Како заинтересовати младе за Цркву

[Свештеник Сретен]

А зар не нуди? Мислим да не треба опет ићи у неку другу крајност а то је претерано повиновање младима. Нека млади виде и нешто од мистичног, традиционалног, вредног. А да им делимо слаткише ко секташи, то није фора. Каква би то онда била вера ако би људи пришли само из користољубља? 

 

Само користољубље није добро, засигурно, али је важно и уздарје. То би негде заинтересовало на кратко, док жива Истина би их осмислила и задржала у Цркви.

Једном приликом кад сам возио блаженопочившег Епископа +Хризостома рекао је током разговора да ми данас имамо проблем како задржати верника, да није толики проблем довести га у Цркву али задржати већ потребује веће старање. Тада је рекао и да причешћивање које смо потиснули треба препоручивати, молити се може и кући са друштвом али кроз Литургију и причешће бива обожен.  

[Баба]

Само користољубље није добро, засигурно, али је важно и уздарје. То би негде заинтересовало на кратко, док жива Истина би их осмислила и задржала у Цркви.

Једном приликом кад сам возио блаженопочившег Епископа +Хризостома рекао је током разговора да ми данас имамо проблем како задржати верника, да није толики проблем довести га у Цркву али задржати већ потребује веће старање. Тада је рекао и да причешћивање које смо потиснули треба препоручивати, молити се може и кући са друштвом али кроз Литургију и причешће бива обожен.  

 

 

Да, свест о потреби причешћивања може да задржи човека у Цркви на дуже стазе.

Али се онда мора радити на том освешћивању.

[Баба]

Слушала сам предивног монаха Арсенија, који је, као и увек, предивно беседио, где рече да би требало да се живи по Духу Светом (а не по духу овог времена) ... И додала бих ту своје искуство са Фејса, жива истина (да титула и мантија сама не чине проту или неко друго лице духовним Оцем).

Зато и треба да се молимо за духовног Оца и наше свештенство, а не да критикујемо и оговарамо.

Они су продужена рука Господња и Господ је исти јуче, данас и сутра.

 

Нисам рекао да се мора имати у виду дух времена да би му се снисходило. Него да би се разумело у каквом времену живимо.

А разумевајући своје време лакше ћемо изнети решења за актуелне проблеме.

Дух времена је и наркоманија. Тога у том интензитету и на овакав начин раније није бивало.

Дух времена је и материјализам.

Дух времена је и размаженост савремених генерација .

Дух времена је и површност савременог човека и одсуство жеље за мудрошћу и дубином.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kad bi znali šta jednom običnom verniku znači mantija pa još ako dodje kod tebe na čašu vode eventualno kafu onako kao otac kod sina....

 

Prosto verujem da bi takva mantija sijala u svojoj parohiji nekom zvezdanom svetlošću ne od čoveka no od Onoga koji ga je obukao.

[Свештеник Сретен]

хвала свима за учешће на овој теми, има врло корисних идеја и размишљања, као и запажања која ћу сигурно употребити у мом односу. Много хвала.

[миркан]

GDJE CRKVA DANAS PRAVI GREŠKE SA OMLADINOM

 

 

Mitropolit Atanasije Limasolski 

 

U Crkvi obrazovanje označava „usmjeravanje“, pravac ljudi ali ne prema određenim idejama, vrijednostima ili idealima, već usmjeravanje ljudi prema ljubavi našeg Gospoda Isusa Hrista.  Obrazovanje u Crkvi znači učiti ljude da vole Hrista, jer je u tome sva suština. Crkva govori o ljubavi prema Hristu. Sekularno razumijevanje religije, odnosno Crkve, govori o vjeri u Boga i samo o tome. Međutim, savršenstvo u Crkvi jeste ljubav koja će ostati zauvijek, s obzirom da će vjera i nada nestati posljednjeg dana, a jedino što će ostati biće ljubav. Zato je izazov ljudima naučiti da vole Boga. Imati vjeru u Boga je prvi i osnovni korak, koji vodi ka sljedećem koraku i tako redom. Mi ne smijemo samo tu stati, zato što osoba ne može dati cijeli svoj život nečemu u šta jednostavno vjeruje. Ako su takvi idealisti onda oni to mogu činiti, kao što se radi u drugim situacijama u svakodnevnom životu što vidimo oko sebe. Ipak, u Crkvi jedino što postoji jeste Hristova ljubav. Za nas, Hristos je sve o čemu se radi. Hristos je Onaj koji je svima učitelj. Pogledajte kako to prelijepo Gospod u Jevanđelju kaže: „Učite od Mene...“. To znači da ljudi uče od Hrista, od istog Hrista, iz Hristovog života, iz Hristovih riječi, ali iznad svega iz iskustva ljubavi Božije koja je među njima. Zato je to iskustvo toliko jako da nadilazi sve druge ljubavi u svijetu. 

 

Braćo moja, nije dovoljno govoriti našoj djeci o idejama iz Jevanđelja, nije dovoljno govoriti kako su Jevanđelje i Crkva najbolje što im neko može ponuditi, i kako su ljubav, radost, sloboda i pravda prekrasni. Naravno da je to sve prelijepo, ali ono što mlada osoba danas treba je da nauči voljeti Hrista. Naučiti ih da im jedino Crkva može dati Hrista, te da je to nešto što im svijet ne može dati. Ljudi uvijek mogu naučiti poštovati svoje bližnje, voljeti ih, biti iskreni, pošteni, liberalni i tako dalje. Ne treba vam Crkva da biste naučili ove stvari koje priroda sama uči. Naše ljudsko biće i postojanje nas uči slobodi, pravdi, demokratiji, poštovanju i ljubavi prema drugima. Ono što nam Crkva ima reći jeste ljubav Hristova. I to je, dozvolite mi da kažem, mjesto na kom se Hrišćani danas spotiču zato što smatraju da je Crkva jedan ideološki sistem i da je samo dovoljno da budemo dobri ljudi. Oni smatraju da je dovoljno da izvršavamo naše obaveze. Da je dovoljno da postavimo granice našoj djeci. Da ne budu nestašni. Da ne čine loše stvari. Ponekad oni kažu stvari koje čujemo i na koje se mi nasmijemo, sa odobravanjem naravno, ali ovo ne odražava stav Crkve. Pazite šta oni kažu: „Bolje je ići u crkvu nego da se petljaju sa drogama“. „Bolje je ići u crkvu, nego biti u zatvoru.“ Kao da je Crkva nasuprot drogama i zatvoru. Kao što neko jednom reče: „Zar ne postoji pravi put, srednji put?“ Dakle, ili je Crkva ili su droge? Dakle, ko god nije u crkvi to znači da se drogira? Naravno da ne! Vi ne morate ići u crkvu da biste bili častan, iskren, pošten čovjek, dobar supružnik, dobar roditelj, dobar student i sve one dobre stvari koje nosite u sebi. To je razlog zašto mi često ne možemo razumjeti zašto naša djeca imaju drugačiji odnos sa Bogom. Zašto mi, kao stariji, to ne možemo razumjeti. Mi pitamo: „Zašto to želiš?“ Zar nije dovoljno da postaneš dobra osoba i dobar naučnik, i da svoj rad ponudiš svijetu i društvu? Zašto želiti više? To je pretjerivanje, fanatizam, ekscentrizam i bolest. Zašto izražavamo takve stavove? Zato što naše živote ne mjerimo prema ljubavi već prema dužnosti. „Uradi svoju dužnost i to je dovoljno“. Međutim, ljubav, braćo moja, nema granice. Kada volite Boga vi nemate granice. To je kao kada volite neku osobu. Ukoliko imate ljubav prema toj osobi, vi želite biti sa njom, ujediniti svoj život sa njom. Možete li postaviti granice takvoj ljubavi? Ljubav je vatra koja gori u srcu čovjeka. Ona nema granice niti ograničenja logike, već djeluje sama, iz srca a ne iz glave. Crkva nas uči i poziva ljude da vole Hrista iznad svega. 

 

Znate, u starim vremenima u Crkvi se mogao uočiti fenomen kada je bilo jako puno djece. Mi se sjećamo, svi mi koji smo stariji, da do određenog uzrasta gotovo sva djeca su išla u katehističku školu, u crkvu, i oni su imali odnos sa Bogom. Nakon tog uzrasta oni su to izgubili. Otprilike sa četrnaest, petnaest ili osamnaest godina. Neki su otišli u vojsku, neki u visoke škole, tako da su napori ljudi bili izgubljeni kao što su katehisti i drugi. Šta mislite zašto je tako? Gdje je napravljena greška? U redu, naravno da tu ima ljudske slabosti, iskušenja i briga koje se umnožavaju kako ljudi odrastaju. Međutim, „greška Crkve“, da stavimo pod znake navoda, nije sama Crkva, već mi ljudi iz Crkve koji, nažalost, nismo shvatili da ono što trebamo dati našoj djeci jeste ljubav za Hrista. Mi smo ih učili idejama iz Jevanđelja: „Budi dobro dijete, čestito dijete, imajte ljubavi prema drugima, činite milosrđe, budi dobra osoba“. Ali nismo im govorili o ljubavi prema Hristu. To je zato što je teologija za nas bila idealistička, filozofska i humanistička. Mi smo ignorisali ljubav prema Bogu, i šta znači voljeti Hrista. Iz tog razloga nije bilo važno da ljudi nauče postiti, da bde, da se ispovijedaju, da se pričešćuju, da čitaju žitije svetitelja. Ne! Bilo je dovoljno čitati druge knjige. Žitija svetitelja su stavljena na stranu. Podvižnički život Crkve je stavljen na stranu. Čovjek, koji je pozvan da iskusi Hrista u okviru tajne Crkve, je stavljen na stranu. Druge stvari su se ispriječile na putu. To je razlog zašto gubimo ljude, jednog za drugim, kada dostignu pubertetski uzrast. Naravno, grijeh ima svoju snagu i iskustvo. To je nešto što privlači ljude i zarobljava ih. Sa druge strane, a šta će ljude vratiti nazad? Ideje? Ideje su mrtve sjenke stvarnosti. Ideja vas ne može zadržati bez obzira koliki ste ideolog. 
 

Srećom ti dani su prošlost, i danas se čini da smo se oporavili, ponovo otkrili naše korijene i naša predanja. Ponovo vidimo mlade ljude u crkvama. Vidimo mlade ljude koji vole Boga, koji dolaze u crkvu sa novim izgledom, novom perspektivom. Oni mogu imati svoje teškoće, svoje probleme, svoje padove i svoje slabosti kao i svi mi. Ali oni slušaju o ljubavi Božijoj. I to je ono, braćo moja, što moramo govoriti svojoj djeci. Da nauče da vole Boga. Kada vole Boga onda im se otkrivaju stvari u okviru iskustva ljubavi Božije. Onda oni uče i dobijaju snažno duhovno antitijelo u sebi, koje je antiteža grehovnoj težini. I sa tim, ako su ranjeni grijehom, imaće prisustvo ljubavi prema Hristu da utješi njihova srca. Oni znaju da ne mogu biti spaseni svojom vlastitom snagom, da ne mogu biti spaseni svojim izgledom, već jedino ljubavlju Božijom, milošću Božijom, Njegovim saosjećanjem i žrtvom Hristosa na Krstu za sve nas. 

 

Ukoliko u Crkvi danas govorimo o obrazovanju, onda govorimo upravo o ovom usmjerenju – pomoći ljudima da zavole Boga!

 

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7294

[Ненад Р.]

Прави се грешка у породици . Ако се дете не васпитава од прве године живота у духу наше вере , после је много теже то поправити тако да и сама црква мало шта ту може да уради.

 

Шта очекивати када рецимо родитељ доноси суд о цркви и вери на основу тога колико је свештеник наплатио своје услуге? Шта можемо да очекујемо од деце из таквих породица јер таква деца најчешће имају горе мишљење о нашој вери . У таквим ситуацијама има и изузетака , јер то не зависи само од родитеља већ о самој личности детета па се дешава да то дете свати грешку својих родитеља када одрасте  и не крене стопама родитеља , али је то реткост .

[Volim_Sina_Bozjeg]

Danas je bio sveštenik da sveti vodicu pred slavu. Miloš još nema 3 godine bio je oduševljen i vrlo temeljno je slušao i javljao se Hristu.

 

Ponosan sam na njega! Sacuvaj Bože i blagoslovi decu jedino ona ti se iskreno mole i spasi nas molitvama njihovim.

[миркан]

Danas je bio sveštenik da sveti vodicu pred slavu. Miloš još nema 3 godine bio je oduševljen i vrlo temeljno je slušao i javljao se Hristu.

 

Ponosan sam na njega! Sacuvaj Bože i blagoslovi decu jedino ona ti se iskreno mole i spasi nas molitvama njihovim.

 

Баш тако!

[Guest]

ГДЈЕ ЦРКВА ДАНАС ПРАВИ ГРЕШКЕ СА ОМЛАДИНОМ

A+ A-

 

 

 

Митрополит Атанасије Лимасолски

 

У Цркви образовање означава "усмјеравање", правац људи али не према одређеним идејама, вриједностима или идеалима, већ усмјеравање људи према љубави нашег Господа Исуса Христа. Образовање у Цркви значи учити људе да воле Христа, јер је у томе сва суштина. Црква говори о љубави према Христу. Секуларно разумијевање религије, односно Цркве, говори о вјери у Бога и само о томе. Међутим, савршенство у Цркви јесте љубав која ће остати заувијек, с обзиром да ће вјера и нада нестати посљедњег дана, а једино што ће остати биће љубав. Зато је изазов људима научити да воле Бога. Имати вјеру у Бога је први и основни корак, који води ка сљедећем кораку и тако редом. Ми не смијемо само ту стати, зато што особа не може дати цијели свој живот нечему у шта једноставно вјерује. Ако су такви идеалисти онда они то могу чинити, као што се ради у другим ситуацијама у свакодневном животу што видимо око себе. Ипак, у Цркви једино што постоји јесте Христова љубав. За нас, Христос је све о чему се ради. Христос је Онај који је свима учитељ. Погледајте како то прелијепо Господ у Јеванђељу каже: "Учите од Мене...". То значи да људи уче од Христа, од истог Христа, из Христовог живота, из Христових ријечи, али изнад свега из искуства љубави Божије која је међу њима. Зато је то искуство толико јако да надилази све друге љубави у свијету.

 

Браћо моја, није довољно говорити нашој дјеци о идејама из Јеванђеља, није довољно говорити како су Јеванђеље и Црква најбоље што им неко може понудити, и како су љубав, радост, слобода и правда прекрасни. Наравно да је то све прелијепо, али оно што млада особа данас треба је да научи вољети Христа. Научити их да им једино Црква може дати Христа, те да је то нешто што им свијет не може дати. Људи увијек могу научити поштовати своје ближње, вољети их, бити искрени, поштени, либерални и тако даље. Не треба вам Црква да бисте научили ове ствари које природа сама учи. Наше људско биће и постојање нас учи слободи, правди, демократији, поштовању и љубави према другима. Оно што нам Црква има рећи јесте љубав Христова. И то је, дозволите ми да кажем, мјесто на ком се Хришћани данас спотичу зато што сматрају да је Црква један идеолошки систем и да је само довољно да будемо добри људи. Они сматрају да је довољно да извршавамо наше обавезе. Да је довољно да поставимо границе нашој дјеци. Да не буду несташни. Да не чине лоше ствари. Понекад они кажу ствари које чујемо и на које се ми насмијемо, са одобравањем наравно, али ово не одражава став Цркве. Пазите шта они кажу: "Боље је ићи у цркву него да се петљају са дрогама". "Боље је ићи у цркву, него бити у затвору." Као да је Црква насупрот дрогама и затвору. Као што неко једном рече: "Зар не постоји прави пут, средњи пут?" Дакле, или је Црква или су дроге? Дакле, ко год није у цркви то значи да се дрогира? Наравно да не! Ви не морате ићи у цркву да бисте били частан, искрен, поштен човјек, добар супружник, добар родитељ, добар студент и све оне добре ствари које носите у себи. То је разлог зашто ми често не можемо разумјети зашто наша дјеца имају другачији однос са Богом. Зашто ми, као старији, то не можемо разумјети. Ми питамо: "Зашто то желиш?" Зар није довољно да постанеш добра особа и добар научник, и да свој рад понудиш свијету и друштву? Зашто желити више? То је претјеривање, фанатизам, ексцентризам и болест. Зашто изражавамо такве ставове? Зато што наше животе не мјеримо према љубави већ према дужности. "Уради своју дужност и то је довољно". Међутим, љубав, браћо моја, нема границе. Када волите Бога ви немате границе. То је као када волите неку особу. Уколико имате љубав према тој особи, ви желите бити са њом, ујединити свој живот са њом. Можете ли поставити границе таквој љубави? Љубав је ватра која гори у срцу човјека. Она нема границе нити ограничења логике, већ дјелује сама, из срца а не из главе. Црква нас учи и позива људе да воле Христа изнад свега.

 

Знате, у старим временима у Цркви се могао уочити феномен када је било јако пуно дјеце. Ми се сјећамо, сви ми који смо старији, да до одређеног узраста готово сва дјеца су ишла у катехистичку школу, у цркву, и они су имали однос са Богом. Након тог узраста они су то изгубили. Отприлике са четрнаест, петнаест или осамнаест година. Неки су отишли у војску, неки у високе школе, тако да су напори људи били изгубљени као што су катехисти и други. Шта мислите зашто је тако? Гдје је направљена грешка? У реду, наравно да ту има људске слабости, искушења и брига које се умножавају како људи одрастају. Међутим, "грешка Цркве", да ставимо под знаке навода, није сама Црква, већ ми људи из Цркве који, нажалост, нисмо схватили да оно што требамо дати нашој дјеци јесте љубав за Христа. Ми смо их учили идејама из Јеванђеља: "Буди добро дијете, честито дијете, имајте љубави према другима, чините милосрђе, буди добра особа". Али нисмо им говорили о љубави према Христу. То је зато што је теологија за нас била идеалистичка, филозофска и хуманистичка. Ми смо игнорисали љубав према Богу, и шта значи вољети Христа. Из тог разлога није било важно да људи науче постити, да бде, да се исповиједају, да се причешћују, да читају житије светитеља. Не! Било је довољно читати друге књиге. Житија светитеља су стављена на страну. Подвижнички живот Цркве је стављен на страну. Човјек, који је позван да искуси Христа у оквиру тајне Цркве, је стављен на страну. Друге ствари су се испријечиле на путу. То је разлог зашто губимо људе, једног за другим, када достигну пубертетски узраст. Наравно, гријех има своју снагу и искуство. То је нешто што привлачи људе и заробљава их. Са друге стране, а шта ће људе вратити назад? Идеје? Идеје су мртве сјенке стварности. Идеја вас не може задржати без обзира колики сте идеолог.

Срећом ти дани су прошлост, и данас се чини да смо се опоравили, поново открили наше коријене и наша предања. Поново видимо младе људе у црквама. Видимо младе људе који воле Бога, који долазе у цркву са новим изгледом, новом перспективом. Они могу имати своје тешкоће, своје проблеме, своје падове и своје слабости као и сви ми. Али они слушају о љубави Божијој. И то је оно, браћо моја, што морамо говорити својој дјеци. Да науче да воле Бога. Када воле Бога онда им се откривају ствари у оквиру искуства љубави Божије. Онда они уче и добијају снажно духовно антитијело у себи, које је антитежа греховној тежини. И са тим, ако су рањени гријехом, имаће присуство љубави према Христу да утјеши њихова срца. Они знају да не могу бити спасени својом властитом снагом, да не могу бити спасени својим изгледом, већ једино љубављу Божијом, милошћу Божијом, Његовим саосјећањем и жртвом Христоса на Крсту за све нас.

 

Уколико у Цркви данас говоримо о образовању, онда говоримо управо о овом усмјерењу - помоћи људима да заволе Бога!

 

Превод са енглеског Д. П.

8 новембар 2013 год.

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2013/06/where-church-today-fails-youth.html

 

 

 

 

 

Maнастир Лепавина

[Amour]

Hajde da i ja nesto kazem o ovome, buduci da spadam u kategoriju mladih sa svojih 25 godina (ako se slazete ... Moji roditelji generalno nisu nikada bili previse okrenuti Crkvi, iako ni u kom slucaju nisu ateisti, daleko od toga. Tata je zbog politickih stavova mog dede i odgajanja u duhu komunizma jednostavno imao jako malo uvida u pravoslavlje, ali nikada nije odlutao u taj krajnji ekstremni vid poricanja postojanja Boga i sl. Mama je rasla uz roditelje vernike, ali nije bila krstena i nadam se da ce se uskoro to promeniti jer i ja, koja takodje nisam krstena, sve vise i vise zelim da se krstim (sto ce se i desiti uskoro). Ono sto zelim da kazem je to da meni vera nikada nije bila nametnuta niti me je iko odvracao od nje. Ali, kako to uvek biva, uvek me je nesto vuklo ka Crkvi, proucavanju pravoslavlja, postovanju istog i pre svega me je nesto vuklo ka tome da se pridrzavam Bozjih zapovesti. Naravno da nisam bezgresna, ali znam da sam i onda kada sam bila okruzena ljudima koji su se podsmevali nekim mojim vrednostima i osetljivosti na tudju patnju i sl., uvek cvrsto verovala da je to jedini pravi put. Tako da smatram, iako mozda gresim, da u svakome od nas tinja nesto sto samo ceka da se probudi, ali samo i iskljucivo uz pomoc nase volje. Tako da ne mislim da okolina moze da igra neku bitnu ulogu ukoliko mi sami nismo jos uvek spremni da se pridruzimo crkvenoj zajednici. Ono gde okolina moze da pomogne, to su uglavnom situacije u kojima neko ko zeli da se krsti (moj licni primer) ili ako je vec krsten, da pocne da se dublje zanima za veru, da prisustvuje liturgijama i sl, ima nedoumice i "strahove" od nepoznatnog i ne zna kako da se ponasa u datoj situaciji, ne poznaje odredjena pravila i sl. Ali to sve smatram normalnim jer ja na to isto krstenje gledam kao na pocetak novog zivota a svaki pocetak je u isto vreme i divan i nekako neizvestan jer nosi toliko novih stvari sa kojima se nikada nismo susreli. Jedini problem danas kod mladih je generalna nezainteresovanost za sve od cega nemaju materijalnu korist i sveopsta otudjenost. Zelja za praznim provodom, opijanjem, zaboravljanjem na probleme.... Ali cvrsto verujem da onaj ko traga za sobom, na kraju sebe i nadje, ako me razumete  Oprostite na romanu, ali imala sam potrebu da podelim ovo sa vama 

[Млађони]

Данас сам приметио имамо две врсте младих који беже од цркве. То јест ни не усуђују се да јој приђу. И углавном тако беже и од Христоса...

 

Прва сорта су они су побегли у атеизам. Другим речима, црква је једна лоша инститција и религија им је лоша (јер су и они сами такви) те ја ту немам шта да тражим. 

 

Други су пак задржали веру у христоса али не воле - цркву. Не воле попове, не воле владике, не воле људе у цркви. Из истих разлога, наиулазе на нека негативна искуства.Ја лично та негативна искуства могу да приметим и овде. Додуше овдеи ма доста и позитивних. 

 

Та негативна искуства о којој говорим су људи из цркве који фурају неке своје идеолошке, недогматске ставове као ставове цркве. Не само да их фурају него их констатно намећу и фурају као такве.

То су првенствено политички ставови по питању политички хпартија и политичких опредељења. Црква једноставно нема политичко опредељење нити политичко учешће. Свака политичка изјава било кога из свештенства или цркве и свако аргументовање политике - црквом и христом... је само терање младих људи од цркве. Знам гомилу њих који се жале на то. Ја тамо одем.. кад оно овај онај.. ово оно са чим се ја политички не слажем - и прича ми да ја нисам добар хришћанин и да не могу бити у цркви ако тако мислим. Ето мени мало пре рекоше да клеветам свеце, па ме још завитлавају да сам "свети милосављевић" јер се не слажем са неким ставовима владике Николаја... 

 

Друга ствар су изјаве не нуачне природе. Црква није ту да нас учи науцим, међутим често младима, копирајући им текстове са светосавља причају да је еволуција нешто лоше, анти хришћанско и анти црквено... а генерално став о томе не постоји и небитан је. Али опет то не спречава неке да фанатично то гурају преко медија, интернета форума.. и притискају браћу и сестре у вери да се сложе са њима. Ниједан млад човек, пристојно образован и информисан у том пољу, неће одбацити научно знање затп што му неко тврди да је то црквена истина. Пре ће одбацити цркву за коју га увере да га учи неистином. Пошто знамо да ако црква тврди да је свет створен пре 6 000 год... та црква - лаже.. нема потребе за даљом дискусијоим.

 

Трећа ствар, понашање црквених чиновника. ЈА их тако зовем не знам који је бољи израз... да кажемо попова и..... Замерају поповима и осталим чиновницима нека јако неморална понашања. Па да ли је то та света христова црква, када је неки поп овакав или онакав? Шта ја има да тражим на месту где овакви - имају ауторитет.

 

И Четврта ствар.. понашање верника. Једноставно присуство сујеверја и осуде код верника према браћи. Та обухвата све ове ствари али има још гомилу коју сам срео. Например веровање да је неки храст освештен па ко узме да га сече - умире. Скупљање неких лековитих водица и генерално констатно неко сујеверје које ако доведеш у питање - ти ниси добар верник, непожељан си ту. ДА не причам шта се све чује на литургији, "те погледај је није ставила мараму, а дошла у цркву" и сличне осуде које се домуђавају "екипе" међсубоно.

 

 

Ето генерално неке ствари које сам приметио да боду моју генерацију.... то јест младе људе који не желе да приђу цркви.

 

 

[Liberalna]

Jednostavno ne osecaju potrebu i/ili ne veruju u Boga.
Ja licno sam ateistkinja i kao nevernik sta da trazim tamo? Nisam pobegla u ateizam, ne mrzim crkvu, ne plasim se religija ili bilo sta slicno, samo ne verujem, jednostavno sam skeptik i znam da za sve sto je prepisano tom Bogu ili kome sve vec moze racionalno da se objasni, a nasa naucna otkrica jos nisu dosla do tog stadijuma. 
A narocito sto mi onaj tipican miris uvek zagolica nos i tri dana posle toga kijam.

[Jelena 76]

Mislim da 90% stvari u životu koje se dešavaju dolaze iz kuće. Verujem da današnja omladina nije naučena veri i verovanju.

Često sam se zadesila u crkvi kada isti ne umeju ni da se ponašaju u njoj. Često sam gledala i kada dođu sa roditeljima, i imaju toliko nepoštovanja prema crkvi, da se prosto ponekad zapitam zasto su uopšte i došli. Naravno ne sudim im, ali samo iznosim svoje mišljenje.

[Млађони]

Jednostavno ne osecaju potrebu i/ili ne veruju u Boga.

Ja licno sam ateistkinja i kao nevernik sta da trazim tamo? Nisam pobegla u ateizam, ne mrzim crkvu, ne plasim se religija ili bilo sta slicno, samo ne verujem, jednostavno sam skeptik i znam da za sve sto je prepisano tom Bogu ili kome sve vec moze racionalno da se objasni, a nasa naucna otkrica jos nisu dosla do tog stadijuma. 

 

 

Па ти си ти, има оних који нису ти. Ја обично када питам неке атеисте - а џа бу, попови су овакви онакви. То је прво што им падне на памет, дакле то им је главни мотив за атеизам. 

 

Mislim da 90% stvari u životu koje se dešavaju dolaze iz kuće. Verujem da današnja omladina nije naučena veri i verovanju.

 

 

Вера и веровање не треба да се науче, већ треба добровољно да се прихвате. 

 

Često sam se zadesila u crkvi kada isti ne umeju ni da se ponašaju u njoj. Često sam gledala i kada dođu sa roditeljima, i imaju toliko nepoštovanja prema crkvi, da se prosto ponekad zapitam zasto su uopšte i došli. Naravno ne sudim im, ali samo iznosim svoje mišljenje.

 

Ето мене например на првој литургији било стра, шта ће људи да мисле о мени... да неће нека Јелена да ме гледа и да каже - види га овај не зна када ће да се прекрсти, не поштује цркву.

 

ДАнас ме баш брига шта ће нека јелена да мисли. Не идем у цркву због ње. (: