Црњански у интерпретацији Црњанског

[Schmetterling]

У mp3 формату може овде да се скине:

http://drop.io/MCrnjanski?1260896058

А на сајту задужбине има "Ламент над Београдом":

http://www.mcrnjanski.org.yu/multimedija/lament_nad_beogradom_crnjanski.mp3

И "Стражилово" у интерпретацији сјајног Милоша Жутића:

http://www.mcrnjanski.org.yu/multimedija/strazilovo.mp3

Па ето... ако је неком занимљиво.

[Тавита]

Sav zivot MIlosa Crnjanskog protekao je u znaku seoba ali i vrtoglavica raskosi, gorcine neimastine i izazova snobizma i boemstine. Rodjen je 1893. godine u Conogradu, u porodici siromasnog notara. Ucio je gimnaziju kod katolickih fratara u Temisvaru; oceva smrt u petom razredu bila mu je podsticaj da od osrednjeg postane jedan od najboljih djaka. Dalje skolovanje nastavlja u Becu, gdje izucava francusku revoluciju, Rusiju i cistu filozofiju, citajuci razne knjige na njemackom, madjarskom, talijanskom, te nase prevode ruskih knjiga. Kada se 1914. vratio u Novi Sad bio je uhapsen, a odmah zatim mobilisan. Prebolevsi azijsku koleru upucen je na klanicu u Galiciji. Poslije lijecenja u Krakovu radio je u jednoj manastirskoj bolnici u Becu, zatim kao telefonista u Segedinu. Posto je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odlazi 1920. godine u Pariz gdje nastavlja studije. Sledece godine, poslije posjete Ivi Andricu u Rimu, vraca se u zemlju i vjencava se poznatom beogradskom ljepoticom Vidom Ruzic. Umro je u Beogradu 1977. godine i sahranjen je u Aleji zasluznih gradjana u oprostajnu rijec Vladimira Stojsina, predsjednika Udruzenja knjizevnika Srbije.

[Тавита]

Mizera

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?



Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.



Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.



O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?



O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?



Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.



Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

[Тавита]

Prica

Secam se samo da je bila
    nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Sucajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oci i cutim.

Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde cu biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.

                    San Vito, al Tagliamento, 1918.

[veselo siroce]

TRAG

Želim:

da posle snova

ne ostane trag moj na tvom telu.

Da poneseš od mene samo

tugu i svilu belu

i miris blag...

puteva zasutih lišćem svelim

sa jablanova.

greengrin

[Биљана Павловић]

[Anti Palma Crew]

[Anti Palma Crew]

[JESSY]

Милош Црњански: ЉУБАВНИЦИ

Нико нас неће поделити више,

на добре и грешне.

Тајни смо као гране снежне,

а све што је старо у љубави,

плаче све тише.

Још мало само, па ћемо

суморни, са осмехом тужним,

у страстима ружним, стати,

болни, бледи, уморни.

У биљу, или нечем другом,

моћном, над пропланком једне шуме младе,

наћи ћемо опет своје наде.

У мирисном небу ноћном.

Наде свих који се болно смеше.

И, кад, опет, као вечни цвет,

над телима уморним, небеса заплаве.

И загрљај опет буде свет',

као злато око свете главе,

са тамјана мирисом суморним,

нећемо знати који грех то беше,

међу гресима што ко облаци плове,

што нам та тела и душе даде дивне и нове.

[JESSY]

ПОВОРКА

При крају младости тек

тешко, чудно, обузе ме љубав.

Прво ми се у блуди нешто јави,

бело и мирно, као далеко стадо.

После се сусретох са трешњом,

и, као у фрулу, свирах,

у један поток плави.

Дух ми је изгубио, тако, снагу,

а тело се испунило

неком ломношћу.

Зажелео сам да милујем руком

пругу видика, бистру и благу.

Мисли ми јасне ишчезнуше,

у непрекидном смешењу тамном.

А полако се скупише, са свим страха,

поворке процвалих трешања,

да пођу, пођу, са мном.

Пред њима, насмешен,

са брда на брдо,

са реке на реку,

ето, ја,

збуњен и безбрижан,

играјући,

поскакујући.

 

[JESSY]

ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени

што се сад, нестајући, расипа у празнину

осветливши ми пут и бездан, у исти мах?

Све су то биле, дакле, пролазне само сени

на које сам кроз благост, и жалост, и тишину

стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна

леду, на врху неком, у болном свом хитању?

А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна

што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?

Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап

свих дивота чулних, као пад мирисног млека

А чини ми се, једна једина, таква блиста кап

над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени

што се сад, нестајући, расипа у празнину

осветливши ми пут и бездан, у исти мах?

Све су то биле, дакле, пролазне само сени

на које сам кроз благост, и жалост, и тишину

стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

[JESSY]

СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави,

драги први дани.

Како су руке топле,

кад се очи следе,

прелетајући оне кутове бледе,

око усана.

Што дрхте, проткани

мутном тишином,

у којој су осмех и туга помешани

несигурно и тамно.

Клатно звона,

тешко и тмурно,

у груди удари ме.

Тад се дижем,

и, у мутна окна прозора,

пун ситних гласова вечери,

шапућем, несигурно,

и моје име.

 

[JESSY]

УСПАВАНКА

Кад шума свене

остаће над њом звезде румене.

Понећеш свуд,

пошла ма куд,

само срце своје горко.

Ветар студени душе, не стиди се мене,

нема душе,

ни закона ни части,

над болом има власти

још само тело голо.

Све што сам волео

умрло је вичући име моје,

а ја му не могах помоћи.

Збаци одело своје.

У целој звезданој ноћи

једина радост над болом

у телу твом је голом.

Све нам допушта туга.

[JESSY]

Trag

Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.


Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...


puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

[JESSY]

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.