Покајање је величанствено осећање

[Guest]

5. Примјери из Старог Завјета

 

Два су велика гријеха која је починио Давид, блуд и убиство; међутим, кроз плач и искрено покајање добио је опроштај и повратио своје пророчке дарове. Слично томе, цар Манасија не само да је убио многе пророке и посијекао Исаију на пола, већ се окренуо идолопоклонству разгњевивши Бога и би одведен у заточеништво у Вавилон; међутим, горко плакавши због свега овога не само да му је било опроштено, већ је повратио и своје царство. Слично се десило и сину Манасијином. Његов други син Амон, међутим, зато што је починио гријехе и што је био презрив према Богу, је рекао: "Мој отац је прекршио закон и гријешио је као млад, али касније се покајао и повратио своје царство, и због тога му је Бог дозволио биједну смрт зато што је таква безбожност била неподношљива." Хајде да размислимо, шта бисмо још могли претрпјети ако бисмо гријешили са сличним изговорима.

[Guest]

6. Покајање, чин Божије милости

 

Ко год гријеши, дужан је да препозна гријех и да се покаје јер је то исправно, како би брзо нашао своје исцјељење. Бог је милостив и не жели ништа друго осим промјене наше погрешне одлуке; и онда је покајање добро, зато што не дозвољава гријеху да се укоријени, и мало помало постане навика која може довести до пропасти грешника. Бог нам налаже: "Брзо се вратите к Мени и брзо ћете добити исцјељење. Ваши су гријеси, Моја су исцјељења. Ваша су зла, Моји су лијекови. Једино од вас тражим покајање, и одмах ћу исцијелити ваше ране."

 

Два су велика дара која човјек прима од Бога. Један је, онда када човјек умре и његово тијело се распадне, он ће поново васкрснути и постати из смртног бесмртан. Други је, онда када човјек гријеши, он се сматра вриједан опроштаја. Демони (пали анђели), међутим, чак и ако се покају, не сматрају се вриједним опроштаја. Ово је мишљење неких великих отаца. Насупрот томе, међутим, Божија част и љубав према човјеку је огромна.

[Guest]

7. Покајање у древној грчкој традицији

 

Дивим се списима многих древних Грка (пагана) која читам и у њима видим много мудрих поука која узвисују покајање. Они, на примјер, кажу да када човјек чини добра дјела он је ближи Богу и саображава се са Њим. Када, међутим, човјек чини зла дјела, он се удаљава од Бога и приближава демонима и постаје непријатељ Бога. Заиста, грчки филозоф Салустиос говори о покајању као да је био хришћанин. Остављам многе друге и само ћу навести Питагору који пише пријатељу који је постао отпадник и перверзњак: "Ако промијениш своју свијест, радујем се, али ако не, онда си мртав за мене!"

[Guest]

8. Недостатак покајања и његове катастрофалне посљедице

 

Сваки грешник који се не покаје, рађа се у стању немогућности покајања, што значи да је напуштен од Бога и коначно да постаје насљедник вјечнога проклетства. Такође, сваки очајни грешник који мисли да када остари и када се приближи вријеме његове смрти да ће се онда покајати и напустити своја зла дјела, увелико се вара. Разлог за ово јесте да болести и страсти другачије дјелују, оне потамњују човјеково просвјетљење као што облаци потамњују Сунце, и отклањају способност њиховог покајања. Такво покајање је демонска и сатанска замисао и није повезана са слободом, јер да се не разболи човјек се неће ни покајати. Овакав човјек личи на старог прељубника који, остаривши, не може да чини прељубу и стога мисли да је слободан од овог свог гријеха. Он такође подсјећа на грамзиве, похлепне и немилосрдне особе, које током свог живота не дају милостињу, али када осјете да им се смрт ближи онда покушавају да раздијеле своје богатство. Оваква дјела нису прихватљива Богу, који зна помисли људи. Човјек види споља, али Бог зна мисли људи и сваком суди на основу њиховог владања и слободног руковођења. Чујем плакао, не зато што се покајао након што је продао своје првородство, већ зато што није добио благослов од свог оца. Стога он каже: "Близу су жалосни дани оца мог, тада ћу убити Јакова брата свог" (1 Мој. 27:41). Сваки грешник треба да зна да је вријеме његове смрти непредвидиво и да, уколико умре у гријеху непокајан, након смрти нема покајања.

[Guest]

9. Ефикасност и неопходност покајања

 

Како бисмо разумјели моћ покајања довољно би било споменути сљедећа два случаја:

 

Први случај је онај када се апостол Петар у својој проповиједи обраћа онима који су разапели Христа. Он почиње овако: "Исус кога ви распесте..." (Дјела 2:36) и онда их опомиње да се покају и да се крсте и приме Духа Светога (Дјела 2:38). Ох, како је велика моћ покајања! Она може сачувати и посветити чак и оне који су разапели Христа.

 

Други примјер је овај: св. Амфилохије Иконијски приповиједа причу да је неки демон, по имену Зерефер, дошао игуману који је имао дар прозорљивости, рекавши му да је ђаво и да жели да тражи опрост од Бога. Бог није открио игуману да је он заиста био ђаво, зато што је желио да покаже како је велика моћ покајања. Игуман, мислећи да је пред њим човјек који му се исповиједио да је грешан и зао због своје понизности, молио се Богу да му опрости. Онда је Бог открио игуману да је он заиста ђаво а не човјек, увјеривши га да ће му опростити под одређеним условима: уколико непомично буде стајао да одређеном мјесту три године и понављао 100 пута свакога дана и ноћи "Боже, смилуј се на мене грешног," и затим "О Боже, смилуј се на мене за сва давна зла дјела", а потом "О Боже, спаси ме помраченог." Када је ђаво чуо ово од игумана праснуо је у смијех говорећи: "Да сам хтио себе звати грешним и помраченим урадио бих то на почетку и био бих спасен. Али сада када ми се увелико диве, и када сви дрхте преда мном ја узимам колико ми припада и свакако то нећу учинити." Ово је проклетник рекао вичући од радости, након чега је нестао.

 

Духовно чедо: Заиста, тајна покајања је заиста велика и друго је крштење.


Епископ Теофил Кампанијски

Превод са енглеског Драгана П.

24 септембар 2013 год

http://www.johnsanidopoulos.com/2013/04/repentance-fourth-mystery.html ;

 

Манастир Лепавина

[Guest]

О ПОКАЈАЊУ

• 
• 

        

 

 

 

Господ, Који је сишао из Очевог наручја и за нас постао пут спасења, Својим блаженим и божанственим гласом учи нас покајању, говорећи: Нисам дошао да зовем праведнике но Грешнике на покајање (Мт.9; 13) и Не требају здрави лекара него болесни (Лк. 5; 31). Кад бих ти ја то рекао, могао би и да ме не послушаш. Међутим, ако то говори Сам Господ, зашто онда то запостављаш, и биваш немаран према свом животу?

 

Ако си свестан да се у твојој унутрашњости налази рана дела и помисли, зашто си немаран према својим скривеним ранама? Зашто се плашиш Лекара? Он није суров и немилосрдан, и састрадава са тобом. Он не користи нити гвожђе, нити јаке лекове, нити спаљивање (рана); Он исцељује једино речју. Ако хоћеш да Му приступиш, Он је преиспуњен добротом и милосрђем. Он је ради тебе дошао из Очевог наручја. Због тебе се оваплотио, да би Му ти без страха приступао. Због тебе је постао човек, да би исцелио твоје тешке ране. Он те с великом љубављу и са сваком благошћу призва к Себи.

 

 

         Приступи, грешниче, и исцели се без напора. Збаци са себе бреме грехова, принеси молитву и покваси сузама загнојену рану. Наиме, овај небески Лекар, будући да је благ, сузама и уздасима исцељује ране. Приступи, грешниче, добром Лекару, и принеси му сузе које су најбољи лек, јер је и небеском Лекару угодно да свако самога себе исцељује и спасава сопственим сузама. За дејствовање овог лека није потребно дуго време: он није такав да постепено затвара рану, него те одмах исцељује. Лекар очекује да види твоје сузе. Приступи, не плаши се. Покажи Му рану, а истовремено покажи и лек - сузе и уздахе.

 

 

         Ево, отворене су двери покајања. Потруди се, грешниче, да уђеш, пре него што се затворе. Он не даје времена твом немару: ни саме двери, када виде да си немаран, неће чекати да прође твоја небрига. Зашто ненавидиш сопствени живот, грешниче? Шта је вредније од твоје душе,човече? Ти си је, грешниче, запоставио. Ти не знаш, љубљени, у који ће час небески Лекар заповедити да се затворе двери Његовог исцелења. Приступи, молим те, и потруди се да се исцелиш. Он жели да твојим покајањем обрадује небеске војске. Сунце је већ достигло вечерњи час, и само због тебе оклева, како би и ти дошао у обитељ.

 

 

         Хоћеш ли дуго трпети свог нечистог непријатеља, бестидно извршавајући његову вољу? Он жели да те баци у огањ. Ето о чему се он брине! Ето шта је његов дар онима, који га љубе! Он свагда војује са свим људима, нападајући их рђавим и нечистим жељама, и он, нечисти, оне што му се покоре доводи до очајања, чини да буду каменосрдни и да им пресуше сузе, како грешник не би досегао скрушеност. Свим силама бежи од њега, човече! Потхрањуј ненавист и мрскост према ономе, што је њему угодно. Прогони злобнога ненавишћу и бежи од лукавога, јер је он човекоубица од почетка и до краја (Јн. 8; 44). Бежи од њега, човече, да те не би погубио.

 

 

         Послушај, љубљени, блажени глас, који ти свакодневно говори: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се, јер сам Ја безмолван, кротак, милостив и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. П; 28-29). Он ти благовести спокојство и из дана у дан обећава живот. Приступи, не плаши се. Владика је благ, и ништа Му није потребно, Он не захтева обвезницу за све грехове. Он је уточиште од свакога зла; исцељује ране и, будући благ, изобилно дарује живот. С радошћу прихвата оне, који падају пред Њега, јер је Он велики Бог и прозире све наше помисли и, ако Му неко приступа због исцелења, види срце и сву његову усрдност. Када онај што приступа води непоколебив, благочестив живот, онда Сам благи Бог, по Својој благости, учини да Га одмах нађе онај што за Њим трага: и пре него што човек погледа према Богу, Он му каже: „Овде сам!" И пре него што Му се приближи, Он отвара ризницу пред оним што тражи. Пре него што пролије сузе, Он пред њега излива блага. Пре него што то затражи, Он се мири с њим. Пре него што се помоли, бива удостојен Његове милости, јер то захтева и хоће љубав Божија. Не оклева да саслуша оне који уистину приступају Богу. Не прекорева несрећника који Му је опет приступио: „Зашто си тако дуго служио непријатеља и презирао Мене, Владику?" Владика не испитује колико је времена протекло, и мотри само на покајање, сузе и уздахе онога што Му је приступио, јер Он, као Бог и наш Створитељ поседује предзнање. Истог тренутка опрашта све грехове, све погрешке у мислима и делима, и говоре да му донесу прву одежду и прстен на десну руку, и свим анђелима заповеда да се радују налажењу те душе грешника.

 

 

        

 

 

Блажени смо сви ми, људи; наш Владика је кротак, незлопамтив, благ, великодушан, милосрдан, дуготрпељив и сваки пут опрашта наша сагрешења, само ако ми то желимо. Ево, Он зове, Он дуго трпи, Он нам даје сва Своја блага у овом и тамошњем животу, али само ако ми то хоћемо.

 

 

         Приступите, дакле, и помолићемо се, док је још томе време. Овде, док смо још у овом животу, свагда можемо да умилостивимо Бога. Није нам тешко да задобијемо опроштај, да благовремено покуцамо на врата Његовог милосрђа. Пролићемо сузе, док је још време за прихватање суза, да не бисмо онда, кад одемо у тамошњи век, бескорисно плакали, јер нам тамо сузе ништа не значе.

 

 

         Благи Бог опрашта онолико, колико то ми сами желимо. Овде Он слуша нас, ако Га призовемо; овде опрашта, ако то затражимо; овде брише наша безакоња, ако их признамо. Овде је утеха, тамо испитивање; овде је трпељивост, тамо строгост; овде је слобода, тамо суд; овде је сигурност, тамо тескоба; овде је наслада, тамо мучења; овде је користољубље, тамо казна; овде је смех, тамо плач; овде је хладноћа, тамо погубљење; овде је запостављање, тамо вечни огањ; овде је гиздавост, тамо неуморни (недремани) црв; овде је охолост, тамо понижење; овде је пљачка, тамо шкргут зуба; овде је све преливено златом, тамо је тама и мрак; овде је нерад, а тамо преступи који се никоме не опраштају.

 

 

         Када све то знамо, љубљена браћо, зашто смо немарни према свом животу? Нека наш ум, браћо, не буде овде прикован! Нека нам не буде слатка љубав према земаљском, да наш тамошњи плач не би био горак! Зашто смо немарни, и зашто не желимо да се исцелимо, док је још томе време? Ради малобројних суза, које ћемо пролити за ово кратко време, и ради покајања, Бог опрашта све грехопаде. Плачимо мало овде, да не бисмо тамо плакали у векове векова, у најкрајњој тами. Признајмо своја сагрешења овде, да не бисмо тамо били бачени у неугасиви огањ.

 

 

 

Манастир Клисина

[JESSY]

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин је пред, као и увек, пуном салом Коларчеве Задужбине у Београду, беседио на тему „Шта нам данас казује пророк Јона – покајање некад и сад“. Најтоплије вам препоручујемо да са пажњом послушате и ово предавање оца Милоша.

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/13/11/11.11.13_zbor_-_0._milos_vesin_-_sta_nam_kazuje_prorok_jona_-_pokajanje_nekad_i_sad_64kbps_.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest - . . .-]

Фантастични отац Милош!

[Драган Јашић]

Достојан !

[Ignjatije]

 

У емисији "Катедра" доносимо предавање монаха Арсенија (Јовановића) Острошког сабрата на тему "Покајање је величанствено осећање" које је одржао 19. децембра 2013. године у Казнено.поправном заводу у Ваљеву.

Монах Арсеније, сабрат манастира Острог, аутор је књиге „Бог и рокенрол", најчитаније међу штићеницима Казнено- поправног завода Ваљево. Природно, будући писана језиком блиским данашњој омладини и истинита, као скуп дубоко проживљених искустава подударних онима које доводе у затворске ћелије. Недавно је из штампе изашло њено друго, допуњено издање, чијих је неколико примерака о. Арсеније поклонио библиотеци установе приликом јучерашњег изванредног предавања о спасоносном откривању и утврђивању у православној вери, након низа година лутања мрачним стазама порока и духовних заблуда.

Монах Арсеније (Јовановић): Покајање је величанствено осећање

 

[Oglo]

Pokajanje je put,

na kojem neko, jedan, mijenja svoj um, srce, i način života

[JESSY]

У сали Општине Вождовац одржана је и 299. трибина у организацији Храма св. Трифуна са Топчидерског гробља. Гост је био протосинђел Сергије (Палачковић) игуман Манастира св. Вазнесења у Тушимљи код Новог Пазара, који је говорио на тему „Покај се душо ради вечнога живота“.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3/14/04/16.04.14_zbor_-_pokaj_se_duso_radi_vecnoga_zivota_-_protosindjel_sergije_tusimlje_64.mp3

 

[Petar Lozanic]

Браћо у Христу, пажљиво читам текст о овом манастиру који су назвали Тамница и питам се да ли је такво место заиста постојало и да ли је то заправо подвиг који треба поднети ради спасења. Ако је тако, ко ће се онда спасити?

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/Lat_pouka05.htm

 

 

Mnogo sam slušao o jednom uzvišenom i neobičnom podvigu i smirenju onih što žive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se još nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne želeći ničim da rastuži moju nemoćnu dušu, veliki mi dade dozvolu.

Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. pravu zemlju (765) plačućih, video sam zaista (ako nije drsko reći) ono što oko nemarna čoveka ne vide, i uho lakomislenoga ne primi, i na srce lenoga ne dođe (up. 1.Kor.2,9) - dela i reči koji su u stanju da pobede čak i samoga Boga, život i podvige koji smesta izazivaju Božije čovekoljublje.

Među tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noć, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajući noge. San ih snagom prirode žalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukočeno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoć. Neki su stajali na molitvi, vezavši sebi ruke na leđima kao da su osuđenici, smračena pogleda uprtog u zemlju, smatrajući se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kažu štogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu.

Veoma mučeni svojim tužnim mislima i grižom savesti, ne nalazeći ni kako ili odakle da počnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim očajanjem, samo zbunjenu dušu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreći i pepelu, sakrivajući lice među kolena, i udarajući čelom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajući svoju dušu i svoj raniji život da se vrate.

Jedni su među njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavši ni da plaču, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dušom kao da je mrtva, ne mogući da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se već ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli.

Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesreće, potpuno smračeni i kao neosetljivi za sve što se odnosi na ovaj život. Oni su umom sišli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isušili suze u svojim očima. Drugi su sedeli zamišljeni, saginjući se k zemlji i klimajući stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom.

Neki su među njima, puni nade, tražili i molili za potpuni oproštaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oproštaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. Neki su, pak, preklinjali (768) Gospoda da ovde budu kažnjeni a tamo pomilovani; drugi su, mučeni teškom grižom savesti, od svega srca molili Gospoda da ih ne kazni, ali da ih ni Carstva ne udostoji, govoreći: "To bi nam bilo dovoljno" ^[2].

Video sam tamo duše toliko ponizne i skrušene, i tako pritisnute težinom grehovnog bremena, da bi i sam kamen mogli raznežiti svojim rečima i vapajima upućenim Bogu. Jer, ležeći ničice na zemlji, oni govorahu: "Znamo, znamo da smo zaslužili svaku kaznu i muku, i to je pravedno: čak i kada bismo svu vaseljenu pozvali da plače s nama, ne bismo imali dovoljno da otplatimo naše ogromne dugove. No, samo jedno tražimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okriviš, niti da nas u gnevu svom kazniš (Ps.6,2)! Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Tražiti potpuni oproštaj - ne usuđujemo se. Kako bismo i mogli da ga tražimo, kad ne održasmo svoje obećanje, već ga narušismo i pored toga što smo već osetili Tvoje čovekoljublje i dobili oproštaj za svoje grehe?!"

Tamo se moglo videti praktično ostvarenje Davidovih reči: mogli su se videti namučeni ljudi, savijeni do kraja svog života, koji po ceo dan idu tužni (up. Ps.37,7), sa usmrdelim i zagnojenim ranama po telu, za koje se i ne brinu; ljudi koji zaboravljaju da jedu hleb svoj, a vodu sa suzama piju pomešanu, te prah i pepeo umesto hleba jedu; ljudi kojima je koža prilepljena uz kost, isušeni kao seno (Ps.101,5; 10; 12).

Među njima se ništa drugo nije moglo čuti osim: "Jao, jao! Avaj, avaj! Pravo je, pravo! Poštedi, poštedi, Gospode!" Neki govorahu: "Smiluj se, smiluj!", a drugi još žalosnije: "Oprosti, Gospode, oprosti ako je moguće!" Među njima su se mogli videti jezici zapaljeni i isplaženi kao u pasa. Jedni su kažnjavali sebe vrućinom, a drugi hladnoćom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od žeđi; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreći da su nedostojni ljudske hrane, pošto su činili stvari koje čine životinje.

Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? (Oni nisu znali da gnev uopšte i postoji u ljudima, budući da je plač u njima potpuno uništio svako osećanje ljutnje). Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde računanje na raskoš, gde pomisao na vino, gde kušanje voća, gde spremanje hrane, gde naslađivanje grla? Briga o svemu tome u sadašnjem životu iz njih je potpuno iščezla.

Gde bi se među njima moglo sresti staranje o bilo čemu zemaljskom, gde osuđivanje bilo kog čoveka? Nigde! Takve stalno bejahu njihove reči i vapaji Gospodu. Jedni se snažno lupahu u grudi, kao da stoje pred nebeskim dverima, i govorahu Bogu: "Otvori nam, Sudijo, otvori nam, jer smo ih gresima zatvorili pred sobom! Otvori nam!" A drugi govorahu: Pokaži nam lice svoje i bićemo spaseni (Ps.79,20). Drugi, opet: Pokaži se nesrećnima što sede u tami i senci smrti (Lk.1,79). Neki, pak: Neka nas što pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i očajni, i osirotesmo veoma (Ps.78,8).

Jedni govorahu: "Hoće li nam se uopšte Gospod pokazati?" A drugi: Da li pređe duša naša nemirnu vodu grehova (Ps. 123,5). Neki, opet: "Hoće li se Gospod najzad smilovati na nas? Hoćemo li ga čuti gde kaže nama koji smo sputani vezama nerazrešivim: "Iziđite!" - i onima u adu pokajanja: "Oprošteno vam je?!" Da li je jauk naš dospeo do ušiju Gospodnjih?" Svi su oni večito imali pred očima smrt, i govorili: "Šta će biti s nama? Kakva će biti presuda? Kakav će nam kraj biti? Hoće li nas pozvati natrag? Ima li oproštaja za mračne, jadne, osuđene? Da li je moljenje naše stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na naše poniženje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim učinilo, s kakvim uspehom, s kolikom korišću, s kakvim dejstvom? Jer, ono od nečistih usta i telesa bi upućeno, i nema veliku vrednost. Da li je u potpunosti, ili samo delimično, umirilo Sudiju, makar za polovinu [našega duga]? Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lečenje iziskuje mnogo znoja i truda. Da li nam se približiše čuvari naši [tj. anđeli], ili se još nalaze daleko od nas? Jer, dok nam se oni ne približe svaki je naš trud beskoristan i uzaludan. Molitva naša nema snage da se slobodno obrati Bogu, niti krila čistote na kojima bi uzletela ka Gospodu, sem ako se anđeli naši ne približe k nama, ne uzmu je i ne prinesu Gospodu". Ponavljajući često ove reči, govorili su sa nedoumicom jedan drugome: "Da li uopšte napredujemo, braćo, dobijamo li ono što tražimo, prima li nas Gospod, otvara li nam dveri milosrđa?" A drugi su na to odgovarali: "Ko zna (kao što rekoše braća naša Ninevljani), neće li se još predomisliti Gospod (Jona 3,9), i izbaviti nas makar od one najveće kazne! Mi ćemo, u svakom slučaju, učiniti što je do nas. I ako otvori - dobro je i lepo! Ako ne - neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavićemo da kucamo i dalje, do kraja života svog. Možda će nam otvoriti zbog velike naše drskosti".

Zato su i podstrekavali jedan drugoga, govoreći: "Potrčimo, braćo, potrčimo! Potrebno je da trčimo, jer zaostadosmo za lepim našim društvom. Trčimo ne štedeći ovo prljavo i slabo telo, nego ga umrtvimo kao što i ono nas ubi, kako su činili i oni blaženi krivci koji su pre nas bili ovde".

(772) Kod njih su se mogla videti kolena usahnula od mnogobrojnih metanija; oči zamagljene i upale negde u dubinu lobanje, bez trepavica; obrazi izranavljeni i upaljeni od obilnog prolivanja vrelih suza; lica uvenula i bleda, koja se ni po čemu ne razlikuju od mrtvaca; prsa bolna od udaraca u grudi. Gde tamo beše spremanje postelje, gde čišćenje ili krpljenje odeće? U svih je odeća bila pocepana i prljava, pokrivena vašima. Šta je prema tome stradanje besomučenih, šta patnja onih koji nad mrtvima plaču, šta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih što su osuđeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mučenje i kazna svih tih ljudi nije ništa prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika.

I nemojte pomisliti da pričamo bajke, molim vas, braćo! Često su molili onog velikog sudiju (mislim pastira, tog anđela među ljudima) i ubeđivali ga da im stavi gvožđe i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kažnjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli.

Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blaženih ljudi, i njihovu skrušenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih građana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se bliži kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu (tj. oca) da ga ne udostoji ljudskoga groba, već da ga kao mrcinu baci u reku ili u polje, zverima. Svetilnik rasuđivanja bi to često i uslišio, zapovedivši da ih iznesu bez ikakvog opela ili počasti.

 

[Иван Ивковић]

Браћо у Христу, пажљиво читам текст о овом манастиру који су назвали Тамница и питам се да ли је такво место заиста постојало и да ли је то заправо подвиг који треба поднети ради спасења. Ако је тако, ко ће се онда спасити?

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/lestvica/Lat_pouka05.htm

Царе, ово је баш бомбастична тема!    Није то за сваког, али ако ништа друго свакоме може да послужи за поуку и да буде тема за размишљање, надахнуће... "За паметног човека је и комарац музика..."

 

[Ненад Р.]

Петре не треба сватати све буквално или што би рекао наш народ :Није злато све што сија . То што је у овом тексту написано су крајности , а средина је увек злата вредна . Ми треба да се трудимо да будемо што бољи и да се одричемо неких задовољстава , али у разумној мери . Ако Господ види да се ми трудимо , Господ је милостив и опростиће нам све грехе тако немој да те плаше и збуњују овакви текстови јер је нада у наше спасење итекако велика.