Како сведочити веру: Одговорност свештенства-едукација, лаика-одмерена реч, став без присиле, свих-добар пример, ...још нешто?

[Саша од Москве]

Једна мени драга особа је атеиста.. та особа каже да верује у Бога, но сматра: ако је Бог свемоћан и ултимативно добро, зар би Он дозволио лоше ствари лошим људима. Кажем ја: све је то по плану Господњем.

Та особа не верује ни да је Христ васкрсао, јер ''верује'' у оно што види. та особа мисли да хришћанство служи да се народ обмани. та особа верује да је Библија толико промењена од оригиналне кроз векове.

Ја не знам шта да радим.. увек се ја и та особа свађамо у вези тога... помозите ми, молим вас!

Надам се да си до сад увидео на који начин да се поставиш према тој особи. Ако не, надам се да ћеш ускоро.

Ја имам неко искуство са ,,неверницима", али одмах да ти кажем, за три године колико сам у вези са њим, колико год да сам хтела да га променим - нема шансе. У прво време ја сам толико убеђена била да је моја ,,мисија" да њега обратим (и на овом форуму сам тражила савет ), да сам вероватно више стварала и нама и себи неприлике, него што је то имало резултата. А све сам покушала, веруј ми (што год ми је пало на памет).

Онда сам престала на то да трошим снагу и стварам ,,ратничку" атмосферу, јер кад атеисти у речник убациш нешто што личи на веру, то им је као прст у око (онима са којима сам ја у контакту). Онда крену изјаве типа - вера и све у вези са њом је глупост, што се у крајњој линији тумачи - ,,не могу да верујем да си тако глупа", па се ја увредим. Или оно чувено ,,ја не могу да видим и то се не може доказати = то је нетачно". Углавном од таквих прича и расправа није било никаквог добра, већ води раздору.

Е онда ми је синуло - можда није поента у њему, већ у мени. Рекла сам себи да желим да будем онакав човек каквим нас Бог жели - добар према ближњима, нелицемеран... После тога сам углавном тежила да то и остварим. И сад ми је то довољан циљ, чак неки пут чини ми се немогућ. Престала сам да мислим о томе да њему ,,отварам очи за православље", већ се трудим то себи да учиним.

Цака је у томе што кад премоташ филм и запиташ се - ако неког заиста волимо, чему потреба да тог неког мењамо. Довољно је тешко да себе промениш - а камоли другог. Мада сви ми мање или више упадамо у ту замку, али кад ухватиш себе то да радиш престани. Свако треба да има слободу да изабере у ком правцу жели да напредује и да се мења. Може теби то да се не свиђа, али чињеница је да сви ми тешко примамо сугестије, наше ,,свемогуће" ја се увек побуни. Када неком кажеш - чак и из најбоље намере да треба нешто да мења, јер се тако мучи и лакше ће му сигурно бити ако покуша са твојим начином, на неки начин се стављаш изнад те особе и то се скоро увек тако протумачи. А људима кад треба помоћ они ће је на неки њихов начин потражити, само велики је изазов бити довољно стрпљив и укапирати какву ће помоћ прихватити.

Ово су баш озбиљна питања и разумем зашто те то мучи, мислим да око овога нема компромиса, бар ја нисам могла да га направим, тј ја сам чврсто одлучила да је вера део мене и мог живота. У суштини уздам се у Христа да ће нас извести на прави пут, и одржати на њему - какав год он био.

[katja]

Pade mi na pamet, prof. Jerotić je, ako se ne varam, skoro na ŽRU predavanju rekao da svi ljudi veruju, samo ne veruju svi u Boga..

[drvce]

Evo jos jedan pristup temi (ako vec ljubav+osmeh+slika+pesma+mirisi+druzenje+knjiga+devojka+gledanjesvogaposla ne deluju):

http://en.wikipedia.org/wiki/Subliminal_stimuli

ili

http://en.wikipedia.org/wiki/Information_warfare

ili

http://i724.photobucket.com/albums/ww245/louiscyphre2plus2/MenInBlack-FlashyThing.jpg

[Аурор]

А шта је "свест" за атеисту, пошто је свест поприлично метафизички појам и одвојена је од збира информација који би се можда неком операцијом и могли пренети на неки суперкомпјуетр?

 

Ne bih se složio da je odvojena. Sve što čini ličnost je zapravo trenutno stanje neurona (kako su povezani i da li su pod naponom).

 

A šta je psiha?

Ne postoji "ateistički" odgovor na ova pitanja, niti ateizam podrazumeva ovo ili ono viđenje.

Svest se ne može definisati kao "stanje neurona kada su oni pod naponom" zato što su aksoni tj. produžeci neurona uvek pod naponom. Svest se uopšte i ne može definsiati.

[Млађони]

Pretpostavljam da su naučnici dokazali postojanje duhovne komponente i da ćemo te naučnike naći na sajtu "dr" Tatjane Đorđević.

Svest ti je duhovna komponenta. Pitanje je sta znaci duhovna komponenta. Imas vise ideja na polju i prica o tome je nesto izmedju nauke i filozofije. Izmedju nauke i filozofije je zato sto nemamo jedinstveno objasnjenje svesti (naucno) ali znamo da postoji. Niko do sad nije objasnio svest t.j um definisao ga i opisao kao pojam(zadovoljavajuce). Pa tako imas razlicita gledanja tog pojma>

Knock yourself out:

http://plato.stanfor.../consciousness/

http://www.philosophyofmind.info/

http://consc.net/online

http://consc.net/online/1

[Aristotel]

Devet načina kako prenositi vjeru

Članak objavljen u „L'Osservatore Romano“ govori o tome kako, u kontekstu današnjeg društva, možemo prenijeti kršćansku poruku na smislen i uvjerljiv način.

Izvadak iz članka objavljenog u „L'Osservatore Romano“ autora Juana Manuela Mora, profesora predmeta „Institutional Communication“ na sveučilištu u Navarri. Između 1991. i 2006. bio je zaposlen u Odjelu za komunikacije Opusa Dei u Rimu. Ujedinio je osobno iskustvo, teoriju i rezultate istraživanja.

Crkva je sebe oduvijek smatrala glasnicom Radosne vijesti koja joj je povjerena u otajstvima vjere i koja ona treba prenijeti drugima. To je dobro poznato od pamtivijeka, ali je u današnjem svijetu sve veći teret i odgovornost toga poziva. Svi pape od Pavla VI. do Benedikta XVI. naglašavali su potrebu poboljšanja načina prenošenja, tj. komuniciranja vjere.

Vrlo često to je povezano s pojmom „nove evangelizacije“. Ivan Pavao II. rekao je da komuniciranje vjere mora biti novo u „oduševljenju, metodama i izričaju“ (govor Zboru latinoameričkih biskupa (CELAM) u gradu Port-au-Prince na Haitiju, 9. ožujka 1983.) U ovom će članku prije svega biti govora o novim metodama.

Svakako da neki vanjski čimbenici u današnjem svijetu otežavaju prenošenje kršćanske poruke, i teško ih je u kratkom vremenu eliminirati, ali uz čimbenike koji su nam na raspolaganju postoji prostor za napredak. Ako iskustvo kršćanske vjere želimo prenijeti drugima, tada prije svega moramo duboko poznavati vjeru koju želimo prenijeti, ali i poznavati neka pravila kvalitetne komunikacije.

Osvrćući se na aktualne crkvene dokumente i na ključne točke kvalitetne komunikacije ponudit ću nekoliko pristupa. Prvi dio odnosit će se na poruku koja se prenosi, zatim na osobu koja prenosi poruku i na kraju na način na koji se poruka prenosi publici.

Prije svega, poruka mora biti pozitivna. Publika prima poruke svake vrste i najčešće u sjećanje urezuje prigovore i kritike, ali ono što zhavaća najviše pažnje jesu pozitivni projekti, prijedlozi i razlozi.

Obilježja poruke

1. Pozitivna

Ivan Pavao II. je u svojoj apostolskoj pobudnici „Familiaris consortio“ rekao da put do radosti leži u moralnom djelovanju, a ne u nizu zabrana. Tu ideju često iznosi Benedikt XVI: Bog nam daje sve, a ne uzima ništa; učiteljstvo Crkve nije niz ograničenja, već svjetlo koje prihvaćamo u slobodi.

Kršćanska poruka mora biti prenesena onakva kakva jest: kao veliko „Da! “ svim ljudima, životu, slobodi, miru, razvoju, solidarnosti, vrlinama. Kako bismo što vjerodostojnije prenijeli tu poruku drugima, i sami vjeru moramo shvatiti i prihvatiti na pozitivan način. U tom smislu riječi tada kardinala Ratzingera poprimaju konkretno značenje:“Radost je snaga koja mora prenositi istinu drugima jer ona je njezin najjasniji izričaj. Kršćani bi sve svoje snage trebali staviti na istinu i nju bi trebalo radosno prenositi svijetu.“ Komuniciranje preko izražene radosti najpozitivniji je mogući pristup.

