Jos nesto o evoluciji

[ПиП]

Da,pitanje stvaranja jeste sad bistrije.Sto se tice Presvete Bogorodice I njenog primera,kao I hriscanskog pogleda na zenu,I uopste odnosa muskarca I zene,I ja isto mislim da nema lepseg putokaza,I zaista nista od tih biblijskih I verskih uputstava ne degradira zenu,niti je stavlja u podredjen polozaj.Ipak, zbog zelje za moci,sujete,od koje nisu operisani ni Hriscani,desava se da se namerno pogresno tumace neke stvari iz vere,I tu si pominjao neke primere,gde se zaista zenski rod stavlja u losiji kontekst,iako se to kako kazes tumaci na duhovni nacin,moze posluziti kao osnov upravo stavljanja zene po strani.Na to sam mislila.Medjutim,kada se sve to tako lepo rastumaci onda je sve jasno.I kada pominjem to sto vidim da se desava I u SPC I u srpskom drustvu,to je bas iz tog razloga sto kao sto kazes za vladiku Nikolaja,da sve sto nije ok treba izneti na svetlost da bi ga svetlost sagorela.

Svakako smo sada otisli od teme,I bilo bi mozda dobro da se otvore I neke nove teme,mada se o dosta toga verovatno ovde vec I pricalo,ja sam samo u vezi TE ovde potrazila resenja za svoje nedoumice I hvala Bogu pronasla,I ucvrstila se u svom pocetnom stavu,a tren.nemam vremena da se posvetim I nekim drugim nedoumicama kroz ovaj forum,mada verujem da Bog nalazi na najrazlicitije nacine put do rasvetljenja svih nasih smutnji.

Sto se vladike Nikolaja tice,on je sigurno za dato vreme I konkretna zbivanja dao pravu ocenu.Samo plasim se da je vladika ziv,da bi tu istu ocenu danas dobio srpski narod I nasa Srbija.Zapad je svoj fasizam I druga zla prosao,plasim se da se kod nas tek radja ako ne fasizam,onda neki bolestan nacionalizam,sebicnost,skucenost srca,neveseo duh,itd(kako se skoro prema azilantima poneo gostoljubivi srpski narod).Tu treba dovesti u pitanje naravno kakvo je nase pravoslavno hriscanstvo danas,mozda bas kao sto si rekao da se raslabilo,oholilo,da lako odbacuje predanje,neselektivno prihvata novine.

U tom smislu,vladika je verov.i bio u pravu,kada je govorio o tadasnjoj situaciju u Evropi,...ipak istina je da upravo iz naseg unutrasnjeg istoka I zapada srca duvaju vetrovi dobra I zla.Onda dodje da je u nama problem,jer lako koristimo vladikine reci da sa sebe skinemo odgovornost,jer Boze moj,sto je lose sa zapada nam doslo,ipak samo istina nas moze opravdati pred Bogom.U tom smislu dobro je naglasiti vreme I kontekst u kom je vladika rasudjivao.Takodje i da je vladika bio i veoma samokritican.

Hvala ti puno sto si ulozio trud da mi objasnis ove moje nedoumice...Lep pozdrav!

 

Искористићу мало још ову тему чисто да ти кажем још пар ствари о којима сам размишљао. Што се тиче нашег народа Српског добрим делом си у праву али припази само да не залуташ са самоосуђивањем (у колективном смислу). Осећај кривице је дубоко усађен у нама вероватно и због тог наследног прародитељског греха и то је добро. Проблем је у томе што све на овом свету може да се искористи или за добро или за зло. Рецимо конкретно урођени осећај кривице може и да се злоупотреби што је чест пример у психологији и верујем да је Владета Јеротић као врстан психолог негде и о томе говорио. Најједноставније се то види у односу насилника и жртве поготову ако је то на релацији родитељ-дете, муж-жена, старатељ-штићеник итд. Само тиме се може објаснити појава да ове врсте злостављања могу да трају јако дуго а да жртва не покушава да изађе из тог положаја. У стварању те психологије користе се "нормалне" слабости и склоности жртве које су да кажемо грех, па се помоћу наметања прекомерне кривице жртва паралише и присиљава да трпи нешто што потпуно нема никакве везе са њеном кривицом.

Ево један пример: Дете има своје несташлуке који су потпуно "нормални" за његов узраст али оно тога није свесно као одрасли. Ако се у близини детета нађе поремећена одрасла особа која има приступ детету по било ком основу, онда та особа прати понашање детета да га "улови" у неком преступу. Након тога користећи страх и стид детета због учињеног преступа присиљава дете на неке поступке намећући му осећај да је то казна којом ће искупити свој грех. То је укратко то.

 

Сада бих се вратио на Српски народ. Користећи овај психолошки метод путем медија, разних невладиних организација, "националистичких" група које су у суштини често не владине а често и владине (углавном послушничке владе) организације у смислу организовања и финансирања, паравојних формација у ратовима које су креирале разне обавештајне службе, разних измишљених или фабрикованих злочина (као што је рецимо у рату у босни случај "Маркале", "Сребреница", на косову "Рачак" итд.) намеће се колективна кривица народу за нешто чега суштински као колективни грех тај народ нема. Чак шта више то се не би могло ни успети да дотични народ нема сачувану одређену меру чистоте па због тога осећа прекор и стид због оваквих појава. Тиме са једним константним и дуготрајним деловањем мења колективна свест народа а у циљу манипулације истом. На тај начин се од жртве прави злочинац.

Српски народ има много греха и кривице као што га је имао и пре косовског боја како је о томе у  "Царевом завету" писао наш Св. Владика Жички али тај грех и та кривица немају везе са оним за шта се данас Српски народ стиди. Тај грех је у суштини увек више личне него колективне природе. Наметањем измишљене кривице Српском народу се чине истовремено два зла:

1. Загледавши се у измишљени грех заборавља свој стварни те стога не долази до борбе са тим грехом и покајања као излечења.

2. Прихватајући улогу злочинца трпи злостављање, отимање и уништавање како материјалног тако и духовног наслеђа.

 

Додаћу само још пар историјских чињеница:

 

- Никада, и понављам никада и ни један историчар ( а много је злонамерних) није успео аргументовано да докаже неку колективну кривицу Српског народа (нема освајачких ратова, нама насилног наметања вере, нема геноцидног понашања, нема лукавог понашања у савезничким односима итд). Ово што сам написао све може да се провери и на интернету.

 

- Никада у историји Српске државности није постојао закон који укида основна права неким групацијама.

 

- Српски нарад кроз своју веру и традицију слави само људе са највишим моралним и духовним вредностима (светитељи, просветитељи и научници).

 

Могло би се тога још набројати али нека ти ово буде полазна тачка за начин ширег сагледавања Српског народа.

 

У некој књизи (не сећам се тачно којој) Достојевски пише отприлике овако о руском човеку:

Руски човек је необразован и бахат, хуља и ленштина, воли да се опије и да пропије све што има па чак и да убије. Каже имао је прилику да у затворима тадашње русије упозна људе који су поклали (убили) и пет-шест људи, целу породицу. Тај руски човек се некада чак и не каје што је то урадио али битна је једна на око многима ситна разлика али је врло битна па каже: Руски човек и када се не каје за своје злодело он га никада другима не намеће као нешто добро. "Пропио сам се, отерао сам жену, покрао сам што сам могао и разбојништво сам учинио, убио сам човека па нека не кајем се, али то сам ја, ја сам такав и не могу против себе али то није добро."

 

На жалост Европа о којој је писао Св. Владика Николај, тај запад који данас многи називају културним земљама зато што су им улице лепше и не бацају смеће по њима, зато што су дисциплиновани и послушни итд., тај исти запад је кроз своју историју много пута имао озакоњен злочин над другим. (пример Енглези су Абориџине у Аустралији буквално ловили као животиње и мислим да је тек у 20 веку то законски спречено, средњевековна римокатоличка црква је имала "свету инквизицију" широм Европе, да не спомињем Немачке нацистичке законе, па закони у НДХ у то доба  и има свега тога још па ако те не мрзи прогуглај). Као што знамо из Светог Писма, Бог каже да походи грехе предака до трећег и до четвртог колена, што значи да сваки грех наших непосредних предака који наслеђујемо остаје да живи у нама и преносимо га на своје потомке ако се искрено не покајемо. Реци ми да ли си код поменутих народа видела искрено покајање до сада. (разбацивање осиромашеног уранијума по свету се не рачуна ).  Најбољи и најсвежији пример је проглашење Алојзија Степинца за блаженог што је корак до проглашења за светитеља од стране римокатоличке цркве. Можеш ли само да замислиш да је неки наш патријарх проглашен за светитеља а да се у време његовог патријарховања десио злочин попут јасеновца (око 700 000 жртава само због друге вере или нације) а против кога он није устао. Једино могуће светитељство у таквом случају би могло по свим мерилима Хришћанстава да буде мученичка смрт као последица противљења таквом злочину.

 

Можда народ и не разуме када каже да лоше ствари долазе са запада али интуицијом коју искрено верујем да још увек имамо заслугом наших Светих предака, сигурно осећа да оне ствари које су тај запад довеле до данашње изопачености ( у смислу изврнутости: зло је добро, добро је зло) а те ствари су лукаве као што је било лукаво и дошаптавање змије у Едемском врту и нису увек тако лако уочљиве, не вара се наш народ када тако мисли.

 

Треба се за народ молити, треба народ одвраћати од греха, треба се и отворено супроставити греху али не треба народ смућивати измишљеним кривицама како то многи данас раде те му тако у духовном смислу везивати и руке и ноге.

 

Добар је народ Српски а даће Бог биће још бољи, молитвама Светих Отаца наших и Пресвете Богородице.

 

Свако добро теби и твојим ближњима.

[CecaV]

Nije nuzno ?!? Znaci ti si genije covecanstva koji ...?

Alo Jupiter?   Jesi li još uvek ceo?             Razbio te Avocado ko dete  zvečku.  

[Nina 777]

Искористићу мало још ову тему чисто да ти кажем још пар ствари о којима сам размишљао. Што се тиче нашег народа Српског добрим делом си у праву али припази само да не залуташ са самоосуђивањем (у колективном смислу). Осећај кривице је дубоко усађен у нама вероватно и због тог наследног прародитељског греха и то је добро. Проблем је у томе што све на овом свету може да се искористи или за добро или за зло. Рецимо конкретно урођени осећај кривице може и да се злоупотреби што је чест пример у психологији и верујем да је Владета Јеротић као врстан психолог негде и о томе говорио. Најједноставније се то види у односу насилника и жртве поготову ако је то на релацији родитељ-дете, муж-жена, старатељ-штићеник итд. Само тиме се може објаснити појава да ове врсте злостављања могу да трају јако дуго а да жртва не покушава да изађе из тог положаја. У стварању те психологије користе се "нормалне" слабости и склоности жртве које су да кажемо грех, па се помоћу наметања прекомерне кривице жртва паралише и присиљава да трпи нешто што потпуно нема никакве везе са њеном кривицом.

Ево један пример: Дете има своје несташлуке који су потпуно "нормални" за његов узраст али оно тога није свесно као одрасли. Ако се у близини детета нађе поремећена одрасла особа која има приступ детету по било ком основу, онда та особа прати понашање детета да га "улови" у неком преступу. Након тога користећи страх и стид детета због учињеног преступа присиљава дете на неке поступке намећући му осећај да је то казна којом ће искупити свој грех. То је укратко то.

 

Сада бих се вратио на Српски народ. Користећи овај психолошки метод путем медија, разних невладиних организација, "националистичких" група које су у суштини често не владине а често и владине (углавном послушничке владе) организације у смислу организовања и финансирања, паравојних формација у ратовима које су креирале разне обавештајне службе, разних измишљених или фабрикованих злочина (као што је рецимо у рату у босни случај "Маркале", "Сребреница", на косову "Рачак" итд.) намеће се колективна кривица народу за нешто чега суштински као колективни грех тај народ нема. Чак шта више то се не би могло ни успети да дотични народ нема сачувану одређену меру чистоте па због тога осећа прекор и стид због оваквих појава. Тиме са једним константним и дуготрајним деловањем мења колективна свест народа а у циљу манипулације истом. На тај начин се од жртве прави злочинац.

Српски народ има много греха и кривице као што га је имао и пре косовског боја како је о томе у  "Царевом завету" писао наш Св. Владика Жички али тај грех и та кривица немају везе са оним за шта се данас Српски народ стиди. Тај грех је у суштини увек више личне него колективне природе. Наметањем измишљене кривице Српском народу се чине истовремено два зла:

1. Загледавши се у измишљени грех заборавља свој стварни те стога не долази до борбе са тим грехом и покајања као излечења.

2. Прихватајући улогу злочинца трпи злостављање, отимање и уништавање како материјалног тако и духовног наслеђа.

 

Додаћу само још пар историјских чињеница:

 

- Никада, и понављам никада и ни један историчар ( а много је злонамерних) није успео аргументовано да докаже неку колективну кривицу Српског народа (нема освајачких ратова, нама насилног наметања вере, нема геноцидног понашања, нема лукавог понашања у савезничким односима итд). Ово што сам написао све може да се провери и на интернету.

 

- Никада у историји Српске државности није постојао закон који укида основна права неким групацијама.

 

- Српски нарад кроз своју веру и традицију слави само људе са највишим моралним и духовним вредностима (светитељи, просветитељи и научници).

 

Могло би се тога још набројати али нека ти ово буде полазна тачка за начин ширег сагледавања Српског народа.

 

У некој књизи (не сећам се тачно којој) Достојевски пише отприлике овако о руском човеку:

Руски човек је необразован и бахат, хуља и ленштина, воли да се опије и да пропије све што има па чак и да убије. Каже имао је прилику да у затворима тадашње русије упозна људе који су поклали (убили) и пет-шест људи, целу породицу. Тај руски човек се некада чак и не каје што је то урадио али битна је једна на око многима ситна разлика али је врло битна па каже: Руски човек и када се не каје за своје злодело он га никада другима не намеће као нешто добро. "Пропио сам се, отерао сам жену, покрао сам што сам могао и разбојништво сам учинио, убио сам човека па нека не кајем се, али то сам ја, ја сам такав и не могу против себе али то није добро."

 

На жалост Европа о којој је писао Св. Владика Николај, тај запад који данас многи називају културним земљама зато што су им улице лепше и не бацају смеће по њима, зато што су дисциплиновани и послушни итд., тај исти запад је кроз своју историју много пута имао озакоњен злочин над другим. (пример Енглези су Абориџине у Аустралији буквално ловили као животиње и мислим да је тек у 20 веку то законски спречено, средњевековна римокатоличка црква је имала "свету инквизицију" широм Европе, да не спомињем Немачке нацистичке законе, па закони у НДХ у то доба  и има свега тога још па ако те не мрзи прогуглај). Као што знамо из Светог Писма, Бог каже да походи грехе предака до трећег и до четвртог колена, што значи да сваки грех наших непосредних предака који наслеђујемо остаје да живи у нама и преносимо га на своје потомке ако се искрено не покајемо. Реци ми да ли си код поменутих народа видела искрено покајање до сада. (разбацивање осиромашеног уранијума по свету се не рачуна ).  Најбољи и најсвежији пример је проглашење Алојзија Степинца за блаженог што је корак до проглашења за светитеља од стране римокатоличке цркве. Можеш ли само да замислиш да је неки наш патријарх проглашен за светитеља а да се у време његовог патријарховања десио злочин попут јасеновца (око 700 000 жртава само због друге вере или нације) а против кога он није устао. Једино могуће светитељство у таквом случају би могло по свим мерилима Хришћанстава да буде мученичка смрт као последица противљења таквом злочину.

 

Можда народ и не разуме када каже да лоше ствари долазе са запада али интуицијом коју искрено верујем да још увек имамо заслугом наших Светих предака, сигурно осећа да оне ствари које су тај запад довеле до данашње изопачености ( у смислу изврнутости: зло је добро, добро је зло) а те ствари су лукаве као што је било лукаво и дошаптавање змије у Едемском врту и нису увек тако лако уочљиве, не вара се наш народ када тако мисли.

 

Треба се за народ молити, треба народ одвраћати од греха, треба се и отворено супроставити греху али не треба народ смућивати измишљеним кривицама како то многи данас раде те му тако у духовном смислу везивати и руке и ноге.

 

Добар је народ Српски а даће Бог биће још бољи, молитвама Светих Отаца наших и Пресвете Богородице.

 

Свако добро теби и твојим ближњима.

Milsila sam na zdravu i postenu samokriticnost...U svakom slucaju VOSTANI SERBIE!

Takodje,svako dobro u Gospodu, tebi i tvojima!

[grigorije22]

Onda se slazemo,ako si pod savrsenoscu posmatrao savrsenu slobodu koju su Adam i Eva u stratu dobili.Lepo si objasnio samo stvaranje,i mislim da svakom ko istinu gleda ocima srca,mogao bi samo tako i da je vidi. i to i jeste odgovor na ovu temu.Evolucija negira jedan takav pocetak,i prvostvorene ljude,praroditelje.A bez dobre povezanosti sa pocetkom,tesko je shvatiti i Hristovu misiju,njen smisao i pobedu.

E sad sto se tice sinova Bozijih i kceri ljudskih,ovim sto si objasnio nadalje,samo si mi potvrdio to sta sam uocila da su sinovi oni koji su okrenuti ka dobru,a kceri su nepokajane,itd(tj.kcerima je nazvan takav nepokajani rod).Nisam ni obracala paznju da su strasti na srpskom jeziku zenskog roda(i stvarno je tako) i onda ovo objasnjenje kako je porod izmedju duse i bluda strast,odnosno kcer,a ne sin.Znaci sve strasti su zenskog roda,a svi molitvenici npr.molitve muskog roda,tako da zene dok se mole moraju i da preinace reci molitve u svoj rod.Naravno mi u Crkvi od Presvete Bogorodice,pa preko drugih Svetih zena imamo sjajne uzore...ja sam samo u zadnje vreme pocela da primecjem da je i vera,kao sto su i razni oblici drustvenog zivota vekovno vise prilagodjeni muskarcima i ne znam,mozda tu ima nekog realnog osnova,ali cini mi se da i ako je tako,definitivno postoji i manipulacija takvim shvatanjima.Ovo je druga tema,samo sto se ovde nametnula(a koja me trenutno licno zanima)...Sto se Sina Bozijeg tice,potpuno se slazemsa svim sto si rekao.

I na kraju,vladika Nikolaj,..to koliko on meni znaci,to ne bih mogla ovde ni da opisem,citala sam nekoliko knjiga,i slazem se da se danas lako odbacuje predanje Crkve i da umesto toga srecemo jedan raslabljen,nepodviznicki hriscanski svet.Ipak Crkva je ziva,i danas kao i u proslim vremenima,ima Svetitelja,ima sjajnih Hriscana,i trebamo biti otvoreni za nove stvari,mozda bolje objasnjene,i znati da ipak je bilo i preterivanja,i pogresnih ucenja u proslosti,sto ne umanjuje Svetost onih koji su ih izricali.Tako bar ja mislim.Sto se TE tice,sve sam manje ubedjena,mada sad nemamvremena naucno  time da se bavim,ako bude potrebno,izjasnice se oni koje ce Bog za to postaviti.Pozdrav!

Један пример неуспеле одбране “православног еволуционизма”

August 12th, 2013 alefshin

 

Штампање | PDF

Познати православни публициста ђакон Андреј Курајев не једном се изјашњавао као убеђени еволуциониста. По његовом мишљењу, “хришћанска традиција… је склона да схвата ‘шест дана’ стварања као шест основних епоха светске творевине. Сматра се да питање о трајању тих ‘дана’ нема вероучитељни карактер” (26,с. 105). Међутим, у Православљу се, за разлику од протестантских кругова, под “хришћанском традицијом” обично схвата предање Светих Отаца. Мисао оца ђакона би била убедљива уколико би била потврђена мишљењем отаца Цркве. Међутим, да наведе светоотачке цитате о. Андреју не полази за руком из простог разлога што њих једноставно нема. Како смо већ показали, црквено предање је увек схватало Шестоднев прилично буквално.

 

Ђакона Андреја Курајева су у листу “Православна Русија” оптуживали за јерес по многим тачкама. Одговарајући свом опоненту у “РП”, бр. 20 за 1999. г., о. ђакон се правда на следећи начин.

“Да ли су светила створена пре земаљских биљака или касније? – пита се он – Ја се приликом објашњавања тог питања ослањам на књигу богослова протојереја Стефана Љашевског ‘Покушај усклађивања савремених научних података с библијском причом у светлости најновијих археолошких ископавања и истраживања’”. Овде осећај изневерава црквеног публицисту. Не би се требало позивати на протојереја Стефана Љашевског зато што његово богословље о Шестодневу није православно, већ јеретичко, и представља чисти еволуционизам. Отац Андреј покушава такође да потврди своје мишљење које је заједничко мишљењу протојереја Љашевског помоћу два позивања – на Инокентија Херсонског и Дидима Слепог[1]. Али узалуд: његови наведени цитати никако не потврђују идеје еволуционизма.

Најзад, пушта се у оптицај опасни и озбиљни аргумент – како наводно “свети Григорије Богослов такође не сматра неопходним да се ригорозно следи буквална хронологија Шестоднева” (25). Овакву веома чудну изјаву о. ђакон поткрепљује одговарајућим цитатом светитеља: “Било је некада да је све покривала црна ноћ, још увек није сијала дивна светлост зоре, Сунце се није пробијало са истока огњене стазе, већ је све, једно с другим помешано и повезано мрачним оковима првобитног хаоса, лутало без циља. Ти, блажени Христе, прекрасно си распоредио сваку ствар на своје место у свету и пре свега дао си постојање светлости; а затим си заокруглио највеће од чудеса – звездано небо, прожето светлошћу Сунца и Месеца. У подножју неба пак поставио си моју Земљу; затим си прегрштима земље свезао море, а морем земљу, тако да је све то (небо, море и земља) сачинило свет” (10,с. 134). При томе се примећује да се “овај текст може схватити тако да је светлост била уобличена у светила пре стварања ‘моје Земље’”.

Али свакоме је јасно да се наведени текст св. Григорија Богослова не може и не треба покушавати тумачити тако искривљено. Штавише, нико нема право да приписује светом оцу став који је у противречности с његовим сопственим речима које потпуно одбацују јерес еволуционизма и потврђују православно библијско схватање Шестоднева. “И како расуђујем, у почетку Бог није створио ову органску и сунчеву светлост, већ светлост која није затворена у тело и у Сунце, већ је касније предата Сунцу да осветљава сву васељену. Када је за друге твари Он остварио најпре вештаство (материју), а касније је заоденуо у облик (форму), давши сваком створењу устројство делова, обрисе и величину, тада да би учинио још веће чудо, остварио је овде облик пре вештаства (јер облик Сунца је светлост), па је тек онда уредио вештаство, створивши око дана, тј. Сунце. Зато се данима приписује нешто прво, друго, треће, и тд. до седмога дана који представља спокојство од дела, и овим данима се дели све створено, које се доводи у ред по неизрецивим законима, а није тренутно произведено Свемогућом Речју за Коју промислити или изрећи значи већ учинити дело” (11, с. 656-657). Мисао св. Григорија изражена је крајње јасно: У почетку је створена светлост (први дан), затим (у четврти дан) из те светлости Бог ствара “око дана” тј. Сунце. При томе се дани стварања не поништавају, не премештају и не преосмишљавају, већ напротив, јасно се каже да се “овим данима дели све створено”.

Узалуд покушавају еволуционисти да нађу потврду за своја јеретичка мишљења код Светих Отаца.

Зашто је ђакон Андреј Курајев, који је стекао славу православног мисионара и ревнитеља, спреман да се тако лако одрекне отачког предања по питању Шестоднева? Чини нам се да је његова будност, као и код неких ревносних хришћана, попустила због тога што су еволуционистичке идеје за последњих 100-150 година продрле у систем црквеног образовања. Због тога се оне у богословијама, академијама и богословским институтима од многих више не доживљавају као учење туђе апостолском Православљу. И сами наставници духовних школа покаткад су престали да примећују да се природно-научно схватање првих глава књиге Постања разилази с тумачењем Светих Отаца. Рационализам прождире веру, не остављајући места за духовно созерцање. Једна од жртава оваквог модернистичког схватања питања о стварању света изгледа да је постао и ђакон Андреј Курајев. Он овако пише о шест дана стварања: ‘Ако се чудо протегне у времену – оно неће престати да буде мање чудесно” (26, с. 105). Сигурно је да неће. Али ко је дао грешноме човеку право да “протеже” у времену дејство Божијег чуда?! Сами ти покушаји да се растегне, рашири, осакати сведочанство Писма прилично су забрињавајући, Исто тако се онда могу “растегнути” и дани распадања четвородневног Лазара, и број оних који су се наситили од пет хлебова, и сва уопште сведочанства о чудесима Старог и Новог Завета која садрже неку количинску меру. Сваки свештени текст, икона, било који стари документ се може искривити. Питање је у томе због чега се то чини? Зар се за љубав научно-критичке мисли треба одрицати истинитог Божијег Откривења?

 

Ђакон Андреј Курајев не скрива мотив који му омогућава да лако исклизне из традиционалних православних позиција по питањима стварања – убеђење да то није “догматско” питање, те зато није принципијелно питање. У чланку “Може ли православни верник да буде еволуциониста?” он пише: “Да, у хришћанству се дешавају тренуци неопходног ‘жртвовања интелекта’. Али ова жртва мора бити принесена догмату о тројичности Јединог Бога, а не ‘догмату’ о тачном броју часова стварања света” (24). Тема је прилично озбиљна, а стил је сувише шаљив. Изгледа да се питање не решава, а неки желе да га избегну. Еволуционизам, нажалост, не насрће на измишљене и смешне “догмате”, већ на саме темеље хришћанства, и зато представља праву правцату јерес. То је о. Андреј очигледно потценио.

Занимљиво би било пратити ток размишљања ђакона-мисионара. Он почиње чланак причом о томе како је био позван на Биолошки факултет Московског државног универзитета, тј. на скуп убеђених еволуциониста и био је примљен хладно. “И тек након што сам на следећем сусрету објаснио да је у Православљу могуће другачије читање првих глава књиге Постања, однос са присутним слушаоцима се поправио” (24).

Али цела ствар је у томе што код Светих Отаца другачијег схватања књиге Постања нема. А сав мисионарски успех о. ђакона и каснији сусрети са студентима биолозима није био успех ловљења душа у мреже апостолског Православља, него је, авај, постао још веће хватање студената у мреже јереси еволуционизма, у којој они бораве од школске клупе.

Нека следећи пут о. Андреј дође с предавањем у акушерску школу и, да не би стављао на људе претешко и неподношљиво бреме, нека не инсистира на томе да је Пресвета Богородица постала Мати, остајући и даље Дева. Тако ће највероватније бити лакше да се улове гинеколози, стручњаци за та питања, у мреже надахнуте проповеди. Од слушалаца се не захтева ни “жртва интелекта”, ни логички скок, а наћи ће се и савезници – протестанти целог света који “не инсистирају” на догмату о приснодевству Богородице Марије… Међутим овакво мисионарство очигледно неће бити проповед Православља, већ ће само учврстити људе у јереси и богохуљењу. Сасвим другачије је проповедао на Атинском Ареопагу св. ап. Павле. Похваливши Грке због њихове побожности, апостол народа се није устручавао да помене за Хелене безумну вест о васкрсењу Христа из мртвих. А када чуше за васкрсење мртвих, једни се ругаху, а други рекоше: Да те чујемо опет о томе. И тако Павле отиде из њихове средине (д. ап. 17,32-33).

Позитивни садржај хришћанске побожности не може зависити од тога пред каквим слушаоцима говори проповедник – пред паганима, биолозима-еволуционистима или акушерима-гинеколозима. Чак и мала ревизија може довести до великих догматских искривљавања.

Слободно прекрајање Шестоднева доводи до промене смисла целог стварања света – питања повезаних са Адамом, његовим грехопадом, његовим искупљењем крвљу Исуса Христа. Отац Андреј покушава да прикаже као апсурд “догмат” који нико не предлаже “о тачном броју часова стварања света”. Али он иза свог подсмеха не примећује да се уопште не ради о томе, већ о стварима много озбиљнијим. Тако би се, на пример, у Символу вере могло наругати “сувишним” речима: “У време Понтија Пилата”. Рекло би се, какав значај за нашу веру има име јудејског прокуратора под којим је крвљу Богочовека био склопљен Нови Завет? Не треба ли, исмејавши тај “недогматски” уметак у вероучитељни текст, направити нову редакцију никејско-цариградског Символа?

Међутим, сваком православном хришћанину мора бити јасно да је помињање у Символу вере Пилата конкретна историјска веза, и то не произвољна и неважна, већ у потпуности одређена. То пише и у Катехизису: “Због чега је речено да је Исус Христос разапет у време Понтија Пилата?” – “Да би се означило време када је разапет”. Али исти такви мотиви – веродостојности и историјске везе – захтевају јасно одређено време Адамовог живота, пошто ми верујемо не у некаквог ‘Адама уопште”, већ у библијског. Ту нема никаквог разлога за збијање шала.

Тема о еволуцији очигледно оцу Андреју не полази за руком. О другим питањима он пише убедљивије и тачније. Навешћемо карактеристичан пример размишљања о. ђакона. “Тема сарадње Бога и творевине јавља се у Библији још много пре него што се у њој јасно проговори о настанку човека” (24).

На неофита који ниједном у животу није држао Библију у рукама, ова фраза може оставити снажан утисак, нарочито ако се томе дода да само Стари Завет има 1282 странице црквенословенског текста. Али било који човек који отвори прву главу прве библијске књиге, одмах ће приметити да већ 26. стих Књиге Постања прича о Адамовом стварању. Преостаје још да схватимо фразу о. Андреја тако да израз “још много пре Адама” значи “за непуних шест дана”. Ни на којем језику и ни у којем преводу овај текст се не може прочитати на други начин.

Отац Андреј покушава да објасни шта има у виду: “Различити периоди у историји постања почињу од позива Божијег на самосталност земље” (24). Није јасно зашто употребљава потпуно нетрадиционалну реч “периоди” уместо општеприхваћених “дана”.

Даље, о. Андреј покушава да докаже постојање еволуције на Земљи, ослањајући се на мишљење Светих Отаца. Св. Василије Велики:”… земља се одједном (тј. изненада, а не у процесу дуготрајног времена! – К. Б.) приближава времену рађања…” Бл. Августин: “Бог је све створио одједном”. Није нам јасно чему се треба више чудити – томе како сви свети сагласно не дозвољавају еволуционистичко тумачење Библије, или томе што то упорно еволуционисти не примећују.

После овога сасвим чудно звучи следећа фраза: “Али у Православљу нема ни текстуалног, ни доктринарног разлога за одбацивање еволуционизма” (24).

Карактеристично је за све еволуционисте да када изгубе наду да ће наћи подршку за своја мишљења код Светих Отаца, без колебања покушавају да пронађу ауторитете међу професорима. То је далеко једноставније извести. Низ имена наводи у својем чланку ђакон Андреј Курајев, али његов став од тога не постаје убедљивији и тачнији. Пре би се рекло да је обрнуто.

Најнеутралнија богословска позиција коју цитира о. Андреј јесте мишљење професора А. И. Осипова: “Принципијелно су могуће и креационистичка, и еволуциона хипотеза”. Нажалост, сложити се с једним таквим помирљивим компромисом могуће је само дотле док из тог семена не израсте анчар[2]. Исказ: “Принципијелно је могућа и хипотеза да је библијски Адам постојао, и хипотеза да га није било” – звучи већ заиста “непринципијелно”. Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

Зато се једна мисао о. Андреја Курајева може сматрати тачном и због тога жалосном: “Спокојан однос према еволуционизму јесте традиција православног академског богословља”. Отац ђакон тачно запажа један од плодова апостасије 20. века. Али, хвала Богу, ова позиција не одражава мишљење целе Цркве. Нису сви архијереји такви модернисти као архиепископ Михаил (Мудјугин) којег помиње о. Андреј; нису сви свештеници такви либерали, као протојереј Василиј Зењковски. Лично општење аутора ових редова са старцима и монасима СветоТројицке Сергијеве лавре, ПсковоПечерског манастира и с другим благочастивим хришћанима омогућава да се потврди неуништивост светоотачког наслеђа у нашој Цркви. Иста та жива нит која нас спаја с древним оцима осећа се и у књигама јеромонаха Серафима Роуза. Отац Андреј и сам признаје: “Што се тиче става о. Серафима Роуза не могу да кажем да је он погрешан”. Истина, он нажалост, одмах наставља своју мисао, мењајући њен садржај: “Једноставно то није једини став којег има право да се придржава православни верник” (24). Али антиеволуционистички радови о. Серафима Роуза не садрже алтернативно богословско размишљање о општим питањима, већ разобличавају јерес.

При томе карактер јереси еволуционизма је такав да не допушта узајамно мешање с Православљем.

У 4. веку постојали су јеретици аријанци, али су постојали и познати јеретици полуаријанци. Јерес првих је осудила Црква на Првом васељенском сабору, а јерес других на Другом васељенском сабору (као Македонијево омиусијско и духоборачко учење). Свтимо се да су аријанци учили о Сину Божијем да није једносуштан Оцу; полуаријанци су учили да је сличносуштан Оцу; али оба мишљења је одбацило католичанско Православље, које је учило да је Син једносуштан Оцу небеском[3]. На исти начин, нема никакве везе с Православљем ни Дарвинов “чисти” еволуционизам, ни “телеолошки” еволуционизам Тејара де Шардена. Чисти безбожни еволуционизам, по типу дарвинистичког, у потпуности се може изједначити с аријанством које потпуно лишава Христа Божанског достојанства. “Телеолошки” еволуционизам, по типу Шарденовом, неуморно понавља да се целокупни развој васионе који је трајао многе милијарде година, укључујући појаву живота и човека, одвијао “по вољи Божијој”, а при томе он намеће Богу ради стварања света механизам који су измислили људи – еволуцију. Зато се “телеолошки” еволуционизам у потпуности може упоредити с полуаријанством које је хтело да у Христу види посредујуће биће слично божанству. Али Православље одбацује та богословска лажна учења како у односу на Христа, тако и у односу на стварање. Католичанска Црква садржи учење о једносуштности лица у Светој Тројици и учење о стварању света Богом за шест библијских дана, без икаквих еволуционистичких порицања или наметљивих нових тумачења.

Зато еволуционистичку “традицију православног академског богословља” које истиче о. Андреј Курајев, не треба истицати, већ искорењивати. Какве још све јеретичке “традиције” неће настати у нашој Цркви, ако сваку од њих будемо тако штитили и неговали!

Узалуд се о. Андреј латио да одбрани еволуционизам у Православљу путем нетрадиционалног читања библијског текста. Зашто, на пример, уместо израза “рајски врт” – како буквално стоји у јеврејском оригиналу Светог Писма – о. ђакон пише да би га “пре требало превести речју ‘повртњак’”? Ма колико ова верзија тумачења била прихватљива с тачке гледишта лингвистике, ова мисао је толико екстравагантна да не може приближити читаоца традиционалном црквеном схватању. Оваква размишљања у стању су само да разоткрију оштроумност аутора, али никакве везе немају са истинским садржајем Светог Писма.

 

 

Отац Андреј пише: “Одлазак животиња није смрт, већ је нешто слично одласку човека. Ако кажемо ‘Сократова смрт’, немамо право да ту реч примењујемо у исказу ‘смрт пса’… Животиње су ишчезавале из бића, завршавале су са постојањем у свету пре човека. Али то није смрт” (24).

Мисао о. ђакона, иако је пантеистичка и дира срце (ко ће се усудити да упореди смрт Сократа и смрт пса?), ипак је неодржива, пошто и по нормама руског, и по нормама старојеврејског језика ми не само да “имамо право”, него смо и дужни и за Сократа и за пса да користимо ипак једну исту реч “смрт”. Наравно, о псу обично говоримо да је он “угинуо”, а о праведнику да је “уснуо у Богу”. Али не просуђујући о даљој судбини пацијента, и лекар и ветеринар приликом леталног исхода констатују: “Смрт је наступила од …”

Слични аргументи у одбрану еволуционизма и ради побијања учења Цркве да Бог није створио смрт, изгледају пре комично, него убедљиво. Али нимало није комичан повод ради којег излаже о. Андреј своју аргументацију. Тај повод о. Андреј Курајев схвата као догматски и вероучитељски значајан. Он тачно пише: “Веза греха и смрти се догматски (тј. вероучитељски значајно) успоставља речима апостола Павла”, и даље наводи речи из Посланице Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим.5,12).

Зар нису јасне апостолске речи грех уђе у свет?. Зар после ових речи побожни хришћанин хоће да предлаже разматрање фантазмагорија “пред-људског” и “ван-едемског” света? Колико год то било чудно, о. А. Курајев управо је ради ове богословске спекулације написао свој чланак. Он управо то и тврди: “Неприхватљивост у богословском смислу идеје еволуције за православно мишљење може бити доказана само у случају ако буде разјашњено: на који начин претпоставка о смењивости поколења животиња у свету пред-људском и ван-едемском може нанети штету…” (24). Прекинућемо на кратко овај цитат.

Отац Андреј би овде требало да још једном прочита Павлов стих о томе на који начин је грех ушао у свет и до чега је то довело. Ако је то мало, може се обратити тумачењу овога стиха од стране бл. Теофилакта: “Грех и смрт ушли су у свет кроз једног човека Адама” (39). Светоотачка мисао никако не допушта постојање смрти у свету пре Адамовог греха, чак и изван граница едемског “повртњака”… Узгред, рајски врт Бог није насадио после стварања Адама, већ три дана пре тога. Према тумачењу преп. Јефрема Сиријског “Бог је насадио рај у трећи дан и то се објашњава речима: И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета, лепа за гледање и добра за јело. А да би показао да се ту приповеда управо о рају, додаје се: и дрво живота посред раја, и дрво знања добра и зла (Пост. 2,9)” (15,с. 231).

Дакле, завршимо фразу о. Андреја:”… може нанети штету свесности учешћа хришћанина у спасоносним црквеним тајнама” (24). “Свесност учешћа” у тајнама с тим овде нема никакве везе. Деца и болесници могу да учествују у црквеним тајнама не сасвим “свесно”, али ипак благодатно и спасоносно. С друге стране, јеретици и секташи могу сасвим “свесно” да учествују у својим крштењима и ломљењима хлеба, али као што је познато, не даје свака таква “свесност” спасоносну благодат.

Питање треба поставити другачије: Постоји ли у овом или оном учењу супротност традиционалном светоотачком схватању догмата или не? Ако постоји, онда је то јерес. Ако не, онда је то “приватно богословско мишљење”. Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима. Зато је еволуционизам јерес. И не треба, чак ни ради “мисионарских” циљева покушавати нудити оригинална тумачења познатих догматских тврдњи да би се оправдало антицрквено учење.

Отац Андреј поставља у свом чланку два питања. Прво – приликом порицања еволуционистичког тумачења Библије – “Шта је то заправо неприхватљиво што у њему видим?” Наш одговор оцу Андреју гласи: потпуна супротност једнодушном схватању Светих Отаца.

Друго питање: “Шта је то што је управо штетно спасењу људи у мишљењу које осуђујем?” Наш одговор: Постојање догматског искривљавања православног погледа на свет, или, другим речима, јерес. Не постоји ништа што више штети спасењу људи.

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Треба истаћи да је други ауторитет на који се позива о. Андреј осуђен на Петом васељенском сабору – прим. ур.
2. Отровно дрво – прим. прев.
3. Надамо се да наше поређење јереси аријанства и еволуционизма нико неће погрешно схватити. Ради се, разуме се, не о истоветности и сличности Сина Божијег творевини, већ о томе да Православље тврди против аријанаца – једнако божанство Сина и Оца, а против еволуциониста – непосредно и без икакве еволуције – креационистичко стварање света по Божанској Речи: Јер Он рече и постаде, Он нареди и откри се.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ КОНСТАНТИН БУФЕЈЕВ

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИЗМА

[Nina 777]

Један пример неуспеле одбране “православног еволуционизма”

August 12th, 2013 alefshin

 

Штампање | PDF

Познати православни публициста ђакон Андреј Курајев не једном се изјашњавао као убеђени еволуциониста. По његовом мишљењу, “хришћанска традиција… је склона да схвата ‘шест дана’ стварања као шест основних епоха светске творевине. Сматра се да питање о трајању тих ‘дана’ нема вероучитељни карактер” (26,с. 105). Међутим, у Православљу се, за разлику од протестантских кругова, под “хришћанском традицијом” обично схвата предање Светих Отаца. Мисао оца ђакона би била убедљива уколико би била потврђена мишљењем отаца Цркве. Међутим, да наведе светоотачке цитате о. Андреју не полази за руком из простог разлога што њих једноставно нема. Како смо већ показали, црквено предање је увек схватало Шестоднев прилично буквално.

 

Ђакона Андреја Курајева су у листу “Православна Русија” оптуживали за јерес по многим тачкама. Одговарајући свом опоненту у “РП”, бр. 20 за 1999. г., о. ђакон се правда на следећи начин.

“Да ли су светила створена пре земаљских биљака или касније? – пита се он – Ја се приликом објашњавања тог питања ослањам на књигу богослова протојереја Стефана Љашевског ‘Покушај усклађивања савремених научних података с библијском причом у светлости најновијих археолошких ископавања и истраживања’”. Овде осећај изневерава црквеног публицисту. Не би се требало позивати на протојереја Стефана Љашевског зато што његово богословље о Шестодневу није православно, већ јеретичко, и представља чисти еволуционизам. Отац Андреј покушава такође да потврди своје мишљење које је заједничко мишљењу протојереја Љашевског помоћу два позивања – на Инокентија Херсонског и Дидима Слепог[1]. Али узалуд: његови наведени цитати никако не потврђују идеје еволуционизма.

Најзад, пушта се у оптицај опасни и озбиљни аргумент – како наводно “свети Григорије Богослов такође не сматра неопходним да се ригорозно следи буквална хронологија Шестоднева” (25). Овакву веома чудну изјаву о. ђакон поткрепљује одговарајућим цитатом светитеља: “Било је некада да је све покривала црна ноћ, још увек није сијала дивна светлост зоре, Сунце се није пробијало са истока огњене стазе, већ је све, једно с другим помешано и повезано мрачним оковима првобитног хаоса, лутало без циља. Ти, блажени Христе, прекрасно си распоредио сваку ствар на своје место у свету и пре свега дао си постојање светлости; а затим си заокруглио највеће од чудеса – звездано небо, прожето светлошћу Сунца и Месеца. У подножју неба пак поставио си моју Земљу; затим си прегрштима земље свезао море, а морем земљу, тако да је све то (небо, море и земља) сачинило свет” (10,с. 134). При томе се примећује да се “овај текст може схватити тако да је светлост била уобличена у светила пре стварања ‘моје Земље’”.

Али свакоме је јасно да се наведени текст св. Григорија Богослова не може и не треба покушавати тумачити тако искривљено. Штавише, нико нема право да приписује светом оцу став који је у противречности с његовим сопственим речима које потпуно одбацују јерес еволуционизма и потврђују православно библијско схватање Шестоднева. “И како расуђујем, у почетку Бог није створио ову органску и сунчеву светлост, већ светлост која није затворена у тело и у Сунце, већ је касније предата Сунцу да осветљава сву васељену. Када је за друге твари Он остварио најпре вештаство (материју), а касније је заоденуо у облик (форму), давши сваком створењу устројство делова, обрисе и величину, тада да би учинио још веће чудо, остварио је овде облик пре вештаства (јер облик Сунца је светлост), па је тек онда уредио вештаство, створивши око дана, тј. Сунце. Зато се данима приписује нешто прво, друго, треће, и тд. до седмога дана који представља спокојство од дела, и овим данима се дели све створено, које се доводи у ред по неизрецивим законима, а није тренутно произведено Свемогућом Речју за Коју промислити или изрећи значи већ учинити дело” (11, с. 656-657). Мисао св. Григорија изражена је крајње јасно: У почетку је створена светлост (први дан), затим (у четврти дан) из те светлости Бог ствара “око дана” тј. Сунце. При томе се дани стварања не поништавају, не премештају и не преосмишљавају, већ напротив, јасно се каже да се “овим данима дели све створено”.

Узалуд покушавају еволуционисти да нађу потврду за своја јеретичка мишљења код Светих Отаца.

Зашто је ђакон Андреј Курајев, који је стекао славу православног мисионара и ревнитеља, спреман да се тако лако одрекне отачког предања по питању Шестоднева? Чини нам се да је његова будност, као и код неких ревносних хришћана, попустила због тога што су еволуционистичке идеје за последњих 100-150 година продрле у систем црквеног образовања. Због тога се оне у богословијама, академијама и богословским институтима од многих више не доживљавају као учење туђе апостолском Православљу. И сами наставници духовних школа покаткад су престали да примећују да се природно-научно схватање првих глава књиге Постања разилази с тумачењем Светих Отаца. Рационализам прождире веру, не остављајући места за духовно созерцање. Једна од жртава оваквог модернистичког схватања питања о стварању света изгледа да је постао и ђакон Андреј Курајев. Он овако пише о шест дана стварања: ‘Ако се чудо протегне у времену – оно неће престати да буде мање чудесно” (26, с. 105). Сигурно је да неће. Али ко је дао грешноме човеку право да “протеже” у времену дејство Божијег чуда?! Сами ти покушаји да се растегне, рашири, осакати сведочанство Писма прилично су забрињавајући, Исто тако се онда могу “растегнути” и дани распадања четвородневног Лазара, и број оних који су се наситили од пет хлебова, и сва уопште сведочанства о чудесима Старог и Новог Завета која садрже неку количинску меру. Сваки свештени текст, икона, било који стари документ се може искривити. Питање је у томе због чега се то чини? Зар се за љубав научно-критичке мисли треба одрицати истинитог Божијег Откривења?

 

Ђакон Андреј Курајев не скрива мотив који му омогућава да лако исклизне из традиционалних православних позиција по питањима стварања – убеђење да то није “догматско” питање, те зато није принципијелно питање. У чланку “Може ли православни верник да буде еволуциониста?” он пише: “Да, у хришћанству се дешавају тренуци неопходног ‘жртвовања интелекта’. Али ова жртва мора бити принесена догмату о тројичности Јединог Бога, а не ‘догмату’ о тачном броју часова стварања света” (24). Тема је прилично озбиљна, а стил је сувише шаљив. Изгледа да се питање не решава, а неки желе да га избегну. Еволуционизам, нажалост, не насрће на измишљене и смешне “догмате”, већ на саме темеље хришћанства, и зато представља праву правцату јерес. То је о. Андреј очигледно потценио.

Занимљиво би било пратити ток размишљања ђакона-мисионара. Он почиње чланак причом о томе како је био позван на Биолошки факултет Московског државног универзитета, тј. на скуп убеђених еволуциониста и био је примљен хладно. “И тек након што сам на следећем сусрету објаснио да је у Православљу могуће другачије читање првих глава књиге Постања, однос са присутним слушаоцима се поправио” (24).

Али цела ствар је у томе што код Светих Отаца другачијег схватања књиге Постања нема. А сав мисионарски успех о. ђакона и каснији сусрети са студентима биолозима није био успех ловљења душа у мреже апостолског Православља, него је, авај, постао још веће хватање студената у мреже јереси еволуционизма, у којој они бораве од школске клупе.

Нека следећи пут о. Андреј дође с предавањем у акушерску школу и, да не би стављао на људе претешко и неподношљиво бреме, нека не инсистира на томе да је Пресвета Богородица постала Мати, остајући и даље Дева. Тако ће највероватније бити лакше да се улове гинеколози, стручњаци за та питања, у мреже надахнуте проповеди. Од слушалаца се не захтева ни “жртва интелекта”, ни логички скок, а наћи ће се и савезници – протестанти целог света који “не инсистирају” на догмату о приснодевству Богородице Марије… Међутим овакво мисионарство очигледно неће бити проповед Православља, већ ће само учврстити људе у јереси и богохуљењу. Сасвим другачије је проповедао на Атинском Ареопагу св. ап. Павле. Похваливши Грке због њихове побожности, апостол народа се није устручавао да помене за Хелене безумну вест о васкрсењу Христа из мртвих. А када чуше за васкрсење мртвих, једни се ругаху, а други рекоше: Да те чујемо опет о томе. И тако Павле отиде из њихове средине (д. ап. 17,32-33).

Позитивни садржај хришћанске побожности не може зависити од тога пред каквим слушаоцима говори проповедник – пред паганима, биолозима-еволуционистима или акушерима-гинеколозима. Чак и мала ревизија може довести до великих догматских искривљавања.

Слободно прекрајање Шестоднева доводи до промене смисла целог стварања света – питања повезаних са Адамом, његовим грехопадом, његовим искупљењем крвљу Исуса Христа. Отац Андреј покушава да прикаже као апсурд “догмат” који нико не предлаже “о тачном броју часова стварања света”. Али он иза свог подсмеха не примећује да се уопште не ради о томе, већ о стварима много озбиљнијим. Тако би се, на пример, у Символу вере могло наругати “сувишним” речима: “У време Понтија Пилата”. Рекло би се, какав значај за нашу веру има име јудејског прокуратора под којим је крвљу Богочовека био склопљен Нови Завет? Не треба ли, исмејавши тај “недогматски” уметак у вероучитељни текст, направити нову редакцију никејско-цариградског Символа?

Међутим, сваком православном хришћанину мора бити јасно да је помињање у Символу вере Пилата конкретна историјска веза, и то не произвољна и неважна, већ у потпуности одређена. То пише и у Катехизису: “Због чега је речено да је Исус Христос разапет у време Понтија Пилата?” – “Да би се означило време када је разапет”. Али исти такви мотиви – веродостојности и историјске везе – захтевају јасно одређено време Адамовог живота, пошто ми верујемо не у некаквог ‘Адама уопште”, већ у библијског. Ту нема никаквог разлога за збијање шала.

Тема о еволуцији очигледно оцу Андреју не полази за руком. О другим питањима он пише убедљивије и тачније. Навешћемо карактеристичан пример размишљања о. ђакона. “Тема сарадње Бога и творевине јавља се у Библији још много пре него што се у њој јасно проговори о настанку човека” (24).

На неофита који ниједном у животу није држао Библију у рукама, ова фраза може оставити снажан утисак, нарочито ако се томе дода да само Стари Завет има 1282 странице црквенословенског текста. Али било који човек који отвори прву главу прве библијске књиге, одмах ће приметити да већ 26. стих Књиге Постања прича о Адамовом стварању. Преостаје још да схватимо фразу о. Андреја тако да израз “још много пре Адама” значи “за непуних шест дана”. Ни на којем језику и ни у којем преводу овај текст се не може прочитати на други начин.

Отац Андреј покушава да објасни шта има у виду: “Различити периоди у историји постања почињу од позива Божијег на самосталност земље” (24). Није јасно зашто употребљава потпуно нетрадиционалну реч “периоди” уместо општеприхваћених “дана”.

Даље, о. Андреј покушава да докаже постојање еволуције на Земљи, ослањајући се на мишљење Светих Отаца. Св. Василије Велики:”… земља се одједном (тј. изненада, а не у процесу дуготрајног времена! – К. Б.) приближава времену рађања…” Бл. Августин: “Бог је све створио одједном”. Није нам јасно чему се треба више чудити – томе како сви свети сагласно не дозвољавају еволуционистичко тумачење Библије, или томе што то упорно еволуционисти не примећују.

После овога сасвим чудно звучи следећа фраза: “Али у Православљу нема ни текстуалног, ни доктринарног разлога за одбацивање еволуционизма” (24).

Карактеристично је за све еволуционисте да када изгубе наду да ће наћи подршку за своја мишљења код Светих Отаца, без колебања покушавају да пронађу ауторитете међу професорима. То је далеко једноставније извести. Низ имена наводи у својем чланку ђакон Андреј Курајев, али његов став од тога не постаје убедљивији и тачнији. Пре би се рекло да је обрнуто.

Најнеутралнија богословска позиција коју цитира о. Андреј јесте мишљење професора А. И. Осипова: “Принципијелно су могуће и креационистичка, и еволуциона хипотеза”. Нажалост, сложити се с једним таквим помирљивим компромисом могуће је само дотле док из тог семена не израсте анчар[2]. Исказ: “Принципијелно је могућа и хипотеза да је библијски Адам постојао, и хипотеза да га није било” – звучи већ заиста “непринципијелно”. Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

Зато се једна мисао о. Андреја Курајева може сматрати тачном и због тога жалосном: “Спокојан однос према еволуционизму јесте традиција православног академског богословља”. Отац ђакон тачно запажа један од плодова апостасије 20. века. Али, хвала Богу, ова позиција не одражава мишљење целе Цркве. Нису сви архијереји такви модернисти као архиепископ Михаил (Мудјугин) којег помиње о. Андреј; нису сви свештеници такви либерали, као протојереј Василиј Зењковски. Лично општење аутора ових редова са старцима и монасима СветоТројицке Сергијеве лавре, ПсковоПечерског манастира и с другим благочастивим хришћанима омогућава да се потврди неуништивост светоотачког наслеђа у нашој Цркви. Иста та жива нит која нас спаја с древним оцима осећа се и у књигама јеромонаха Серафима Роуза. Отац Андреј и сам признаје: “Што се тиче става о. Серафима Роуза не могу да кажем да је он погрешан”. Истина, он нажалост, одмах наставља своју мисао, мењајући њен садржај: “Једноставно то није једини став којег има право да се придржава православни верник” (24). Али антиеволуционистички радови о. Серафима Роуза не садрже алтернативно богословско размишљање о општим питањима, већ разобличавају јерес.

При томе карактер јереси еволуционизма је такав да не допушта узајамно мешање с Православљем.

У 4. веку постојали су јеретици аријанци, али су постојали и познати јеретици полуаријанци. Јерес првих је осудила Црква на Првом васељенском сабору, а јерес других на Другом васељенском сабору (као Македонијево омиусијско и духоборачко учење). Свтимо се да су аријанци учили о Сину Божијем да није једносуштан Оцу; полуаријанци су учили да је сличносуштан Оцу; али оба мишљења је одбацило католичанско Православље, које је учило да је Син једносуштан Оцу небеском[3]. На исти начин, нема никакве везе с Православљем ни Дарвинов “чисти” еволуционизам, ни “телеолошки” еволуционизам Тејара де Шардена. Чисти безбожни еволуционизам, по типу дарвинистичког, у потпуности се може изједначити с аријанством које потпуно лишава Христа Божанског достојанства. “Телеолошки” еволуционизам, по типу Шарденовом, неуморно понавља да се целокупни развој васионе који је трајао многе милијарде година, укључујући појаву живота и човека, одвијао “по вољи Божијој”, а при томе он намеће Богу ради стварања света механизам који су измислили људи – еволуцију. Зато се “телеолошки” еволуционизам у потпуности може упоредити с полуаријанством које је хтело да у Христу види посредујуће биће слично божанству. Али Православље одбацује та богословска лажна учења како у односу на Христа, тако и у односу на стварање. Католичанска Црква садржи учење о једносуштности лица у Светој Тројици и учење о стварању света Богом за шест библијских дана, без икаквих еволуционистичких порицања или наметљивих нових тумачења.

Зато еволуционистичку “традицију православног академског богословља” које истиче о. Андреј Курајев, не треба истицати, већ искорењивати. Какве још све јеретичке “традиције” неће настати у нашој Цркви, ако сваку од њих будемо тако штитили и неговали!

Узалуд се о. Андреј латио да одбрани еволуционизам у Православљу путем нетрадиционалног читања библијског текста. Зашто, на пример, уместо израза “рајски врт” – како буквално стоји у јеврејском оригиналу Светог Писма – о. ђакон пише да би га “пре требало превести речју ‘повртњак’”? Ма колико ова верзија тумачења била прихватљива с тачке гледишта лингвистике, ова мисао је толико екстравагантна да не може приближити читаоца традиционалном црквеном схватању. Оваква размишљања у стању су само да разоткрију оштроумност аутора, али никакве везе немају са истинским садржајем Светог Писма.

 

 

Отац Андреј пише: “Одлазак животиња није смрт, већ је нешто слично одласку човека. Ако кажемо ‘Сократова смрт’, немамо право да ту реч примењујемо у исказу ‘смрт пса’… Животиње су ишчезавале из бића, завршавале су са постојањем у свету пре човека. Али то није смрт” (24).

Мисао о. ђакона, иако је пантеистичка и дира срце (ко ће се усудити да упореди смрт Сократа и смрт пса?), ипак је неодржива, пошто и по нормама руског, и по нормама старојеврејског језика ми не само да “имамо право”, него смо и дужни и за Сократа и за пса да користимо ипак једну исту реч “смрт”. Наравно, о псу обично говоримо да је он “угинуо”, а о праведнику да је “уснуо у Богу”. Али не просуђујући о даљој судбини пацијента, и лекар и ветеринар приликом леталног исхода констатују: “Смрт је наступила од …”

Слични аргументи у одбрану еволуционизма и ради побијања учења Цркве да Бог није створио смрт, изгледају пре комично, него убедљиво. Али нимало није комичан повод ради којег излаже о. Андреј своју аргументацију. Тај повод о. Андреј Курајев схвата као догматски и вероучитељски значајан. Он тачно пише: “Веза греха и смрти се догматски (тј. вероучитељски значајно) успоставља речима апостола Павла”, и даље наводи речи из Посланице Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим.5,12).

Зар нису јасне апостолске речи грех уђе у свет?. Зар после ових речи побожни хришћанин хоће да предлаже разматрање фантазмагорија “пред-људског” и “ван-едемског” света? Колико год то било чудно, о. А. Курајев управо је ради ове богословске спекулације написао свој чланак. Он управо то и тврди: “Неприхватљивост у богословском смислу идеје еволуције за православно мишљење може бити доказана само у случају ако буде разјашњено: на који начин претпоставка о смењивости поколења животиња у свету пред-људском и ван-едемском може нанети штету…” (24). Прекинућемо на кратко овај цитат.

Отац Андреј би овде требало да још једном прочита Павлов стих о томе на који начин је грех ушао у свет и до чега је то довело. Ако је то мало, може се обратити тумачењу овога стиха од стране бл. Теофилакта: “Грех и смрт ушли су у свет кроз једног човека Адама” (39). Светоотачка мисао никако не допушта постојање смрти у свету пре Адамовог греха, чак и изван граница едемског “повртњака”… Узгред, рајски врт Бог није насадио после стварања Адама, већ три дана пре тога. Према тумачењу преп. Јефрема Сиријског “Бог је насадио рај у трећи дан и то се објашњава речима: И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета, лепа за гледање и добра за јело. А да би показао да се ту приповеда управо о рају, додаје се: и дрво живота посред раја, и дрво знања добра и зла (Пост. 2,9)” (15,с. 231).

Дакле, завршимо фразу о. Андреја:”… може нанети штету свесности учешћа хришћанина у спасоносним црквеним тајнама” (24). “Свесност учешћа” у тајнама с тим овде нема никакве везе. Деца и болесници могу да учествују у црквеним тајнама не сасвим “свесно”, али ипак благодатно и спасоносно. С друге стране, јеретици и секташи могу сасвим “свесно” да учествују у својим крштењима и ломљењима хлеба, али као што је познато, не даје свака таква “свесност” спасоносну благодат.

Питање треба поставити другачије: Постоји ли у овом или оном учењу супротност традиционалном светоотачком схватању догмата или не? Ако постоји, онда је то јерес. Ако не, онда је то “приватно богословско мишљење”. Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима. Зато је еволуционизам јерес. И не треба, чак ни ради “мисионарских” циљева покушавати нудити оригинална тумачења познатих догматских тврдњи да би се оправдало антицрквено учење.

Отац Андреј поставља у свом чланку два питања. Прво – приликом порицања еволуционистичког тумачења Библије – “Шта је то заправо неприхватљиво што у њему видим?” Наш одговор оцу Андреју гласи: потпуна супротност једнодушном схватању Светих Отаца.

Друго питање: “Шта је то што је управо штетно спасењу људи у мишљењу које осуђујем?” Наш одговор: Постојање догматског искривљавања православног погледа на свет, или, другим речима, јерес. Не постоји ништа што више штети спасењу људи.

 

 

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

1. Треба истаћи да је други ауторитет на који се позива о. Андреј осуђен на Петом васељенском сабору – прим. ур.
2. Отровно дрво – прим. прев.
3. Надамо се да наше поређење јереси аријанства и еволуционизма нико неће погрешно схватити. Ради се, разуме се, не о истоветности и сличности Сина Божијег творевини, већ о томе да Православље тврди против аријанаца – једнако божанство Сина и Оца, а против еволуциониста – непосредно и без икакве еволуције – креационистичко стварање света по Божанској Речи: Јер Он рече и постаде, Он нареди и откри се.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ КОНСТАНТИН БУФЕЈЕВ

ЈЕРЕС ЕВОЛУЦИОНИ

Super je objasnjeno!!!

"У чланку “Може ли православни верник да буде еволуциониста?” он пише: “Да, у хришћанству се дешавају тренуци неопходног ‘жртвовања интелекта’. Али ова жртва мора бити принесена догмату о тројичности Јединог Бога, а не ‘догмату’ о тачном броју часова стварања света” (24). Тема је прилично озбиљна, а стил је сувише шаљив. Изгледа да се питање не решава, а неки желе да га избегну. Еволуционизам, нажалост, не насрће на измишљене и смешне “догмате”, већ на саме темеље хришћанства, и зато представља праву правцату јерес.

......

Слободно прекрајање Шестоднева доводи до промене смисла целог стварања света – питања повезаних са Адамом, његовим грехопадом, његовим искупљењем крвљу Исуса Христа. Отац Андреј покушава да прикаже као апсурд “догмат” који нико не предлаже “о тачном броју часова стварања света”. Али он иза свог подсмеха не примећује да се уопште не ради о томе, већ о стварима много озбиљнијим

.......

Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

.......

 “Веза греха и смрти се догматски (тј. вероучитељски значајно) успоставља речима апостола Павла”, и даље наводи речи из Посланице Римљанима: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Рим.5,12).

......

Постоји ли у овом или оном учењу супротност традиционалном светоотачком схватању догмата или не? Ако постоји, онда је то јерес. Ако не, онда је то “приватно богословско мишљење”. Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима."

........

Sve je jasno!

[Aquilius Cratus]

Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима."

 

Ma sta mi naprica. Mora da je i sveti Atanasije Veliki bio jeretik i "privatni bogoslov" kad je pisao svoje najznacajnije delo "O ovaplocenju Logosa"..

 

For transgression of the commandment was turning them back to their natural state, so that just as they have had their being out of nothing, so also, as might be expected, they might look for corruption into nothing in the course of time. For if, out of a former normal state of non-existence, they were called into being by the Presence and loving-kindness of the Word, it followed naturally that when men were bereft of the knowledge of God and were turned back to what was not (for what is evil is not, but what is good is), they should, since they derive their being from God who IS, be everlastingly bereft even of being; in other words, that they should be disintegrated and abide in death and corruption. For man is by nature mortal, inasmuch as he is made out of what is not; but by reason of his likeness to Him that is (and if he still preserved this likeness by keeping Him in his knowledge) he would stay his natural corruption, and remain incorrupt; as Wisdom says: “The taking heed to His laws is the assurance of immortality;” but being incorrupt, he would live henceforth as God, to which I suppose the divine Scripture refers, when it says: “I have said ye are gods, and ye are all sons of the most Highest; but ye die like men, and fall as one of the princes.”

 

 

Suma sumarum sv Atanasije Veliki ne ostavlja drugu opciju po pitanju pada osim one koja jeste kompatibilna sa evolucionim shvatanjem prirode.

[grigorije22]

Mozda je smrtnost postojala van Edena ali prota Bufejev kaze da Sveto pismo ne dozvoljava cak ni takvu mogucnost.

[Nina 777]

Ma sta mi naprica. Mora da je i sveti Atanasije Veliki bio jeretik i "privatni bogoslov" kad je pisao svoje najznacajnije delo "O ovaplocenju Logosa"..

 

Suma sumarum sv Atanasije Veliki ne ostavlja drugu opciju po pitanju pada osim one koja jeste kompatibilna sa evolucionim shvatanjem prirode.

 

Ovo sto Atanasije Veliki pise uopste ne porice konkretnog Adama,niti da je smrt bila u svetu pre Adamovog greha,samo govori o tome da je nemoguc zivot bez Boga,jer bez Boga sve odlazi u smrt i nistavilo,odakle je poteklo.A po TE Bog je tako stvorio svet da je gledao toliko umiranje dok ne nastadose gorile,pa ljudi.I ajde sad reci,kada vidis da je na putu pregazen pas,kako se osecas?Verovatno ti je zao.I Bog znaci nije bio ni toliko milosrdan,a ni inteligentan,pa je od starta dozvolio toliko umiranje,agresiju,prozdiranje zivih bica jednih od drugih,iako jos ne bese prilika za greh.I tamo si negde dao objasnjenje kako je trebao Adam da prinese tvorevinu Bogu,jer on ima slobodu,...pa i da je tako,zar bi Bog sve to osmislio na ovako tragican nacin.

Veruj kako zelis,ali se Sveti Atanasije ne uklapa u TE,naravno da je tvorevina pre Adama bila u zagraljaju Bozijem(samo takav moze biti Bog koji je Ljubav),a potom ju je darovao Adamu,a poklon se nazad ne trazi,nego postoji odgovornost,koju je Adam prokockao,ali je Novi Adam,Gospod Isus Hristos iskupiteljskim cinom dao sansu Adamovom potomsvu kao i svoj drugoj tvorevini/znamo da Svetitelji pripitomljuju najagrsesivnije zivotinje,i vracaju ih makar u nagovestaju u stanje pre pada

Ali sve je to jos neozbiljno dok se vrti po forumima,blogovima,knjizicama,...eto ti si teolog,ako sam dobro shvatila,ako postanes svestenik,pocni da pricas(a i svi drugi zagovornici TE,koji imaju tu mogucnost) na sav glas o TE,naglasavaj da konkretni Adam i Eva i prica o vrtu je alegorija,kao i da je smrt milionima godina pre ljudske rase harala svetom,pa cemo sacekati reakcije i posledice.

Kada su Nestorije i jos neki svestenici krenuli javno,vernom narodu da pricaju kako je Presveta Marija samo Hristorodica,sazvao se sabor i stvorio dogmat.Neka zazivi i ova prica,pa da vidimo kako ce da se resi stvar.Vladika Ignjatije je otvoren za TE(iz onog videa sto si postavio),a u sledecem videu prica kako je Adam uzrocnik smrti sve tvari,...dok se tako govori(nedosledno),ova prica o TE jos i moze da se provlaci,ali ne i da zivi u zivoj Crkvi.

[CecaV]

Super je objasnjeno!!!

.......

Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

.......

Постоји ли у овом или оном учењу супротност традиционалном светоотачком схватању догмата или не? Ако постоји, онда је то јерес. Ако не, онда је то “приватно богословско мишљење”. Еволуционизам непосредно противречи речима ап. Павла и Светим Оцима."

........

Sve je jasno!

 

Mora da je lepo živeti u iskrivljenoj realnosti koju sama još više kriviš.           Sve mi se čini da naučnici neće biti ti koji će te uveriti da je T.Evolucije fakat,  isto kao mnogi drugi prirodni zakoni.    Oni koji će te uveriti su drugi pravoslavci, bili oni naučnici ili ne. 

[drvce]

Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

Misaona ledina, moracu ovo cesce da koristim u recenicama.

...

 

 

“Телеолошки” еволуционизам, по типу Шарденовом, неуморно понавља да се целокупни развој васионе који је трајао многе милијарде година, укључујући појаву живота и човека, одвијао “по вољи Божијој”, а при томе он намеће Богу ради стварања света механизам који су измислили људи – еволуцију.

Misaona ledina! Osecao sam da ce brzo da se pruzi prilika!

Btw, nisu izmislili ljudi nego onaj mason DarvῙn sto su ga za to platili!

[Млађони]

“Да, у хришћанству се дешавају тренуци неопходног ‘жртвовања интелекта’.

 

Drugim recima oce da kaze sledece... evolucija deluje logicno, ima dokaaza.. i intelektualno gledano deluje tacno - ali mi trebamo da zrtvujemo intelekt jer to gospod trazi od nas?

 

uzas...

 

Научне хипотезе као спокојне овчице могу да пасу на нашој мисаоној ливади, али само дотле док не приметимо да испод коже једне овце по имену Еволуција извирује сива њушка вука који је спреман да прождере Адама.

 

 

 

Jedino sto ovaj gospodin prozdire sa ovom pricom je ljudski razum. Kaze nam - budite glupi jer to bog oce od vas. Idite u nerazumlje i iracionalnost - jer je to neophodna zrtva za pravoslavlje?

Ha! Zanimljivo. 

 

Pa daj onda odmah lepo da odem od te crkve u kojoj treba da se odricem logike i razuma, i da odbacam logicne i razumne stvari zato sto mi neko tvrdi (nedokazano) da su one u nekom sukobu sa verom - iako nisu. 

 

http://youtu.be/R370YkYhV0w

[Nina 777]

Mora da je lepo živeti u iskrivljenoj realnosti koju sama još više kriviš.           Sve mi se čini da naučnici neće biti ti koji će te uveriti da je T.Evolucije fakat,  isto kao mnogi drugi prirodni zakoni.    Oni koji će te uveriti su drugi pravoslavci, bili oni naučnici ili ne. 

Znas kako,lepo je ziveti u Istini,za mnoge je to kriva realnost.Svako meri svojim merilima,ali ni ja drugima ne stavljam sopsvena merila.Da, nije me niko uspeo ubediti,a prema mnogim “naucnim dogmama” sam skepticna,ali su se po ovom pitanju izjasnili ljudi kao sto je Sveti Nikolaj ,Sveti Jovan Sangajski,Sv.Serafim Rouz,I malo li je.Da je moja mera sa njihovom uskladjena pa I da se ispostavi neispravnom,meni vise nego dobro i sretno.Kada shvatis da zivot nije posve logican,I da je Hristos izbor I kada mu se “istina” suprotstavlja,onda znas da si na Putu.Tako bar kod mene stoje stvari.

[Aquilius Cratus]

Ovo sto Atanasije Veliki pise uopste ne porice konkretnog Adama,niti da je smrt bila u svetu pre Adamovog greha,samo govori o tome da je nemoguc zivot bez Boga,jer bez Boga sve odlazi u smrt i nistavilo,odakle je poteklo.A po TE Bog je tako stvorio svet da je gledao toliko umiranje dok ne nastadose gorile,pa ljudi.I ajde sad reci,kada vidis da je na putu pregazen pas,kako se osecas?Verovatno ti je zao.I Bog znaci nije bio ni toliko milosrdan,a ni inteligentan,pa je od starta dozvolio toliko umiranje,agresiju,prozdiranje zivih bica jednih od drugih,iako jos ne bese prilika za greh.I tamo si negde dao objasnjenje kako je trebao Adam da prinese tvorevinu Bogu,jer on ima slobodu,...pa i da je tako,zar bi Bog sve to osmislio na ovako tragican nacin.

Hau jes nou! Moze ali kad bi se zezali.

Boldovao sam kljucni deo ali ti si nemerno to preskocila jos "karikiras" kako uopte ne kaze to. Dakle sustina je

 

For transgression of the commandment was turning them back to their natural state

Dakle padom su se vratili u svoje prirodno stanje. Obrati paznju na rec vratili. Dakle PRE sagresenja su bili u palom stanju odnosno u istom onom u kome smo mi danas? Kako to i kakav je onda to pad. Pa bas u skladu sa hristologijom a medju ostalom i sa TE konceptom. Adam je imao zadatak da prinese svet u besmrtnost. On sam jeste bio prozet nestvorenim bozanskim energijama i da nije sagresio to bi se prenelo na celu prirodu. Ali posto je sagresio Bog je od njega odstupio i vratio se u svoje palo stanje, stanje u kome smo danas. To je ono turning them back.

 

Veruj kako zelis,ali se Sveti Atanasije ne uklapa u TE,naravno da je tvorevina pre Adama bila u zagraljaju Bozijem(samo takav moze biti Bog koji je Ljubav),a potom ju je darovao Adamu,a poklon se nazad ne trazi,nego postoji odgovornost,koju je Adam prokockao,ali je Novi Adam,Gospod Isus Hristos iskupiteljskim cinom dao sansu Adamovom potomsvu kao i svoj drugoj tvorevini/znamo da Svetitelji pripitomljuju najagrsesivnije zivotinje,i vracaju ih makar u nagovestaju u stanje pre pada

Ovo sto ti iznosis nikako ne moze biti ucenje koje je opravdano dogmatikom. To je platonizam koji se uvukao u Crkvu i veoma se grcevito drzi jos uvek. Nije tvorevina mogla biti u zagrljaju Bozijem pre pada zato sto to direktno obesmisljava Adamovu ulogu kao prvosvestenika. Adam kao prvosvestenik je glasnogovornik tvorevine. On govori u ime celog kosmosa hoce li kosmos u zajednicu sa Bogom ili nece. Dakle da bi bilo istinske zajednice Boga i tvorevine ne sme biti zajednice tvorevine i Boga pre nego sto Adam kaze DA ili NE. Posto je Adam rekao NE smrt i dalje postoji u tvorevini. Tako da Adam i dalje ostaje odgovoran za smrt.

Tako da da ucenje sv Atanasija Velikog se potpuno poklapa sa onim sto o prirodi govori TE.

 

Ali sve je to jos neozbiljno dok se vrti po forumima,blogovima,knjizicama,...

Ako je zaista tako zar nije iluzorno da toliko energije i vremena ulazes u neozbiljne stvari?! Manje vise svi postovi na forumu su ti na tu temu.

 

eto ti si teolog,ako sam dobro shvatila,

Odlicno zapazas.

 

 

ako postanes svestenik,pocni da pricas(a i svi drugi zagovornici TE,koji imaju tu mogucnost) na sav glas o TE,naglasavaj da konkretni Adam i Eva i prica o vrtu je alegorija,kao i da je smrt milionima godina pre ljudske rase harala svetom,pa cemo sacekati reakcije i posledice.

Bez obzira sto nisam teolog niti svestenik pricam ja to vec aktivno ima vise od 4 godine. A kad pogledam cinjenicu da je ovo pre 4 godine bio cisto kreacionisticki forum i da smo uspeli obrnemo situaciju mogu reci da je moja iluminatska misija vise nego uspesna. :D

 

Kada su Nestorije i jos neki svestenici krenuli javno,vernom narodu da pricaju kako je Presveta Marija samo Hristorodica,sazvao se sabor i stvorio dogmat.Neka zazivi i ova prica,pa da vidimo kako ce da se resi stvar.Vladika Ignjatije je otvoren za TE(iz onog videa sto si postavio),a u sledecem videu prica kako je Adam uzrocnik smrti sve tvari,...dok se tako govori(nedosledno),ova prica o TE jos i moze da se provlaci,ali ne i da zivi u zivoj Crkvi.

Nije on protivrecan niti ista tome slicno nego ti ne razumes dovoljno temeljno dogmatiku koju on izlaze. Adam je odgovoran za smrt u tvorevini bez obzira da li je pre pada bilo smrti ili ne. Zasto? Pa zato sto je na njemu bilo da on prinese ostatak tvorevine u zajednicu sa Bogom. Posto je to odbio tvorevinu prozima smrt. Isto kao sto je lekar odgovoran za smrt pacijenta bez obzira da li ga je namerno zarazio necim ili je namerno odbio da ga leci.

[Tumaralo.]

Inace ako uzmemo da je mikroevolucija argument za (makro) evoluciju zar to nije indukcija?

[Istochnik]

Kada shvatis da zivot nije posve logican,I da je Hristos izbor I kada mu se “istina” suprotstavlja,onda znas da si na Putu.Tako bar kod mene stoje stvari.

Odlicno receno. Logika je samo plitka ljudska izmisljotina, a nauka je samo nasa percepcija. Bez Hrista je sve percepcija i izgubljeni smo u mraku, zato je Gospod rekao ''Ja sam put i istina i život ''.

 

Верујем да нема ничег лепшег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, одважнијег ни савршенијег од Христа, и не само што нема, већ са свесрдном љубављу говорим себи да и не може бити. Штавише, кад би ми неко доказао да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, пре бих се определио да останем са Христом неголи са истином.

 

- Фјодор Михаилович Достојевски: Писмо Наталији Дмитријевној Фонвизиној