Novi pogled na Teslu i Pupina?

[Juan Valdez]

Novi pogled na Teslu i Pupina?

| SLOBODAN BUBNJEVIĆ

Ne bi bilo ništa ispravnije da se umesto Teslinog, Dan nauke obeležava na Pupinov rođendan. Možda bi najpodesnije za Dan nauke bilo izabrati jedan sa početka marta – onaj dan kad su se neposredno pred smrt, dva velikana konačno susrela i pomirila

 

Deseti jul, vetrovit letnji dan. Nakon protesta naučnika koji se okončao kao još jedna od prošlomesečnih političkih epizoda u našem javnom životu, nadležni za nauku na republičkom nivou i Sindikat naučnika zajedno polažu cveće ispred spomenika Nikoli Tesli u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu. Spomenik, smešten pred ulazom Elektrotehničkog fakulteta, rad Frana Kršinića, kopija rada zapravo koji je postavljen kod Nijagarinih vodopada, ćutke posmatra svoju skicu, ne obazire se na lokalne prilike. 

Nikola Tesla (1856–1943), američki pronalazač srpskog porekla, rođen na teritoriji današnje Hrvatske, predstavlja intelektualnog džina, figuru svetski značajnu za razvoj nauke i tehnologije u XX veku i jednog od autentičnih heroja opšteg ljudskog napretka. No, pretpostavimo da postoji mogućnost da, manje o Tesli kao takvom, a više o njegovoj ulozi danas u Srbiji, govorimo sa nešto manje uzbuđenja. 

Zamislimo da niste podlegli opštem očekivanju da ćemo, vezujući se za baštinu Nikole Tesle svetu predstaviti kao značajna nacija. Ili da jednostavno niste poklonik kulta koji se proteže od Crkve, preko desetina udruženja, fondova i zadužbina do slobodnih mislilaca, naučnika i umetnika. I onda se, uz svu pompu oko neozbiljne organizacije Teslinog rođendana, upitate – da li uopšte znamo kad je rođendan, na primer, Mihajlu Pupinu? I kako njega obeležavamo? 

Pre nego što ukucate njegovo ime u Gugl pretraživač, podsetimo se da je Mihajlo Pupin (1854-1935), takođe američki pronalazač srpskog porekla, rođen 9. oktobra. A tog dana, mada ga se sete pojedini entuzijasti, nema ni približne drame iako je Pupinov doprinos, ugled i uticaj podjednako ogroman, ali oduvek u senci svog ličkog savremenika i zemljaka. Kakav je zaista odnos ove dvojice pronalazača? Kakve su razlike, sličnosti, kako ih gledamo danas, a kako smo ih videli nekad?

Četiri i pet centi

 

Pupin se preko Okeana prvi otisnuo. U martu 1874. kao dvadesetogodišnji student iz Praga kreće u Ameriku i – kako sam piše u autobiografiji Od pašnjaka do naučenjaka, za koju će 1924. dobiti Pulicerovu nagradu i koja će u Americi postati školska lektira – po pristizanju na njujorške dokove "ima samo pet centi u svojim džepovima". Pre toga je, zbog političkog delovanja i gaženja austrijske zastave, proteran iz Gimnazije u Pančevu i školuje se u Pragu. U isto vreme Nikola Tesla, dve godine mlađi, luta po gudurama oko Gračaca u Lici, nedaleko od rodnog Smiljana, gde se skriva od vojne obaveze u austrijskoj vojsci. Sledeće godine upisuje Politehniku u Gracu, ali je napušta nakon tri godine. 

Tesla će u Ameriku krenuti tačno deset godina nakon Pupina, 1884, sa 28 godina. Prema ličnom svedočenju, na brodu kojim prelazi Atlantik događa se pobuna, Tesla je opljačkan i u Njujork stiže sa jednim centom manje od Pupina u džepu, sa četiri. No, za razliku od Pupina, u džepu ima dragoceno pismo Čarlsa Bačelora iz Pariza, direktora Edisonove kompanije u Francuskoj. Sa ovom preporukom, odmah se zapošljava u Edisonovim laboratorijama i vrlo brzo postaje nova američka zvezda. Ali njegov rat sa Edisonom počinje odmah, Tesla upada u razne nevolje i 1887. osniva kompaniju Tesla Elektrik: rat za naizmeničnu struju se zahuktava. 

Pupin prolazi mnogo trnovitiji put. Provodi niz godina u Americi pokušavajući samo da preživi, kao fizički radnik u fabrici keksa koji uči jezik, ne samo engleski nego i grčki i latinski. Pokušava da se upiše na Univerzitet Kolumbija, što mu uspeva tek iz drugog pokušaja, 1879. godine. 

Posle četiri godine studija, Pupin 1883. diplomira i postaje američki državljanin. U vreme dok Tesla putuje ka Americi, Pupin je na doktorskim studijama u Berlinu, gde doktorira 1889, i vraća se nazad na Kolumbiju, gde dobija profesorsko mesto. Dve godine nakon toga, i Tesla dobija američko državljanstvo. 

Pupin će tokom naredne decenije raditi na brojnim izumima od kojih su svakako najznačajniji kalemovi za pojačanje signala, sa kojim počinje "pupinizacija" telegrafskih linija širom Amerike. Tesla, u međuvremenu, u saradnji sa Vestinghausom 1893. konačno dobija "rat struja" na izložbi u Čikagu, da bi se 1899. povukao u Kolorado Springs sa svojim neobičnim eksperimentima. 

Iz tog perioda, u vreme dok se otvara problem sa Markonijem oko patenta radio-prenosa, počinje i sukob dva zemljaka – neprijateljstvo između Pupina i Tesle. Budući da Pupin ne staje otvoreno na Teslinu stranu, rađa se netrpeljivost koja će trajati sve do Pupinove smrti. Ona će tri decenije biti skrivena tajna, sve do samog kraja, kada Pupin na samrti poziva Teslu i traži oproštaj. Tesla pristaje na pomirenje. Dva genija, sasvim različita po karakteru i sudbini, po svemu osim po poreklu, ne ostaju u konačnom neprijateljstvu. 

Skoro pun vek kasnije, percepcija Tesle i Pupina ostala je potpuno različita. Čitav Balkan je premrežen Teslinim spomenicima, ulicama, školama. Tesla je simbol, od aerodroma do fabrike sijalica. U jednom skorašnjem istraživanju imidža nauke u Srbiji, na pitanje kog naučnika poznaju, deset od deset ispitanika odgovara Teslu, a potom svaki peti dodaje i Pupina. 

Ni Pupinovo nasleđe u Srbiji danas nije za potceniti, ni po broju sledbenika, ni po broju izložbi i inicijativa (jedna od njih je zapaženi višegodišnji projekat Aleksandre Ninković Tasić, koja će, uporna kao Pupin, jednom, ostvariti ideju da Beograd dobije i Pupinov muzej). No, Tesla je bez dileme nacionalni heroj, a Pupin i dalje samo enciklopedijska odrednica.

Rat struja

 

Zašto Srbi tako mnogo više vole Teslu nego Pupina? Ako pogledamo u fakta, to se čini sasvim neobjašnjivo. Pupin se tokom života otvoreno zalagao za Srbiju, njegov uticaj na visoke političke krugove u Americi bio je presudan za mnogo povoljnije formiranje granica Jugoslavije nakon Prvog svetskog rata, pre toga je slao pomoć na sve načine u otadžbinu i, uostalom, bio je najbolji "ambasador" koga je Srbija ikada imala. Tesla je davao izvesnu podršku "braći u domovini", ali teško da je odigrao značajniju ulogu u tome. Pupin ne propušta da više puta poseti rodni Idvor i održava kontakte sa Beogradom, dok Tesla u Srbiji boravi samo jednom, nekoliko dana prepunih ceremonije, nakon kojih odlazi razočaran činjenicom da Beograd uvodi jednosmernu umesto naizmenične struje, i potom se više nikada ne vraća. 

Pupin se nedvosmisleno i javno izjašnjava kao Srbin, kao pravoslavac i porodičan čovek, dok je Tesla bio i ostao usamljenik čija su religijska i nacionalna osećanja višeznačna i može se reći, predmet diskusije. Tokom života, kao i mnogi njegovi savremenici, Tesla otvoreno zastupa ideje eugenike i ne protivi se selekciji kao sredstvu za unapređenje ljudske vrste, dok je Pupin dokazani altruista, dobrotvor i pokretač fondacija. Pupin je čovek koga je lako voleti – široke ruke, srdačnosti i ogromnog obrazovanja, dok je Tesla namćor, ljubitelj golubova i misteriozni kicoš iz njujorških hotela, opsesivni rob čudnovatih navika, ostavljen od gotovo svih koji bi ga mogli voleti. 

Pupinov uspeh je nepomućeno blistav – hiljade i hiljade članaka iz američke štampe svedoče o tome. On je član deset akademija nauka, nosilac 18 doktorskih titula i devet medalja za nauku. Pupin je za Amerikance paradigma čoveka koji je sam sebe stvorio, od čobanina postaje ugledni profesor na Univerzitetu Kolumbija, čiji naučni kredibilitet nijednom tokom njegovog veka nije doveden u pitanje. 

Teslina karijera je, s druge strane, stalno posmatrana kao sporna – ispunjena blistavim uspesima, ali i zastrašujućim padovima, sudskim sporovima, ratovima, prezrenjem mnogih kolega, kao i brojnim nesumnjivim zabludama, poput onih o Ajnštajnu i kvantnoj teoriji. 

Za života, Pupinovi kalemovi osvajaju kontinent za samo nekoliko godina od otkrića, dok Tesla vodi rovovsku bitku da objasni koliko je naizmenična struja bolja od jednosmerne, a za većinu svojih izuma ne uspeva da dobije širu podršku ni do kraja života, pa čak ni da dokaže da ih je sam smislio. Naučna istorija Pupina pamti kao profesora koji ima memorijalni blok na Univerzitetu Kolumbija i kao pronalazača koji je bio osnivač NASA, dok Tesla danas spada u folklor teoretičara zavera i lovaca na NLO sa svih meridijana. Pupin je uz to i sam vizionar, autor većeg broja knjiga o budućnosti, uspešan, Pulicerom nagrađeni pisac, dok Tesla svoje retke i čudne vizije saopštava diktirajući ih u hladnoj hotelskoj sobi u pero novinara i u spisima koji su tek posthumno postali šire dostupni.

Izgubljeni sin

 

Naširoko prihvaćena ideja o Tesli kao tragičnoj figuri, dok je Pupin samo jedan solidni američki profesor, tek je delimično tačna. Pre svega, Pupinova biografija je ispunjena neverovatnom dramom. On je u mladosti proganjan i na kraju prognan iz Evrope zbog političkih stavova i nacionalnih ideja, dok Tesla u to doba ipak nesmetano putuje Austrijom i vodi borbu sa sasvim drugom opsesijom – kockom. 

U srednjem dobu, na vrhuncu karijere, Pupin doživljava i veliku ličnu tragediju. Nakon samo osam godina braka njegova supruga Sara Katarina Džekson umire od upale pluća, Pupin se i sam vraća iz mrtvih, a posle ove tragedije povlači se iz javnog života na nekoliko godina. Teslu sa druge strane ne proganja sudbina i životna nepravda na koju ne može uticati – ako se izuzme požar u kome mu je izgorela laboratorija u Njujorku, njegove nevolje sa ulagačima, sa Markonijem i Edisonom proističu iz njegovi svesnih odluka da bude u sukobu oko prava prvenstva i da u poznatom slučaju sa radio-prenosom, u gnevu čak odbije Nobelovu nagradu. 

Nije stvar u njihovim ličnostima, postignućima i izazovima. Malo ko neće primetiti kako u Teslinoj priči postoji nešto opojno, literarno uzbudljivo, čak onostrano, istovremeno osećajući da se u Teslinoj slici krije i nešto od naroda iz koga je potekao. Ma kako stran, prgav, neshvaćen, osujećeni ludi naučnik, prepun, ponosa i inata, Tesla se voli kao nešto duboko lično, kao izgubljeni sin u belom svetu. Kao vapaj njegove majke Đuke koji odzvanja nad ličkim gudurama. Kao pokajanje za ugursuzom koji je mogao da osvetli svet, a koji zatvoren, sam čami u pustoj sobi 3327 hotela Njujorker. 

Nasuprot tome, Pupin je sposoban, snalažljiv, blagonaklon i mudar gospodin koji se izborio sa životnim nedaćama i stigao visoko. Čovek za sebe. Doduše, i on sa ponekom pukotinom. Jer, i on voli Teslu istom tom neprežaljenom ljubavlju kojom ga voli čitava nacija, čitav Balkan zapravo. U noćima pred smrt, u bolnici posle takvog života, okružen prijateljima, sa kćerkom kraj uzglavlja, on ima samo jednu misao, samo jednu želju – da vidi Teslu. Da dobije oprost od njega i potom umre. 

Na tom tragu se krije toliko uzbuđenje oko Tesle, odatle potiču somnabulne ideje o njegovoj kanonizaciji i opšti zanos da identitet gradimo na njegovom liku i delu, a da sopstvenu nepismenost prikrivamo činjenicom da nam je Tesla saplemenik. Međutim, ma kako Tesla bio značajan naučnik, taj nas put ni simbolički ne vodi ka napretku, već stalno ostajemo u istom krugu očaja. Možda se zato, u ironijskom obrtu, u Teslu najpre kunu oni koji su najveći protivnici racionalnog promišljanja i tehnološkog unapređenja Srbije. Protivnici napretka. Čitav splet raznih manijaka, precizno rečeno. 

U svakom slučaju, čak i kad bismo nekim čudom rešili da promenimo tu lošu karmu, ne bi bilo ništa ispravnije da se umesto Teslinog, Dan nauke obeležava na Pupinov rođendan. Možda bi najpodesnije za Dan nauke bilo izabrati jedan sa početka marta – onaj dan kad su se neposredno pred smrt, dva velikana konačno susrela i pomirila. To bi, makar samo simbolično, otvorilo nešto optimizma. Ali i u tom izuzetnom slučaju to bi i dalje bio Dan tehnološkog razvoja, a ne nauke, s obzirom na to da su i Pupin i Tesla, pre svega, bili pronalazači, i to od one izuzetno produktivne vrste kakvu svet retko viđa. 

A ako postavimo stvar tako da se Dan nauke mora biti u vezi sa nekom konkretnom ličnošću, možda je najpogodnije izabrati 28. maj, rođendan Milutina Milankovića, nesumnjivo najuspešnijeg srpskog naučnika svih vremena. 

Izvor: Nedeljnik Vreme.

[DYNABLASTER]

baljezgarije

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Svi su Srbi Tesle i Pupini...

[Justin Waters]

Sjajan tekst. Sasvim nije upucen u pravcu toga da se Tesla omalovazi, a Pupin uzvelica, vec da se pokaze i toliko zaobravljena i potiskivana losa strane Tesle i isto toliko dobra strana Pupina. 

 

To koliko se kunemo u Teslu, ni izbliza nista ne radimo da postignemo i postotak koliko je on licno postigao. U Teslu se najvise kunu oni koji upravo zele Srbiju i citav prostor eks YU da vide zaostale u pogledu racionalog razmisljanja i tehnoloskog napretka. To jako odzvanja u eksjugoslovenskom drustvu. Misliti svojom glavom i graditi napredak kroz inventivnost i donosenje novih strogo je kaznjivo, osudom i odbacivanjem takvih stavova. Nesporno je da je Tesila veliki genijalac, ali upravo opisane negativne osobine koje je posjedovao ocigledno nikad amerikcom drustvu nisu prijale i stoga nikad nije dobio prihvacanje i postovanje kod Amerikanaca kakve je imao Pupin. Ovako pismo nece niko u Americi napisati za Teslu:

 

Ima amerikanaca koji postuju Teslu, ima njih koji ce reci da je on bio americki naucnik, ali nijedan ga nece nazvati jednim od najvecih americkih naucnika, kao da je njihov rodjenjem. 

 

Sasvim je uredu sto se Tesla proslavlja, mozda i malo pretjerano sa druge strane ako se vidi da su druga imena poput Pupina ili Milankovica neposteno zapostavljena, ali trebalo bi poraditi na tome da se i ostali svjetski zasluzeni naucnici porijeklom sa ovim prostora dostojno predstave drustvu i da se njihov rad i djelo pocne vrednovati kao i Teslino. 

[-Владимир-]

Па сад, довољно је изгуглати Теслу и Пупина и биће довољно да се види ко је познатији у Америци . Писмо или не, за Пупина ретко ко зна, док је Тесла познат у целом свету .

[Николa]

Sasvim nije upucen u pravcu toga da se Tesla omalovazi, a Pupin uzvelica, vec da se pokaze i toliko zaobravljena i potiskivana losa strane Tesle i isto toliko dobra strana Pupina. 

 Ja mislim baš obrnuto. Tekst ima nekakav negativan naboj, meni je naporno da to čitam. Ne razumem zašto je morao da pokazuje negativne strane Tesle da bi veličao Pupina. Takvo poređenje u celom tekstu je glupost.

[Grizzly Adams]

Браво за текст!

 

Тесла је "celebrity" зато што народ воли фрикове - без намере да умањим његову вредност, али је привукао пажњу зато што је био мало "чудан". Људи из неког разлога воле ту митологију о "лудим научницима", а Пупин је из тог угла само "обичан професор", није "занимљив"...

 

У реалности, наука је као и свака друга област - захтева велику упорност, озбиљност, тежак рад и пуно одрицања.

[Juan Valdez]

Ево овде Пупинове аутобиографије у PDF формату, издање Матице српске из 1929. године.

 

 

Када се осврнем и погледам како је ова књига нарасла за време од како је пишем — а на то сам уложио преко годину дана - чини ми се да би се сврха њена најбоље описала овим речима у почетку Једанаесте Главе:

 

"Главна сврха мога приповедања била је да опишем дивну појаву идеализма у американској науци, поглавито у природним наукама и у индустријама које су у вези с њима. Својим сам очима посматрао како је дошао до те појаве и како се она постепено развијала. Све што сам до сада говорио, био је покушај да о томе дам ону сведоџбу коју може дати само стручњак, човек позван да о тим стварима говори. Али има много других американских научњака који су још више позвани да о овоме послу кажу свој суд; научњака чија је реч претежнија. Зашто, онда, да о идеализму у американској науци говори један научњак који је свој живот овде почео као српски усељеник, крај толиких рођених американских научњака, који о том предмету знају много више него ја? Ко је довде пратио моја излагања, одговор на то питање наћи ће сам. Подвући ћу овде само ту околност, да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење: да има прилика које падају у очи усељенику, док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку."

 

Михајло Пупин 

[Juan Valdez]

Има много занимљив ствари у књижици. Ја сам је прочитао, али давно. Чини ми се да морам поново јер се свашта издешавало у мом животу у међувремену, а и видео сам својим очима земљу о којој приповеда и живео тамо у сличном икружењу као и он. Баш ме занима како ћу је поново доживети.

 

 

Усељеник, који је вичан и потпуно упућен у разним вештинама и занатима, и телесно способан да издржи све тешкоће напорног рада, с правом заслужује нарочиту пажњу. А што може дати онај млади усељеник, који нема ни паре, који није вичан нити каквој вештини, нити има какав занат, нити пак познаје језик земље у коју је дошао? Свакако ништа. И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садањи законски прописи о усељивању. Међутим, има извесних ствари које млад усељеник може донети овој земљи, а које су много драгоценије него све оне ствари које данас прописује закон о усељивању. Да ли сам ја, када сам се, 1874., искрцао на Касл Гардену, донео коју од ових других ствари? Покушаћу да на то питање одговорим кратком причом о мом животу пре мога доласка у ову земљу.  

 

Иронија: моја папирна копија књиге је тренутно у Тексасу, у једном складишту, заједно са свим осталим, укључујући Миланковићева сабрана дела. Нисам имао новца да транпортујем око 150 кила. Ових дана би требало све да их вратим назад.

[Grizzly Adams]

И ја бих био враћен натраг да су и тада, пре четрдесет и осам година, постојали ови садањи законски прописи о усељивању.

 

Е стари мој, сад имаш још веће "патријоте" који су своју земљу "одбранили" од ко зна колико генијалаца као што си ти.

[Juan Valdez]

О мајци и којечему

 

 

Била је то врло побожна жена. Као ретко ко, познавала је и Стари и Нови Завет. Врло радо би понављала стихове из псалама. Познат јој је био и живот Светих Отаца. Омиљени светац био јој је Свети Сава. Прво сам од ње схватио живот овог чудесног Србина. Укратко речено, ово је прича коју сам од ње чуо: Свети Сава био је најмлађи син српског великог жупана Немање. Рано још одрече се краљевских части и повуче се у један манастир у Светој Гори, где проведе много година у учењу и размишљању. Затим се врати у своју домовину у почетку тринајестог столећа, постаде првим српским архијепископом, и основа самоуправну српску цркву. Он је основао и народне школе у држави свога оца. Ту су српски дечаци имали прилике да науче читати и писати. Тако је он отворио очи српском народу, а народ, из захвалности и признања према овим великим услугама, прозове га Светим Савом Просветитељем, славећи вечито његово име и успомену на њега. Од времена Светога Саве прошло је седам стотина година. Али ниједне године није било а да се, у сваком месту и у сваком дому, где Срби живе, не би одржавале светковине на којима се слави име његово. 

 

То је за мене било читаво откриће. Као и свако друго ђаче, и ја сам сваке године, у јануару, присуствовао прославама Светог Саве. Немирнији дечаци, тим приликама, збијали би разне шале на рачун оног старијег ђака који би, дрхтавим и збуњеним гласом, декламовао о Светом Сави оно што би учитељ саставио за ту прилику. После те декламације, учитељ би упео све своје силе да, говорећи обично кроз нос и смешно накарађујући свој говор, допуни оно што је био написао за свог најбољег ђака. На концу би дошао попа, који би имао изглед стално уморног човека, почео службу пуну старинских словенских речи и фраза, што је нама, немирној сеоској деци, личило на покушај словачких трговаца са мишоловкама да своју робу похвале на српском језику. Ту би наше пригушено засмејивање дошло у највеће искушење. Тако ми моји враголасти вршњаци никад нису дали прилике да схватим прави значај службе о Светом Сави. По причи, коју сам тек чуо од своје мајке, и по начину на који ми је она то све испричала, моја прва јасна слика о Светом Сави била је у овоме: то је био светац који је нарочито истицао вредност књиге и вештине писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање. Тада сам се и зарекао да ћу се томе посветити макар и по цену да напустим своје другове и вршњаке. А ускоро сам пружио доказа мајци да сам и у читању и у писању дорастао сваком свом вршњаку. И учитељ је приметио ту промену. Изненадило га је то, па је почео да верује како се "десило. неко чудо." Моја мајка је у чуда веровала, па је учитељу одговорила: како то надамном бди дух Светога Саве. Једног дана, у моме присуству, причала је она учитељу да је, у сну, видела: како је Свети Сава положио своје руке на моју главу и, обрнувши се њој, рекао јој: "Кћери Пијада, ускоро ће школа у Идвору бити тесна за твога сина. Када то буде, пусти га да пође у свет где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке..." 

[Juan Valdez]

 

Концем те године, мајка наговори мога оца да ме пошаље у једну вишу школу у Панчеву, једном градићу на реци Тамишу, петнајест миља јужније од Идвора, близу ушћа Тамиша у Дунав. Ту сам нашао учитеље, чије је знање учинило дубок утисак на мене; нарочито њихово познавање природних наука, које су биле сасвим непознате у Идвору. Ту сам по први пут чуо како је неки Американац, који се звао Франклин, радећи са једним змајем од папира и кључем, открио: да је муња отвор кроз који пролази електрична струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед напрасне експанзије ваздуха загрејаног струјањем електричних варница кроза њ. То тумачење учитељи поткрепљивали су овде опитима на једној електричној машини, која је произвађала електрицитет помоћу трења. То нам је приказано на правој машини, која трењем производи електрицитет. То ме је усхићавало. Било је то тако ново, а тако просто, како ми се тада чинило, а тако опречно свему моме дотадањем сазнању.

 

Када сам прве године дошао кући на летњи одмор, једва сам дочекао прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима, који су седели пред нашом кућом у недељу после подне, и разговарали, покажем што сам ново научио. Изненадило ме је када сам приметио да се мој отац и његови пријатељи почеше зграњавати од чуда. Изгледало је као да су се погледима питали: "Каку нам то јерес прича овај деран?" Отац ме строго погледа и упита: зар сам већ заборавио како ме је он учио да грмљавина долази услед треске неба под колима Светога Илије, и да ли ја мислим да тај Американац Франклин, који нема озбиљнијег посла него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору? Увек сам високо ценио мишљење очево, али овог пута нисам могао а да се не насмешим, и то подругљиво, што га наљути. Када приметих срџбу у његовим крупним црним очима, скупих се и загребах. У вече, за вечером исприча отац, чија је срџба била знатно попустила, матери о јереси коју сам ја то после подне проповедао. Мајка му одговори да, она није нигде у Светом Писму нашла потврду за ту причу о Светом Илији, па је сасвим могуће да је тај Американац Франклин у праву, а да је лажна ова прича о Светом Илији. А кад се питало о тачном тумачењу старих учења, ту је отац увек био готов да усвоји мишљење моје мајке, те се тако ја и отац измирисмо. То мајчино мишљење: да тај Американац Франклин ипак може бити паметнији од свих мудраца у Идвору, и то што отац на то ништа не одговори, побуди ме да још више размишљам о Америци. Линколн и Франклин била су прва два имена са којима су били скопчани моји први појмови о Америци. 

 

[Juan Valdez]

 

Овде морам напоменути да се пашњаци у мом родном месту налазе дуж земљишта од неколико квадратних миља, које би неких година било све засејано кукурузом. У августу и септембру ова поља кукуруза представљају праву непроходну шуму. А недалеко од Идвора, источно од оних кукуруза, налазило се једно румунско насеље чувено са лопова који краду марву. Ти лопови би се сакрили у кукурузу и чекали да које говече замакне у кукуруз, па да га отерају и прикрију у својим кукурузима, на другој страни њиховог села. А мучан је био посао сачувати џелеп да не умакне у кукурузе ноћу, те је искуснији вођа обраћао нарочиту пажњу на то да дечаке преко дана вежба за тај посао. Међутим, није потребно ни наглашавати да смо ми дечаци већи део своје снаге трошили преко дана у хрвању, у пливању, у чуци, и другим заморним пољским играма. Тек после тога смо приступали послу око вежбања у пастирској вештини која нам је била потребна за ноћ.

 

Једна од тих вештина било је дојављивање и дозивање земљом. Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај би се нож забадао дубоко у земљу. За тим би се ударало по дрвеној дршци, док би други дечаци прислањали уши на земљу па тако одређивали са које стране звук долази. Вежбањем смо постали стручњаци за овај посао. И тада смо запазили да звук много боље иде кроз земљу него кроз ваздух, и да тврда и чврста земља преноси звук много бољо него узорана земља. Па смо, по томе, знали да се у мекој земљи у кукурузима, који су били поред наших пашњака, неће чути звук који је постао на овај начин на искрајцима пашњака. Тако румунски лопови, скривени ноћу у кукурузима, не би могли чути ни одредити од куда долази ово наше подземно дојављивање. Словенац Кос, мој учитељ и тумач физике, није знао да ми ово протумачи, а ја сумњам да би то могао и ма који други физичар у Европи у то доба. Та чињеница је подлога једног мога открића до кога сам дошао двадесет и пет година касније, пошто сам поново испитивао то запажање из моје пастирске школе у Идвору. 

[Juan Valdez]

Е стари мој, сад имаш још веће "патријоте" који су своју земљу "одбранили" од ко зна колико генијалаца као што си ти.

 

 

Ко није прешао бурни Атлантик у месецу марту, у препуној трећој класи на исељеничком броду, тај не зна шта су муке. Ја хвалим Бога што су се тадањи исељенички закони разликовали од ових данашњих, јер иначе ја не бих био данас међу живима. Издржати оне муке на узбурканом мору, а очувати у души ону ружичасту слику о обећаној земљи, тешко је искушење за живце и тело дечије. Али пребацити преко главе све те муке као исељеник кога ће вратити, без паре у џепу, без ичега што би му отварало лепши изглед на будућност, то је и сувише много за оваког човека, осим ако он није лишен свега утанчаног осећања. 

[Juan Valdez]

 

Четрнајестог дана, рано изјутра, указа се ниска обала Лонг Ајланда.

 

У шареној гомили узрујаних исељеника није било блаженије душе од мене, када својим очима спазих обећану земљу. Било је јасно, благо и сунчано мартовско јутро. Како смо се приближавали Њу Јорку, чинило ми се као да топли сунчани зраци краве ону зиму која се била накупила у мени од сталног излагања леденим ветровима Северног Атлантика. Осећао сам се као да се родих наново. Сваки нови призор, који ми се појављиваше у Новом Свету, како му се лађа све више примицала, приказивао ми се као ново обећање: да ме свет ту чека са добродошлицом.

 

На све стране, куда је брод пролазио, бујали су живот и рад. А када уђосмо у Њу Јоршки Залив, учини ми се као да је ту тај живот и рад био у пуном јеку. Призор, који се ту разви пред мојим очима, био је сасвим нов и задивљавао је. Први утисци из Пеште и Прага изгледали су као бледе слике према оној величанственој стварности, која ми се указа у Њу Јоршком Заливу. Безбројни чамци начичкани су уз обе обале огромне реке. Бродови свих врста јурили су брзо у свима правцима по води у заливу. Многобројне скеле биле су препуне света, и учини ми се да једна гомила јури да стигне огроман град, док друга са истом журбом хита на другу обалу. Чинило ми се тада да свака од тих гомила јури да сврши неки крупан посао. Град на обема обалама бректао је од силног пословања. Тада нисам знао да постоји и Џерси Сити поред Њу Јорка, већ сам их држао обадвоје за један град. Мислио сам да су велике просторије Сједињених Држава прекрилиле стотине таких места као што је ово које ми је пред очима, па да у тим узаврелим лонцима људског пословања мора бити каквог посла и за мене. То ме ободри.

 

А оно што сам слушао од исељеника за ове две недеље није било баш тако ружичасто. Један усељеник хвалио се тиме што је дуго био на столарском раду, па је уверавао слушаоце: како се сада такви радници много траже у Америци. Други се опет, много разметао тиме што је био вешт механичар. Трећи је причао читава чуда о баснословним успесима својих рођака, који су живели на Западу и бавили се земљорадњом. Они су га и позвали да дође и да им се придружи у послу. Четврти је задивљавао радозналу гомилу причом о свом брату, који га жудно очекује, а који има једну лепу банку у неком рударском месту у Невади, где се не види никакав други новац до сребро и злато, а тешко када мања пара од долара. А пети, који је и пре долазио у Америку, причао нам је, као са неке висине: не пита се ко си и шта си, шта знаш и имаш; када се искрцаш у Новом Свету ти си "гринхорн;" а ,,гринхорн" мора да отслужи свој шегртски рок пре но што му се признају знање и умење. Ипак је признавао да краћи рок служе усељеници, који су пре тога знали какав занат или имају овде упливне рођаке и пријатеље.

 

А ја био без икаквог заната, нисам имао ни рођака ни пријатеља, па чак ни познаника у Новом Свету. Ничега што би имало непосредне вредности да понудим земљи у коју сам улазио. Та мисао ме је тиштала када сам слушао ове разговоре усељеничке. Али ме осоколи и даде нове снаге она живост која ми се указа у Њујоршком Заливу тога сунчаног мартовског дана.

 

Брод прође поред Касл Гардена, и ја чух да неко рече: "Ово је капија за Америку!"

 

Један сат, или нешто више, зауставили смо се пред том капијом. Усељенички брод "Вестфалија" пристала је у Хобокену, а нас је један мањи бродић превезао у Касл Гарден. Ту нас брижљиво прегледаше и испиташе. Кад ред дође на мене, чиновници који су нас испитивали завртеше главом као да им се чинило да ја нисам за искрцавање. Признадох да у шпагу немам више од пет центи; да немам овде никаквих рођака; и да не знам никога у овој земљи, сем Франклина, Линколна и Хериет Бричер Стоув, чију сам причу, "Чича Томина Колиба" читао у преводу. Овај мој одговор учини велики утисак на једног од чиновника, који је био без ноге те се ослањао на штаку. