Није грех бити глуп

[SHADOWS OF THE LIGHT]

ako je do intelekta niko nikada ne bi verovao...jer ono sto izabra Bog nije za nas mudrost nego ludost..... 8086.gif

[Volim_Sina_Bozjeg]

intelekt je savrsen kad se ne koristi kao oruzje...

[w.a.mozart]

За веру мислим да није битан интелект поготово православну, јер ти интелект не може помоћи да ти више верујеш или будеш ревноснији у вери.

 

na žalost, ovo je stara zabluda za koju sam siguran da je ni jedan sabor nije osudio... pitam se zašto

 

nema tu brate ja mislim, ti misliš... budite MUDRI kao zmije ali bezazleni kao golubovi što znači  sagledavaj i razmišljaj ali ne koristi svoj um za loše tj. ne manipuliši ljudima u svoju korist

 

takodje je problem što neki misle da ako se pomene mudrost i pamet, željaa za učenjem automatski se potencira duh nauke, duh ovog sveta koji preti da crkvu spusti na nivo intelekta... a šta su radili sveti oci... oni nisu bili intelektualci... većina njih jeste (bar oni bitni) samo kapadokijski oci su dovoljan primer al ko još njih čita kad ima oca Joila, starca Kleopu, i razne druge starce i tajnovidce

[Volim_Sina_Bozjeg]

Bozju rec razume svako inace i nije Bozja ali samo onaj koji je ne svojata vec bezrezervno deli moze da se nazove intelektualac.

Koliko ih imamo?

[Sudija]

http://www.youtube.com/watch?v=sUQyzuhS6oo

 

 

Kako vam se sviđa ovo?

[С.И.]

Nije greh, ali je degradirajuće.  :0203_cool:

[Гром]

Архимандрит Рафаил (Карелин)
ТАЈНА СПАСЕЊА


Религиозна осјећања интелигенције

Мистика - то је љубав човјечје душе према Живоме и Личносноме Богу. У мистици нема закона пошто се љубав јавља души као бесконачна унутарња слобода, тамо нема узрочно-посљедичних веза, тамо се Бог прима као једини живот, а губитак Бога - као смрт. Магија је покушај да се одреде закони духовног свијета и кроз знање тих закона, укључујући себе у асоцијативне симболе, бројеве и имена, имати могућност утицаја на духовни мир. Према стилу мишљења, магија је ближа од мистике памети научника, и зато су многи од њих падали у магизам, на примјер, Крукс, Фарадеј, Бутлеров, Флоренски и др. Они су хтјели да изуче и класификују у складу са навикнутим за њих истините научне спознаје феномене духовног свијета и као резултат тога нашли су се у заробљеништву окултно-демонског свијета. Други научници, рационалисти, стапали су Божанство са свијетом, њихова религија је била вјера у разумност васељене, у надахнутост саме материје, страхопоштовање пред непознатим; дугим ријечима, пред самим стваралачким процесом спознања. Према мишљењу Ајнштајна, бити научник јесте умјети се дивити. Овдје се религиозно осјећање замјењује са индивидуалним надахнућем тражења.
Код научника, који су више умјетничке природе, религиозно осјећање се замијенило усхићењем, устројством и појавама видљивог свијета са елементима естетског преживљавања: Бог, свијет и ја - то је једно. То је јавни или сакривени пантеизам. Тако на примјер, Тејар де Шарпјен, истакнути научник, палеонтолог и свештеник - Језуита, описује случај када се налазио у експедицији: није имао вина и хљеба за обављање мисе, па је раним јутром, попевши се на брежуљак утонуо у созерцање природе и зору као литургију, а излазак сунца схватио као јављање Христа и тајну Причешћа. Овдје се јасно брише граница између Цркве и свијета, Божанства и његове творевине, сакралне и профористичке вањске. За такве људе сав космос je литургијски организам. Мисија Цркве је продуховљење васељене, а овдје саму Цркву растачу и као да је топе у хаосу неосвећеног.
Обично такви научници уносе у религију дух секуларизације. Горди ум говори: "Или Бога нема, или ако Он постоји, ја сам Његов дио. Научницима су упућене ријечи Спаситеља: "Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај имање своје сиромасима и хајде за мном" (Мт 19, 21). Чувши ове ријечи, младић се растужио и отишао од Христа. Најамник треба не само да учи, већ што је далеко теже - да поново учи. Тако, на примјер, преподобни Арсеније Велики, најобразованији човјек кога је цар изабрао за васпитача своје дјеце, говорио је да не зна чак ни азбуку оне мудрости којом владају монаси у пустињи.
Мало издвојено међу научницима стоје психолози; они боље од других схватају немоћ науке да објасни психу човјека материјалним факторима, а у исто вријеме, они који сматрају себе вјерницима, прихватају религију кроз призму психологије. За њих је религија одређени програм у кога човјек треба да се укључи, а молитва, нешто слично аутотренингу, аутосугестији; њену вриједност не негирају, али суштину не схватају, духовни свијет као свијет других бића и духовне супстанце за њих практично не постоје, Религија је за њих оптимално психичко стање, добар начин самозаштите од стресова и потреса, извор трпљења, нада за вријеме болести, мир у часу смрти, а гдје је живи Бог - неизвјесно је. Зато су неки од таквих психолога склони да гледају на религију и њене заповијести, обреде и ритуале као на лијек посебно потребан за слабу, поремећену психу, и религија се примјењује у свези са таквим појавама као што су психоанализа, хипноза и медитација.
Неки од њих иду још даље и спремни су тврдити да су низ психолошких обољења, наркоманија и алкохолизам не само субјективни процеси, не само раслабљена подсвијест, већ и продор у демонски свијет.
Понекад психолози сматрају aскeте вриједним материјалом за самоанализу, али у цјелини религија за њих има духовну, а не душевну вриједност: што је виши идеал коме тежи човјек, то је способнији да живи у екстремним условима савременог свијета. Јасан примјер овакве двојности је академик Павлов. Иако носи крст, врши религиозне обреде, узима и благослов од свештеника, он у исто вријеме даје сагласност да ступи у чланство англиканског атеистичког друштва под називом "Рационалист", под изговором да религију сматра потребном за људе одређеног психолошког састава, "слабе конституције". Религиозност своје жене Мендељејевљеве кћерке, он прати, према његовим ријечима, са "грозним осјећањем".
Хронична болест интелигенције је духовна гордост; она се обично крије под лажним ријечима о достојанству човјека. У ствари, овдје је ријеч о издвајању себе у неку елиту, о кићењу својим интелектом, и ниједан се интелектуалац неће озбиљно упоредити ни са сељаком, ни са занатлијом нити са оним који стоји на нижем образовном нивоу. Напротив, под овим ријечима о достојанству скрива се супарништво и неутољива жеља за престижом. Често се чује од интелектуалаца: "Како ја могу стајати у храму поред некаквих старица и неугледних људи!" Ријетко ће који сликар рећи да је његов сабрат талентованији од њега, ријетко ће се који композитор сложити да је неки други изразио дубље таму човјечијих осјећања од њега, ријетко који пјесник не сматра себе "супер пјесником" данашњице; ријетко који глумац не подсјећа да је његов гениј остао до сада непризнат у свијету. Ако такав човјек не увиди у себи ову страшну болест реално, не увиди да се, како и он сам тако и остала "елита", која галами о достојанству човјека и служењу народу, баве из осјећања супарништва и љубоморе најподлијим интригама, сплеткама, блате један другог; ако не дође до чуда - сагледавања, не бљеска, већ прашине својих страсти, таквих људи као што су Бодлер, Иго, Брјусов, Блок, Андреј Бели и Метерлинк - онда ће његова религиозност примити демонски карактер. Зато и није чудо што су припадали тајним демонским сектама.
Јерес има обично два узрока. Први - лажни мистични поглед, када човјек не очистивши се од гријеха, не обуздавши своје страсти, не смиривши своју гордост, тежи према виђењу духовног свијета, и овдје се слично сусреће са сличним; горди дух човјека улази у додир са гордим духом злобе. Други узрок јереси је гордост разума, коју бисмо назвали интелектуалним простаклуком-
Ако, пак, ови људи који себе сматрају елитом и чак себи изаберу духовника, онда му они ријетко потчињавају своју вољу; они ће га питати о духовном животу, постављати казуистичка питања, трудити се да изненаде својим знањем, одговорима на његове савјете и благослове. И ускоро ће се то завршити тиме што ће њихов духовник махнути руком и рећи: "Радите шта хоћете!" пошто је туђа воља непробојан зид. Или ће пак они сами закључити да их њихов духовник не схвата пошто је за њих непросвећен човјек, а послушање - то је болест која смета њиховом узлету. Човјек сматра самог себе критеријумом истине, и на основу својих знања и представа, веома ограничених а искривљених, почиње да решава метафизичка питања у смислу да се метафизички свијет може обујмити човјековом мишљу. Он не схвата да је метафизички свијет свијет другог бића, других категорија, да се у везу са тајном може ступити само кроз страхопоштовање према тајни. Истинско знање шири код човјека хоризонте његовог незнања, а овдје је духовна болест: човјек не зна своје незнање и најсмјeлије говори о ономе што није видио и постигао.
Међу члановима јереси тешко је наћи стварно интелигентне људе: али чак и код најерудитивнијег научника и блиставог философа, ако не буде хришћанин у своме свакодневном животу, ако не почне вршити јеванђељске заповијести, а хоће да спозна духовни свијет силе свога ума, истина ће исклизнути као зрак из рупе, која хоће да га ухвати.
Рационалистички јеретици јављали су се због тога што у коначним и ограниченим покушавали обухватити и одредити неограничено, а у ствари, остали су при маштаријама свога ума. Гордост ума манифестује се у лажном осјећању слободе. Један интелектуалац је говорио да му је ближе гностичко "јеванђеље", него јеванђеље које је прихватила Црква. Узрок овога он сам није могао разумом објаснити, али је ипак рекао главно: кад читам канонско јеванђеље, осјећам се Божијим робом. Овдје је у питању трагично несхватање онога да кроз Божије робовање човјек престаје бити роб гријеха и да благодаћу Божијом добија слободу, а демон лажну слободу.
Све велико се обавља у тиховању. Тајна тиховања је мало разумљива за савременог интелектуалца, који се родио и живи у свијету ријечи. За њега тиховање није пуноћа оног другог живота, и кога ријеч није јака да изрази; за њега је ћутање гробна пустош. Интелектуалац је увијек бучан, он мало личи на генератор који људима даје свјетлост, али и буку. Мисао на то да нема шта да каже, за њега звучи као пораз. Један од узрока зашто интелектуалац ријетко посјећује цркву, или је уопште не посјећује, по његовим ријечима, је у томе што са "нашим свештеницима културан човјек нема о чему да разговара". Интелектуалцу је неразумљиво то да је свештеник вршилац тајни, а тајне су живот за човјечију душу; он хоће да свештеник буде образовани водич по храму.Када је познати духовни писац Е. Посељанин изгубио вољену жену и пријатељи му савјетовали да напусти свијет и оде у манастир, одговорио је: "Ја бих оставио свијет, али ће ме у манастиру послати да радим у коњушници". Не знамо какво би послушање дали том човјеку, али је тачно осјетио да ће се монаси у манастиру потрудити да укроте његов дух, да би се из духовног писца претворио у духовног дјелатеља.
Истински духовни живот скрива се од свијета. Како је то тешко онима који покушавају да освоје свијет својим талентима! Ми не говоримо да је то немогуће, - ми говоримо да је то тешко...
Сада ћемо прећи на други дио интелигенције, на онај који се бави политиком и управом. Религија је заснована на поштеном служењу истини, политика на прагматизму, умијећу да се извуче корист из свих околности. Религија подржава поновно рођење личности, ослобођење личности од колективног ропства, од терора заједнице, од онога духа свијета који спречава људе да се клањају Богу умјесто златном телету.
Религија кида паучину друштвених односа дужничких обавеза и поставља као свој циљ оно што се налази ван граница земаљског бића. Политика и управљање убијају личност, тамо су интереси државе, фирме, канцеларије, и др. Уз то су интереси потпуно земаљски и утилитарни - они остају и учвршћују се у борби у којој побјеђује најјачи, Поштена политика је она за коју је поштење корисно; поштено управљање је оно коме нарушавање правила може пријетити банкротом.
Овдје се добија чудна двострукост: политике обично иступају са позиција морала, оне сматрају моралност корисном за очување државних структура, оне исказују лојалност у односу на религију, а истодобно њене заповијести сматрају необавезујућима за себе, јер је за њих служење држави или корпорацији циљ који је обујмио њихове снаге, циљ који они сматрају најважнијим. Може се рећи да су они религиозни у том смислу што се користе религијом. Најчешће су то људи који су, уствари, индиферентни према питањима религије; границе религије, правдољубивост, непоштеност, љубав према непријатељима нису у складу са начелима борбе за престиж. Плод овога је да се општечовјечанско увијек жртвује појединачном. Зато религија таквих људи, ако она уопште постоји, има углавном декларативни карактер. Религија - ми имамо у виду хришћанство -захтијева од човјека да говори истину, да буде праведан чак и према својим супарницима; међутим, како политика и управа дијеле свијет на "своје" и "туђе", таква подјела је крај религије.

[Александар Милојков]

Не треба постављати оволике текстове на форум. Довољно је поставити линк ка тексту.

[Гром]

http://www.youtube.com/watch?v=sUQyzuhS6oo

 

 

Kako vam se sviđa ovo?

Једини грех ове новинарке је што је поставила право питање.А сад што је то питање на које баба није знала да да прави одговор него проглашава новинарку глупом то је већ нешто друго.  То иначе раде интелектуалци, чим не знају да одговоре они почињу да се ругају саговорнику.

Колко цркви треба да има село? Можда црква по глави становника.

Црква је заједница верних, а ови мештани се деле правећи за сваки засеок једну цркву. Дакле нема говора о јединству у заједници, самим тим у том селу и поред  три цркве нема Цркве.

Само треба мало заобићи интелект и послушати глас разума, па се неће бити глуп.

[Гром]

Павле је спадао у најобразованије људе свог времена.

Biti obrazovan i biti intelektualac nije isto, ima i prostih qudi koji su obrazovani. Mozda smo malo sporiji al svakako mozemo da se obrazujemo

[Гром]

 

Не треба постављати оволике текстове на форум. Довољно је поставити линк ка тексту.

 Има овде пуно интелектуаладца  а овај текст говори колко је лало интелектуалцу да буде глуп!

Поставио сан цео текст неби ли се неко од њих дозвао памети схвативши да његов таленат може да га одведе у пропаст.

Интелект је богатство, а знамо шта је рекао Господ за богате људе:  Колико је тешко богатоме да наследи  Царство Божје.

Да не остану глупи,јер глупост је грех! Интелектуално поимање духовноси, Може ли човек направити већу глупост, која ће га коштати живота.  Глупост је дефинитивно грех!

[Sudija]

Једини грех ове новинарке је што је поставила право питање.А сад што је то питање на које баба није знала да да прави одговор него проглашава новинарку глупом то је већ нешто друго.  То иначе раде интелектуалци, чим не знају да одговоре они почињу да се ругају саговорнику.

Колко цркви треба да има село? Можда црква по глави становника.

Црква је заједница верних, а ови мештани се деле правећи за сваки засеок једну цркву. Дакле нема говора о јединству у заједници, самим тим у том селу и поред  три цркве нема Цркве.

Само треба мало заобићи интелект и послушати глас разума, па се неће бити глуп.

Babu u skupštinu,ali definitivno.Nije čitala Šopenhauera definitvno,ali ima stav kao da jeste

[w.a.mozart]

ne nedostaju,nisi ti razumeo porku dobro.

 

nisam razumeo kao ti a to nije isto što i -nisam razumeo-

[Саша M.]

nema tu brate ja mislim, ti misliš... budite MUDRI kao zmije ali bezazleni kao golubovi što znači sagledavaj i razmišljaj ali ne koristi svoj um za loše tj. ne manipuliši ljudima u svoju korist

 

То потврђује и апостол...

Браћо,не будите деца умом,него злоћом детињите,а умом будите савршени.

Коринћанима послан.прва,14,20

[Raymond Red Reddington]

Неки чланови ,и њихово схватање Бога и Православља ,су ме инспирисали да напишем овако нешто.

Зато сам тему и покренуо у овом подфоруму.

 

Сложићу се да је религија за сиротињу и контролу ширих народних маса,али Православље није религија,Православље је вера.

 

Први векови хришћанства недвосмислено доказују се је Хришћанство вера интелектуалне елите.

Хришћани су живели по градовима и сачињавали 10% становништва ,најобразованији и најбогатији део грађана.

Митрополит Антоније Блум(војни хирург),на питање,ко од Британаца прима Православље,је одговорио ,само образовани и високо образовани!

Обзиром да глупи људи од православља праве религију, поставља се питање где је њихово место у тој причи.

Није Православље за глупе људе!Бог ће им на крају рећи,уђи сине у рај,ниси ти крив,једноставно ниси могао да скапираш...

Није грех бити глуп...

теолошки гледано сви смо створени једнаки са истим предиспозицијама.

значи јесте грех бити глуп, али је још већи грех мислити да си паметан, а у ставри си глуп.