Свакодневна читања

[Sanja Т.]

ПЕТАК ДЕВЕТНАЕСТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 239 (1:27-2:4)

Браћо, живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља, 28. И ни у чему да се не плашите противника; то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога. 29. Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега, 30. Имајући ону исту борбу какву код мене видјесте и сад чујете о мени. 1. Ако, дакде, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, 2. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: 3. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.

Лк. 24 (6:17-23)

У вријеме оно, стаде Исус на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. 20. И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. 21. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. 22. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. 23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ говори да су блажени сиромашни, гладни, они који плачу, осрамоћени (Лк.6,20-23), премда под условом да се трпљења држе Сина Човечијег ради. Блаженим се, дакле, назива живот који је испуњен невољама и лишавањима сваке врсте. Утеха, ситост у свему, почаст, по овој речи, не представљају никакво благо. А тако и јесте. Међутим, док борави у њима, човек тога није свестан. Тек када се ослободи од очараности њима, он види да не представљају никакво благо, већ да само носе његов призрак. Душа не може без утеха, али њих не треба тражити у чулноме; она не може без вредности, али оне нису у злату и сребру, у раскошним кућама и одећама, нити у спољашњој пуноти; она не може без части, али се она не састоји у ропском људском клањању. Постоји друга врста утеха, друго изобиље, друга почаст - духовне природе, која је сродна души. Ко их нађе, више неће хтети оно спољашње. И не само да га неће хтети, него ће га и презирати и мрзети будући да спречава јављање и виђење оног духовног, и будући да душу држи у мраку, опијености и греху. Због тога они из све душе претпостављају сиромаштво, невоље и своју незнатност. Они се у њима осећају добро, као у некој сигурној огради од очараности обманама света. Међутим, шта да раде они који све то спољашње имају без властите жеље? Они треба да се, по речи светог апостола, према свему томе односе - као да ништа немају (1.Кор.7,30).

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 09.10.2015. Зачало 24.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-09-10-luki-zac-24.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-09/44.html

[Sanja Т.]

СУБОТА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1. Кор. 164(15:58-16:3)

Браћо, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу. 1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. 2. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем. 3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.

Лк. 19 (5:17-26)

У вријеме оно, док учаше Исус, сјеђаху ондје фарисеји и законици који бијаху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и би сила Господња да их исцјељује; 18. И гле, људи донесоше на одру човјека који бјеше одузет, и тражаху како да га унесу и положе пред њега. 19. И не нашавши куда би га унијели од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га са одром на средину пред Исуса. 20. И видјевши вјеру њихову рече му: Човјече, опраштају ти се гријеси твоји. 21. И почеше помишљати у себи књижевници и фарисеји говорећи: Ко је овај што говори хуле? Ко може опраштати гријехе осим једини Бог? 22. А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта помишљате у срцима својим? 23. Шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси твоји, или рећи: Устани и ходи? 24. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе, - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. 25. И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога. 26. И сви се задивише, и слављаху Бога, и испунивши се страха говораху: Чуда се нагледасмо данас!

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености - спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: "Ми осећамо да смо слободни". Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 10.10.2015. Зачало 19.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-10-10-luki-zac-19.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-10/44.html

[Sanja Т.]

НЕДЕЉА ДЕВЕТНАЕСТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

2.Кор. 194(11:31-12:9)

Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Темељна, изворна заповест јесте - љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи - љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше "ја", немој очекивати добро.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 11.10.2015. Зачало 26.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-11-10-luki-zac-26.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-11/44.html

[Sanja Т.]

ПОНЕДЕЉАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 241 (2:12-16)

Браћо, као што сте свагда били послушни, не само у мојем присуству, него много више сада у одсуству мојем, градите спасење своје са страхом и трепетом. 13. Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу. 14. Све чините без гунђања и двоумљења, 15. Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони, 16. Држећи ријеч живота на моју похвалу за дан Христов.

Лк. 25 (6:24-30)

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. 25. Тешко вама који сте сити сада, јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сада, јер ћете заридати и заплакати. 26. Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама, јер су тако чинили лажним пророцима оцеви њихови. 27. Али говорим вама који слушате: Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; 28. Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају. 29. Ономе који те удари по образу, окрени и други; и који хоће да ти узме хаљину, подај и кошуљу. 30. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Тешко богатима, ситима, који се смеју, о којима људи добро говоре. И опет, благо онима који трпе свако понижење, ударце, отимања, присилне напоре (Лк.6,22-30). Дакле, нешто сасвим супротно од обичног људског расуђивања и осећања! Мисли Божије су далеко од помисли људских као небо од земље. А и како би могло бити друкчије? Ми смо у изгнанству, а изгнаницима нису туђе увреде и жалости. Ми смо под епитимијом, а епитимија се и састоји од лишавања и напора. Ми смо болесни, а болеснима су кориснији горки лекови. Сам Спаситељ није имао где главу склонити у читавом свом животу, и завршио је на Крсту. Како, онда, могу очекивати бољи удео они који следе за Њим? Дух Христов је дух готовости да се све трпи и да се благодушно носи свака жалост. Утеха, част, раскош, изобиље - страни су за Његов укус и Његове захтеве. Његов пут иде кроз бесплодну и сурову пустињу. Образац за то је четрдесетогодишње лутање Израиља по пустињи. А ко иде тим путем? Сваки онај који иза пустиње види Ханаан, у коме теку мед и млеко. У време свога странствовања путник добија ману, и то не са земље него са неба, не телесно, него духовно. Сва слава је у ономе - унутра.

Преподобни Јустин Ћелијски - Тумачење посланице Филипљанима

2,12 

Ради спасења света Господ Христос је постао "послушан до саме смрти, и то смрти крсне", зато и хришћани треба да буду послушни у свему што се односи на њихово спасење. То је њихова свагдашња дужност, а пример им је сам Спаситељ. Та њихова свагдашња дужност, та њихова даноноћна послушност је у овоме: "Градите спасење своје са страхом и трепетом". "Градите", јер сте ви сами градитељи свога спасења. Истина, све што је потребно за спасење налази се у Спаситељу: сва света средства и све свете силе. Ваше је да их вером добијете. И да од те грађе градите своје спасење помоћу осталих еванђелских врлина; да је уграђујете у душу своју, у срце своје, у савест своју, у све биће своје, у сав живот свој. И тако саградите себи "кућу вечну на небесима" (2. Кор. 5,1). Она се гради овде на земљи, а по грађи - сва је небеска, и по трајању - сва вечна. При грађењу, страх и трепет су вам главни сарадници. Страх и трепет од тако узвишених, божанских светиња спасења; а пре њих - страх и трепет од самог свебожанског Спаситеља, оваплоћеног Бога Логоса. Тај свештени страх и трепет су ваше очи, ваш вид спасења; без њих се ваше спасење не може ни градити, ни саградити. Колико је видовитости, колико страха и трепета потребно човеку, да би сваку светињу спасења, сваку свету тајну спасења употребио беспрекорно и свето! Исто тако, колико је те видовитости потребно да би у грађењу своје душе, своје "вечне куће", могао достојно и богодолично уградити све свете врлине еванђелске!

"Градите спасење своје са страхом и трепетом", јер вас са свих страна вребају зли дуси, и даноноћно наваљују на вас кроз разне грехе, саблазни, искушења, еда би на неки начин из ваше грађевине спасења или извукли неки камен, или је оштетили, или поткопали, или срушили. Страх и трепет спасења умножавају се упражњавањем еванђелских врлина, држањем заповести Господњих. Еванђелска је истина: што врлине саграде, то греси разграде, ако се стално не бди и не стражи. Свака мисао, и поглед, и поступак или доприноси нашем спасењу или шкоди. Са каквим онда страхом и трепетом треба мотрити на сваки покрет своје душе, на сваку мисао, на свако осећање, на сваку жељу! Живот нам се даје за зидање зграде спасења нашег, и то - вечне зграде на небесима. Са колико нам онда страха и трепета ваља испунити сваки наш дан на земљи и сваку ноћ! не, него сваки тренутак дана и ноћи, јер смрт може изненада наићи, а зграда спасења нашег, авај! или недовршена, или напукла, или тек започета! Време живота које нам се даје на земљи "искупљује се" божански целисходно само ако "мудро живимо" (Кол. 4,5), тојест ако га употребљавамо на своје спасење.

Неопходно је, вели свети Златоуст, са страхом и трепетом градити своје спасење, јер живећи без сраха ништа се племенито и чудесно не може урадити. И апостол није само рекао: "са страхом", него је додао: "и с трепетом", - трепет је врхунац страха -, желећи да Филипљане учини што пажљивијима. Такав страх имао је сам апостол Павле. Зато и вели за себе: бојим се да како другима проповедајући сам избачен не будем (1. Кор. 9,27). У самој ствари, ни житејски се послови - τὰ βιωτικά - не могу свршавати без страха, утолико пре духовни - τὰ πνευματικά. Реци ми, ко се научио књизи без страха? ко је постао вичан занату без страха? А кад нам је тамо где не вреба ђаво већ само смета лењост, потребан такав страх да бисмо отстранили једино природни нехат, - како онда можемо без страха изградити своје спасење при таквом ратовању, при толиким препрекама? А на који се начин може родити у нама тај страх? Ако будемо имали на уму: да Бог свуда присуствује, све чује, све види, не само дела и речи, него и све што се збива у срцу и у дубини душе. Ако тако пастројимо себе, онда ништа рђаво нећемо ни учинити, ни рећи, ни помислити. Ето, реци ми, када би ти стално стајао крај свог старешине, зар не би стајао са страхом? А како ти, стојећи пред Богом, смејеш се, зеваш, не бојиш се и не трептиш? Не занемаруј Његово стрпљење; Он дуго трпи, да би те привео покајању; зато, ма шта радио, ради свестан свудаприсутности Божје. Јер Бог стварно присуствује свуда. Стога, јео ти, или се спремао за спаиање, или се гњевио, или отимао, или се веселио, или што друго радио, - помисли на присуство Божје, па се никад нећеш предати смеху, никад запалити гњевом. Ако стално будеш мислио на присуство Божје, онда ћеш стално бити у страху и трепету, као да стојиш поред самог Цара. Зидар, макар био искусан и врло стручан, ипак стоји са страхом и трепетом, бојећи се да не падне са грађевине. И ти си поверовао, учинио многа добра, узишао на висину: држи се чврсто, стој са страхом, и мотри будно да се не омакнеш одатле. Јер је много духова зла који желе да те оборе.[6] 

2,13 

Од почетка до краја спасења човеково је богочовечански подвиг и дело: у њему учествује и Бог и човек. Ако човек гради своје спасење, Бог му непрестано сарађује, те он све што чини - Богом чини, и све што хоће - Богом хоће. Зато богомудри апостол благовести: "Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините оно што му је угодно", што Му је по вољи. А шта је то што је Богу угодно, што Му је по вољи? То је: наше спасење. Јер је човек, боголики створ Божји, сав мио Богу, сав - осим греха што је у њему. А спасење и јесте подвиг који човека спасава од греха, и тако га чини угодним Богу, по вољи Богу, милим Богу. Први човек који је потпуно без икаквог греха, и толико јачи од свакога греха да није могао пасти ни у какав грех, и стога постао Спаситељ од греха, јесте Богочовек Христос. Зато је он први човек који је потпуно по вољи Богу Оцу. То Бог Отац објављује свету на изузетно очигледан и убедљив иачин и при Спаситељевом крштењу и при Преображењу, говорећи: "Ово је Син мој мили који је по мојој вољи - ἐν ᾧ εὐδόκησα (Мт. З,17; Мк. 1,11; ср. Лк. 3,22; Мт. 17,5). Сва Божја εὐδοκία је у Господу Христу. Са Његовом појавом у нашем човечанском свету, јавила се и она (Лк. 2,14; Еф. 1,9). Од Њега ми смо дознали какав је човек "по вољи" Богу Оцу. Какав дакле? Христов човек, човек који се у Христа крстио и у Христа обукао, и тако постао христолики човек (ср. Гал. 3,27; 4,19; Рим. 8,29). Само оно што је у нама од Спаситеља Христа, угодно је Богу, по вољи је Богу. А то је на првом месту: наше спасење од греха, смрти и ђавола. Стога је Богу мио сваки човек који гради спасење своје са страхом и трепетом. Све што се у нама, и из нас, бори против греха, од Бога нам је: боголика душа, свете тајне и свете врлине. Када наша боголика душа чезне за спасењем, то она чини што је њена боголика природа вуче ка Богу и светињама Божјим. А ту богочежњивост нашу појачава сам Бог кроз свете тајне и свете врлине. И човек, непрестано помаган Богом, и чини "оно што је угодно Њему". Само непрекидна сарадња Бога и човека у подвигу човекова спасења осигурава човеку спасење од греха, смрти и ђавола. Ту је божанско и човечанско тако сједињено, тако измешано и сапроникнуто и сапрожето, као душа са телом. Да, то је и природно у Цркви која је тело Божје: у њој све своје човек доживљује и обавља Богом; све човеково је скроз-наскроз прожето Богом: и воља, и срце, и душа, и делатност; све увек бива у категорији богочовечјег, зато све и носи на себи печат богочовечности. Да, богочовечност је знак по коме се распознају хришћани и у овом и у оном свету.

Хотећи и чинећи "оно што је у Христу Исусу" (Флп. 2,5), ми чинимо оно што је угодно Богу: спасавамо се Спаситељем. Јер је Он и спасење наше и "узрок вечнога спасења" свима који су Му послушни (ср. Јевр. 5,9). А што је при томе Бог тај који чини у нама да хоћемо и чинимо оно што је Њему угодно, Њему по вољи, да ли то спутава или уништава нашу слободну вољу? Не, то нитл спутава, нити уништава нашу слободну вољу. То само означава богочовечанску сарадњу Божје и наше људске воље: наша се воља добровољно потчињава Божјој вољи да је води путем спасења; и ова је љубављу води и руководи, подржава и снажи, усавршава и обожује. При том богочовечанском подвигу спасења свога, човек увек остаје човеком, и Бог - Богом; човек се постепено обожује дејством благодатних сила Божјих, увек остајући у границама своје човечанске природе. Савршен пример богочовечанске сарадње Бога и човека, Божјег и човечјег, имамо у самом Богочовеку, Господу нашем Исусу Христу. У Њему је човечанска воља потпуно обожена Божанском, али су и једна и друга занавек остале у својим природама и у својим границама.

2,14 

"Све чините без гунћања и двоумљења", јер је тако судбоносно и важно по наше спасење: свака наша реч, свака мисао, свако осећање, сваки поступак. Да бисмо то постигли, потребно је да сву вољу своју добровољно потчинимо свесавршеној вољи човекољубивог Спаситеља. Онда ћемо с радошћу, без двоумљења и без одлагања свагда чинити све што Спаситељ хоће од нас. Јер нема ничег што Спаситељ захтева од нас ради спасења нашег да није божански савршено, божански спасоносно, и човечански приступачно, човечански остварљиво. Остварити оно што долази од Спаситеља, у томе је спасење човеково, у томе и бесмртна величина његова. Јер га спасење сједињује са Спаситељем, са Богом. А шта је веће од тога? Није ли то једина права величина људског бића; то, и ништа друго под небом и над небом? Зато христочежњив човек и гради своје спасење "са страхом и трепетом", свесрдно и радосно чинећи све што чудесни Спаситељ захтева од њега. 

2,15 

Само градећи своје спасење "са страхом и трепетом", и чинећи "без гунђања и двоумљења" све што је еванђелско, хришћани постају "без мане и чисти", и то - "усред рода изопаченог и поквареног" који се дави у гресима и распада у страстима. Грех је опака сила која изопачи човека, окрене и преврне све у њему; и он, боголико створење, грехољубљем стрмоглављује себе у мрачно царство зла где се робује незајажљивим страстима. А хришћани, спасавајући се од греха, исцељују своју душу од болести, повраћују јој целост, постају ἀκέραιοι = цели, целостни, читави, и не допуштају да им страсти кваре, разједају, мрве, распарчавају душу. Тако постају "беспрекорна деца Божја": њихово је боголико биће васцело устремљено ка Оцу њиховом, Богу, коме хитају кроз свете тајне и свете врлине спасења. Помоћу ових светих сила спасења они одбијају од себе грехе и страсти, не допуштају им да се увуку у душу, у савест, у ум, и тамо изазову кварење, труљење, распадање. Тако они чувају и одржавају целостност, интегритет и душе, и савести, и ума. А таква душа, таква савест, такав ум: и хоће, и мисли, и чини само оно што је божанско, бесмртно, вечно; оно што је Богу угодно. Да, хришћанин бити није друго него непрестано вољу Христову творити, и тако у свему Богу угађати.

Чисти, без мане, беспрекорни "усред рода изопаченог и поквареног" хришћани светле у њему "као светила" небеска, као звезде. Што су светила небеска у свету, то су хришћани у роду људском: осветљавају путеве који воде људе спасењу од греха, смрти и ђавола, и одводе их Богу, вечном животу и божанском савршенству. Бог и Господ Христос је једина "истинита Светлост" (Јн. 1,9); испуњени Њиме, хришћани светле у тами овога света као неугасива божанска светила. Све што је Христово у њима, само од себе зрачи божанском светлошћу коју никаква тама не може обузети, ни угасити. Отуда најсавршенији хришћани, Светитељи, чудесно и чудотворно зраче и светле, и осветљавају нам свима путеве спасења. 

2,16 

Хришћани су беспрекорни, чисти, без мане, и светле у свету само "држећи реч живота". Шта је "реч живота"? - Еванђеље Господа Христа, а најпре Он сам који се назива Реч живота (ср. 1. Јн. 1,1). Јер је живот по пореклу и по суштини сав од Њега, толико сав од Њега, да је живот - Њиме живот (ср. Јн. 1,1-4), То Му даје право да изјави о себи оно што никада нико од људи није могао нити смео да изјави о себи: "Ја сам живот" (Јн. 14,6; 11,25). Као такав, Он и има силе која савлађује сваку смрт и оживљује човека из свих смрти. Све Његове речи животворне су, "дух су и живот су" (Јн. 6,63), јер долазе од Њега, Бога Речи, Речи живота. Држећи Његове божанске речи, хришћани живе божанским животом "усред рода изопаченог и поквареног", и светле у њему "као светила". Такав живот хришћана је оно што ће сачињавати апостолову хвалу на Страшноме суду "у дан Христов". Јер их је он томе животу привео, и у њему их поукама својим одржавао. На тај начин, његово трчање и труд неће бити узалуд.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 12.10.2015. Зачало 25.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-12-10-luki-zac-25.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-12/44.html

[Sanja Т.]

УТОРАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

 

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 242 (2:17-23)

Браћо, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем. 18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном. 19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви. 20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас. 21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса. 22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу. 23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

Рече Господ: не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се. 38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити. 39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму? 40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов. 41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш? 42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега. 43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. 44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. 45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

"Не судите, опраштајте, дајте"... (Лк.6,30-38) - на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Филипљанима

2,17-18 

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19 

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива. 

2,20 

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21 

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24 

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем

.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 13.10.2015. Зачало 27.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-13-10-luki-zac-27.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-13/44.html

[Sanja Т.]

СРЕДА ДВАДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИСВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 14.10.2015. Зачало 28.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-14-10-luki-zac-28.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-14/44.html

[Sanja Т.]

ЧЕТВРТАК ДВАДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 244 (3:1-8)

Браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење. 2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! 3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тијело, 4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може уздати у тијело, ја још више: 5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран. 7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. 8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.

Лк. 31 (7:17-30)

У вријеме оно, отиде глас о Исусу по свој Јудеји и по свој околини. 18. И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и многима слијепим дарова вид. 22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље; 23. И блажен је онај који се не саблазни о мене. 24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар? 25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од пророка. 27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом. 28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. 29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; 30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 15.10.2015. Зачало 31.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/oktobar/jevandjelje-dana-15-10-luki-zac-31.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-10-15/44.html

[Sanja Т.]

ПЕТАК ДВАДЕСЕТНИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Флп. 245 (3:8-19)

Браћо, сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио 9. И да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вјери у Христа, праведношћу од Бога на основу вјере; 10. Да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, 11. Да бих како достигао у васкрсење мртвих. 12. Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. 13. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, 14. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу. 15. Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо; ако ли што другачије мислите, и ово ће вам Бог открити. 16. Уосталом, оно што смо достигли, тога правила да се држимо и исто да мислимо. 17. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за примјер. 18. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; 19. Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.

Лк. 32 (7:31-35)

Рече Господ: С киме ћу, дакле, упоредити људе овога рода, и коме су слични? 32. Слични су дјеци што сједе на тргу и довикују једни другима говорећи: Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не плакасте. 33. Јер је дошао Јован Крститељ који хљеба не једе нити вина пије, а ви говорите: Демон је у њему. 34. Дошао је Син Човјечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грјешницима. 35. И би оправдана премудрост од све дјеце њезине.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи - није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против - и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере - необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава.