Кад духовник постави себе као мерило

[Dejan Babuder]

Укључићу се у ову тему само да бих изнео неколико чињеница, које сам видео својим очима у манастиру Рукумија. Бавим се превозом путника по светињама али не радим то само због новца. Некада, када ми се учини да неко има велики проблем, возим и без зараде. Небројено пута сам био у манастиру Рукумија у последњих десет година и свашта видео. Кад кажем свашта, мислим на лепе ствари,на исцељења, како духом тако и физички. Почело је тако, што сам "сасвим случајно" отишао тамо, а био сам католик. После разговора са оцем Симеоном, који ми је у пар реченица, решио моје недоумице, испостио сам 72 дана поста и докрстио се, тј. прешао у Православље. Касније сам довео мог брата, који је 9 месеци био на лековима због фобија, ујну која је имала канцер, жену која је 9 година пила лекове јер 10 година сања покојног зета (сваку ноћ), жену из Панчева која има рак, судију из Београда која виђа свашта по кући...има тога за читав дан набрајања. И, свима је њима, Богу хвала, добро. То што је некима отац Симеон строг и смета им, могу да разумем. Ја га таквог нисам доживео. Једини пут, када сам видео да је некога одбио од Светог Причешћа, била је једна жена. Њу сам опоменуо, још у Београду, да не може ићи у хеланкама и  да после једног дана поста не може да се причести. Сукњу је узела у манастиру али мараму није желела...касније на Литургији је била одбијена због поста од једног дана. Наљутила се јер јој је њен свештеник рекао да може тако да пости. Иначе, мислим да је отац Симеон врло посвећен духовник, који даје целог себе верницима. Из тог разлога не разумем ову повику на њега. 

[свештеник Александар]

@012 Кад будеш даље писао немој да се позиваш на еп.Игњатија и на Саборну цркву,људи ће овде да стекну погрешан утисак,уосталом, видећемо се у Пож.

[Зорица Бубало]

  On 3. 12. 2013. at 11:03, Dejan Babuder рече

Укључићу се у ову тему само да бих изнео неколико чињеница, које сам видео својим очима у манастиру Рукумија. Бавим се превозом путника по светињама али не радим то само због новца. Некада, када ми се учини да неко има велики проблем, возим и без зараде. Небројено пута сам био у манастиру Рукумија у последњих десет година и свашта видео. Кад кажем свашта, мислим на лепе ствари,на исцељења, како духом тако и физички. Почело је тако, што сам "сасвим случајно" отишао тамо, а био сам католик. После разговора са оцем Симеоном, који ми је у пар реченица, решио моје недоумице, испостио сам 72 дана поста и докрстио се, тј. прешао у Православље. Касније сам довео мог брата, који је 9 месеци био на лековима због фобија, ујну која је имала канцер, жену која је 9 година пила лекове јер 10 година сања покојног зета (сваку ноћ), жену из Панчева која има рак, судију из Београда која виђа свашта по кући...има тога за читав дан набрајања. И, свима је њима, Богу хвала, добро. То што је некима отац Симеон строг и смета им, могу да разумем. Ја га таквог нисам доживео. Једини пут, када сам видео да је некога одбио од Светог Причешћа, била је једна жена. Њу сам опоменуо, још у Београду, да не може ићи у хеланкама и  да после једног дана поста не може да се причести. Сукњу је узела у манастиру али мараму није желела...касније на Литургији је била одбијена због поста од једног дана. Наљутила се јер јој је њен свештеник рекао да може тако да пости. Иначе, мислим да је отац Симеон врло посвећен духовник, који даје целог себе верницима. Из тог разлога не разумем ову повику на њега. 

Лепо да сте се укључили.

Ни ја не разумем чему овако тешки изрази и оволика нетрпељивост, као да се ради о другој цркви.

Нарочито ме збуњује реакција једног свештеника који не дозвољава да се изнесу и неке друге чињенице.

Напоменула сам да се и ја не слажем са неким ставовима о. Симеона, превише је строг, али очигледно да неки људи то воле.

Чим су тамо присутна исцељења то сведочи да Свети Дух ту обитава.

А ово што отац помиње да он верује у свету четворицу, теологију личности и Халкидон стварно није мој проблем.

То се решава на вишем нивоу.

Док се не огласи сабор и не рашчини га свештенодејства он је за мене духовник вредан поштовања, без обзира да ли се ја лично слажем са неким његовим ставовима или не.

Свако добро!

[maki32]

  On 2. 12. 2013. at 19:21, Хришћанин012 рече

Имао сам лоше искуство са једним могу слободно рећи ****, монах Симеон из Манастира Рукумија код Пожаревца.

Постим редовно и идем у Цркву , наравно причешћујем се редовно , и углавном сам на Литургији са Епископом и осталим клирицима и лаицима. Био сам у Манастиру Рукумија и већ напоменути **** није хтео да ми да причешће, иако ме први пут види, могао је и Анђео да стане пред њега а духовни слепац га не би препознао. Проблем је дакле сваког ко прилази путиру да ли ће се причестити достојно или не, духовник треба да да савет и опомене, а не да дозвољава себи да некоме не да причешће. Јер у осталом ко је он да стане између мене и Бога. Који смо год крштени , ми смо и цареви и свештеници и пророци , јер смо се у Христа обукли. Разлика је само у томе што ми лаици нисмо и олтарски свештеници, али то не умањује нашу светост ако живомо са Богом. Дакле тај назови духовник, малтретира народ, ко није венчан у цркви нема причешћа за њега, ко није постио на води 7 дана не може да се причести, ко се није исповедао не може да се причести и тако се иживљава над неуким народом. Пао сам у искушење мислено, мада није било далеко ни дело, да га пребијем и узмем што ми припада. Одустао сам од те намере, али кад год видим неки његов клип на "јутјуб" стално га проклињем тамо у коментару, што ми је неправду учинио. Прави се тај **** већи и од самих Епископа СПЦ, ко незна они су углавном доктори теологије. И тако сам ја написао притужбу надлежном Епископу, па нека му он суди, да ја не прљам руке.

 

Осуђивање свештенства:

Припазите, браћо моја мирјани, да не осуђујете своје свештенике, да их не корите и презирете, јер сами себи подмећете огањ. Јер свештеници су виши и од Ангела и од царева. Тако мени говори моја савест. Ако сретнем свештеника и цара, чини ми се благословеним да свештеника ставим да седи изнад цара. И ако сретнем свештеника и ангела, прво ћу поздравити свештеника, па онда ангела, јер свештеник је, браћо моја, виши и од Свете Трпезе и од Светога Путира. Свети Путир је бездихан, а свештеник се свакога дана причешћује Пречистим Тајнама, часним Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа и Бога. Ја, браћо, немам за шта да осуђујем свештенике, јер су свештеници и имају Христа да их кори, па у чему год да погреше има наш Христос за њих железну палицу.

Свети Козма Етолски.

[MaSlačak]

Uh, dobra tema.
Ostavite se o.Simeona, poceo je post, ne bi trebalo bas da vredjamo svestenike nase, sve nesto mislim, kakav narod, takvi i svestenici!

Mislim na to kakvi mu sve ,,slucajevi" dolaze, on sigurno mora da ima neki svoj (mozda osobenjacki) nacin da ih dovodi u red.
Niko vas ne tera da idete kod njega, ako vam ne odgovara. Ako imate problem, zalite se episkopu i...istrpite malo, a ne razvlacite bas sve po forumima. Mozda nam je svima sujeta malo proradila, iskusenja, braco i sestre!
Manastire dozivljavam kao posebna domacinstva, sa domacinom, staresinom. Trudim se da se raspitam i po netu i preko ljudi koje poznajem o kakvom je bratstvu rec. Ako cujem neke sumnjive price, neke dileme, ne idem, nije mi neophodno! 
A Gospod to uredi verujte, malo molitve i smirenja, dodje vam neka ,,pricica" do usiju. E sad, ako je radoznalost jaca, snosite posledice!
Treba uvek da se setimo pitanja: ,,Hoce li ti to biti na korist"


 

[MaSlačak]

Volela bih da nam neko od svestenika razjasni da li je za nas vernike obavezno da imamo duhovnika i ko bi to trebao da bude?

Da li je velika ispovest obavezna za sve koji krenu sa duhovnim usavrsavanjem?

Ne bih bas da postanem neki veliki revnitelj, ali ne bih ni da zapadnem u stagnaciju ili neko uninije.

Znaci, ako govorim o sebi, najcesce idem na sv. Liturgiju u svoju parohijsku crkvu.  
Imamo vise svestenika koji se menjaju na ispovedanju. Nikada mi niko od njih nije rekao da dodjem u neko drugo vreme na ispoved, niti je iko ikada spomenuo veliku ispovest! To sam cula od prijateljica koje su uglavnom isle u neke crkve namenski da se ispovedaju, jer su cule da ima neki ,,dobar svestenik".

Meni opet suludo da idem zbog svestenika u neko tamo selo u Macvi ili ne znam gde vec, kad svi imaju Blagodat duha svetoga.

U mojoj crkvi, ispovest se obavlja uglavnom za vreme Liturgije, k'o na pokretnoj traci, retko svestenik dodje pre, samo kad su veliki praznici, pa ocekuju guzvu. Ali i to pola sata pre, znaci za vreme Proskomidije.

Kad sam stigla da pitam svestenika trebam li na svakoj Liturgiji da se pricestim, odgovorio mi je u stilu ,,moz' da bidne, ne mora da znaci!" i dalje nista ne znam i pomolim se Bogu, pa kako mi dodje, tako i uradim! Gresna ja!

Posle uvek zure, danas se jedan zaglavi na vratima sa nekim babama prilikom akcije ,,ko ce pre napolje".

Kad nas paroh sveti vodicu pred slavu, sedne bukvalno 2 min, a prosle godine nije ni dosao, valjda smo ispali sa spiska ili nismo bili kuci kad je on naumio. Dobar je on covek nemam nista protiv njega, neka nam je ziv i zdrav 100 god!  
Mi koji radimo, imamo porodicu i obaveze koje uz to idu, koga da pitamo za savet? A iskusenja svaki dan sve vise.
Citamo neke knjige, koje opet napabircimo od drugova i drugarica   i to zna biti rizicno, nije svaka knjiga za svakoga.
Nekima ne smem ni da kazem da nisam odmakla dalje od 2.str neke ,,dusekorisne" knjizice o skoroj propasti sveta. (nek  propadne nije steta :P )

Lutamo po internetu mic-po mic, pipamo u mraku, cini mi se, Uzdam se jedino u Gospoda da ne dopusti da skliznem u bezdan.

Neki opet kazu da je veoma rizicno ziveti danas bez duhovnika. Pa gde da ga nadjem, pogotovo posle ovakvih prica o ,,poznatom duhovniku"? Da raspisem konkurs?
A ako cemo pravo, nemam ni vremena ni para da setam po manastirima i procenjujem  casne starine!

Ne znam, nisam pametna, sto bi rekle neke tamo...  :.mislise.

[draganzzz]

  On 3. 12. 2013. at 8:21, Хришћанин012 рече

Мислим да ниси компетентна да оцењујеш шта је Хришћански а шта није , јер сам ја много дубље ушао у веру од тебе! Ако сам био неучтив то је зато што сам био дубоко повређен. А што се тиче тих молитви, није то заслуга онога који се моли, него је то пре свега заслуга Светог места.

 

 

Sta se lozite bre, ovo je Vukman ili nekakav klon iz njegove ekipe.

 

S vremena na vreme navrati ovde i pokupi usput o.Simeona rukumijskog.

[Milan Nikolic]

Кад духовник постави себе као мерило; тај има нешто што би те оверило;

 

Знај да си у невољи без изузетка; чувај се од таквога више него метка;

 

Болест која вреба зове се гордиња; примиш ли је постаћеш гори него свиња;

 

Из блата у блато остајеш у блату; од тога се треба оградити у старту.

[Jelena 76]

  On 3. 12. 2013. at 8:21, Хришћанин012 рече

Мислим да ниси компетентна да оцењујеш шта је Хришћански а шта није , јер сам ја много дубље ушао у веру од тебе! Ако сам био неучтив то је зато што сам био дубоко повређен. А што се тиче тих молитви, није то заслуга онога који се моли, него је то пре свега заслуга Светог места.

Baš zato (kako sam kažeš), što  si ušao dublje u veru, baš zato nije hrišćanski da se tako ponašaš.

Ako imaš nešto protiv nekog ( iskušenje je to, u postu si), imaš druge načine da se izraziš.

Sve sam potanko iščitala, i naravno nisam saglasna sa tobom.

Nevezano dali je u pitanju Otac Simeon ili neko drugo svešteno lice,  nemaš prava da "pljuješ" i Bogohuliš. Ko bi se molio za nas mirjane ako nema monaha i sveštenika, ko kaži mi???

Kako si sam naveo Hrišćanin si!

Pa dali Hrišćanin, koji je duboko u veri se tako ponaša?!

E, pa brate ne, ne ponaša se.

[Дејан]

  On 4. 12. 2013. at 19:51, MaSlačak рече

Znaci, ako govorim o sebi, najcesce idem na sv. Liturgiju u svoju parohijsku crkvu.   Imamo vise svestenika koji se menjaju na ispovedanju. Nikada mi niko od njih nije rekao da dodjem u neko drugo vreme na ispoved, niti je iko ikada spomenuo veliku ispovest! To sam cula od prijateljica koje su uglavnom isle u neke crkve namenski da se ispovedaju, jer su cule da ima neki ,,dobar svestenik".

Upravo tako, imate svoje parohiske sveštenike pa pitajte njih, oni će vam sve lepo objasniti, oni su domaćini u svojoj kući  

[Дејан]

  On 3. 12. 2013. at 11:03, Dejan Babuder рече

Иначе, мислим да је отац Симеон врло посвећен духовник, који даје целог себе верницима. Из тог разлога не разумем ову повику на њега. 

Hm..

pa svih tih isceljenja ima i kod drugih duhovnika, nije otac Simeon jedini...

Druga stvar, šta mu vrede sva čuda i sl kad čovek okreće ljude protiv Crkve, a pritom ispoveda jeres sevalijanstva?

Druga stvar, sva ova čuda i iscelenje imaju i u drugim protestanstkim zajednicama,mislim isto ljudi pričaju ono što su videli, kao i ti što pričaš, recimo medju pentakostalcima, a brate obzirom da ideš u Rukumiju nadam se da ti je otac Simeon pričao o svojim životnim iskustvima sa pentakostalnom crkvom... 

da me ne shvatite pogrešno, nije problem kad čovek predje iz protestantizma u Pravoslavlje, problem je kad zadrži sektaški duh u sebi, to bi značilo da je samo promenio ruho...to narod zove vuk i jagnjećoj koži 

[Dejan Babuder]

Та чуда не вреде њему, већ верницима који имају мука и проблема. Даље, никада нисам чуо да отац Симеон проповеда савелијанство. Има ли некога ко је то чуо или само трачарите? И, као треће,једно просто питање: Да ли би се Дух Свети спустио на свештеника и кроз његову молитву услишио несрећне, да је тај свештеник секташ, како ви тврдите?

[Дејан]

  On 16. 12. 2013. at 23:48, Dejan Babuder рече

Та чуда не вреде њему, већ верницима који имају мука и проблема. Даље, никада нисам чуо да отац Симеон проповеда савелијанство. Има ли некога ко је то чуо или само трачарите? И, као треће,једно просто питање: Да ли би се Дух Свети спустио на свештеника и кроз његову молитву услишио несрећне, да је тај свештеник секташ, како ви тврдите?

https://www.pouke.org/forum/topic/25075-otac-simeon-iz-manastira-rukumija-ispovedio-jeres/#entry818484

 

ево овде има све.

Као што рекох, о чудима не бих.

Има их свуда , али ккао рече Христос , вера твоја спасла те је.

[Justin Waters]

Duhovnik je rijec svojstena slovenskim jezicima. Germanski, grcki ili gatinski jezici nemaju rijec koja bi bila slicnog korijena. 

 

Ne znam da li je slucajno kod slovena ova rijec iskovana, koji su inace ljubitelji "vodja", ili mozda je slucajnost. 

 

Kratka definicija duhovnika po ruskoj wikipediji bila bi, "religiozni ucitelj". E sad ko je sve religiozni ucitelj? Religoznih ucitelja ima raznih. Svestenici, teolozi, ili ljudi dobro upuceni u vjeru. Svi su oni religiozni ucitelji. Medjutim kako se duhovnik posmatra inace, u definiciji ruske wikipedije nedostaje da se napomene da je duhovnik ustvari jedan religiozni ucitelj koji veze svoje ucenike kroz sistem poslusanja i discipline prenoseci odredjena znanja o vjeri i usmjeravajuci ucenike kako treba da zive. 

 

E sad iz mog licnog ugla, ova zadnja definicija uklapa se jedino u manastirski kodeks i nacin zivota. Manastiri su specificna mjesta gdje vaze odredjeni kodeksi i tipici, i s toga je sasvim normalno da stariji i iskusniji u takvom nacinu zivota vode one mladje i neiskusnije. Dakle nije pogresno reci ni da je jedan duhovnik staresina zapravo guru nekom mladjem iskuseniku - monahu, koji uci primajuci znanje putem usmenog govora. Kasnije kada taj mladji postane iskusan, onda ce on biti guru nekom novopridoslom i tako u krug. Tako institucija guruizma zapravo radi na normalan nacin. 

 

Drugi iskvaren i poptuno nehriscanski nacin je kada mirjani, koji zive sasvim drugim zivotom nego monasi vezuju sebe za odredjenu personu, slijepo je slusajuci iako se nihovi zivoti potpuno razlikuju. Monah prebiva u molitvi i poslusanju starijem monahu, ima svoje obaveze po manastiru i njegov zivot nema nikakve veze sa mirjanskim koji ima porodicu, ima da se stara o imovini, zivi u svijetu i more ga druga iskusenja. No to kvaziduhovnistvo dolazi zapravo od sujeverja da su manastiri svetila okruzena paklenim vanjskim svijetom. Navodno monasi imaju vise Duha Svetoga nego mirjani, i navodno mogu bolje da rukovode u vjeri. Po mom misljenu ovo je potpuno antihriscanski i pre svega antiliturgijski jer se potire ona dobor znana "Duh dise gdje hoce". Ovakva vjera je slaba vjera jer podrazumjeva da Bog ne zna kako da ljude poduci i mimo monaha. 

 

Mirjanima ne trebaju duhovnici, i ne treba im da se vezu za jednog covjeka. Mirjani pre svega imaju sopstevni potencijla da vjeru zive  i odgovornost koju su preuzeli ako su osnovali porodicu ili se bilo kakvim drugim poslom koji iziskuje istu. Imaju ispovednike i savetnike koji mogu biti parohijski svestenici pre svega, ali i svi ostali ljudi od kojih se moze nesto nauciti. Onaj mirjanin koji sebe ponizava na lazan nacin "da on nece moci da se rukovodi u vjeri bez uputstava odredjenog covjeka" nece moci nikako da se rukovodi taman i da ga neko slijepo rukovodi. Vidjeli smo u proteklim dogadjajima iz raskola iz proslosti sta zapravo znaci kada se mirjani prihvate takve rabote. 

 

Zapravo sta uopste iz hriscanskog ugla znaci "rukovoditi se u vjeri"? Hriscanstvo nije nikakv gnositicizam u kom se posvecenici shodno njihovom iskustvu postepeno uvode u sve tajnija ucenja. Hriscanstvo je jednostavna vjera, koja ne skriva nista i ne treba nikakvo rukovodjenje u tom smislu. 

[grigorije22]

Болестан однос према старцима и магичној духовности

Процват монаштва, посебно светогорског, последњих неколико година у Грчкој било је природан феномен, а као последица тога су се појавили и нежељени ефекти као што су геронтолатрија (геронтас=старац, старешина; латрија=обожавање). Ради се о изопачавању харизматичног и светотајинског односа духовног очинства које срећемо у православној традицији током времена и које се заснива на тајни послушности, као што то сазнајемо из самих чињеница: Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту. (Фил. 2:8).



Бројни су разлози који су довели до овог феномена. Ако бисмо поменули неке, ту би спадао недостатак управљања монашком духовности, чије је експлозивно оживљавање потресло темеље западног пијетета на многе, разнолике начине и још увек то ради, и људска потреба за директним, видљивим и опипљивим решењима и интервенцијама Бога у свом животу. На основу ова два основна узрока, може да се открије низ других проблема, као што су паралелне појаве мноштва даровитих људи, којима је својствена тенденција идолопоклонства, харизматике и претеривања у њиховом приступу, као и рекламе многих свештеника и исповедника који имају дубоку жељу за духовним угледом и вишестепену ауторитарност верника који их следе.

Дуговековни сукоб институционалне Цркве и монашке духовности - у споју са незрелошћу верника, има за последицу подсвесне тежње да магично нађу у свему, било због притиска свакодневице, било због неког умишљеног идолопоклонства које никада није потпуно нестало из наших крајева, већ је напротив - родило гротескне ситуације које муче и задржавају мноштво душа.

У недавно објављеном чланку смо надугачко писали о томе да Бог открива своју вољу или молитвом (највише достигнуће савршених и напредних) или се до ње стиже када духовни отац – исповедник, поставља питања (најскромнији и најсигурнији пут за све). Понекад се магија не уклапа овде нити постоји потреба за хитно мешање скромног и мирног Духа Божјег. Може понекад Господ да пренесе своју вољу или учини чудо кроз магновење или у визијама, па чак и апокалиптичним пророчанствима и саветима кроз визионарске и проактивне старешине, али то не значи да беспризорно дислоцира релевантну црквену власт, која тражи понижење пред својим духовним оцем. Треба имати у виду да, уколико се оглушимо о савете духовног оца у корист неког харизматичног духовника, он може да нас наведе и на духовно неверство и прељубу.

Ово наравно, не значи да морамо да се клонимо таквих духовника, јер су и они примили од Цркве Светог Духа, али би било добро да се овај чин обавља свесно и са благословом личног духовног оца. Такође, не би требало да превиђамо чињеницу да ово има скривену себичности и очекивање нечег изузетног и ванредног од Бога, што произилази из тражења визија, чуда и открића дарова.

Бог сваки пут проналази бескрајне начине да нам открије провиђења и чудесно интервенише у нашим животима. Ми, међутим, треба да у понизности и вери тражимо откривење божанске воље, на коју ћемо с радошћу покорити своје ја, и на сваку посебну прилику да будемо спремни да саслушамо како Бог одлучи да разговара са нама, на пример кроз догађаје. Али у сваком случају, мудри верник ће да прибегне и окрене се свом духовном водичу (обично свештенику и исповеднику), како би се оправдала божанска воља и да би се запечатио лични став и тумачење истих, и избегле грешке и демонски изазови.

Дубока унутрашња жеља и подсвесна тенденција за оваплоћењем и визијом Бога и Његовог аутентичног присуства у нашем животу, рађа потребу за имањем једног духовника. Осим тога, свима нам је добро познато колико је та потрага за побожним очекивањима и проналажењем истинске вере ометана од стране демона као и од стране источних религија коју проповедају разноразни шарлатани и самопрозвани просветљени, а која је постала мода у западном свету.

Наша православна вера нема на шта да буде љубоморна, јер су у њеној историји увек постојали богоносци и свеци предводници. Треба међутим, направити разлику. Освећени очеви и старци, лаици, свештеници и монаси, нису сви у истој класи по духовности нити увек кроз њих Бог говори. Ту, као да се ради о аутоматској вези с небесима и детерминистички је неизбежна потреба да се божанство изрази кроз сеансе или чак кроз оне који нису гласноговорници, зависно према сопственој вољи оних радозналих који их прате. Писац ових редова је био сведок о инциденту када је свети старац Пајсије († 1994), направио грешку у откровењу некоме, због чега се и сам збунио, али није се везао и понизно је прешао преко тог догађаја.

Можда је Господ то дозволио дидактички, с циљем да схватимо како Он стоји изнад свих нас и да смо сви ми слаба бића, која имају потребу да непрекидно зависе од нестворенога, и да представљају једноставно, функционалне органе унутар Цркве.

Светитељи су подељени у класе према степену њихове чистоће, њиховог нивоа образовања, карактера и комбинација које могу да проистекну из овога. Дакле, можемо да сретнемо даровите очеве који подучавају лажне или јеретичке ствари (више због незнања и необразованости или простоте). Али, постоје и многи велики свеци који су грешили, јер су били фокусирани на лична хтења и интерпретације, пре и изнад божанске воље и изнад откровења. Ово не би требало наравно, да нас разочара или зачуди, јер Бог поштује индивидуалност и слободу других. На нама је да уочимо када нам се светитељ обраћа, а када кроз њега говори Дух пророчанства.



Један пример: многи данас буквално схватају пророчанства везана за Инстанбул и распад Турске, као и за глад у свету и ратове. Ако изузмео то да се о једном пророчанству суди тек пошто се оно (не)оствари, треба имати у виду да се често најдубље људске чежње преводе на пророчке изјаве (нпр. као старац Пајсије, који је потекао из Мале Азије, није могао да види нешто друго, осим поновног успостављања хеленизма тамо где је рођен).

Грешке очева не умањују њихову светост. Уосталом, црквена историја је пуна таквих ствари, чак и јеретичких веровања и учења светих (свети Августин је главни пример). Неслагање Петра и Павла нас такође учи да не треба да обожавамо лица и њихове позиције, без обзира ко су и где се налазе, али да треба да прецизно проучимо светодуховне детаље, јер изнад свега и свих је Христос и Његова Црква. Господ наступа и као педагог, тако што нам указује на грешке светаца, да би нас заштитио од паганских магија и наше импулсивности.

Свети Серафим Саровски је рекао да савршени никада не изражавају своје мишљење уколико немају Божју информацију. Такав један случај савршености, недавно смо срели код новооткривеног свеца Порфирија Кафсокаливитиса († 1991). Ова ретко харизматична личност је обично говорила тек када је нешто добијала од Духа. Међутим, писац ових редова зна (побројано на прсте једне руке) и за то када је велики Порфирије омануо, јер не треба да заборавимо и део релевантне наставе блаженог Серафима који је рекао, кадгод сам причао из главе, грешке су се дешавале...

И те грешке понекад могу да буду мале, понекад велике, (Свети Силуан). Ако бисмо анализирали овде један догађај капсокаливитиског свеца, који је и сам критиковао једног харизматичног старца, који је са својим пророчким саветима довео једног свештеника у трагични положај (пожелео је да се размонаши), тако да почињемо да сумњамо донекле у ризик који би могао да постоји уколико бисмо слепо веровали у све што нам старци говоре.

Геронтолатрија, која понекад завршава као чиста похотљивост ка старцима, у почетку само у машти и кроз споро даровање за вернике, који се понекад оглушују од дарова, и додирују границе психопатологије и заблуда, па чак и хипохондрије и зависности од присуства старешине, залазећи чак и у детаље о његовом животу - до тачке неетичког уласка у тајне брачних односа – а то не произилази само од стране једноставних и наивних верника. Јер, није мало случајева где су оперативна матрица сами старци, који носе разне психотичне синдроме, а ради се заправо о болесној сујети због које се тешко лечи надувани его који често додирује демонско.

Као што је познато, православље је ноторно ходање по танком ужету, распетом између тачности и грешака – било индивидуалних било колективних. Црквена историја је пуна просветљених и чистих водича, за које претпостављамо да ће због њихове високе перформансе и оданости, непогрешиво водити своју духовну децу. Разлика је у харизматичности малобројних отаца и није привилегија многих. Поједини дарови Духа Светога нису дати било коме нити случајно. Условима за добијање таквих поклона претходе многе послушности. Нико нема право да се директно или индиректно јавља да буде изабран, јер и лаик верни треба да се понизно укључи у трку откровења и налажење старешине да би могао да стекне духовне вредности и статус.

Најсигурнији пут је налажење доброг духовника, једноставаног, човека из народа, нормалне особе (колико нам само недостају такви људи!), који ће да теши друге и нецће тражити следбенике нити се оглашавати путем рекламирања свог имена. Послушност човеку који нас воли и брине за нас, говоре исти језик са нама - другим речима, духовна хемија је та која ће довести сваког до одговарајућег старца, увек са тајном помоћи Духа – и то је начин духовног непретка и спасења у Христу. Уосталом, оно што је најмерљивије је наша борба и истинска послушност. У таквом случају, не дозвољава Бог да се његов верни и часни слуга превари и доведе на опасне путеве, чак и ако је пао у руке не тако добром духовнику. Слобода унутар Цркве може понекад да доведе неке вернике на више од једног духовника истовремено (као што видимо у животу Светог Силуана Атонског).

Бог почива у послушности, што је показатељ практичне љубави и испуњавање празнине истим, као и браћом. Та послушност међутим, не сме да се схвата као нешто магично нити сме да прерасте у компулзивни кошмар и неурозе. Милитаризација духовног живота и Бог казнитељ су сигурно далеко од православне духовности. Како је карактеристично говорио Свети Порфирије, послушност треба да буде свесрдна и радосна. Само тада ће уродити плодом у Христу и довести до светости и излечења, док у осталим случајевима постаје мучење и доводи до психосоматских болести, као и свака друга духовна вежба за Бога када се не одвија под поклонством Духа Светога.



И сами харизматични, модерни Оци, показали су нам пут покретања геронтисма, како личним ставом у сенци и тишини монашког живота, тако и путем својих учења. Нама не преостаје ништа друго него да проучавамо и следимо њихов пример. Христос, после свега, жели поред себе следбенике, вође, а не фобичне савести и слабиће, кукавице са инвалидитетом личности скривених иза било ког самопрозваног свеца његове Цркве.


Костас Ноусис
Извор:http://vvv.pemptousia.gr

превела с грчког:
Бранкица Богдановић 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5368-%D0%91%D0%9E%D0%9B%D0%95%D0%A1%D0%9D%D0%9E-%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%A0%D0%A7%D0%95%D0%A1%D0%A2%D0%92%D0%9E-%D0%98-%D0%9C%D0%90%D0%93%D0%98%D0%A7%D0%9D%D0%90-%D0%94%D0%A3%D0%A5%D0%9E%D0%92%D0%9D%D0%9E%D0%A1%D0%A2&p=11049#post11049