Jump to content

Da li je ovo pravoslavlje?


Препоручена порука

Уколико је телесном човеку лако, духовном је тешко. Ако спољашњи човек цвета, унутрашњи труне. Ето како су у нама супротни стари, грешни, телесни човек и благодаћу Христовом нови. Стога је апостол рекао: Него ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Речено ми често доживљавамо. Истински Хришћанин треба да жели спољашња, телесна и световна злопаћења. Она снаже његов дух.
О роптању он не треба ни да помишља. Како да ропће на оно што доноси корист његовој бесмртној души, премда средствима која су врло противна за његовог телесног човека. Болести, пожари, крађе, беда, несреће, ратови и глад често благотворно делују на душу.
 
 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Истински Хришћанин треба да жели спољашња, телесна и световна злопаћења

Монаси имају свој поглед на свет и много је другачији од нашег у неким стварима. Међутим, ако пођеш од тога да је стварно добро за душу када нам је физички и телесно тешко, онда је то ок.

Нпр, када ми је слепо црево било пред пуцање, једва сам могао да видим на очи  од болова, али мислим да сам се ретко када у животу искреније молио. :) Ето, и можда ми Бог те молитве урачуна када се сретемо.

 

Исто тако се моја супруга, иначе неверујућа (не атеиста, али неверујућа), пре пар недеља јако била уплашила у току ноћи, јер се породила и нешто је почело да јој се дешава (касније се испоставило да је то нормално, али тада није знала). И чуо сам је како лежи поред мене и јеца и кроз сузе, као дете, говори: "Јаој, Бого мој, помози ми". Крену ми сузе на очи сваки пут када се тога сетим.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Монаси имају свој поглед на свет и много је другачији од нашег у неким стварима. Међутим, ако пођеш од тога да је стварно добро за душу када нам је физички и телесно тешко, онда је то ок.

Нпр, када ми је слепо црево било пред пуцање, једва сам могао да видим на очи  од болова, али мислим да сам се ретко када у животу искреније молио. :) Ето, и можда ми Бог те молитве урачуна када се сретемо

 

Znam, ali da li zelis da ponovo osetis takav bol? To mi vise dodje prihvatanje Boga iz straha nego iskreno.  :) Ne znam, mozda gresim, ali je meni sve to malo cudno 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ja se duboko nadam da ovako nesto niko ne smatra pravoslavnim, i ako sam nasao na jednoj od najvecih pravoslavnih stranica na FB (88k lajkova) 

 

 

ВОШТАНЕ СВЕЋЕ - СВЕТЛОСТ УПОКОЈЕНИМА КОЈИ СУ У МРАКУ:

За упокојене треба палити воштане свеће. Најделотворније је пре свете литургије како би гореле током службе или пре вечерње службе због истог дејства. Мада некада је боље ишта него ништа па упалите воштану свећу и преко дана ако сте у пролазу поред цркве и намените упокојнима.

Господ воли чисту жртву од воска а не парафинске свеће (од нафте) и наши храмови не треба да држе и продају парафинске свеће.

Душе упокојених које се налазе на епитимији (а то је огромна већина верујте) служе казну за своје грехове, и ако су мање грешили махом су у првом степену пакла, пустиња и тама и досада и недостатак љубави и осећања, често имају и духовну амнезију и не знају скоро ништа о себи уз осећај да ће то трајати вечно, то се побеђује само молитвама ЖИВИХ, у супротном казна је много дугачка као вечност у доживљају, време је спорије скоро 100 пута, па замислите душу која од 1990. године до сада (23 године) у епитимији чека а нема молитви за њу, то је у доживљају за њу преко 2000 година... а нама само 40 дана молитве (али нема ко да се моли за своје ближње и претке а називамо се хришћанима) душе које су у мраку или тами или сумраку (зависно од степена казне и таме) сведоче кроз јављање Светима и родбини да свака упаљена свећа докле год гори њима осветљава и испуњава место миром и светлом.

За сваког упокојеног је минимум да се молите 40 дана без прескакања и једног дана, читајте канон за упокојене и палите воштане свеће пре литургије, место ако је упокојени страдао у удесу или несрећи обавезно обиђите и освештајте светом водом, тамјаном и молитвом, то много помаже души и одатле тера нечисте силе да на том месту не учине поново исто. Никако на гробљима или уз споменике не остављајте пића, храну итд то много штети душама. То сте дужни да чините и за њих и за себе.
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Znam, ali da li zelis da ponovo osetis takav bol? To mi vise dodje prihvatanje Boga iz straha nego iskreno.  :) Ne znam, mozda gresim, ali je meni sve to malo cudno 

Не знам. Ако је то оно што би ме приближило Богу, онда начелно да. Мислим, како год Бог одреди. Често желим да се цео овај живот и мучење што пре заврше. Не знам да ли је то из страха или из жеље за неком наградом или из љубави, али нек прође.

Више се плашим да не упропастим себи и ближњима овај леп живот који ми је Господ дао, можда је то најискреније.

 

А тај текст је бзвз. Мислим чим има ту неких формулица кад шта како, то је сујеверје... Мада, можда би неки теолог дао боље објашњење.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Zelja za spoljasnjim patnjama je odlika askeze, i nije to samo eksluzivno u pravoslavlju prisutno vec i u drugim religijama. To je tako, askete hoce i misle da su Bogu blizi kroz nametnute patnje i to je njihov izbor.

Ne treba tu zelju proglasavati pravoslavnim obrazcem, niti je potpuno odbacivati. Cinjenica je da pretrpljen bol, kad mine donese malo smirenja, i valjda su ljudi odavna to povezivali sa nekom bliskoscu sa bozanskim. Uglavnom nije svojstveno mirjanima, koji imaju porodicu, djecu itd, rade i zive sa drugim ljudima da zele da se zlopate, jer njima je ciniti da se brinu o sebi kako bi mogli da se brinu i o drugima. A onaj asketa ako hoce da se stipa i veze u cengele, i stavlja kamenje u cipele ili spava na ekserima, njegova licna stvar i njegovo iskustvo, kako Bog to prima njemu je samo znano.

  • Волим 1

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 

Уколико је телесном човеку лако, духовном је тешко. Ако спољашњи човек цвета, унутрашњи труне. Ето како су у нама супротни стари, грешни, телесни човек и благодаћу Христовом нови. Стога је апостол рекао: Него ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља из дана у дан (2.Кор.4,16). Речено ми често доживљавамо. Истински Хришћанин треба да жели спољашња, телесна и световна злопаћења. Она снаже његов дух.

О роптању он не треба ни да помишља. Како да ропће на оно што доноси корист његовој бесмртној души, премда средствима која су врло противна за његовог телесног човека. Болести, пожари, крађе, беда, несреће, ратови и глад често благотворно делују на душу.

 
 

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

 

 

Реално говорећи ово је брз пут ка покајању и пут ка раскиду са оковима света.

Ово јесте Хришћанство.

Али исто тако је и радост свету и творевини Божијој.

Смех и радост.

Сузе и покајање.

Али никада очајање.

„Многи од нас себе зову „либералима“. И тачно је да је реч „либерал“ некада означавала особе које су поштовале појединца и зазирале од служења масовним принудама. Али левичари су сада загадили тај некада поносан назив означавујћи њиме себе и свој програм већег владиног власништва над имовином и контроле над појединцима. И сада, као резултат, они од нас који верују у слободу морамо објашњавати како, када називамо себе либералима, заправо мислимо на либерале у класичном незагађеном смислу. Ово је у најбољем случају мучно и подложно неразумевању. Ево предлога: хајде да ми, који волимо слободу, заштитимо и за своје коришћење задржимо добру и часну реч „либертаријанац“.“

(Дин Расел)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Има посебних људи који у животу имају посебне дарове, улоге итд. Али то није правило за све.

 

Као што у војсци неки скачу из авиона, али није правило за све...

ΜΟΛΩΝ ΛΑΒΕ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Као што у војсци неки скачу из авиона

и то исправног :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

sve sto te privede Bogu je na kraju pravoslavlje,

e sad...

ja koji sam kroz bol i patnju poznao Boga nisam siguran da bi mogao reci "da zelim zlopacenje" i ako s druge strane savrseno dobro znam koliko to koristi duhovnom napretku.

 

jednostavno sve se svodi na pitanje hrabrosti. ja nemam tu hrabrost da ( i ako iskustveno znam da je to zaista blagotvorno) kazem Boze posalji nevolju da bi ti se moje ohladnelo srce opet priblizilo.

 

cudno je to koliko su neke stvari u zivotu relativne i koliko percepcija i zakljucivanje zavise od trenutnog stanja duse aktera nekih dogadjanja (namam bolji izraz da bi se "odrazio").

 

npr. moj ulazak u veru je bio u mom sigurno najtezem periodu zivota, ali sa druge strane to je ujedno i najlepsi deo mog zivota, ..pa opet...sad sa ove udaljenosti kada posmatram, bez obzira na to sto je to bio ubedljivo najlepsi deo mog zivota, sto sam zaista doziveo ogromnu ljubav, upoznao put istinu i zivot...ustao iz mrtvih. nisam siguran da bi sad smeo da kazem Boze ajde jos jednom.

 

na srecu mislim da Bog kao jedini istinski znalac nasih dusa najbolje zna sta je i kada je kome nesto potrebno i ZBOG TOGA mislim da "ne trazi" od nas da svesno zelimo zlopacenje. to je u njegovim rukama i uvek je blagotvorno. Nije cilj patnja sama po sebi, Bog zeli da smo srecni, ali nekad je ona neophodna da bi pojacala plamen vere, medjutim to je u rukama onoga koji sve drzi od postanja sveta i mislim da nema potrebe mi tu da se trpamo.

 

 

Everyone’s got a plan until they get hit.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E,i ja citam tako nekada neke tekstove pravoslavne i iskreno se zapitam da li sam ja uopste i normalan sto to citam :)

Ja to nazivam mazohistickom stranom pravoslavlja.Kod nekih je strasno izrazena ta neka potreba za samomucenjem.

Ali gle,ako je coveku dobro da zivi u muci,pozarima,poplavama...zasto se onda crkva moli za spas od takvih pojava?!

Kao sto ce na primer neki sportista,zarad vrhunskih rezultata,iscrpljivati svoje telo do maksimuma,toliko da ce mu u jednom trenutku to biti najbitniji cilj,nebitno koliko muke trpi zbog toga,tako ima i pravoslavaca koji su se toliko odrekli od ovoga sveta i toliko okrenuli duhovnoj strani da su zavoleli ta,za nas,preterana samomucenja.

Opet,ne treba zaboraviti da svako nosi svoj krst,znaci ne Hristov,ne Jankov ili Markov,tacnije,nije sve za svakoga ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

 Истински Хришћанин треба да жели спољашња, телесна и световна злопаћења. Она снаже његов дух.

СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

 

 

Да  би разумели ове речи Светог Јована Кронштатског морамо прво да схватимо о чему је реч овде ( а ово су речи Јеванђеља) :

"И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан"

{треба обратити пажњу да Господ не говори: и који аскета (шта год да то значило) неузме крст свој, бећ се обраћа СВИМА који ХОЋЕ да га прате}

или овде: ''Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик''  

 

или овде: "Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни"

 

Светитељ је човек Јевађеља и као такав изражава се Јевађељски. Нема ту говора о мазохизму већ је то Богословље крста или  саможртвена љубава кроз коју једино можемо бити једно са распетим Христом.

''А ја не дај Боже да се ичим хвалим осим крстом нашега Господа Исуса Христа, кроз кога је свет распет мени, а ја свету.''

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А ево шта отац игуман Сава вели у оној теми, ако је већ не пратите:

"Сетимо се бесмртних речи старца Силуана "држи свој ум у аду и не очајавај". У тим речима је велика тајна тог огромног духовног парадокса, а у Хришћанству је све у тим светим парадоксима - умри да би се родио, смири се да би се узвисио, дај другима да би се обогатио и сл."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

E,i ja citam tako nekada neke tekstove pravoslavne i iskreno se zapitam da li sam ja uopste i normalan sto to citam :)

Ja to nazivam mazohistickom stranom pravoslavlja.Kod nekih je strasno izrazena ta neka potreba za samomucenjem.

Ali gle,ako je coveku dobro da zivi u muci,pozarima,poplavama...zasto se onda crkva moli za spas od takvih pojava?!

Kao sto ce na primer neki sportista,zarad vrhunskih rezultata,iscrpljivati svoje telo do maksimuma,toliko da ce mu u jednom trenutku to biti najbitniji cilj,nebitno koliko muke trpi zbog toga,tako ima i pravoslavaca koji su se toliko odrekli od ovoga sveta i toliko okrenuli duhovnoj strani da su zavoleli ta,za nas,preterana samomucenja.

Opet,ne treba zaboraviti da svako nosi svoj krst,znaci ne Hristov,ne Jankov ili Markov,tacnije,nije sve za svakoga ;)

Pa kad se iskreno odreknes sveta i trazis samo Carstvo Bozje sve postaje mucenje osim tvog puta molitve i iskrene Srdacne zelje za Carstvom.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...