2. Bitna

Poruka mora biti bitna i smislena kada se prenosi slušatelju. Toma Akvinski kaže da postoje dva tipa komunikacije: locutio, riječi koje ne pobuđuju zanimanje onoga koji sluša i illuminatio, govor koji rasvjetljuje razum i srce slušatelja tako da ih zaista dotakne.

Prenositi vjeru ne znači raspravljati kako bi se „pokopalo“ protivnika, već je smisao u dijalogu kojim ćemo nekoga uvjeriti u istinu. Stav koji zauzima govornik (ili pisac) jest želja da uvjeri bez pobjeđivanja. Slušanje je temeljna kategorija: omogućuje nam da shvatimo što zanima ili brine drugu osobu. Moramo saslušati njezina pitanja prije nego što iznesemo odgovore, a govorenje o sebi nije dobar temelj za kvalitetan dijalog.

3. Jasna

Poruka mora biti jasna. Komunikacija se ne svodi na to što je govornik rekao, već što je slušatelj shvatio. To se odnosi na sva područja (znanost, tehnologiju, ekonomiju...). U komunikaciji moramo izbjegavati kompleksne i nejasne pojmove pa tako i u vjerskim temama moramo težiti jasnim argumentima i jednostavnim riječima. Moramo dakle prepoznati vrijednost retorike, književnosti, metafora, filmova, oglašavanja, slikovnih prikaza i simbola u širenju kršćanske poruke.

Komunikacija ponekad ne uspije jer se odgovornost prenese na slušatelja. Naše pravilo trebalo bi biti upravo suprotno: trebamo težiti tome da postanemo sve jasniji i jasniji u onome što govorimo, sve dok ne postignemo svoj cilj.

Kvalitete osobe koja prenosi poruku

1. Kredibilitet

Da bi primatelj poruku prihvatio, osoba ili organizacija koja je prenosi mora biti vjerodostojna, a kako je kredibilitet utemeljen na istini i moralnom integritetu, laži i sumnje uvijek umanjuju značaj komunikacijskog procesa. Gubitak kredibiliteta jedna je od najozbiljnijih posljedica krize koja nas je zahvatila posljednjih godina.

2. Empatija

Drugi je princip empatija. Komunikacija je odnos utemeljen između ljudi, a ne nekakav bezosobni mehanizam za širenje ideja. Evanđelje je upućeno ljudima: političarima i glasačima, novinarima i čitačima. Ljudima s vlastitim pogledima, stajalištima i emocijama. Upotrebom hladnih, neosobnih termine stvara se razdor između govornika i slušatelja.

Jedan afrički pisac rekao je da zrelost leži u spoznaji da možemo povrijediti druge pa da dok govorimo o tome vodimo računa. Naše društvo prenapučeno je slomljenim srcima i zbunjenim mislima. Fizičkoj boli i duševnoj patnji moramo prilaziti s najvećim suosjećanjem. Empatija ne znači odstupanje od svojih uvjerenja, već stavljanje sebe u poziciju te osobe. Odgovori koji će današnjega čovjeka uvjeriti u nešto istodobno su i empatični i humani.

3. Uljudnost

Treći princip koji se odnosi na osobu koja prenosi poruku jest uljudnost. Iz iskustva znamo koliko se osobne uvrede izrečene u javnosti umnožavaju i šire. U takvu kontekstu, ako ne pripazimo na to kako se obraćamo ljudima, dolazimo u rizik da kršćansko stajalište bude shvaćeno kao jedno u nizu fundamentalističkih. Čak i po cijenu da zvučimo naivno, mislim da je vrlo bitno pokušati se distancirati od takvih situacija. Jasnoća nije nekompatibilna

s pažljivošću.

Razgovor moramo voditi pažljivo jer je bez pažljivosti neuspjeh od početka zajamčen - osoba koja je prije bila na našoj strani možda će i dalje ostati uz nas, no osoba koja je bila protiv nas teško će promijeniti svoje mišljenje. Sjećam se jednoga znaka s porukom koji sam vidio na ulazu u dvorac Windsor u Velikoj Britaniji:“Gospoda su ovdje dobrodošla. A gospodin je onaj koji je to bio prije i ostao poslije ispijanja piva.“ Mogli bismo dodati da se netko ponaša kao gospodin kada se ljudi s njim slažu i kada mu se suprotstavljaju.

