o tome i došao do zaključka da ta izreka nije uvek tačna, i mislim da nije baš u duhu Hrišćanstva ( možda grešim ) . Sve zavisi od osobe kojoj se nevolja dešava. " Čudni su putevi Gospodnji " . Олимп and Јадранка-Дервента је реаговао/ла на ово 2 http://www.svedokverni.org/ 555-333 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
w.a.mozart Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 da bi se ovaj savet sproveo u praksu potrebna je duhovna zrelost i autentičan opit vere koja ti pokazuje da je molitva smirene ljubavi najjača sila na svetu... LIKE za svetog starca Јелина, Биљана, Andre Williams and 6 осталих је реаговао/ла на ово 9 Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 On 3. 9. 2012. at 15:43, Ignjatije рече Mislio sam dosta o tome i došao do zaključka da ta izreka nije uvek tačna, i mislim da nije baš u duhu Hrišćanstva ( možda grešim ) . Sve zavisi od osobe kojoj se nevolja dešava. " Čudni su putevi Gospodnji " . Izreka jeste tačna ali Bogu se treba moliti i služiti uvek a ne samo kad nevolja pritisne Јадранка-Дервента је реаговао/ла на ово 1 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Ignjatije Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 On 3. 9. 2012. at 15:52, Дејан рече Izreka jeste tačna ali Bogu se treba moliti i služiti uvek a ne samo kad nevolja pritisne Neke ljude nevolja udalji od Boga, mada većinu približi. Kao i što bolest većinu natera da žive zdravo i čuvaju zdravlje, ali pojedini nastavljaju po starom a neki bivaju još gori. Mene lično nevolje i bolesti približe Bogu. I mislim da dolaze baš kada duhovno oslabim i počnem da skrećem sa puta. Da, treba se moliti redovno bez obzira na stanje u kojem se nalazimo Andre Williams, Олимп and Јадранка-Дервента је реаговао/ла на ово 3 http://www.svedokverni.org/ 555-333 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Милан Меденица :) Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 ово се односи на оно где људи имајући грешан, неисправан, јеретички или како друго грешан и погрешан став и не желе да пусте или окају тако нешто да се не силе да промене мишљење само ради тога да бисмо ми били исправни у својим и наметнули их другима. старац објашњава како је боље у љубави бити и много веће ствари тако учинити него бити исправан и другог силити а љубав тиме уствари гасити. треба мало разлучивати о свему написаном и реченом, не односи се на све и сваку животну ситуацију. клик Душекорисна књига О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ, свети Никодим Светогорац и свети Макарије Коринтски клик Кољивари и пракса честог причешћивања Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Иван Написано Септембар 3, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 3, 2012 Ух, овај цитат ми је био баш потребан. Хвала, Дејане! Дејан, Иван ♪♫ and Andre Williams је реаговао/ла на ово 3 Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име Моје, даће вам. (Јн 16,23) Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Септембар 14, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 14, 2012 Misionari će se regrutovati iz redova parohijana hrama, pri kome će da vrše svoju delatnost. Časopis „NS“ je upoznat sa uputstvima za rad redovnih misionara, koja su nedavno prihvaćena od strane Misionarskog odeljenja pri Svetom Sinodu. Sinodalno Misionarsko odelenje je 20. jula objavilo uputstva iz dokumenta pod nazivom «Organizovanje misionarskog rada u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi», koji je usvojen još zimus. Prema navedenim uputstvima, regularni parohijski misionari biraće se iz redova parohijana pri hramovima, u kojima je predviđeno da vrše svoju dužnost. «Čovek se odvajkada prvo obraćao ne direktno crkvi, već postojećoj misionarskoj zajednici pri crkvi. Ali, ako misionar u hram dolazi kao na posao, onda ne znamo na koji način će verniku svedočiti veru, niti kako će mu pomoći da uđe u crkvenu zajednicu, ako joj ni sam ne pripada» - objašnjava logiku dokumenta predavač Misionarskog fakulteta PST Državnog Univerziteta, Artem Šarafutdinov. «Slava Bogu, ova dužnost se polako učvršćuje! Kao sekretar Misionarske komisije za grad Moskvu, mogu da kažem, da je potreba za misionarima u Moskvi ogromna, jer ih u 90% parohija uopšte nema, zato što trećina studenata, koji godišnje završe fakultet, očito nije dovoljan broj da bi pokrio ovoliko veliku teritoriju», - kaže Artem. Uputstva određuju obaveze kao i proceduru prijema redovnog misionara. Da bi postao Pomoćnik nastojatelja za misionarsku delatnost, tako se zvanično naziva služba misionara, kandidat mora da ima dobru reputaciju među parohijanima i da aktivno učestvuje u duhovnom životu parohije. Osim toga, potrebno je da prođe obuku u ustanovi predviđenoj za pripremu misionara, ili da priloži odgovarajuće uverenje za taj rad. Po preporuci nastojatelja hrama, pretendent se po odluci nadležnog Arhijereja upućuje na dužnost. Petar LARIN Prevod: Tankosava Damjanović IZVOR Toma and Биљана је реаговао/ла на ово 2 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Toma Написано Септембар 14, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 14, 2012 Код нас овога нема или грешим? Приручник 'О Божанственој Литургији' светог Јована Златоустог - збирка одабраних светоотачких и савремених текстова, који објашњавају лепоту схватања и учествовања у Божанственој Литургији! Цена 330,00 дин./ком. + ПТТ или +381 (0)63 839 6761 Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Velja94 Написано Септембар 16, 2012 Пријави Подели Написано Септембар 16, 2012 Ovo je predivno treba više ovakvih stvari da se dese. Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Дејан Написано Октобар 16, 2012 Пријави Подели Написано Октобар 16, 2012 [quote name=Милан Меденица ' timestamp='1346703141' post='703658] ово се односи на оно где људи имајући грешан, неисправан, јеретички или како друго грешан и погрешан став и не желе да пусте или окају тако нешто да се не силе да промене мишљење само ради тога да бисмо ми били исправни у својим и наметнули их другима. старац објашњава како је боље у љубави бити и много веће ствари тако учинити него бити исправан и другог силити а љубав тиме уствари гасити. треба мало разлучивати о свему написаном и реченом, не односи се на све и сваку животну ситуацију. Takve treba odlučiti ,što jeste nametanje našeg,da bi se zaštitila pastva. Ostatak starčevih reči ne treba tumačiti,Hristos je nenametljiv i to bi bilo to... Link to comment Подели на овим сајтовима More sharing options...
Препоручена порука