Непребол

[Дијана.]

Osvješćenje takvog bola, (a suprotnost tome je njegovo potiskivanje, gušenje, koje ga ne uklanja niti njegove mujčne efekte) znači upravo ovo:

 

Pomogne da čovek pronađe nešto svoje u tome i da se, da kažem tako, olakša; i to baš olakša, moćno rastereti... u jednom lokalnom smislu prosvetli.

[Јелена011]

Podsetilo me je na ovu temu, doduse nije toliko pesimisticno niti crno Bogu hvala 

Sad vec kultno predavanje i "staro"..

 

https://www.ted.com/talks/brene_brown_on_vulnerability?language=en

 

 

Nemam sad vremena, svakome preporucujem besedu Vladike Nikolaja o omladinskom pesimizmu, koja je prilicno ohrabrujuca 

[Дијана.]

 

[Дијана.]

Tristis est anima mea adque mortem (Zoran Đurović)

 

Miljković

...Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
…
...O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.
...
...Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
...
...Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama...

Брана Црнчевић: КРИК

У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.
          Крицима мртвим звона звоне,
          мозак, ко небо, наоблачен.
          Сузе ми као звери гоне
          а немам коме да их плачем.
И чујем своје крике нове,
пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.

 

D. Cesarić

“Netko sa svojim bolom ide
Ko sa otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.
        Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
        U jednu crtu na kraju usne.
        Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
        Ali u riječi se ne javi nikad.

[JESSY]

Cujes li, nocu kad se

svijetla ugase, ovu bol

srce kao da ne dise

spavaj moja ljubavi

samo ne zaboravi

ja cu da te volim zauvijek

Cujes li, rijeci

koje ne izgovorim

cinim sve samo da

te ne probudim

oduvijek i nikad tvoj

vrijedilo je zivjeti za to

Da usne tvoje poljubim

i njezno da te zagrlim

da ti priznam ljubavi

da si moje sve

i gdje da nadjem srcu ljek

kad voljet cu te zauvijek

kad nijedno sjecanje

nemam bez tebe

Da ti priznam ljubavi

da si moje sve

kad nijedno sjecanje

nemam bez tebe

[JESSY]

Verujem da u svačijem životu postoji ona jedna bol koje se ne želimo odreći. Svesno ili nesvesno, ali ne želimo i gotovo. Neću reći da ne možemo, jer ne verujem u to. Tako da jedino ostaje da ne želimo. Pitam se zašto? Zašto je tako teško osloboditi se okova, kada vas je već neko odvezao? Samo treba ustati i otići. Ali, nekako ne možemo.. Okrenemo se, bacimo pogled i ostajemo prikovani. Bez okova!

Ponekad ljudi toliko srastu sa bolom, pa kada im ga oduzmete od njih ne ostane ništa. Verovatno je to u ljudskoj prirodi. Prvo smo ljuti, besni, razočarani, tužni kada nam se desi nešto loše. Kada zaboli, mrzimo ceo svet. Onda prihvatimo.. Ćutke, vrištući, plačući, svako na svoj način, ali prihvatimo. Prodje vreme i naviknemo se, naučimo se da živimo sa tom boli. Zatim prolazi vreme, u medjuvremenu nam se okreću listovi knjige života i sada je na tim listovima sreća, ljubav, nada, spasenje. I nije sad u pitanju samo vreme, jer puko vreme nije dovoljno da se odboli – potrebno je, ali ne i dovoljno, sad je tu mnogo toga što nam daje snagu da idemo napred. I umesto da nam to bude i više nego dovoljno, opet nešto ne štima..

I o tome gotovo uvek ćutimo. Sakrijemo ispod osmeha i šminke tugu zbog toga. Prevarimo druge, ali sebe ne možemo nikad. Vraćamo se na tu stranicu, pre ili kasnije. Svesni smo da to ne donosi ništa dobro, znamo da se uvek budi ponovo osećaj straha, gorčine, tuge.. Ali, opet se vraćamo. Progutamo knedlu u grlu, obrišemo suzu ako je potekla, pa se vratimo na sadašnje šarene stranice. Zahvalimo Bogu što je to iza nas i sa par opaski ubedimo sebe da je tako bolje i da smo prevazišli.. Ali..

U jednom trenutku, desi se ono što mora da se desi. Može to biti u prodavnici dok čekamo red za hleb, na stanici dok čekamo autobus, u kupatilu dok se tuširamo, ujutru dok se umivamo.. Onda kada odbrambeni mehanihmi popuste i u svest se oslobodi potiskivano. I šta onda? Nema mnogo izbora. Ili nas ti talasi preplave i udave  ili se samo izdignemo, čekamo da prodju i molimo se Bogu da se sledeći jave onda kada budemo potpuno spremni za njih. A u medjuvremenu se pitamo da li ćemo ikada biti spremni. Verujemo u to, ali s vremena na vreme se poljulja ta nada i pokleknemo.. Ipak smo mi samo – ljudi.

 

https://cokosmoki.wordpress.com/

[JESSY]

„Najveća hrabrost je prkositi boli, živeti s njom,
nikad je ne pokazati drugima,
i uprkos njoj veseliti se životu
i buditi se svako jutro oduševljen danom koji dolazi“.

 

Howard Cosell

[Дијана.]

Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.

Branko Miljković

[Дијана.]

 

[АлександраВ]

Моја Слађа, мој анђео, умирала је у најтежим мукама

Једва да је остало нешто живота у Стојану Кобасу, а и то мало опет превише да би се носио с њим. Не може више, уморан је добри старац, а смрт, та стара кучка, лаје али не уједа, а само би да…
– Одморим код моје Слађе! Да загрлим тамо негде горе љубав моју највећу, мој живот, моје све, моју рану непреболну…- није одавно био до гроба кћери, а није му далеко од куће.

Жртве “слободарског” света

Не може. Ноге неће, па и кад помисли да ће га послушати ко да се скамене, после три корака…
– Ено мог анђела под највећом крошњом, доле, уз ограду, видиш, сине…- не видим, не још, али велим другачије јер како не гледати очима овог мученика док једва гази стопу кроз невелико приједорско гробље.
Оно старо, прастаро – белези из два века пре наших корака на самом улази, а на крају, тамо где је показао једва дигавши руку мало од струка његов живот: Слађана Кобас, кћер, анђео, 13. беба жалосне и неопростиве епизоде “слободарског” света који је те ’92. забранио летове над ратом захваћеном Босном и Херцеговином, а некадашње комшије, Хрвати и муслимани, пресекли копнену линију снабдевања бањалучког породилишта кисеоником!
Заправо, 13. жртва мучне приче о нељудскости чије жртве нису лежале у рововима, већ инкубаторима…
– Знају сви за ту причу о 12 превремено рођених и умрлих анђела због недостатка кисеоника у инкубаторима, али мало ко зна, заправо жели да зна, и о 13-тој, мојој Слађи, која је…- паде ко проштац на споменик, пресави се над узглављем свог непребола, ко воштаница на јунској јари и жеги.
Ћутимо, а шта би друго док старина плаче и нариче име детета које није постојало, барем за бирократију.
Да, тако је, Слађана Кобас, превремено рођена 18. 6. 1992. године, у инкубатору без кисеоника провела неколико дана, поживела је предуго да би њемо име било уписано на споменику анђелима у Бањалуци и да би почивала у спомен костурници са својим другарима.

Другари, чувајте ми место, сад ћу ја…

Да је била те “среће” да умре само који дан по рођењу, али није…
– Увек је тих 12 невиних душа звала својим другарима, мој велики борац малог срца! Сваког 22. маја, о годишњици, у помен бебама исистирала је да идемо у Бањалауку, до споменика, па на гробље, где би стала корак – два испред мене и тихо им говорила:
“Другари, чувајте ми место, брзо ћу и ја код вас”… – али није, не довољно брзо. Поживела је “читавих” 13 година наша 13. беба, превише да би се и њено име нашло на белегу у славу најневинијих жртава безумног рата. А и зашто се замерати свету на чију душу иде свака од њих, па им побројати још једну, мада тешко да би неко тамо заплакао за њима, за њом…
– Једном је чак инсистирала да је пусте у оделење интензивне неге, где је лежала у том проклетом инкубатору, као и ти мученици малени, и успела је! Еј, колико је она свом ширином свог детињег срца и душе жалила за том децом, не могу вам описати! И тад је стала пред стакло и дуго гледала у инкубаторе, говорећи бебама које су лежале унутра:
“Ви ћете бити боље среће од мојих другара и мене, хвала Богу! Живећете дуго и срећно, знам, и срећна сам због тога! Сетите се нас понекад”, а мени суза сузу стиже, али не смем да јаукнем да не чује. Љутила се кад заплачем, била је јача од свих нас…- на мермеру у хладу оног дрвета гледа нас слика анђела! Ваистину!

Превремени порођај усред ратне Босне

Ни камен не може да потисне нешто величанствено и свето из очију тог премилог лика насмејаног детета! Да је Стојану да остане ту, заувек, али неће проклета смрт, и данас само лаје, не уједа, као да није довољно рана на овом несрећнику?!
– Једва смо некако тог дана стигли из Приједора у Бањалуку, ратна година, ко ће те повест, чиме…? Како смо дошли супругу су примили као хитан случај, пукао водењак већ, а ни седми месец није изгурала… После неког времена сиђе нека сестра и каже ми да је порођај добро прошао, али да беба није добро и да ће морати у инкубатор, а знало се тад увелико да кисеоника нема ни кап, већ их је 12 умрло до тог дана, али…- трже се и врати у тај благословен и проклет дан када је на кратко видео своју мезимицу преко истог оног стакла интензивне неге!
– Видим да дете није добро! Надувено, очи затворене, не плаче, не миче уснама, али убеђују ме да ће све бити у реду и враћају је у инкубатор! После десет дана мајка јој је пуштена кући, а моја Слађа је остала читав месец и све време су ми говорили да је не уписујем још у књигу рођених, ваљда мислећи да неће претећи, али то је био мој велики борац малог срца…- и претекла је, на срећу!
На рукама је Стојан донео скоро до Приједора, па део пута у неком товарном комбију којим је неки срећник возио жену и тек рођене тројке дому.
Слађанину мајку не помиње! Тек речју понегде, али је нема у слову о тринаестогодишњој агонији бебе која није постојала…
– Оставила нас је схвативши да је Слађа болесна! Њој на душу, нећу ништа лоше о њој, Слађа и ја смо били свет за себе… Има у Стојана још порода, Богу хвала, старији син и кћер, али не крије, знају и они, да је Слађа била очева рана и слабост!

Коридор пао, али доцкан за Слађу

– Славном и чувеном акцијом “Коридор” војска Републике Српске успела је да ослободи потез од Модриче до Дервенте уз надљудске борбе и успостави нормалну комуникацију с Бањалуком, али је за моју Слађу то било касно, прекасно! Оштећења изазвана нестанком кисеоника почела су временом да узимају свој данак…- вратили смо се дому у којем је Слађана расла, радовала се, боловала, знала да јој се ближи крај, али се радовала сваком новом дану и храбрила оца! Сузе не крије, није их мученик више ни свестан кад потеку и склизну низ образе…
– Пред упис у школу примети лекар да слабо види и слабо напредује у расту и од тада крећу њене муке и детињство по болницама Србије, Русије и Америке! Четири операције, две реоперације, небројено прегледа, болничких постеља, ноћења по дежуранама болница, ал све је истрпела бодрећи мене да и ја истрпим, а нисам могао! Не као она, а јесам глумио, јесам крио због ње, а знала је све! Баш све…- мало низ ходник је соба, до пре годину дана нетакнута од оне ноћи 2006. године када је Слађана отишла…
– Легох једанпут да одморим мало, кад ми она потрча с болничке постеље и паде на груди, загрли најчвршће до тад и пита: “Тајо мој, јел боли умрети?”- а ја се правим да не чујем шта пита, стисо је да ми је Бог не узме те ноћи и да не чује моје јецаје.
Донације из Републике Српске, Србије, дијаспоре…скупило се довољно новца да анђелица најпре оперише очи у Русији и прогледа, али једна мука мање не значи да неће за њом једна више…

Борба с карциномом

– Почела је да шепа помало. Приметим и питам шта се догодило, а она ми каже да се мало ударила у школи и да ће проћи! Не да ми ђаво мира, ја одмах код лекара, они упут за Бањалуку, оданде за Београд, а у Београду шок, мрак тотални, све оно од чега се стрепело али се надало да неће ударити на мог анђела – карцином…- слушам једва чујни живи споменик, а одмах иза је соба, рекох, до лане недирнута од оне ноћи…
– Операција за операцијом. На час боље, па почне да копни, али се не да, осмех никад није скидала с лица ни кад је болело да камен пукне а не човек, дете… С ноге се према речима лекара проширио на плућа, мада верујем, али никог не могу да оптужим, да је грешком лекара метастазирао, и тада почиње крај! Не за моју Слађу, не за мене и њеног брата и сестру, али су је други већ отписали…- отац није, никада, знао је то велики борац малог срца, све до те ноћи 9. фебруара 2006.
– Нисам желео више да је мучим по болницама, довео сам је кући, њеној соби, уредио је баш како је желела, као из бајке… Волела је, знате, да увек будем обријан, истушитан и дотеран… Поносила се накако кад ме види таквог! Знала је да не клонем док изгледам ко човека а не као авет! И тог јутра сам ушао код ње у собу и као да сам слутио, загрлио је колико сам могао и рекао све оно што је она мени понављала из дана у дан: ти си моје све, ти си моја снага, тебе волим највише на свету, шта бих ја без тебе…и изашао из собе да медицинске сестре заврше своје, а ја своје: обријао се, истуширао, обукао ново руво и таман кренух ка соби поново кад ми једна од сестара каза:
“Молим те, Стојане, нит једеш нит спаваш, лези мало, дуга је ноћ!”
Камо среће да је не послушах, али…- очи, само у очи старца гледам, а не бих, но поглед неће никуд с њих! Сузе, водене се, поклопи рукама лице па кроз дланове…
– Ако ме је први сан ухватио кад викну сестра: “Стојане, брзо, Слађи није добро!” Утрчим у собу, искашљава крв мој анђео, терају ме напоље, али не мрдам! Скупио сам дланове, полако јој подигао главицу, само је отворила очи, осетио сам сузе како ми силазе низ дланове, и “заспала”…- замолио бих га, али немам снаге, да само провиримо у собу, али чему..?
Не знам зашто, вуче ме нешто само да се прекрстим тамо, али не могу да превалим слова преко уста…
– Дођоше лекари, констатоваше смрт, па за њима и они с врећом да ми носе дете! Скочим и дрекнем: “Јел моје дете заразно, јел опасно по околину, јел инфективно- није! Ставите је у то и летеће главе, обећавам! Из своје собе, из свог дома ће на починак, а не из вреће док сам ја жив, богами”…- дуго је до у ноћ седео крај свог анђела, не дајући да ко приђе!

Није болело, тата…

Није то био инат, нарочито не бес, већ јадиковка за још само мало времена док их не раставе, чекајући ону кучку од смрти да сврати и поведе га непреболу…
– Били су на сахрани и Додик и читав Приједор и сва свита, али нико моју Слађу до дана данашњег није признао као 13. бањалучку бебу! Не треба мени то, желим због ње, волео бих да јој име буде уписано крај имена другара, како их је увек звала, али, ето, излгеда да је по неким прописима предуго поживела за то…
Очев велики борац малог срца почива у миру под оном крошњом дивно разграналом, а бол у срцу старца који је све битке тукао са својом мезимицом, и остао сам на том фронту, не јењава. Њено име је уписано на оном белегу где људи не могу прићи нити тумачити коме припада – небеском!
Тринаеста звездица је она кад Стојан о мраку и ведрим ноћима стане на терасу, погледа у небо и види најсјајнију како му шапће: “Није болело, тата, не секирај се! Са другарима сам, види, и здрава и срећна…”

Извор: Ekspres.net

[Дијана.]

Андрић: САН О МАРИЈИ

 

Ја нисам никад видео твога лица,

а прегршт сунца,једина што је пала на мој пут,

бјеше из твоје руке.

 

Судбина.

Снијег и вјетар и страх.

 

Једна једина радосна

вијест, што је пала у мој кут

бијеше из твојих уста.

 

Праштају се путеви тамом и заборавом.

Један час је стала

убога душа, не знајући куда с очима,и дрхтала.

 

Тако је прошао живот.

и никад нисам видео твога лицa

 

Andric Tama

Ја не знам куд ово иду дани моји,

ни куда воде ове ноћи моје.

Не знам.

Ни откуд магла ружна

на све што се чекало,

ни откуд немар јадни

на све што се радило,

ни заборав откуда,

жалосни на све што се љубило.

Магла.

Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе

лица и ствари и спомени минулих дана?

И куда иду ови дани моји

И зашто бије тамно срце моје?

Куда? Зашто?

 

Lanjska pjesma (Ivo Andric)

 

Mirisu silno bijeli cvjetovi i pada sitna kisa proljetna

ja kisnem sam.

O nitko ne zna kako je tesko hoditi sam i bolestan,

bez ikog svoga u zlatno proljece.

U srcu mome nema ljubavi u srcu mom su tavni spomeni davni i mucni.

Silno mirisu bijeli cvjetovi.

Kisnem.

Bez mira, bez ljubavi

Sam i zalostan.

 

Crnjanski 

Putnik

Idem slobodno, 
niko mi nije odneo 
da ljubim tužnu moć. 
Raširim ruke, ali ne u zore 
nego u more i noć. 
Osmehom ulazim, stigo ma kud, 
u tužne i bolne jave. 
Kad volim meni i gresi svud 
nebesa pletu, 
oko radosno pognute glave. 
Ostavljam bolnim osmehom san, 
Da prođe i ode i mre. 
Ljubav je put beskrajan 
Na kom je dozvoljeno sve. 
Ne žalim ni tebe ni sebe ja, 
i smešim se na daljine. 
Umor mi samo u očima sja, 
i sve što ištem od tebe 
to je: časak-dva 
tišine, tišine.
Mizera 

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti? 

 

[JESSY]

Душан Стојановић за Вању...

 

 

[АлександраВ]

Милановог најбољег друга су изболи ножем. Још увек чува његову мајцу.

Only you can save me, no you can`t, I don`t want.

[Дијана.]

5 hours ago, АлександраВ рече

Милановог најбољег друга су изболи ножем. Још увек чува његову мајцу.

Acika, ovo je pjesma koja govori o tome, pise u komentarima ove gornje, koja je takodje mocna, uzgred...

https://www.youtube.com/watch?v=n__wLqcTt1E

I always was a melancholy man, I always was a man of pain, I always was one who cries, I always was what you don`t want. I also was leader of drinkers, I was soldier of sadness, I always was one who`s fighting And I was one that you don`t love! And you can fall down, you can give up, I`ll be there for you, fighting. And if I fall down, if they beat me, I will know that it`s my turn God!!! She might say that we are different kind, but it seems to me like dying. But when she says: "I don`t mind", I will know that we are same kind!!! I`m a man. man of pain

[JESSY]