Principi komunikacije

1. Profesionalnost

Pastoralna konstitucija „Gaudium et Spes“ podsjeća da svaka ljudska aktivnost ima neku svoju prirodu koju trebamo otkriti, iskoristiti i poštivati ako i sami želimo biti njezin dio. Svako znanstveno područje ima svoju metodologiju, svaka aktivnost svoja pravila i svaka profesija svoj način razmišljanja. Evangelizacija nije odvojena od ljudske realnosti, već se događa upravo sured nje: političari, poslovni ljudi, novinari, učitelji, pisci i sindikalisti – svi oni trebaju riješiti probleme koji se javljaju u njihovim područjima.

Sveti Josemarija Escrivá inzistirao je na tome da su upravo pojedinci oni koji će, posvećeni svojim uvjerenjima i svom zanimanju, naći najbolji način za rješavanje današnjih problema. Ako je posrijedi saborska rasprava, tada će se ona rješavati političkim postupcima; ako je medicinska, znanstvenim i tako dalje. To se pravilo jednako odnosi i na područje komunikacija koje se osobito razvilo posljednjih godina, kako u pogledu kvalitete tako i u pogledu građanske aktivnosti.

2. Postupnost

Socijalni trendovi imaju složen život: oni se rode, rastu, razvijaju se, mijenjaju i umiru. Prenošenje ideja zapravo se može povezati s vrtlarstvom: sijanje, zalijevanje, obrezivanje, čišćenje, čekanje... prije nego što dođe do žetve.

Fenomen sekularizacije ojačao je posljednjih stoljeća. Procesi koji imaju toliko dug razvoj ne rješavaju se tijekom godina, mjeseci ili tjedana. Kardinal Ratzinger rekao je da naš svijet teži slijediti „mušku“ paradigmu jer se cijeni akcija, efektivnost, programiranje i brzina. Zaključio je da bi više prostora trebalo dati „ženskoj“ paradigmi jer žene znaju da sve što je vezano uz život zahtijeva čekanje i strpljenje.

Suprotnost tome principu jest strka i kratkovidnost koje vode u nestrpljivost te često u obeshrabrenje jer je nemoguće postići veće ciljeve u kratkom vremenu.

3. Milosrđe

Milosrđe je princip koji obuhvaća sve nabrojano: poruku, onoga koji je prenosi i kako je prenosi. Neki autori primijetili su da se Crkva u prvim stoljećima brzo širila jer je bila vrlo otvorena i topla zajednica u kojoj su ljudi mogli iskusiti ljubav i slobodu. Katolici su druge tretirali s ljubavlju, brinuli su za djecu, za siromašne, za starije i za bolesne. Sve to bilo je neodoljivo privlačno.

Milosrđe je sadržaj, metoda i stil svake efektivne komunikacije o vjeri. Ono kršćansku poruku čini pozitivnom, bitnom i atraktivnom. Milosrđe daje kredibilitet, empatiju i pažljivost ljudima koji komuniciraju i ono je snaga koja im omogućuje da budu strpljivi i otvoreni. Svijet u kojem živimo prečesto je hladno i teško mjesto u kojem se mnogi ljudi osjećaju isključenima i iskorištenima te čeznu za svjetlom i toplinom. U današnjem svijetu milosrđe je najveći argument kršćanstva. Zahvaljujući milosrđu evangelizacija je zapravo uvijek iskreno nova.

Izvor: http://hr.opusdei.org/art.php?p=49229

[Guest - . . .-]

И прохођаше Исус по свијем градовима и селима учећи по зборницама њиховијем и проповиједајући јеванђеље о царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ по људима.

А гледајући људе сажали му се, јер бијаху сметени и расијани као овце без пастира.

Тада рече ученицима својијем: жетве је много, а посленика мало.

Молите се дакле господару од жетве да изведе посленике на жетву своју.

(Јеванђеље по Матеју, 9. глава 35-38 стих)

https://www.pouke.org...&book=40&chap=9

Нешто размишљам о овим речима и питам се да ли упште знам шта значе. Да ли се оне тичу нас свештенства данас? Или не? Да ли се то односи на неке друге пастире и друге словесне овце? Господ каже да је ЖЕТВЕ МНОГО, А ПОСЛЕНИКА МАЛО. Како мало када никад више кандидата за свештенике није било? Све Богословије су пуне ученика, све парохије попуњене?

