Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[мирођија]

Архимандрит Јован (Радосављевић), О ЦРКВИ

 

   Данас у читавом хришћанском свету постоје многе заједнице које себе називају црквом, иако међу њима постоје мање или веће разлике. Међутим, права Црква може бити само она која историјски потиче од Господа Исуса Христа и апостола, која има неизмењено Христово и апостолско учење. Таква Црква има своју јерархију, свете Тајне и благодат Светога Духа. Осим тога, она има у себи светост и светитеље. Једном речју: Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска. Дакле, то је и таква је наша Православна Црква као организација и установа, "стуб и тврђава истине" (Тим. 3, 15), живи и животворни божански организам, као што и каже у светом Јеванђељу Сам Господ Исус Христос апостолу Петру..."Сазидаћу Цркву своју и врата паклена неће је надвладати" (Мат. 16, 13-19). Неће је надвладати, јер је она по апостолу Павлу Тело Христово и благодатно Царство Божје овде на земљи (Еф. 1, 22-23). Црква је, фигуративно речено, богочовечански организам - има своје удове и чланове од којих се састоји, и има једну главу која командује свим удовима, тако се и обезглављено човечанство вером кроз Цркву овозглави Господом Исусом Христом. Јер, удови и чланови Цркве као Тела Христовог јесу сви верујући крштени у Господа Христа хришћани, који као богочовечански организам имају једну главу - Господа Христа. Дакле, сви покајани и вером и крштењем сједињени чланови целе Цркве, "као избор Господњи" заједно са Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице - јер где је глава ту је и тело.

   Црква је једна, али је ми људи ипак, делимо на небеску и земаљску. У небеској Цркви нема греха, нема невоље, болести и уздисања. Зато је она торжествујућа Црква, где се са торжеством вечно слави Бог. У земаљској Цркви, пак, досађују и грех, и болест, и разне невоље и пакости људске и сатанске заједно са смрћу. Зато је она војујућа Црква, која се у овом свету бори са сатаном и злом у свету испод неба. Она има задатак у овом свету прописан од свог Оснивача Господа Христа, да све људе кроз веру и крштење и врлине учи, позива и води у Царство Небеско. Као што и каже и Сам Спаситељ Христос: "Ко узверује и крсти се спасен биће, а ко не узверује и не крсти се осуђен биће" (Мар. 16, 15-16).

 

   Дакле, хришћани се спасавају само у Цркви и кроз Цркву, и то вером, светим Тајнама и светим врлинама. Зато је Црква још названа: Благодатно Царство Божје на земљи, јер кроз њу примамо благодат Божју којом се спасавамо.

 

 

   За све ово потребан нам је храм Божји, или како ми обично кажемо Царство Христово. Истина, и небеса се називају дом Божји, и тело односно срце верујућих људи назива се дом Божји. Тамо где је Бог тамо је и дом Божји. Али ми овде хоћемо да говоримо о светом храму. Храм је најсветије место на земљи. Иако се Богу можемо молити свуда и на сваком месту, ипак су потребна места за религиозне потребе верних и за богослужење. Такво богослужбено место на коме је Христос учио верујући народ до оснивања свете Евхаристије био је Јерусалимски храм. После Тајне вечере када је Христос установио свету Евхаристију, то јест свету Тајну Причешћа, хришћани су се сакупљали на молитву и свету Евхаристију по приватним кућама, где се проповедала и реч Божја.

   Када су основане хришћанске општине, подизани су онда и посебни храмови, као што је храм у Антиохији о коме се говори у Делима апостолским (Дел. ап. 11, 26). У прва три века за време гоњења, хришћани су се сакупљали на молитву по пећинама и катакомбама, као и на гробовима мученика и другим скровитим местима. Свети Дионисије Александријски каже: "Свако место куда нас невоља шаље, поље, пустиња, лађа, стаја, затвор, служи нам уместо храма."

 

   У трећем веку, када је престајало гоњење, подизани су многи хришћански храмови. О томе говоре тадашњи хришћани жалећи се да им незнабошци разарају храмове. То се исто види и из Едикта (3. фебр. 303.) цара Диоклецијана (284-312), којим наређује да се хришћански храмови затворе и разоре. Цар Галијен (260-268) укида гоњење и враћа хришћанима храмове да их поново саграде.

 

Када је Цар Константин, победивши Максенција, својим Едиктом 313. године дао хришћанима коначно слободу, почели су се градити многи лепи храмови. И још у ту сврху користиле су се царске дворане за суђење зване базилике (василике). Сам цар Константин подигао је многе храмове широм римског царства у Јерусалиму, Витлејему, Цариграду, Риму и многим другим местима. Поред храмова подизани су звоници, капеле, гробља, који су као света места служили за богослужбене потребе.

   Тако можемо рећи да је храм, Божји дом, или црква, свето место где се верни хришћани сакупљају ради богослужења; ради слављења и величања Бога, и где се савршава најсветија жртва Христова, света Евхаристија, да би кроз њу верни могли бити учесници светих и спасоносних истина и дарова који им се дају од Господа Христа у Његовој Цркви.

   Храм или црква зове се грчки кириакон (кириаки), отуда немачки Kirche и црквенословенски церков, српски црква, латински dominikum, (domus, dominika) што значи кућа Господња, дом Господњи; од грчког Еклисија је француски L' eglise, и тако даље.

   Цркве подигнуте у хришћанским гробљима, на гробовима мученика, звале су се мартирија. То је Божји дом где се верни скупљају ради приношења жртве и на молитву на гробу мученика, који је својом крвљу посведочио своју веру и љубав према Богу. Таквих има много - Црква почива на костима мученика.

 

   Црква нам је потребна од рођења до смрти. У Цркви се кроз веру и крштење духовно рађамо. У Цркви се кајемо за грехе своје и исповедамо. У Цркви кроз свето Причешће примамо тело и крв Господа Исуса Христа, Њиме се духовно хранимо, обожавамо и освећујемо сједињујући се са самим Господом. У Цркви се младенци венчавају и кроз ту свету Тајну примају благослов Божји за срећан брак и пород. У Цркви уз молитву за здравље режемо славски колач и приносимо га у част светитеља кога славимо Богу, да га као нашу жртву прими у свој наднебески жртвеник. У Цркви кад смо болесни ми или неко од сродника, молимо се Богу за здравље. Кад нас Бог позове са овог света, и тада нас доносе у цркву сродници и пријатељи, да нас са Црквом и молитвом испрате са овога света Богу. Благо оном ко се кроз веру и Цркву своју свету трудио да буде угодан Богу, тај ће се спасти.

Манастир Вазнесење

 

   Зато у свети храм треба да идемо што чешће да се молимо. Један велики светитељ каже: " У цркву улази као у небо, и у њој не говори и не мисли ни о чему земаљском. Кад си у цркви не блуди и не лутај умом, јер они који стоје пред царем не смеју се, нити разговарају, нити расејавају умом. Време проведено у храму на богослужењу, најбоље је искоришћено. Излазећи из храма са молитве сви смо једни другима некако светлији, свечанији и милији. Јер нас не чини бољим и лепшим брига о телу, него брига о души. Ништа није тако вредно као лепота душе испуњене добродетељима као што је чедност, кротост, смерност, страх Божји и друге добродетељи. Зато се постарајмо да у себе што пре уселимо ову духовну лепоту."

   Ко се труди и ревнује да молитвено, без лењости проводи време у светом храму, кад га узнемирава каква туга, невоља и брига, она се ту у светом храму одгони, гаси и брзо нестаје. Међутим, са многољудних тргова, утакмица, приредаба, кафана и кафића, као и других сличних скупова, свако се кући враћа душевно празан, оптерећен многим бригама, нерасположењем и разним душевним па и телесним бољкама. Зато, ако би ти постојано и често проводио време у светом храму на богослужењу, онда би сигурно скинуо са себе то зло које си добио на другим скуповима. И опет, ако будеш бежао одавде из светог храма, онда ћеш сигурно и она добра која си стекао расточити и изгубити, вели свети Јован Златоусти, светитељ који је саставио најсветије наше богослужење, свету Литургију.

   Духовну обнову сваки искрено верујући човек почиње у светом храму. Зато су наши преци свети и праведни, велики и мали, зидали Богу храмове у облику наших манастира и цркава, па се у њима Богу молили и нама их као свом потомству у аманет оставили.

   У последње време наш је народ те своје светиње запустио, заборавио, па чак многе обесветио и порушио. Сад је дошло време да се са многим невољама, враћамо себи и својим светим храмовима и обнављамо их. Свака обнова и човека и народа почиње са духовним обнављањем, и то од куће Божје; од дома и храма Божјег, па је тако почело и код нас. Многи су се некрштени крстили, многи су се невенчани венчали. А онда су са својим архијерејима, сви заједно и свештеници и монаси и народ већ неколико година интензивно почели своју обнову, попут предака са зидањем и обнављањем цркава и манастира....

 

 

  

Архимандрит Јован(Радосављевић), ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања 2002.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014/06/3-24-2012.html

[JESSY]

Храм је небо на земљи

 

Пријатељи моји, љубите храм, то је стално пребивалиште Бога, хитајте овамо, нарочито на празник, трудите се да се уподобљавате анђелима који песмом уздижу непрестану хвалу Богу.

 

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК СЕРАФИМ ЗВЕЗДИНСКИ,

[Nina 777]

Crkva.Sta je za nas Crkva?Koliko nam zaista znaci, koliko je vazna u nasim zivotima, koliko smo delatno spremni da to I pokazemo.

Neki su umirali za veru I Crkvu Boziju, kada je bilo potrebno, koliko smo mi spremni da umremo, koji I koliki deo nas da umre?

 

Danas mi se desio lep dogadjaj, koji me je podstakao da otvorim ovu temu. Naime, danas sam bila na drugoj hirotoniji u svom zivotu, po drugi put izgovarala asksios,dostojan!! Otac Jeronim koviljski je rukopolozen za Episkpa jegarskog .Prva hirotonija je bila 99-te, kada je otac Fotije koviljski postao Episkop dalmatisnski.

 

Bilo je danas veoma lepo, dirljivo, otac Jeronim je tesko zadrzavao suze u grlu, dok je opisivao svoj put u Hristu I blagodario.

 

Unutar ove dve hirotonije mogla sam da primetim promenu u sopsvenom odnosu prema Crkvi Bozijoj I njenim pastirima.,kroz ovo proteklo vreme.

 

Tada 99-te, skoro pronasavsi Crkvu, ja sam mislila da sam vec stigla u Carsvo Nebesko, koje je za mene  bilo neko do tad neoprobano duhovno stanje I raspolozenje I verovala sam da je to to, I da sam stigla na cilj . Svi su bli savrseni, bas kao I ja ,jel,  sve je blistalo crkva, vladicanski zezal, odezde, mitre, pozlate na ikonama, polijeleji, zvona…neopisava radost,ushicenje…aksios!

 

U medjuvremenu je sav taj sjaj poceo da bledi...sada vidim malo drugacije, vidim da je Crkva zapravo brod koji vodi u Carsvo Nebesko, ali koje nije nista drugo do ovi putevi, raskrsnice, ovi domovi ljudi, umetnost, lepota, zivotinje, cvece, covek, ali sve novo I preobrazno, sve Gospodom vencano, sve vecno…Da pridje Carsvo Tvoje Gospode! Ne kazemo, da mi stignemo na Nebesa, jer mi I ne mozemo tamo staci, ali Nebesa mogu nama prici, ako poravnamo staze srca.

 

Vracam se na Crkvu, u Crkvi , na ovom nasem brodu spasenja predokusavamo Carstvo Nebesko, ali ne automatski, osim na pocetku, ili ponekad  kada nas Bog izazova radi, besplatno poseti I biva srca nam ponekad I nezvani gost.

Predokusavamo ga onda kada se Bog useli u nas, tada sve vidimo drugacije, onako kako je trebalo biti I kako ce biti. Carstvo Nebesko nije neka fantazija, vec vrlo konkretna preobrazena stvarnost u kojoj zivimo. Crkva nas vodi u tu stvarnost, ali kroz one koji su Carstvo Nebesko  realizovali vec sada I ovde, pocev od glave, od Bogocoveka, pa nadalje…

 

Sta se desava kad nastupe bure, kad vladicanski zezal ne uliva prvobitno poverenje, kad mitre I polijeleji vise ne svelte, kada se razocaramo ne samo u pospanost nasih brodskih kapetana, I svih drugih moreplovaca, ukljucujuci sebe,  vec I u mudrost, inteligenciju, procenu, cak I pravicnost, u ljubav kojoj smo verovali da je ima dovoljno…

Sta cemo tad,u oluji..u smucenju??

 

Ovde se desavaju,cini mi se  dve nedorasle vrste reagovanja:

 

1)prvo je decije reagovanje, tj. jedan potpuno nekriticki odnos prema oluji I haosu koji je nastao, a kome smo sami doprineli, a ako su kapetani broda, onda I to mora da se kaze, ako su pojedinacno ili saborno, moramo ih kritikovati, ali kao svoje najrodjenije roditelje.

Medjutim Iz straha da se ne poljulja potpuno jedan ocigledno slab sistem , I jedna slaba vera u Bogocoveka zeli se ostati u infantilnoj iluziji o savrsenosti coveka. Bas kao sto deca idealiziuju svoju porodicu I nisu spremni preuzeti rizik suocavanja, niti bilo kakve kritike spolja.

 

2)drugo je adolscentsko reagovanje, gde se  kritikuje  sa buntom, ali koji moze biti ogorcen, cak prerasti u mrznju I otpor, tesko razocarenje, napustanje..

 

*Zreli hriscani kritikuju , bez ogorcenosti, jer znaju da ce Gospod dohodati na moru I kada svi zateturaju, jer je to Njegov brod, Njegov narod, kome ce pruziti ruku kao sto je Petru. Takodje da ce iako udobno smesten na jastuku broda (naizgled nezainteresovan), kao u onoj prici na jastuku camca, ustati kad treba I zaustaviti oluju.

 

Zbog toga ovaj nas brod koliko god da je naizgled sagradjen od slabog materijala, koliko god da ima pukotina u sebi, koliko god greha I gluposti da je natolozio po zidovima I podovima, ipak mu ne moze konkurisati niti jedan svetovni titanik.

 

Pitam se sad, nije li svako od nas, u sopsvenoj buri I oluji  u kojoj se Crkva nasa nadje, pozvan da podseti, da uzvikne, pokaze rukom na Gospoda koji hoda po moru naseg zivota, ili udobno smestenog na jastucima broda (kako lepo je tu pricu opisao A.Blum, skrenuvsi paznju na zabrinutu reakciju Apostola zbog ove udobne , mirne Hristove pozicije na camcu, koji je u opasnosti ), ne zato sto ne mari za nas, vec zato sto nam veruje, zato sto ima ocekivanja, zato sto  veruje da je svako od nas Petar na kome gradi Crkvu.

 

Da li smo mi spremni da odgovorimo na ovo ocekivanje ili cemo da ostanemo nezreli u svojim gundjanjima, bez zrele kriticnosti u ljubavi, ili cak idealizacijama svojih brodskih kapetana.

 

Sveti Nektarije je izgubio mitru, otisao na ostrvo I sagradio raj, nije se do besmsila bavio gundjanjem I idealizacijama, Sveta Paraskeva otisla u pustinju I od nje stvorila raj,… koliko smo mi spremni da odemo u sopsvene pustinje, pusta ostrva I rodimo blagodatne plodove za nasu Crkvu, ali I za sav svet koji doticemo/tiho pozivamo dok plovimo nasim brodom spasenja I obozenja?

[Nina 777]

Ako biste podelili vase iskustvo, vas dozivljaj Crkve, put do vere i put kroz veru...

[Nevena Zec]

Crkva kao objekat, jel si na to mislila?

Lepa je svaka

[Nina 777]

Crkva kao objekat, jel si na to mislila?

Lepa je svaka

 

procitaj ako te ne mrzi, shvatices na sta sam mislila...

[Nevena Zec]

procitaj ako te ne mrzi, shvatices na sta sam mislila...

Pročitala sam, izvini nisam razumela.

Mnogo reči, pa nisam shvatila suštinu.

Prastaj

[JESSY]

@@Natasa Malinovic, постоји већ обимна тему о цркви.... https://www.pouke.org/forum/topic/21201-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0/

 

можда та твоја и није потребна....сигурна сам да ћеш овде многе одговоре наћи на твоја питања....

[Лазар Нешић]

Sta je za nas Crkva?

 

Врло успешно бизнис предузеће ...

[Nina 777]

Hvala, samo sto meni je cilj bio razmena zivog duhovnog ISKUSTVA Crkve i vere, odnosa prema Crkvi, duhovnog sazrevanja, sa aktivnim/zivim hrsicanima, kroz neposredno komunikaciju ( mada sam svesna da su ovakve teme neatraktivne ) ne toliko suvi odgovori na pitanja, to moze i u literaturi...Ali ucinite prema vasoj proceni.

Врло успешно бизнис предузеће ...

izmedju ostalog i to je! Ali ako ostanemo samo na tome i damo takav odgovor nekome ko je zedan Boga, spasenja, Crkve (a tu ukljucujemo i sopstvenu dusu) ,sta smo Bogu ucinili za poverenje koje nam je pruzio?

Imala sam pre neki dan razgovor sa jednim protestantom, neka laka struja, hriscanska zajednica, tako se zovu, prvo sam olako sa predrasudama pristupila dijalogu, ali me je kasnije dotakla njegova ozbiljnost, cak nenametljivost, ali taj sjaj u ocima kada govori u Hristi i Crkvi...pogodilo me je

[Лазар Нешић]

Ali ako ostanemo samo na tome i damo takav odgovor nekome ko je zedan Boga, spasenja, Crkve (a tu ukljucujemo i sopstvenu dusu) ,sta smo Bogu ucinili za poverenje koje nam je pruzio?

 

Има различитих решења:

 

као сиријске аскете из прошлости, можемо говорити да је једно Небеска (права и истинита, у Духу), а друго Земаљска Црква (кварљива, грешна, која ће проћи).

Можемо рећи да је једно администрација, а друго Мистичко Тело (то је омиљено код римокатолика и пијетиста).

Можемо рећи да је исто и администрација и Мистичко Тело, али да сада траје смртничка историја и да ће савршено бити тек у есхатону (то је омиљено код српских теолога, на трагу митр. Зизјуласа и екипе).

Можемо рећи да је истина само једна и придружимо се неком чики са панагији.

 

Има много опција, али мој доживљај и искуство је: успешно бизнис предузеће, уз мало обичајности и фолклора. То је све што је остало од Цркве.

На срећу, вере и Бога и слободе има упркос наведеном предузећу.

[Viktor Ljvovic]

Симбол који се састоји од безброј мањих симбола. Перцепција истих симбола зависи од квалитета хришћанског живота.

 

Скрећем мало са теме, али ево доживљаја Цркве Максима Исповедника: Πάντα ὑπερφυῆ λόγον ἔχουσιν τὰ ἐν τῇ Ἔκκλησίᾳ τελούμενα=све што се у Цркви извршава има натприродни логос. ΕΡΩΤΑΠΟΚΡΙΣΕΙΣ Α'13

[Nina 777]

Има различитих решења:

 

као сиријске аскете из прошлости, можемо говорити да је једно Небеска (права и истинита, у Духу), а друго Земаљска Црква (кварљива, грешна, која ће проћи).

Можемо рећи да је једно администрација, а друго Мистичко Тело (то је омиљено код римокатолика и пијетиста).

Можемо рећи да је исто и администрација и Мистичко Тело, али да сада траје смртничка историја и да ће савршено бити тек у есхатону (то је омиљено код српских теолога, на трагу митр. Зизјуласа и екипе).

Можемо рећи да је истина само једна и придружимо се неком чики са панагији.

 

Има много опција, али мој доживљај и искуство је: успешно бизнис предузеће, уз мало обичајности и фолклора. То је све што је остало од Цркве.

На срећу, вере и Бога и слободе има упркос наведеном предузећу.

 

Hvala ti puno za ove podele, bas je pregledno napisano, ali nekako mi je ovaj sam kraj, mislim na tvoj licni dozivljaj nepotpun...ako ima vere u Boga i slobode, ima je kroz Crkvu, ovu zemaljsku, konkretnu kroz Janka, Ziku, Seku, Nadu, vladiku Porfirija, popa Zeljka iz moje parohije, ma kakve greske svi mi pravili, ne dise li Duh Sveti kroz nase licne i zajednicke molitve, nasa mesta okupljanja u hramovima, nase liturgije...ne verujem da Hristos govori o nekoj buduckoj nebeskoj Crkvi da je vrata ada nece savladati, vec ovoj konkretnoj ogrehovljenoj, koja ce i u Crastvu Nebeskom biti bas ta, samo preobrazena, pretpostavljam da ce molitve pravednih mnoge osvetiti, ne bas bez licnog podviga svakog ponaosob, ali ce uticati...Tu mozemo da govorimo o neminovnoj administraciji, preduzecu, i svemu onom sto zaklanja vidik...Ali kome Crkva nije majka, Bog mu ne moze biti Otac, uprkos svemu..zar ne?

[Лазар Нешић]

Hristos govori o nekoj buduckoj nebeskoj Crkvi da je vrata ada nece savladati

 

Колико пратим новозаветну текстологију и истраживања генерално, до данас је опште мишљење новозаветних теолога да историјски Христос заправо никада ово није рекао, већ да је дописала потоња заједница. Као и гомилу других Христових речи. Тешко је из историјског Христа извући уопште појам Цркве, врло тешко ... али на страну ово.

 

Kome Crkva nije majka, Bog mu ne moze biti Otac, uprkos svemu

 

О овоме је исто познато: Кипријан Картагински је то написао у оквиру политичке полемике, као претњу, није мислио ништа "онтолошки", а и да јесте можда мислио, преслано је. На крају крајева, његово право; ово не обавезује Бога да спаси и оне којима мама није Црква, зар не?

 

mislim na tvoj licni dozivljaj nepotpun

 

Драга Наташа, тешко да то ико други може знати осим мене и Другог; видећемо на крају ко је имао какве доживљаје, а за сада је људско знање врло ограничено.

Ипак, то важи и за мене такође, можда грешим ово што се тиче цркве, видећемо ...

[Nina 777]

Симбол који се састоји од безброј мањих симбола. Перцепција истих симбола зависи од квалитета хришћанског живота.

Moguce, kada sam ja licno bila u ovoj fazi koju sam nazvala u uvodu, ogorceni adolescentski odgovor na problem, nisam mogla da viidim dobro u Crkvi, nisam uopste mogla da vidim Crkvu, vec samo uzroke mog razocarenja, i mislila sam da ce biti dovoljna licna molitva i "sloboda" koju sam zadobila, cak smo, nasa da kazem ekipica, imali smo neku svoju nazovi oazu, jednu kapelu u koju smo odlazili, posle se okupljali, filosofirali, slusali muziku, kritikovali, bili pametni, i polako smo poeceli da gubimo trag, bez Crkve, bez strukture,..neki su cak i van Crkve, bar za sad..neki povremeno odlaze, ali nemaju motiv da revnuju...

Kada smo neki od nas ponovo, i to Bozijom pomoci, i ko zna cijim molitvama poceli da trazimo izgubljenu blagodat, nasli smo je tek u poslusanju i smirenju, ako cemo i pred ovom nesavrsenom hijerarhijom, i obicnim vernicima, i svime sto cini Crkvu, konkretnu Crkvu, kroz koju je nas duh poceo da se budi ponovo...tada sam licno srela ljud koji zaista svedoce veru, nisu ni oni savrseni, ali to su neznatna razocarenja, koja imaju brza razresenja, jer su to ljudi koji su na putu preobrazavanja sebe u Hristu...nisam ih onomad sretala i nisam znala da postoje..Перцепција истих симбола зависи од квалитета хришћанског живота. To je to

Колико пратим новозаветну текстологију и истраживања генерално, до данас је опште мишљење новозаветних теолога да историјски Христос заправо никада ово није рекао, већ да је дописала потоња заједница. Као и гомилу других Христових речи. Тешко је из историјског Христа извући уопште појам Цркве, врло тешко ... али на страну ово.

О овоме је исто познато: Кипријан Картагински је то написао у оквиру политичке полемике, као претњу, није мислио ништа "онтолошки", а и да јесте можда мислио, преслано је. На крају крајева, његово право; ово не обавезује Бога да спаси и оне којима мама није Црква, зар не?

Драга Наташа, тешко да то ико други може знати осим мене и Другог; видећемо на крају ко је имао какве доживљаје, а за сада је људско знање врло ограничено.

Ипак, то важи и за мене такође, можда грешим ово што се тиче цркве, видећемо ...

Abu, molim te oprosti. Meni inace koji su mi bliski zameraju sto se ne izrazim dobro, i ispadne da namtenem svoj stav drugoj licnosti, vezano za iskustva te druge licnosti. Naime, po meni je takav dozivljaj nepotpun, tj. za mene bi/je bio, tako je jasnije i lepse.

A sto se tice ovoga sto pises o pojmu Crkve, razmisljam i da Hristos nije bas tako rekao, ako je uopste rekao da ce ponovo doci i da ce uz nas biti do kraja, i ako se do sad blagodat potvrdila kroz svetitelje Crkve koji su se rukovodili Svetim pismom,i zivotom kroz Crkvu,... nije li Duh Sveti rukovodio i nastanak Svetog Pisma , nije li svaka rec Njime odmerena.

Malo mi je ovakav tvoj pristup individualisticki, i ja mislim, kao i Jerotic, da je odlika zrele licnosti da prodje kroz individuaciju, kojoj je cilj obozenje, ali individuacija moze da ode u bespuce, ako se ne vratimo zajednici, ako sve to licno ne postoane JEDNO sa ostalima u Hristu. A to je Crkva ,koja opet nije neka anarhija, kako sam i sama to nekako fantazirala, satori oko hrama, zajednicko sve iz prostote srca, bez mantije naravno i evo je Crkva (oprosti ako sam previse slobodna u obracanju pri proceni tvog vidjenja, nije mi losa namera, zaista )

Slazem se da ima spasenja van Crkve, ali onima kojima je data blagodat kroz Crkvu i njene tajne, ako bi se toga odrekli, imam utisak da bi pristali na manje. Bar ja, do sad nisam imala snzanije iskustvo Boga i Puta.

Ne govorimo o onima koji nikada nisu usli u Crkvu, osetili ukus Boga kroz Crkvu.Njih Bog vodi, spram njihovog iskustva.