Црњански у интерпретацији Црњанског

[JESSY]

SERENATA

Čuj,plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
Pevaće ti; da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce zaboli
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti i strasti
ni plamena dosta da mene voli;

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

[JESSY]

Samoca

Sve dok si strasna i bludna,
ma luda gadna i chudna,
sa telom starim i sedim,
il pupovima zavejanim
belim:
ja te grlim osmehom bledim
i branim.

Ja te zzalim.
Ruke mi drhte,ko suve grane,
sa kojih neko jabuke pobra.
Ja ih pruzzam
klecajuci ulicama malim,
tebi,proshla u svili ili krpi,
za san si dobra.

Samo kad me proshlosti secas,
i neshto novo i bolje obecash,
rajske mi tajne nepoznate kazzesh:
da hoces ko sestra bratu
da mi pomazzes...

Na mom se licu sve ugasi,
i djavo se javi u jednoj grimasi,
shto se smeje i gadi.

[JESSY]

Rastanak kod Kalemegdana

Rastali smo se
i sisli iz grada.
Kao dve suze,kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

Na vodi su nas cekale ladje.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva

Sedeo sam poguren i crn,
pust
kao meseceva senka.

[Justina]

Mlos Crnjanski- Sin Don Kihotov

 

Ne vidimo samo mi gradove. I oni vude nas, ucio nas je Merlo Ponti. Jedan pisac obitava

podjednako u memoriji dva grada, Jedan je Beograd, grad u koji smo se vracali sa narmacima

knjiga u rukama, sa adresama pansiona u koje vise nikada necemo doci, iako smo obecali,

grad u cije smo bele, osetljive prozore izlivali mleko svojih nesanica. Drugi je London.

Oba grada sanjaju u jesen ovog pisca-poetu, od cije se smrti navrsilo vise od trideset godina.

 

Ja nemam nacionalnost, ja sam stanovnik Londona, rekao je Tomas Eliot. A on? On je mrzeo

sto je stanovnik Londona i sanjao je Srem. Njegove snegove, njegove bregove, njegova nezna

i strostruka nebesa. Posle, vratio se u Beograd, ostareo, bolestan sa jos dve, tri knjige

koje su vrile u njemu. Te noci , kada se vratio, Beograd je bio drhtav i potpuno utonuo u blagu

bolest proleca. On je o njemu vec napisao stihove na plazi Cooden Beach i tako se oprastao

od poezije. Dosao sam ovde da sanjam na devet jezika. Ne bojim se smrti jer sam toliko

puta vec umirao. Moja prva smrt je bila moje rodjenje, Novine su pisale: " Vratio se Milos Crnjanski".
Ali to nije bila istina. On nikada nije ni odlazio.

 

S.Domazet

[JESSY]

SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bled lik
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok,
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se, noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski

[JESSY]

Misliocu, a to znači umjetniku, književniku, naučniku, ne možeš zabraniti da pronalazi nove puteve. Ne možeš književniku držati pero i umjesto njega pisati; naučniku ne možeš oduzeti mikroskop; hirurgu skalpel, i umjesto njih raditi njihov posao. Nedostatak slobode počinje političkim sugestijama, a diktatura je sljedeći korak: zabrana slobodnog stvaralaštva!

Nigdje na svijetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigdje na svijetu ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.

Ja vidim da će doći jedno bolje stoljeće. Ono uvijek dolazi.

Sa romanima, kakvi su danas, ne može se dići revolucija.

Cijela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati . U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.

[JESSY]

Kad se u svijetu dogode zemljotresi, o njima se mnogo govori i priča. Bilježi se, dok traje, svaka sitnica. Bilježe se ljudske žrtve i imena žrtava. A zna se i koliko je, tom prilikom, porušeno kuća. Poslije nekoliko godina, međutim, broj ljudskih žrtava se zaboravlja, pa se uvećava, izmišlja, a pamte se samo mjesta, gdje je bilo zemljotresa.

Tako je i sa vulkanima i poplavama.
Dok vulkani gore, o njima ima bezbroj vijesti i podataka.
A kad se vulkani ugase, niko o njima ništa više ne priča, a izmišlja, ako priča.
Tako je i sa papirima iz prošlih vremena, koji govore o požarima, o kugama, o ratovima, pa i o seobama. Imena pojedinih familija, a još više imena pojedinca, iščeznu iz dokumenata. Zaboravljaju se čak i putevi čitavih rodova.
Pamte se samo mjesta grobalja.
Tako se, poslije brodoloma, na pučini mora, neko vrijeme još zna kraj pojedinca, ali kad prođe nekoliko godina, pobrkaju se imena davljenika i pamti se samo ime potonulog broda. Sudbina pojedinog čovjeka, ili žene, sitno je zrno pijeska, koji izbacuju, na obalu, bezmjerna mora, poslije bura. Smrt jednog čovjeka, ili žene, ček i kad, u tom istom trenutku, padne jedna zvijezda sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptjima noćnih svitaca.
Kod svih naroda je zabilježeno samo to, da je pojedinac zrno praha!

[JESSY]

Magloviti vrbaci isparavaju se još od prošlog dana, oblaci se kovitlaju sve na niže. Dubina, kroz koju protiče reka, mutna je i neprohodna. Zemlja je tamna, nevidljiva i kišovita.

Šumi i huji baruština iza mraka. Sjaj mesečine pođe sa nje, pojavi se nad pomrčinom, prođe i nestane u noći, što mokra ulazi i odlazi, ulazi i odlazi jednako, zaobilazeći ga i vlažeći mu ogromne grudi i trbuh, vruć i podbuo, uvijen ovnujskim kožama, na kojima je runo probio znoj. Kaplje kroz trsku, kaplje, i, mada je gusta tmina, vidi kako jedna žaba skače, sve bliže i bliže.

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom. Često buđenje što ga obuhvata, prolazi kao neko ljuljanje u toj pomrčini, koja mu prodire pod pleća i rebra naježena od hladnoće. Ne razlikuje tamu oko sebe i tamu u sebi, i širom otvorenim očima, u mraku, ne vidi ništa. Skakanje žabe, čelo glave, izvesno je da je oslušnuo, ali odmah zatim zaguši ga san, tako da opet sve tone u težak zadah ovnujske kože, na kojoj mu leži gornji deo tela, kraj ženine glave.

Udaren od konja više kolena, pre neki dan, kad je počeo da skuplja delove puka, još se budi noću od bola, ali taj bol umine brzo, kao i strašna malaksalost i i znurenost u kostima, od umora. Tako da, budeći se svaki čas, zastenje i odmah zatim opet zaspi, škrgućući zubima.

Pritom, za taj tili čas, dok opet ne usni, šta sve ne ugleda u polusnu! Reku što pod bregom šumi, ispunivši svu noć. Po razlivenim vodama, u rupama i jarugama, mesečine. Trsku prozora i krova, sa koje kaplje nebrojeno kapljica, kap po kap. Oblake, što se kovitlaju sve na niže. Nepregledne vrhove vrbaka, pune šiblja.

A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini, beskrajan, plavi krug. I, u njemu, zvezdu.

[JESSY]

Наша земља са својим небесима.

 

 

Заборавив њену површину, њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно , тако да је то виђење болно,

њена небеса. Преливају се преда мном , са Истока и Севера, као море.

 

Сиво, као песак бескрајно небо Бачке, мутно море, у ком гомилају се облаци, као пена и дим, непрекидних бездана, ујутру. Безгранична пустиња, пред кишом, кад чун на реци, кола друмом, миле кроз језовиту тишину и досаду што се наднела над земљу. То исто небо, жуто продужење поља кукуруза, унедоглед, у јесења послеподнева, мешавина боје песка и слатине. Коњаник под њим има туп осећај да му ветар јаше за вратом , а пешак, да су му сви удови од сасушене глине.

 

Зелено неби Барање, као разбијено стакло, влажно од киша. У зору сиво, као кожа покислих срна и кошута. Небо , што заплави утопљено у рукавац неке реке, зеленим, отровним, замршеним биљем и црвеним муљем, пуним нанетих пужева. Провидно у зору, светло и жуто, као окно пред безмерном чистотом пустиња надземаљских, што су као и вода.

 

Ветровито и таласасто небо Баната, што дрхти, увек , с мутним изданцима модрих планина у недостижној даљини.

 

То горко небо јутарњих језа , боје дивљих голубова што излећу из дугог сна. Небо са игром буктиња увече и непомичном, смртоносном хладноћом звезда, ноћу, чистих као крупне пахуље снега. Небо, што усред дана, као биље с друге стране света , наноси на својим таласима привиђења, игру стабала рујних, кула у ваздуху.

То небо , на ком све почива и нестаје , као у сну. Небеса Срема.

 

Ветрови боје запупелих трешања, пуна потока белих и плавих, небеса мирисна, што остају на души као расцветала грана. Под њима се стоји, као дрво на брду, пун невидљивог и нечујног, насмешено од бола и страсти, што се мењају и мешају у зори у сумраку. /…/ Небеса Србије.

[JESSY]

Miloš Crnjanski u malom kalupu

 

Mlad učen čovek, sa knjigama pod miškom i odrazom uobraženog zanesenjaka, kicoš odevno usklađen u ekstravagantnom koraku ondašnjim vremenom. Ljude je držao na distanci, glas ženskaroša pratio ga je u stopu, njegova interesovanja bila su svestrana obojena kontrastnim bojama strasti prema avijaciji, mačevanju, fudbalu i pisanoj reči.

Život je spleo dramu paradoksa oko aure Crnjanskog, čamovanje u strahovima koje su se kamenili u njegovom biću. Dugo godina odbijao je da se vrati u Jugoslaviju, strepeći da će zlonamerni želeti da mu napakoste, da ga vide sabijenog u ćošak, nemoćnog i poniznog. Velikog pisca koga su posvete na knjigama mogle koštati života. U jesen 1966. godine nošen svim pričama koje su iz kofera njegove otadžbine prosuli pred njega u nadi da okonča egzil, vraća se u Jugoslaviju, tim povodom kako bi svečanost povratka bila nezaboravna ukazuje mu se najveća čast, štampanje Sabranih dela.

 

 

Lepa Vida. San Crnjanskog od koga nije umeo da odustane

A u vremenima kada su dela grmela od pohvala, jačine i punoće, u njegovom životu od 1920. godine mirisala je najdivnija Ruža, negovana u vrtovima ljubavi, spremna da nosi slavno prezime Crnjanski. Vidosava Ružić, kasnije Crnjanski, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Mesto njihovog sastanka bio je Filozofski fakultet. Na Vidin odgovor da je mesto pored nje zauzeto, Crnjanski je samo dobacio “Šta zauzeto!” i smestio se pored nje. Nakon toga čekale su ih ljubavne peripetije, pretnje batinama nisu izostale od Vidinog stirica koji je svoju bratanicu već namenio. Vida iznenada odlazi za Pariz, kako bi se situacija stišala, pri samom ulasku u voz Crnjanski joj daje obećanje da će joj pisati. Dan posle toga dobio je novu kulminaciju, Pariz pored Vide dočekuje još jednog gosta – Miloša Crnjanskog. Zov ljubavi, kuća u Pančevu, koja odlazi na “doboš” zbog žene koja je osvojila srce Crnjaskog.

“Pošao je za mnom. Mnogo je voleo žene. Bio je pravi kicoš i ženskaroš. U Londonu sam ga lično viđala na ulici sa damama, on zastane, uplaši se. A ja samo mahnem rukom, znam da će doći kući. Posle mi sve ispriča.” – govorila je Vida o svom Crnjanskom.

Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer je od njih ljubav stvorila celinu, jedinstvo koje se i nakon smrti svila nad pričom o Milošu i Vidi. Njen posmrtni amanet, poslednji izdisaj želje vapio je da kada srce otkuca poslednji treptaj počiva zauvek pored svog Miloša. Ta želja da bude sahranjena pored svog čoveka i dan-danas nije ispunjena. Vida je bila, kako kažu, njegova saputnica i sapatnica. On je stvarao dela, klesao svoje misli i brusio dijamantsko kamenje rečenica koje su kitile dela: “Lirika Itake”, “Priče o muškom”, “Dnevnik o Čarnojeviću”, “Stražilovo”…

“Volim da sklopim oči i da ćutim. Trešnje u Kini. Priviđaju mi se još dok ovde ćutim. Bdim i mrem.”

Poslednje reči na usnama Miloša Crnjanskog bile su dokaz večne ljubavi: “Vode i Vido…”

Besmisao je obuzeo svaki trenutak njenog života, Milošev odlazak izdržala je svega deset meseci, a nakon toga je krenula za njim, baš kao i on za njom nekada, u Pariz. Iznad glave pronašli su njegove reči: “A kad mi se glas i oči, dah upokoje. Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.”

[JESSY]

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.

Kad bih jos jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i zivot bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
mogao da se smesim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih jos jednom
osetio da volim, volim?

[JESSY]

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...

Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.

Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.

Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

[JESSY]

Mizera


Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko naseg vrta bednog,
fenjeri.
Da l' noc na tebe svile prospe ?
Jesi li se digla medju gospe ?
Gde si sad Ti ?

Volis li jos nocu ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli ?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvackom sanduku,
sto skripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri ?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli nista,
ni knjige, ni pozorista,
ko uceni.
Kazes li nekad, iznenada,
u dobrom drustvu, jos i sada,
na cijoj strani si ?

O, da l' se secas kako smo isli,
sve ulice nocu obisli
po kisi ?

Secas li se, nocne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas bese domova cvetnih,
zarekli smo se ostati nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu cujem grizu misa,
a pada hladna, sitna kisa.
Gde si sad Ti?

[JESSY]

Sudba


Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?


Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.


Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

[JESSY]

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI


Ceo nam je dan dug, i dosadan.

Do veceri, kad se, krisom, sastajemo.

Poljubac jedan, brz, i negledan,

dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.

Da odemo u noc, kao da smo krivi.

Lako, kao tica, koja kratko zivi.



Nas viti korak ne vezuje brak,

ni nevini zanos zagrljaja prvih.

Nego osmeh lak, sto cveta u mrak,

na usnicama sa dve-tri kapi krvi.

Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,

nego od zudi, straha i sazaljenja.



Ah, nije taj strah samo nas uzdah,

kad vidimo sumu kako lako cveta.

Nego je to plah, isprekidan dah,

kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.

U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.

U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.



Uzese nam cast, ali svetli slast,

nebesna, kao ponos, na nasem licu!

Nasa je strast gurnula u propast:

lazi, zakone, novac i porodicu.

Od ponizenja nam je klonula glava,

al nam se, u telu, prolece spasava!



Naš tuzni osmeh blagosilja greh;

zig onih koji ljube, na svetu celom.

Ceo nam je dan dug, i dosadan,

i prolazi u cutanju neveselom.

Tek, uvece, slobodan ko u travi cvet,

ja te cekam. Na jednoj klupi. Razapet.