О чему се овде ради?

Волео бих да поразговарамо... можда дођемо до неког решења ове, мислим, веома битне параболе.

[Јадранка-Дервента]

Мислим да се то односи на сав вијерни народ поред вас свештеника.Цркве су све више пуне али је питање колико је оних који су ту да са пажњом испрате цијелу литургију,или су дошли само,што се код нас каже"изим обичаја".А што се свештенства тиче ту ћу да наведем познату реченицу нашег Владике Г.Василија Качавенде на рукоположењу младог свештеника :"Немој бити поп занатлија....служи народу"

[Toma]

Верујем да се ове Господње речи односе на све верујуће,

како на 'профи' тако и на 'лаике'.

Различите дарове имамо па су нам и службе различите.

Тако често наиђем на људе који имају питања али не желе да

питају свештенике јер су то 'они' него питају мене јер сам ја 'наш'.

И шта, говорим им шта знам и у Кога верујем и позивам их да

дођу на Божанствену Литургију. А иза њихових леђа, молим се Богу за њих.

[Милан Меденица :)]

сем тога што Бог, као господар жетве јер је Црква њива а свештенство жетеоци, опомиње све људе за грешност и позива на покајање, крштење и причешћивање, онда и посебно све свештенике (од владика (Апостола) наниже) да не чине своју службу ваљано и да занемараују народ јер не иду међу овце да их воде и сакупљају већ чекају да њима прилазе, како не би било изговора на њих међу народом па и кварења од стране свештенства у горим случајевима, уједно опомиње и народ да се приклања правим, љубљеним и самилосним пастирима, тих који је мало у Истини и љубави према Богу и ближњем, јер ће се погубити као расуте овце по планини које нико не води и никог не слушају.

укратко, пошто сам ја лаик, моје је сабирање у Цркви у Истини а не умовање по горама и долинама ван Цркве, да не бисмо завршили као они које свештеномученик Кипријан Картагински опомиње: коме Црква није мајка, том Бог није Отац.

[antics]

Ја сам волео да верујем како се ови стихови односе на мисију Цркве, чија је примарна служба да сваког и све призива на Вечеру Јагњетову. Свет је широк, свет је велик и шарен, а оних који носе барјак Христов и печат дара на челу - мало. А управо то нам је дато у удео - да сведочимо. Ако то одбијемо, шта нам остаје?

[Guest - . . .-]

Мислим да је кључна реч сведочење...

Како видимо, има посленика, има жетве... али нема сведочења... Да ли је управо то кључни проблем или нешто друго?

[obi-wan]

Mnogo ima kandidata po bogoslovskim skolama, ali realno malo (pravih) poslenika...

Sv. Teofilakt u svom tumacenju na ovo mesto kaze da je "zetva narod kome je potrebno iscelenje, a da su poslenici oni koji su duzni da ga poucavaju"...

[Душко Дугоушко]

Last time I checked сви су хришћани Царско свештенство Исуса Христа. Што ће рећи да је мало оних, међу овима који се хришћанима називају, који сведоче светлост свету, мало је мартира...

[Grizzly Adams]

Почео сам о овоме на једној другој теми па се мислим да заслужује да буде посебно.

Шта мислите о томе да ли је могуће и да ли би било добро да Црква има одвојену мисију према нецрквеном народу и посебно за праве вернике? Значи, прво да права литургијска заједница буде у неком смислу мало "заштићена" и има своју "приватност", а да мисија Цркве према осталима буде више едукативна. Као што смо некада имали, а још увек имамо у литургији, "оглашене" и "верне". Онда би такава заједница верних имала пуно више енергије и елана за хришћански живот и мисионарење, а оглашени би такође имали пуно више прилике да заиста нешто науче о вери и приступе заједници уместо да буду тотално збуњени и разочарани како је то сада. Из једноставног разлога што им ништа није јасно и немају где да науче.

Осим тога, да се свештенство посвети верном народу што се богослужења тиче, а да се прекине пракса "водица", "колача" и слично јер то представља неку чудну и прилично бесмислену мешавину литургије, мисије и можда још неких ствари. Чини ми се да такав приступ народу који није део литургијске заједнице нема никаквог смисла, а ни ефекта. Не верујем да је било ко научио нешто о својој вери и пришао Цркви зато што је свештеник дошао да "свети водицу". Напротив, могао је само да се још више збуни и разочара, а свештеника доживи сасвим погрешно.

Ето, баш би волео да чујем размишљања.