Пастирски однос Православне Цркве према особама са хомосексуалним склоностима

[Trifke]

Мој исповедник ми је рекао да се све може променити уз веру па тако и то...А професорка веронауке да је то највероватније усред демонских дејстава...Како пролази време схватам да то није могуће променити, бар не  у свим случајевима... Део сам Литургије, нисам ван Цркве па да говорим на основу неких заблуда...Нисам постављао питање свом исповеднику откуда то у мом животу , али о томе стално размишљам...Питаћу га то, првом приликом, за његово мишљење о томе "одакле то"...

 

Немам емоције те врсте према девојкама. Кад год би се нека заљубила у мене и покушала нешто нисам реаговао срцем , уопште не осећам ништа...А момке сам одбијао јер сам веру прихватио као најважнији део мене...

 

Стога је неки брачни пут за мене прилично нереалан...Иако препознајем ово моје стање као благодатни Крст , можда и није тако, можда тако тешим себе, не знам...Видећемо. У сваком случају да није монашког пута у Цркви вероватно бих био очајан па би се сва моја радост преобратила у жалост. Али чему размишљања те врсте, јер онда могу да се питам шта би било да немам овај проблем.

 

И тако...

Prijatelju tebe muci sto i vecinu drugih ljudi samo razlicitog je smera. Mislis li da blud ne izaziva i nas koji nismo homoseksualci. Blud je blud bilo na jedan ili drugi nacin. Borba sa tim grehom je najteza. Jedan duhovni pisac je pisao da 2 iskusenja svakog coveka prate do kraja zivota a to je gordost i blud. Kao sto rekoh borba je teska ali NEBOJ SE jer uz tebe je onaj koji je pobedio. Iako se desi da te ljudi zaborave on nece nikada.

[lab_man]

то са срећом нема никакве везе. она прави погрешне изборе, а избори су свесне одлуке.

ama, nije to izbor, nju su takvi likovi privlačili i pre nego što je bilo šta o njima znala, a kamoli njihovu seksualnu orijentaciju. Napominjem da ti njeni izabranici uopšte nisu bili isfeminizirani muškarci, niti oni nabildovani, već sasvim obični, kakvi se susreću svakog dana i na svakom mestu.

Jednostavno, takav karakter, šta ga znam.

[Панарет]

@,

 

Помињеш у тексту о хомосексуалности и ово:

 

"...иако постоји православни искорак према хомосексуалцима..."

 

На шта си конкретно мислио?

[lab_man]

а ови су иста категорија?

jok more...valjda dva suprotna pola iste stvari koje se privlače... :.mislise.

[Александар Милојков]

@@Александар Милојков, Само када би теолози и Црква мало више говорили о овој проблематици на пастирски не на хладан морализаторски начин јер је хришћанин у овој ситуацији без икаквог конкретног савета о томе како се изборити са овим и преобразити свој живот...Христос би био мало заинтересованији и саосећајнији него неки наши духовни ауторитети...Схватам да је ово тешко за старију генерацију теолога, на пример не могу то очекивати од владике Атанасија Јевтића, иако је рецимо митрополит Зизјулас писао о томе...Могао би и ти да напишеш нешто о о овој проблематици...Мада, није то тако ни једноставно јер је за особу која то не проживљава ово ипак апстрактно као конкретно животно искуство, осим ако није "духовник" и таквим особама или барем пријатељ...

 

У праву си. Апсолутно. Ја ћу свакако писати, али већу би тежину имало да о томе пишу духовни пастири. Њиховим писањем и иступаењем треба да се створи атмосфера у Цркви, да се људи попут тебе не сматрају проказаним или не знам каквим. А пре свега да се створи атмосфера која ће тебе и теби сличнима видети као реалност, једнако важну као и сваку другу у Цркви. О хомосексуалности и хомосексуалцима има много заблуда међу хришћанима, па чак и међу онима међу којима не би смело да је буде. То је проблем који захтева одговорне људе и праве духовне пастире.

[Никола Поповић]

Драги Панарету,

 

По теби, какав би став требало да има Црква према проблему са којим се суочаваш?

 

Јасно је да је потребно да се прошири свест о томе како би људи који имају проблем са хомосексуалношћу остали под окриљем саме Цркве, међутим, да ли би јавно прихватање особа са оваквим проблемом било неко решење? Под овим јавно прихватање подразумевам прихватање целе ситуације као једне сасвим нормалне ствари. 

Мислим да се заправо сви кријемо иза неке своје страсти и да рецимо, ако бисмо се осећали тако да свима можемо да је искажемо и поделимо, сама страст би изгубила на снази као нешто што је погрешно и прихватили бисмо то као једно ,,нормално" стање... Рецимо, оваква ствар се догодила са идејом секса пре брака, на крају је о томе толико причано и писано, да се сада више нико не стиди да каже да је имао односе... 

 

Знам да можда делујем сурово, али негде се оваква ствар догодила са неким протестанским црквама где данас постоје и венчања између особа истог пола... а колико год био хуман, мислим да сам хомосексуализам не може да обезбеди личну срећу, бар не под овим условима.. 

[lab_man]

Драги Панарету,

 

По теби, какав би став требало да има Црква према проблему са којим се суочаваш?

 

Јасно је да је потребно да се прошири свест о томе како би људи који имају проблем са хомосексуалношћу остали под окриљем саме Цркве, међутим, да ли би јавно прихватање особа са оваквим проблемом било неко решење? Под овим јавно прихватање подразумевам прихватање целе ситуације као једне сасвим нормалне ствари. 

Мислим да се заправо сви кријемо иза неке своје страсти и да рецимо, ако бисмо се осећали тако да свима можемо да је искажемо и поделимо, сама страст би изгубила на снази као нешто што је погрешно и прихватили бисмо то као једно ,,нормално" стање... Рецимо, оваква ствар се догодила са идејом секса пре брака, на крају је о томе толико причано и писано, да се сада више нико не стиди да каже да је имао односе... 

 

Знам да можда делујем сурово, али негде се оваква ствар догодила са неким протестанским црквама где данас постоје и венчања између особа истог пола... а колико год био хуман, мислим да сам хомосексуализам не може да обезбеди личну срећу, бар не под овим условима.. 

Ovde si potpuno u pravu. Relativizacija greha predstavlja prvi korak ka njegovom prihvatanju ka nešto što je sasvim normalno i prihvatljivo.

Niko nema pravo, niti može da porekne starozavetnu priču o Sodomi i Gomori, ali sigurno da treba pomoći osobama da se iz tog greha izvuču, ukoliko već pokazuju volju za to i da nikada više ne upadnu u njega (ovo važi i za ostale grehe, ne samo za muželožništvo...)

[Volim_Sina_Bozjeg]

ama, nije to izbor, nju su takvi likovi privlačili i pre nego što je bilo šta o njima znala, a kamoli njihovu seksualnu orijentaciju. Napominjem da ti njeni izabranici uopšte nisu bili isfeminizirani muškarci, niti oni nabildovani, već sasvim obični, kakvi se susreću svakog dana i na svakom mestu.

Jednostavno, takav karakter, šta ga znam.

Ja mislim da tu devojku znam.

[Никола Ђоловић]

@,

 

Помињеш у тексту о хомосексуалности и ово:

 

"...иако постоји православни искорак према хомосексуалцима..."

 

На шта си конкретно мислио?

Не мислим на нека радикална решења, већ пре да клир и народ (барем они са којима ја долазим у додир) имају свест о томе да се не може ићи линијом искључивости, и да се треба нешто не тајно (духовници и трлабабалан веронаутике) већ јавно почети са позитивнијим приступима а не као митр. Амфилохије одмах у ватру. Срамота је да након 2000 године хришћанства нико није другачије сагледао проблем. Оно што остаје проблем ове тематике је што већина даје као ок ставове што си ти "изашао" из проблема, али из авиона се види да нико не помиње шта је са онима (дакле и тобом) који не могу да превазиђу оно што јесу и да то можда чак није домен ни Духа Светога јер очито до коначне (есхатолошке) реанимације не долази чим ти и даље остајеш у природи која има своју вољу - о чему је апостол Павле све нас лепо испрозивао у посланици Римљанима, шта год био подмет острашћености.

[Панарет]

Драги Панарету,

 

По теби, какав би став требало да има Црква према проблему са којим се суочаваш?

 

Јасно је да је потребно да се прошири свест о томе како би људи који имају проблем са хомосексуалношћу остали под окриљем саме Цркве, међутим, да ли би јавно прихватање особа са оваквим проблемом било неко решење? Под овим јавно прихватање подразумевам прихватање целе ситуације као једне сасвим нормалне ствари. 

Мислим да се заправо сви кријемо иза неке своје страсти и да рецимо, ако бисмо се осећали тако да свима можемо да је искажемо и поделимо, сама страст би изгубила на снази као нешто што је погрешно и прихватили бисмо то као једно ,,нормално" стање... Рецимо, оваква ствар се догодила са идејом секса пре брака, на крају је о томе толико причано и писано, да се сада више нико не стиди да каже да је имао односе... 

 

Знам да можда делујем сурово, али негде се оваква ствар догодила са неким протестанским црквама где данас постоје и венчања између особа истог пола... а колико год био хуман, мислим да сам хомосексуализам не може да обезбеди личну срећу, бар не под овим условима.. 

Да се не бих понављао само ћу истаћи да бих желео један саосећајнији однос према особама које имају један велики проблем какав је хомосексуалност и који притом желе да буду интегрисани у своју Цркву. Да црквени великодостојници не чине својим изјавама и поступцима да се осетим додатно изгубљеним човеком. Да се не изругивају особама које се суочавају са свим тим теретом  констатацијама да је у питању "безобразлук" (!) што смо такође могли чути, да су у питању болесници, несрећници, јадници и друга вербална иживљавања, него да помогну ако могу и хоће. Чини се да данас Црква све може опростити некоме сем хомосексуалности иако је то понајмање одговорности саме особе.

 

А можда и да покуша да проблем мало другачије сагледа него што је то чинила до сада...шта то конкретно значи не знам ни сам. Ја сам понудио своја размишљања и своје искуство. Можда је монашки живот једини одговор који би био у складу са Предњем и реалношћу.

[Никола Поповић]

А можда и да покуша да проблем мало другачије сагледа него што је то чинила до сада...шта то конкретно значи не знам ни сам. Ја сам понудио своја размишљања и своје искуство. Можда је монашки живот једини одговор који би био у складу са Предњем и реалношћу.

 

Мислим да нашем друштву, па тако и нашој браћи и сестрама треба дати конкретно решење за одређену ситуацију. Знам да је то тешко, јер није једноставно наћи решење које ће свима пријати, али ја сам на пример сигуран да је добар почетак да пароле скинхеда и осталих групација попут ,,Уби педера" и сл. у Цркви нестану, јер иако их можда не чујемо да их неко баш овим речима изговара, својим начином неслагања просто одаје овакав став. Уопште бављење хомосексуалцима више него што се то на било који начин од нас ,,тражи" је јако често погубно, јер не знам какво мишљење, а камоли одговор данашњи појединци или масе могу да дају у вези са свим овим.  

 

Монашки живот да, али не по сваку цену, не ако га појединац у срцу не осећа. Можда овде грешим, али верујем да све што нам се догоди и допусти у животу има неки свој циљ, па тако и овај проблем. Мислим да требамо да радимо на трећем решењу, јер мало мало па чујемо неке скандалозне вести из манастира (не улазим да ли су оне тачне или не) али је чињеница да ако нешто не решимо сами са собом, то нешто ће наћи пут да поново исплива...

 

Шта мисле остали, које је треће решење?

[Дијана.]

Монашки живот да, али не по сваку цену, не ако га појединац у срцу не осећа. Можда овде грешим, али верујем да све што нам се догоди и допусти у животу има неки свој циљ, па тако и овај проблем. Мислим да требамо да радимо на трећем решењу, јер мало мало па чујемо неке скандалозне вести из манастира (не улазим да ли су оне тачне или не) али је чињеница да ако нешто не решимо сами са собом, то нешто ће наћи пут да поново исплива...

 

Шта мисле остали, које је треће решење?

Izbor monaštva je velika odgovornost, to su oni kojima je više dato i više će se tražiti od njih, tako da ni u kom slučaju ne smije biti bijeg od nečega u sebi ili svijetu, ili kompenzacija za neku ličnu neispunjenost, već mora biti čvrsta odluka i riješenost, da bi se izbjegle mogućnosti tih iskušenja koja su vrlo sablažnjiva za ostale, jer monasi su i treba da budu ta svjetlost svijetu, kao i porazno za tog pojedinca napuštanje tog puta nakon preuzete odgovornosti tj.datog zavjeta. Na njih više i nasrću duhovi tame a znaju već naše slabosti. Pročitah čini mi se da je neko od Otaca Crkve (možda Zlatousti) negdje zabilježio da je upravo monaštvo podložno iskušenju bluda homoseksualnog tipa. Vjerovatno zato što su velike sile uložili da se odreknu ili da preobraze normalnu sklonost a po prirodi dostupnosti objekat se u samoj njihovoj psihi preobrazi, jer je bludna strast vrlo žilava. Tu mislim uopšte na sve koji bi u manastir da pobjegnu od slabosti i neispunjenosti, tu se mogu podvesti obe seksualne orijentacije. Monaški život je veoma težak i podrazumijeva izuzetne fizičke i psihičke napore, i već spomenuto žešće nasrtanje duhovnog ubice.

A "treći put" u svijetu, u smislu samoća plus poštovanje zapovijesti, uključujući cjelomudrenost tj.celibat, je veoma težak i nije uzalud preporuka Otaca da se izabere jedan od dva sigurnija puta, tj.brak ili monaštvo. On je veoma težak i heteroseksualnoj većini koja može bar da se nada da će naći nekad partnera za brak i da se u tom čekanju podredi trpljenju samoće i ostalog. 

Ja mislim da je moguće čovjeku da preobrazi svoju prirodu svojom sviješću, onima bez vjere i putem psihoterapije, a utoliko lakše ukoliko dobije blagodatnu silu kroz očišćenje, pokajanje, preumljenje, molitvu i pričešće. Kad kažem psihoterapija ne mislim ništa uvredljivo jer teško da bi se našao pojedinac kome ona nije potrebna, samo mi živimo u primitivnom društvu u kome je to nekakva sramota i prosto nije dostupna ta usluga osim veoma skupo da se plati. Mislim da vjernik, onaj koji sljeduje Hrista, ako pokuša i ako to od Gospoda traži, može da posvjedoči čudu svoje transformacije i mogućnosti prihvatanja "normalnog" objekta ljubavi i sklapanja hrišćanskog braka. Hrišćanski brak je i inače nešto sasvim drugo od današnjeg pojma braka koji se sklapa na osnovu zaljubljenosti pa posle lako puca pred problemima a ispaštaju djeca. To je odgovorna ljubav prema drugom ljudskom biću, "ljubav je poznavanje, poštovanje, briga i odgovornost" (From), žrtva ponajprije svog ega, i zajednička odluka na zajedničko uzrastanje prema Hristu uz mogućnost stvaranja porodice. To bi podrazumijevalo da partner/ka zna u šta se upušta, i ako je osnova ljubav prema ljudskom biću a ne zaljubljenost, a može da ima povjerenja da će ovaj drugi ispoštovati zavjet vjernosti ma šta ga mučilo unutra, mislim da je moguće i ne smatram da je po bilo čemu njen izbor inferioran ili zakinut niti rizičniji od običnog. Mislim da ako čovjek sa hom.sklonošću samo poželi svim bićem to, i Bogu zavapi, da će mu biti moguće, jer "ko ima daće mu se, i dodaće mu se", "Bog neće škrtariti u darovima već daje blagodat na blagodat".

[lab_man]

Po meni, najcelishodniji put za osobe takvog seksualnog opredeljenja, a žele da žive u skladu sa hrišćanskim i moralnim načelima, treći ili srednji put, kako su ga brat Nikola i sestra Dijana definisali. Na taj način takve osobe bi štitile i sebe da ne provode svo vreme zatvorene sa osobama istog pola, ne bi druge dovodili u iskušenje (ukoliko bi se tu našao još neko sličnog opredeljenja), ali ne bi ni rušio ugled i autoritet Crkve ukoliko podlegne nagonu. Ovako, tim trećim putem bezbolnije je da ustane i nastavi dalje. 

[Панарет]

(Шта год то било), "трећи пут" је тотално бесмислен. Стварно не разумем предањски садржај таквог начина живота.

[lab_man]

(Шта год то било), "трећи пут" је тотално бесмислен. Стварно не разумем предањски садржај таквог начина живота.

 

U suštini, on je najispravniji i najcelishodniji. Ako poklekneš, ne narušavaš ugled Crkve kojoj pripadaš.