Rabindranat Tagore ♥

[Тавита]

XXXVI

On mi dosanu: "Draga, podigni oci tvoje."

Ja ga surovo prekoreh i rekoh: "Odlazi!" ali se on i ne pomace sa mesta.

Stajao je preda mnom drzeci obe ruke moje. Rekoh mu: "Ostavi me!" ali on ne ode.

Priljubio je svoje lice uz moje uho. Pogledah ga i rekoh mu: "Neka te je sram!" ali on ne hajase za to.

Njegove usne dodirnuse mi obraz. Uzdrhtah i rekoh mu: "Drznuo si se i suvise!" ali on nije znao za stid.

Udenu u kosu moju jedan cvet. A ja mu rekoh: "Ne pomaze ti nista!" Ali on stajase tu nepomicno.

Skide venac sa moga vrata i ode. A ja placem i pitam srce svoje: " Zasto se ne vraca?"

[Тавита]

XLVI

Ostavila si me i otisla svojim putem.

Misljah da cu tuziti za tobom i postaviti u svome srcu usamljenu sliku, protkanu u zlatnoj pesmi.

Ali, avaj, moje zle sudbe, vreme je kratko.

Mladost prolazi godina za godinom; proletnji dani lete; jedno golo nista ubija nezni cvet, a mudrac me opominje da je zivot samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim, i da samo blenem za onom jednom sto mi okrenu ledja?

To bi bilo i grubo i ludo; jer je vreme kratko.

Hodite, moje ksine noci, pljuskajuci nogama; osmehni se, moja zlatna jeseni; hodi, bezbrizni aprile, prospi po zemlji poljupce tvoje.

Hodi i ti, i ti, i ti!

Dragi moji, znate da smo smrtni. Pa je li mudro kidati srce zbog jedne, koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmisljati i pevati da ste mi vi ceo svet.

Hrabro je pozeleti srecu svome bolu, i biti resen, ne dopustiti nikome da te tesi.

Ali jedan nov lik gleda kroz moja vrata i podize oci k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da utrem i da izmenim melodiju svoje pesme.

Jer je vreme kratko.

[Тавита]

XLIIX

Dragana, oslobodi me veza svoje slasti! Ni kapi vise toga vina od poljubaca.

Ova magla od teskog tamjana gusi mi srce.

Otvori vrata i propusti jutarnji zrak.

Izgubljen sam u tebi, zarobljen u zagrljaju tvoje neznosti.

Oslobodi me svoje drazi, i povrati mi hrabrost da ti ponudim svoje slobodno srce.

L

Miljeno, srce moje cezne dan i noc za susretom sa tobom - susretom koji je kao smrt, koja sve prozdire.

Zbrisi me kao vihor; uzmi mi sve sto imam; razvali mi san i opljackaj snove. Pokradi mi svet.

U toj pustosi, u poslednjoj golotinji duse, ujedinimo se u lepoti.

Ah, uzaludna ceznjo! Gde je ta nada u jedinjenje, o Boze, osim u tebi?

[JESSY]

Kad mojih stopala više ne bude 

u prašini puta ovoga, 

i skela bude redovno plovila bez mene, 

kad budem kupio i prodao 

poslednji put, 

i mojim odlascima na pijacu u zoru 

i povratcima kući u suton 

bude došao kraj, 

šta ako me se ne budeš sećala, 

ako me nikada ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

 

Kada prah bude prekrio 

strune mog instrumenta, 

i gušteri se 

po mom dovratku budu verali, 

kada vrt moj asketsko ruho odene 

spreman za pustinju, 

a korov zakrili vodu u mom bunaru, 

šta ako me se ne budeš sećala, 

ako me nikada ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

 

Muzika neće ćutati 

u flauti života, 

a sati će teći 

neprekidno brujeći. 

Skele će biti pune, 

kao danas što su, 

ljudi koji žele na drugu stranu da pređu. 

Goveda će pasti, 

govedari će se igrati na livadama. 

A šta ako me se ne budeš setila, 

ako me nikad ne budeš pozvala 

podižući pogled ka zvezdama. 

 

Ali ko kaže 

da mene neće biti toga jutra? 

Ja ću se igrati 

u svim igrama onih što žive. 

Imaću nova imena 

I druge ruke da ljubavlju me vežu, 

jer ja u svim vremenima postojim 

i večito ću se na suncu kretati. 

Šta onda ako me se ne setiš, 

ako me nikad ne pozoveš 

podižući pogled ka zvezdama? 

 

Izostavi moje ime iz poklona 

ako ti je ono breme, 

ali sačuvaj moju pesmu. 

[Лидија Миленковић]

    Иако нисам склона поезији, песме Рабиндраната Тагоре много волим. Посебно ову. Као да су време и простор ишчезли, и ја делим са песником иста чувства, посматрам исти призор, осећам исте мирисе....

 

„Ко си ти, читаоче, који ћеш после једнога столећа читати песме моје?

Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетног богатства, ни једну траку злата са ових облака горе.

Отвори врата своја и гледај у даљину.

У свом цветном врту скупљај мирисне спомене на минуло цвеће пре стотину лета.

У радости свога срца да осетиш  живу  радост која је певала једног пролетњег јутра – шаљући свој весели глас преко стотину лета”.

[JESSY]

Ruke nam se obavijaju,
oči nam se upijaju,
tako počinje povijest naših srca...
Noć je u martu, mjesečina svjetli;
vjetar nosi slatki miris žene;
moja svirala leži na zemlji zanemarena,
a tvoj je cvjetni vijenac nedovršen.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pjesma.

Tvoj preves boje šafrana
opija mi oči.
Vijenac jasminov, koji si isplela za me,
opija mi srce drhatom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja,
otkrivanja i ponovnog skrivanja;
nešto osmijeha i sasvim malo stidljivosti
i poneka tek, slatka, besmislena kavga.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pjesma.

Nikakve tajne izvan sadašnjice;
nikakve borbe oko nemogućeg;
nikakve sjenke iza ljupkosti;
nikakvo pipanje u dubinama tame.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pjesma.

Mi ne lutamo iz riječi u vječito ćutanje;
ne podižemo ruke svoje u prazninu
za stvarima izvan nade.
Zadovoljni smo onim što dajemo
i onim što dobijamo.
Nismo iscijedilii posljednju kap radosti
da iz nje pravimo vino patnje svoje.

Ljubav ova između tebe i mene jednostavna je kao pjesma.

[JESSY]

Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova...
Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik...
Ti si moja, moja....
Ti koja obitavas u mojim beskonacnim snovima...
Tvoja su stopala ruzicasto rumena od ognja mog ceznjivog srca...
Ti koja znjes moje vecernje pjesme....
Tvoje su usne gorko slatke od ukusa vina mojih patnji....
Ti si moja, moja...
Ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima...
Sjenkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje...
Stalna gosco u dubinama moga pogleda...
Vezao sam te, dragana.... i uhvatio u mrezu svoje svirke...
Ti si moja, moja.....
Ti koja obitavas u mojim besmrtnim snovima...

[JESSY]

Čini mi se da sam te morao voljeti

Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.

[JESSY]

Pevačeve žrtve


U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračas tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš stražu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kisa je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oči i stišavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

[Margareta]

U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori. Kad je doslo vreme, susretose se; tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: 'O draga, vinimo se u goru.' Ptica u kavezu cvrkuce: 'Hajde da zivimo zajedno u kavezu.' Slobodna ptica rece: 'Gde je prostora za resetkom da se rasire krila?'
'Avaj', vapije ptica u kavezu, 'gde cu se u oblacima odmarati bez sipke?'
Slobodna ptica klice: 'Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava.' Ptica u kavezu veli: 'Sedi do mene da te naucim govoru mudraca.'
Sumska ptica klice: 'Ah,ne, ne! Pesme se ne mogu nikada nauciti.'
Ptica u kavezu veli: 'Tesko meni, zaboravila sam pesme dubrava.'
NJIHOVA JE LJUBAV ZARKA, PUNA ZUDNJE; ALI ONE NIKADA NE MOGU DA LETE KRILO UZ KRILO.
Kroz resetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Leprsaju ceznjivo krilima svojim i pevaju 'Hodi blize, drago moje!'
Slobodna ptica klice: 'Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu.'
Ptica u kavezu cvrkuce: 'Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.'

[JESSY]

PRVA BEZIMENA

Gazeći travu na stazi začuh: "Poznaješ li me?"
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Za-utah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpla sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.<

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…

[JESSY]

DRUGA BEZIMENA
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.

TREĆA BEZIMENA
Zavrsicu pesmu svoju, ako ti je tako volja.
Ako srce tvoje ispunjuju nemirom, ukloniću oči svoje sa tvoga lica.
Ako te ne putu prestravljujem, skrenuću i udariću drugim putem.
Ako te zbunjujem dok pleteš cvetne vence, izbegavaću tvoj usamljeni vrt.
Ako je voda ćudljiva i divlja, neću poterati svoj čun pored obale tvoje.

[JESSY]

ČETVRTA BEZIMENA
Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.
Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi bol moj.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi bol moj.

Ako me volis, dragane, oprosti mi moju radost.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje,
ako ti kao boginja poklonim svoju milost,
podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

[JESSY]

PRIJATELJU MOJ

U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevućen je gust veo.
U šumama su umukle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senki
tražiš svoj put ka meni, moj prijatelju!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše
ptice se morske vraćaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći…?

[JESSY]

"Kralj i svetac"

„Gospodaru, sluga javi svome Kralju, Narottam svetac, nikad se nije udostojao stupiti u tvoj kraljevski hram.

Pjeva svoje hvale Bogu pod stablima na velikoj cesti. I hram je prazan, nema klanjatelja.

Guraju se oko njega kao pčele oko bijelog lotosa, i ne mare za zlatnu žaru punu meda."

Kralj, zabrinut u svom srcu, dođe onamo gdje je Narottam sjedio na travi. Upita ga: „Oče, zašto napuštaš moj hram sa zlatnom kupolom, i sjediš ovdje vani u prašini i propovjedaš ljubav Božju?"

„Jer Bog nije tamo, u tvom hramu", odgovori Narottam.

Kralj se namršti i reče: „Znaš li da je utrošeno dvadeset miliona zlatnika da se stvori ovo umjetničko remek-djelo, i da je posvećeno Bogu raskošnim obredima?"

„Da, znam, odgovori Narottam; to je bilo one godine kada su hiljade tvojih podložnika, jer im izgorješe kuće, uzalud tražile pomoć na tvojim vratima. I Bog je razmišljao: „Ovo bijedno stvorenje koji ne može dati zaklon svojoj braći sagradilo mi je boravište!"

I nastanio se s beskućnicima, pod stablima uz veliku cestu.

I ovaj je mjehur od zlatne sapunice sada sasvim prazan, osim tamjana oholosti."

Kralj ljutito povika: „Bježi iz moje zemlje!" Svetac mirno odgovori: „Da, istjeraj me onamo kamo si otjerao svoga Boga."