Шта мислите о .....?

[horatio]

Да ми је утрнула нога.... 

[Столе]

Да ми је утрнула нога.... 

 

Што си ти бре неки негативааац

[Бели Раде]

Све најцрње. 

[Ненад Р.]

Ништа , то је на другима да процене.

[Zero]

Trudim se da ne mislim toliko na to, sam sam propadljiv, "kvarljiva roba" kako reče jedan moj drugar, i da se uzdam u Gospoda, koji čoveka čini nepropadljivim. A ako bi morao, opisao bih sebe ovim citatom:
"Tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi se, al zube polomi"

Uglavnom u negativnom smislu, ali može i da koristi nekad ta tvrdoća... Problem mi je što često sebe pobijam u zemlju malo više nego što treba, a to ne valja. Mada ide na bolje.

[horatio]

Што си ти бре неки негативааац

Ма, нее....

[Лапис Лазули]

[ivona]

odgledala i mislim se...sta da mislim?:)neki segmenti deluju poznato,ali zaista ovo jeste na magijskom nivou,dok ne bude moglo da se sprovodi i objasni kao medicinska metoda iza koje stoje argumenti i saznanja,zato medicina i jeste nauka.Neki pandan pravoslavni ovome je moc molitve i vere za koje isto tako nema naucnog objasnjenja,a cudesni rezulati ipak pokazu,da jos uvek ne mozemo sve objasniti,sto ne znaci da nije istinito.

[drvce]

http://vukajlija.com/svirati-kurcu

Drugim recima, ako ne znate da imate rak i imate osecaj da ste zdravi, onda ne mozete da se razbolite???

[ivona]

krenule su mi suze na oci...

[Srdasce]

Није баш позитивна тема али питам се да ли би вам више сметало да вас неко отворено мрзи или да је тотално равнодушан према вама? Равнодушност је постала колективна страст постмодернизма, глобализма и новог доба.

Има ли тог инцидента који би нас покренуо да се спасимо од смрти духовне која се зове равнодушност? Шта нам је чинити, моја православна браћо и сестре?

 

 

Više bi me bolelo, da je ravnodušan prema meni. Jer gledajući, čak i mržnja je emocija. Negacija ljubavi. Znala bih da ipak nešto oseća, pa makar i u suprotnoj sprezi. 

 

A, onda tu dolazimo, do ega, gde ne treba uopste da bi nam bilo ista "drago" do ljubavi. Jer ako te neko i nesto ne voli, ne smatra dragim/dragom osobom, naravno da ce da ispoljava sustu suprotnost , a ti kao ego čovek onda kažeš sebi, pa dobro, znači, makar i da sam ga naljutio/la, on/a i dalje misli o meni, razabira nesto o meni, itd. A ne treba tako.

 

To je ono, kada nastupi ravnodušnost, onda nema više ičega.

 

Ima incidenta, kako nema. Samo uhvatiš sebe, u jednom momentu gde kapiraš da ti nije svejednmo, i da nisi ravnodušna ostala iako bi htela, iako bi nekada volela da si umela i mogla odglumiti to. I samo kažeš , "Hvala ti BOže, što si mi ipak podario da osećam. Bilo ljubav, bilo bol. Jel osećam. A dok osećam, ima šanse da se spasem. Jer cu na takav način uvek moći da premotam film u sebi, da li sma dobro postupila, jer cu imati osećaj za stavljanje u tuđe cipele, u tuđ um, da sto ne paše meni, neće ni petome, i što mene muči, dira, jede i tera na plač, ce verovatno i tog nekoga drugoga. Jer cu osecati da sam preterala, da trebam da se (po) kajem i ispravim svoje greske, trazim oprostaj ili da nekome jednostavno kazem - izvini. "

 

A ako i kada ravnodušnost dođe po svoje, to je put bez povratka. Lagan ali siguran.

[Amir]

Uključio sam se samo da kažem da je za mene kao hriščanina prihvatljivo  da volim i da budem ravnodušan, ali ne i  da mrzim. Mrzeti  ne bi bilo hriščanski. Odnosno mržnja nekada  dođe kao reakcija kada se neko prema vama ponese loše, jako loše. ali to je trenutno osećanje i ne treba da se održava, i mržnja kao negacija ljubavi mora da bude demontirana. Đavo je taj koji bi voleo da mi mrzimo, da menjamo ljubav za mržnju. Meni je kool da budem ironičan i recimo da kažem: Oduševljen sam činjenicom da posle Hrista i Majke Božije na ovom svetu šeta još jedno takvo bezgrešno biće koje će ako ikada pogreši prema meni/nekome ( hipotetički), biti karakter, shvatiti da je pogrešilo i izviniti se.

[Srdasce]

Mada me samo muči, u ovom članku,  još i onaj termin - prezir.

 

Mogu sve i da zamislim, ono kako ljudi to već rade...držanje, visina, kao nista me en dotiče, apsolutno sam miran/a a ovamo kuljaš li kuljaš. Pa, nije čovek robot. Ja duboko verujem, da to ne postoji . Nego samo mogucnost, da ne pokazes. Ali, ne i da u sbei ne soetis nekada, da te sve ne vrati iznova, sve pogreske, greske. I sada ti kao lupam prođeš ulicom, i kao sada iskazuješ prezrenje, podozrenje, ma kako ne bi.

 

To je verovatno, ono..kada bi kao čoveku ego, trebalo da ti se gadi nečije ponašanje, odnosno onaj osećaj, gde ti ne pada ni na pametm makar te loštalo života da se spuštaš na bilo kakvo polemisanje ili dodir s nečim, nekim, recimo. Kada prosto dođe verovatno u takav stadijum, da shvataš da nešto voleti ne možeš zbog toga kako se ponelo/li prema tebi, a da ne umeš mrzeti.

 

A onda zaista shvataš, da ej sve to mana, teška mana. Gordost, najobičniji proizvod uma, ego, koji radi uglavnom sta radi i uradi od ljudi.

 

Jer onda najpre treba (š) /(mo) verovatno da se zapitamo, a ko sma ja da sudim, kako se ko poneo prema meni; bolje da ja gledam kako cu da se nisim s tim, kako se neko poneo prema meni. I ko sma ja da odredjujem na ciji cu nivo da se spustam ili uzvisujem, kada sma i sama niko i nista. Ni bolja ni gora od drugih, nego njima jednaka.

 

I onda tako pistaje sve očigledno jasno sve, da ti bude glupo, i najradije bi zaplakala/o, kako to pre recimo nisi shvati/la. Da u jednom momentu progledaš za neke stvari u minuti a za neke ti trebaju godine.

 

Joj, Bože, čudan je ovaj život...

[ines]

..ma kako god to definisali ili to nazivali, za mene lično odlazak na neko pokloničko putovanje znači mnogo više  nego samo površno razgledavanje nekih istorijskih znamenitosti...dobro je zato što je to omogućeno svakome ko god ima potrebu za tim...

[Џуманџи]

Све најцрње. 

+1. Mada, pocinjem da volim sebe nekako, nemam kud, 'ocu da naucim da volim sve, a to ukljucuje i moju malenkost.  :good2: