Човек је створен за заједницу...Где је нестала кинонија?

[ивањушка]

Нисам видела да постоји конкретно ова тема али ако нисам у праву нека модератори преместе или шта год..Дакле мене занима шта за некога значи реч заједница у Цркви.Црква је заједница народа Божијег у Христу,заједница Светога Духа,заједница верних итд.Чини ми се да сви знамо дефиниције.Али шта је конкретно заједница,како ми ту заједницу живимо и доживљавамо.Значи конкретно,и практично у данашњем хришћанском животу шта јесте или шта би требало да буде ЗАЈЕДНИЦА.

[Guest O.Ugrin]

Odgovor nikada necemo naci dok god nasu spoznaju baziramo na cinjenicma i u teorijskom sakupljanju istih...tek kada nasu spoznaju preumimo okrenuvsi je ka Istini a teoriju ka praksi, odnosno zivljenju te Istine, tek onda cemo iznaci Put koji ce tada biti i Zivot. No, tada nase pitanje nece biti - sta je zajednica; vec ce ono biti uokvireno u odgovoru, koji ce ujedno predstavljati i nas nacin zivota izrazen Petrovim ispovedanjem. Dakle, umesto sta je zajednica - KO je zajednica i, umesto tek nekih cinjenica o Bogu, ispovedanje - Ti si Hristos, Sin Boga Zivoga! Recju a licem k licu i od sveg uma svoga i od sveg srca svoga - Jedan je Svet, Jedan je Gospod Isus Hristos, na slavu Boga Oca - Amin.

Mir Vam - Ugrin

P.S. Ivanjuska, zar vam nisam rekao da procitate tekst - Sluzba intelekta? Tamo vam je sve napisano.

[Баба]

Mene zapravo više zanima izvedena reč , naime reč ZAJEDNIČARENJE  , i kako da je razumemo?

[Guest O.Ugrin]

Odnosenje unutar zajednice; primenjena, ostvarena, zajednica. Zajednica kao princip zivljenja koji se preliva iz crkvene porte postajuci standard zivljenja.

Mir Vam - Ugrin

[Баба]

crvenilo

[ивањушка]

  O.Ugrin рече:

Odgovor nikada necemo naci dok god nasu spoznaju baziramo na cinjenicma i u teorijskom sakupljanju istih...tek kada nasu spoznaju preumimo okrenuvsi je ka Istini a teoriju ka praksi, odnosno zivljenju te Istine, tek onda cemo iznaci Put koji ce tada biti i Zivot. No, tada nase pitanje nece biti - sta je zajednica; vec ce ono biti uokvireno u odgovoru, koji ce ujedno predstavljati i nas nacin zivota izrazen Petrovim ispovedanjem. Dakle, umesto sta je zajednica - KO je zajednica i, umesto tek nekih cinjenica o Bogu, ispovedanje - Ti si Hristos, Sin Boga Zivoga! Recju a licem k licu i od sveg uma svoga i od sveg srca svoga - Jedan je Svet, Jedan je Gospod Isus Hristos, na slavu Boga Oca - Amin.

Mir Vam - Ugrin

P.S. Ivanjuska, zar vam nisam rekao da procitate tekst - Sluzba intelekta? Tamo vam je sve napisano.

?? ????? ???,?? ????? ?? ???? ????? ??? ????????. 0104_cheesy??????? ?? ??? ??????? ?? ?????????????,?? ????????? ????????? ? ??????.??? ??? ?????? ????????? ???? ????,??? ?? ?????? ?? ?????? ?? ?????????,?????????? ?? ??? ?? ?? ??????????,????? ???? ? ??? ?? ?? ?????????.????? ?? ?? ?????? ?? ??? ?? ???? ????? ? ????? ? ????? ?? ????? ? ?????? ?????????? ?? ?? ???? ?????? ?? ?? ??????? ?? ?? ?????.?? ?? ??? ??????? ???????????,?????????,?????????? ?? ?????.?? ?? ?????? ???? ???????. ?????? ?? ?? ??????,???????? ?? ??? ? ???? ????? ?? ? ????? ?????.??? ??? ???? ????,???? ?? ?? ?????? ?????????.?? ?? ?? ? ?????? ?????????? ?????? ????? ?????? - ?? ?????,?? ?? ??? ??????? ?? ???????? ????? - ?????, ???,???... crvenilo ??? ?? ?? ????. klapklap

[Гост]

  ???????? рече:

?? ????? ???,?? ????? ?? ???? ????? ??? ????????. 0104_cheesy??????? ?? ??? ??????? ?? ?????????????,?? ????????? ????????? ? ??????.??? ??? ?????? ????????? ???? ????,??? ?? ?????? ?? ?????? ?? ?????????,?????????? ?? ??? ?? ?? ??????????,????? ???? ? ??? ?? ?? ?????????.????? ?? ?? ?????? ?? ??? ?? ???? ????? ? ????? ? ????? ?? ????? ? ?????? ?????????? ?? ?? ???? ?????? ?? ?? ??????? ?? ?? ?????.?? ?? ??? ??????? ???????????,?????????,?????????? ?? ?????.?? ?? ?????? ???? ???????. ?????? ?? ?? ??????,???????? ?? ??? ? ???? ????? ?? ? ????? ?????.??? ??? ???? ????,???? ?? ?? ?????? ?????????.?? ?? ?? ? ?????? ?????????? ?????? ????? ?????? - ?? ?????,?? ?? ??? ??????? ?? ???????? ????? - ?????, ???,???... crvenilo ??? ?? ?? ????. klapklap

Po obicaju upadam u tudje razgovore... 0104_cheesy

Isto se pitam, tj uvidjam da isto radim...  S tim sto kako se ponasam u Crkvi, tako delam i u svakodnevnom zivotu , tj. obrnuto.  Onako kako si opisala u svom postu, a u sustini - van zajednice.

[Guest O.Ugrin]

A, magija ne mora da prestane...

Mir Vam - Ugrin

[ивањушка]

0409_feel

[Никола Ђоловић]

Заједница мимо народа Божијега је врло деликатно питање. Народ Божији има есхатолошку улогу. То не значи да нема историјску. Иако је унутар сабрања валидна као благодатна заједница, питање је колико истинске заједнице (љубави) има међу људима на психолошком нивоу међу онима који конституишу народ Божији. Ако се заједница људи (нпр. странка, фамилија, итд.) показују безделатним и бесплодним мимо народа Божијег (Цркве), колико више ће они застранити фокусирајући се само на свој гето.

Међутим, треба прозвати и народ Божији не као онај који нема благодатну заједницу са Богом, него колико има кроз тај однос са Богом благодатну заједницу са другим људима око себе? Чини ми се да се и ту дарови Духа психологизују само за себе, па се ни љубав ка другима не покреће – било да говоримо о клиру или лаицима како између њих самих, тако и њихов заједнички однос према онима изван Цркве. Зар и на самој Литургији да уместо евхаристијске христоцентричности постављамо личну егоцентричност. И као што духовну сујету сматрам већом од световне сујете, тако и духовни егоизам сматрам већи од свакодневног у свету јер овај пад директно по (не)знању и пред Богом радимо. Иако је Бог, свакако, присутан свуда, но ја за људску перспективу говорим која ограничава Бога и Божије на своj ниво, а свој ниво намеће другима да би га осакатио у име врлине а без врлине.

[Дејан]

"Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...

Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.

Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.

Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.

Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“

„...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).

Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...

Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...

Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."

[Ведран]

Заедницата е начин на постоење на Бога и затоа „непријателот“ на човечкиот род, патолошки го мрзи тоа заЕДНО и ја напаѓа заедницата на човекот.

Да ги чуваме благословените заедници во Христа, по молитвите на владиката Порфириј, кој има личен опит од ова, кое го читаме во текстов.

[Milan Nikolic]

Немам времена да прочитам текст, али верујем да је прва лига. Наслов теме све говори.

[verum est in beer]

Ако смо ми сви у Цркви кинонија (заједница), где је онда она. Да ли је заједница остала на чисто формалном, где ми по аутоматизму представљамо Литургијску заједницу само тиме што смо присутни на Литургији?

Где је та заједница после?

Колико се неко дружи са неким из цркве?

Колико помажемо нашој браћи и сестрама у цркви када им је потребна помоћ?

Колико свештеници и народ знају да некоме треба помоћ?

Зар није и кинонија, ако Марку требају дрва за зиму, а Петар зна да Јован има вишак који му не треба, па узме од Јована и да Марку?

Зар није кинонија и разговор?

Ретке су цркве у којима свештенство буде са народом после уз кафу или чај и лепо ћаскање. (зар то исто није кинонија)

Мени је на пример много лепо кад видим на овој нашој форумској кинонији када једни другима помажу. Неко постави питање у статусу и врло брзо добије одговор. Некоме затреба нека помоћ, или добије одговор или му се конкретно помогне. У томе је по мени лепота заједнице љубави, а и смисао.

[Danijela]

I mene mori taj problem. Nekoliko godina sam bukvalno mamila kolačima, žu žu-om, kafom i čajevima ljude da ostanu posle Liturgije. Njih par je dolazilo redovno al ako bi se desilo da budem odsutna iz grada i ne budem u mojoj crkvi na Liturgiji, niko ne ostane posle Liturgije. Meni dojadilo više da animiram sav taj svet, da se upoznajem i zapitkujem... Sama sebi sam počela da ličim na paćenicu koja kao da traži društvo. Ni sveštenike nisam mogla da nagovorim da ostanu sat do dva posle Liturgije, da popričaju sa ljudima (nekima treba vremena da se opuste, upoznaju sveštenike i sve nas...) al slaba vajda jer večito jure te u parohiju, te odmah posle Liturgije su zakazana venčanja, krštenja, pomeni, vodice... Sa malo tih ljudi, s kojim sa uspostavila kontak, se družim, trudimo se da se viđamo i u toku nedelje (ja radim van grada i odsutna sam po čitav dan), pomažemo jedni drugima prilikom spremanja zimnice, slava, a ako je neko bolestan a živi sam, skupljamo između sebe parice, garderobu, obuću i ako treba nešto za kuću za samohrane roditelje, skupili smo velike pare za lečenje jedne naše sestre, skupljamo i za druge, ništa ne bacamo (skoro smo jednoj samohanoj majci iz Kraljeva skupili pare i garderobu za njenu bebicu a sad skupljamo i za tu mamu), pomažemo i ljudima iz misonarskog centra Svedok verni... Ponekad nas potkače kako se sektašimo a kad im kažemo da su vrlo dobro došli da posede sa nama posle Liturgije i da navrate kod nas po kućama, svi se izgovaraju obavezama.