Rabindranat Tagore ♥

[Тавита]

 

Rabindrant Tagore je rodjen 6. maja 1861. godine u Kalkuti u Indiji.

Do 17. godine zivota se obrazovao kuci, a zatim je poslat u Englesku da bi stekao formalno obrazovanje. Studije u Engleskoj nije dovrsio, vec se vratio u Indiju.Ubrzo je postao uspesan i poznat pisac u Bengalu. Posle prevodjenja nekih njegovih pesama, postaje poznat i na Zapadu.

Osnovao je eksperimentalnu skolu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja.Povremeno je ucestvovao u Indijskom nacionalistickom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.

1913. godine je dobio Nobelovu Nagradu za knjizevnost.

1915. godine je proglasen za viteza od strane britanske vlade. Par godina nakon toga

se odrekao titule u znak protesta prema britanskoj politici u Indiji.

Neke od njegovih najpoznatijih zbirki pesama su:

Idealna (1890);

Zlatni cun (1894);

Gradinar (1913);

Venac pesama (1914);

Tagore je takodje pisao i price, romane, pozorisne komade, eseje, mjuzikle, putpise i memoare.

Takodje, bavio se i slikanjem i komponovanjem.

Rabindrant Tagore je umro 7. avgusta 1941. godine.

[Тавита]

Gradinar, 33.pevanje

Volim te, dragane, oprosti mi ljubav moju.
Uhvaćena sam kao ptica koja je zalutala.
Otkako se potreslo, srce moje izgubilo je svoj veo i ogolelo.Pokrij ga svojim sažaljenjem, dragane, i oprosti mi moju ljubav.

Ako me ne možeš voleti, dragane, oprosti mi moj bol.
Ne gledaj me prezrivo iz daljine.
Povući ću se u svoj kut i sedeti u mraku.
Obema rukama pokriću svoju golu sramotu.
Odvrati svoje lice od mene, dragane, i oprosti mi moj bol.

Ako me voliš, dragane, oprosti mi radost moju.
Ako moje srce ponese bujica sreće, ne smej se mom opasnom zanosu.
Ako sedim na svome prestolu i vladam nad tobom tiranijom ljubavi svoje, ako ti kao Boginja poklonim svoju milost, podnesi oholost moju, dragane, i oprosti mi moju radost.

Rabindranat Tagore



Gradinar, 41. pevanje

Čeznem da ti kazem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek, ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

[Тавита]

Dovrši svoju poslednju pesmu,

pa da se raziđemo.

Zaboravi ovu noć,

kada mine.

Koga se trudim da zagrlim?

Snovi se ne daju uhvatiti.

Moje žudne ruke pritiskaju prazninu na srce

i ona mi satire grudi.

[Тавита]

Pevačeve žrtve


U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračas tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš stražu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kući vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - jeli to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
je beskrajna.
ne znam sta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
jos deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri cežnje!
Grmi, huji vetar s piskom krz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar jos nije vreme? Zar jos ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdama
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O svetlosti, svetlosti moja,
koja celivas oči i stišavas srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izasla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nezna
carobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rodjen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
sto nezno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što radja nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je sto se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudkoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

[Тавита]

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

Tagore

[Тавита]

"Moje srce, ptica divljine,

Naslo je svoje nebo u tvojim ocima.

One su kolevke jutra.

One su carstvo zvezda.

Moje su pesme potonule u dubine njihove.

Pusti me samo da se vinem u to nebo,

U njegovo bespuce.

Pusti me samo da delim njegove oblake,

Da sirim krila u sjaju njegovoga sunca."

R.Tagore

[Guest Izida]

41.je moj omiljeni Gradinar.Koliko emocija i istine krije ta pesma...

[Тавита]

41.je moj omiljeni Gradinar.Koliko emocija i istine krije ta pesma...

?????? ?? ?????... ?? ???? ?? ?? ??? ????????? ? ?????? ??????, ??? ??? ?? ???????? ????????. ????? ?????!!!

[Guest Izida]

Tavita,i onaj o dvema pticama slobodnoj i zatocenoj je sjajan.Kako dobra metafora!

[Тавита]

XVI

Ruke nam se obavijaju, oci nam se upijaju: tako pocinje povest nasih srdaca.

Noc je u martu, mesecina svetli; vetar nosi slatki miris hene; moja svirala lezi na zemlji zanemarena, a tvoj cvetni venac nedovrsen.

Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Tvoj preves boje safrana opija mi oci.

Venac jasminov koji si isplela za me ispunjuje mi srce drhtavom kao hvala.

To je igra davanja i odricanja, otkrivanja i ponovnog skrivanja; nesto osmeha i sasvim malo stidljivosti, i poneka tek slatka besciljna kavga.

Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Nikakve tajne izvan danasnjice; nikakve borbe oko nemoguceg; nikakve senke iza ljupkosti; nikakvo pipanje u dubinama tame.

Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

Mi ne lutamo iz reci u vecito cutanje; ne podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan nade.

Zadovoljni smo onim sto dajemo i onim sto dobijamo.

Nismo iscedili i poslednjuu kap radosti, da iz nje pravimo vino patnje svoje.

Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao pesma.

[Тавита]

XXVII

"Veruj ljubavi i onda kad zadaje bol. Ne zatvaraj svoje srce."

"Ah, ne prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

"O dragana, srce je samo tu da se daruje jednom suzom, jednom pesmom."

"Ah, ne, prijatelju, mracne su tvoje revi, ne mogu ih razumeti."

"Radost je osetljiva kap rose: dok se smeje, vec umire. Ali je jad jak i zilav. Pusti ljubav punu jada neka bdi u ocima tvojim."

"Ah. ne, prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

"Lotos cvet gledajuci sunce i gubi sve sto ima. Ne bi mogao poneti  pupoljke u vecitoj zimskoj mali."

"Ah. ne, prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

[Тавита]

XXVIII

Tuzne su tvoje pronikljive oci. Ispituju dusu moju kao mesec kada bi hteo da pronikne more.

Razgolitio sam svoj zivot pred ocima tvojim od kraja do kraja, i nista nisam sakrio ni zadrzao. Zato me ne poznajes.

Da je dragi kamen, mogao bih ga razbiti u stotinu zrnaca i nanizati ogrlicu tebi oko vrata.

Da je cvet, svez i mek i sladak, otkinuo bih ga sa peteljke i udenuo tebi u kosu.

Ali to je srce moje, dragana. Gde su obale njegove, a gde njegovo dno?

Ne poznajes medje tog kraljevstva i ipak si njegova 0202_238.

Da je samo trenutak radost, on bi provcetao u laki osmejah, i ti bi ga mogla videti i citati u trenutku.

Da je samo bol, on bi se rastopio u sjajne suze, u kojima bi se ogledala njegova najdublja tajna, tajna bez reci.

Ali to je ljubav, dragana moja.

Njena je radost i bol bez granica, beskrajne su zelje i njeno bogatstvo.

Ona ti je bliska kao zivot, pa ipak je ne mozes nikada potpuno poznati.

[Тавита]

XXX

Ti si vecernji oblak koji bludi nebom mojih snova.

Ceznjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik.

Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim beskonacnim snovima!

Tvoja su stopala ruzicasto rumena od oganja mog ceznjivog srca, ti koja znjes moje vecernje pesme!

Tvoje usne su gorkoslatke od ukusa vina mojih patnji.

Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim usamljenim snovima!

Senkom svoje strasti zacrnio sam oci tvoje, stalna gosco u dubinama moga pogleda.

Vezao sam te, dragana, i uhvatio u mrezu svoje svirke.

Ti si moja, moja, ti koja obitavas u mojim besmrtnim snovima!

[Тавита]

XXXIV

Ne idi, dragana, bez zbogom.

Probdio sam svu noc, i moje su oci otezale od sna.

Bojim se, ako zaspim, da cu te izgubiti.

Ne idi, dragana, bez zbogom.

Skacem i pruzam ti ruke svoje da te se dotaknem. Pitam se: "Je li to san?"

Da ti nesto mogu vezati noge srcem svojim i okovati ih za svoje grudi!

Ne idi, dragana, bez zbogom.

[Тавита]

XXXV

Nikada ne kazes rec koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmices mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomesao s mnogima, stojis odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne ides putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veci od prohteva drugih, zato cutis,

Pritvornom ravnodusnoscu ne hajes za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;

Nikada ne uzimas sto bi trebalo.