Човек је створен за заједницу...Где је нестала кинонија?

[Danijela]

To sastajanje u parohijskom domu, posle Liturgije ili jutrenja/večernje, može biti odličan start za nastavak druženja i razvijanja tog odnosa van zidova crkve i parohijskog doma. Ko što napisah na prethodnoj strani, nas par je tako krenulo i ima nas i baš mladih i baš starijih.

[Ронин]

у месту где живим, после литургије се иде на кафу ( па и ракијицу ) у свечаној сали. али кад се поседа , праве се групице. комшије са комшијама ( читај сиромашни са сиромашнима а богати са богатима ) сви као нешто причамо али у групи у којој смо. о помоћи богатих сиромашнима, нећу да коментаришем јер немам живаца.

[nana]

 е ајд да кажемо овако  .....ко хоће - нађе начина...ко неће -тражи изговор.

Имам сада неодложну обавезу, јавићу се мало касније да образложим.

[Toma]

Код нас после сваке службе има послужење у црквеној сали. Ко хоће иде, ко неће, нађе неки разлог.

Неки воде душекорисне разговоре, други аброве..

 

Само апр људи се сети да донесе кафу или ракију кад дођу следећи пут.

Никога не занима како се набавља огрев за салу, плин, струја, нити се овдашњи парохијани сматрају повлашћенијим од околних који немају послужења.

Ljudi imaju loše stečenu naviku da ne daju niti sebe niti svoje (npr. pare) a kao

što postoji navika, postoji i odvika.

Ja organizujem donošenje rakije sa sela gde se pravi samo od šljiva i gde se

prodaje po 350,00 din/lit. i po istoj ceni se konzumira posle Liturgije u našem

parohijskom domu, ali donosim samo po 0,7 lit. - tek da za svakoga bude po malo.

A pošto ljudi nemaju naviku da sami od sebe nude novac za to, mi onda uzmemo

neprovidnu kesu da svako tokom Agapa u nju ubaci koliko želi. To radimo jednom mesečno.

Odatle se to finanisra i - mir u kući.

Onda su takve akcije pozitivno eskalirale pa smo skupljali novac i za nešto

što Bogu hvala zaboravljam jer 'ni moja desna ne treba da zna šra radi moja leva ruka'.

Elem, treba pomoći ljudima koji imaju 'samo jedan' talenat (= novac) da ga

pravilno 'investiraju' u svoje spasenje, a pomagači mogu biti oni koje je Bog

obdario talantom 'novco-prikupljanja'.

Ima što-šta na 'spisku' delatnosti što ne moraju da organizuju ili sprovode u delo sveštenici.

[о.Небојша]

Није ваљда о. Драгиша благословио да тако скупљате новац ? Или можда о. Аца или о.Бане ?

То је страно нама православнима, то чине римокатолици у Босни на даћи и зову (е)мулзија.

Шалим се није проблем за литар ракије, сок, кафу, чај.....

Нађу се паре, у недељу ће вероучитељ довести децу у цркву и спремили смо за послужење ратлук, желе, бомбоне, сок ....

Али би било лепо да се мало ангажују и родитељи те деце. А не да буде требало еј ово, оно је сувишно.

Сећам се како су некада свештеници у Босни поучавали народ : Драга браћо и сестре, кад пођете светој цркви на молитви, немојте доћи празних џепова, него понесите флашицу ракије, мало сувог меса (у мрсу) па да се заједно послужимо.

И сећам се како су сви доносили понешто цркви и да је било послужење, а има и добра пракса да се после Литургије дају парастоси и онда родбина послужи све који су били у цркви, неко се не одваја нити иде кући, јер се то сматра као одбијање.

[Лазар Нешић]

По твоме би закључио да је монаштво један од узрока одласка киноније из живота Цркве?

 

Врло погрешан закључак, монаштво ми није ни на крај памети. Осамљеност, интровертност, одељеност, интимност идр. у сусрету са Богом је ствар сваког живог човека.

 

Нема ни једног светог човека и хришћанина (све до данас) на свету, а ко се није најпре осамио на почетку пута и сусретања са Богом. Тако макар говоре аутори (од ап. Павла до Јосифа Исихасте) који су тај пут пролазили. Осама/пустиња је метафора у хришћанском дискурсу, то није (нужно) монаштво и манастир и анахореза и избегавање људи и остало. Метафора за простор сусрета.

 

Кажем опет: истинска кинонија је нешто што је остављено за радикалну будућност - ако уопште буде било икакве будућности. Иначе, овде на земљи је то чиста утопија.

[Панарет]

хришћанство је врло индивидуална и крајње интровертна религија која се обраћа појединцу

 

Слажем се, то се може добро видети у самој породици-"најприроднијој и најинтимнијој заједници".

[Панарет]

Али шта би са оним да се истина открива само заједници и да је заједница оно "најтеже" али ипак оставриво и неопходно и код лаика и код монаха?

 

А можда је Лутер биo у праву

[Срђан Шијакињић]

Можда није пресудно, ни неопходно, да заједница буде остварена баш са другим хришћанима, можда се "рачуна" и ако имамо заједницу љубави са онима са којима смо иначе у контакту, са целим нашим окружењем. Да будемо настројени ка заједници према свим људима на које набасамо на било који начин на нашем путу, без обзира да ли они верују или не... Пошто смо сви ипак део исте приче, сви људи су на неки начин заједица, бар ми тако верујемо. 

[Лазар Нешић]

Али шта би са оним да се истина открива само заједници и да је заједница оно "најтеже" али ипак оставриво и неопходно и код лаика и код монаха?

 

Слажем се са понуђеним одговором који је дао Шијакињић. Мада (колико год сад ово звучало елитистички), тврда је то храна - ово питање, као и оно друго што сам напред написао.

Намерно сам се сакрио иза оног "говоре многи аутори", да не би било да говорим из свог неког псеудо искуства.

 

Што се мене тиче, ја не говорим из разочарења што нисам доживео заједницу. Напротив: живео сам је годинама на месту где је то био опште место и ништа посебно. По томе смо у целој СПЦ и били познати.

Е, баш ту, баш на том месту "мега заједничарења" сам онда и видео да је та прича о таквој "заједници" заблуда и лаж. И да је права заједница нешто сасвим друго.

[Guest - . . .-]

@@verum est in beer,

 

Како си дивну тему покренуо, баш тема за размишљање! 

[Toma]

Није ваљда о. Драгиша благословио да тако скупљате новац ? Или можда о. Аца или о.Бане ?

То је страно нама православнима, то чине римокатолици у Босни на даћи и зову (е)мулзија.

Шалим се није проблем за литар ракије, сок, кафу, чај.....

Нађу се паре, у недељу ће вероучитељ довести децу у цркву и спремили смо за послужење ратлук, желе, бомбоне, сок ....

Али би било лепо да се мало ангажују и родитељи те деце. А не да буде требало еј ово, оно је сувишно.

Сећам се како су некада свештеници у Босни поучавали народ : Драга браћо и сестре, кад пођете светој цркви на молитви, немојте доћи празних џепова, него понесите флашицу ракије, мало сувог меса (у мрсу) па да се заједно послужимо.

И сећам се како су сви доносили понешто цркви и да је било послужење, а има и добра пракса да се после Литургије дају парастоси и онда родбина послужи све који су били у цркви, неко се не одваја нити иде кући, јер се то сматра као одбијање.

Поуку коју помињеш да су свештеници давали у Босни, дајемо ми једни другима.

А када неко приговара да је 'требало овако или требало је донети ово/оно' - онда му се каже:

"Па уради тако, донеси то што желиш".

И мирна Босна.

Иначе, читајући посланице видим заједништво у разликама хришћана 'оних дана'

баш као и нас верујућих у садашњости, окупљених око Христовог Тела и Крви, надахнутих Духом Светим,

па неки овако а неки онако...

Сада и овде.

[Лазар Нешић]

@@verum est in beer,

 

У праву си за све ове ствари, немам шта да додам, нити приговорим

[Volim_Sina_Bozjeg]

Promeniće sve kad počnu ljudi Crkvu da smatraju kao svoju kuću. Taj dom molitve treba nositi u srcu podjednako i nedeljivo od kuće u kojoj boravimo i spavamo. Pogotovo ako se zna da je zajednica Telo i da smo svi Rodjeni (Kršteni) na istom mestu i na isti način.Veće rodbine od one koja se u Hristu prepoznaje i slavi nema niti će je ikada biti.

 

Volim vas oci braćo i sestre i to najiskrenije tamo negde u središtu srca koje imam otvoreno samo za Božje reči.

[мирођија]

Promeniće sve kad počnu ljudi Crkvu da smatraju kao svoju kuću. Taj dom molitve treba nositi u srcu podjednako i nedeljivo od kuće u kojoj boravimo i spavamo. Pogotovo ako se zna da je zajednica Telo i da smo svi Rodjeni (Kršteni) na istom mestu i na isti način.Veće rodbine od one koja se u Hristu prepoznaje i slavi nema niti će je ikada biti.

 

Volim vas oci braćo i sestre i to najiskrenije tamo negde u središtu srca koje imam otvoreno samo za Božje reči.

 

   Брате мој слатки.

   Немој се никада променити.

   Част ми је да што те познајем.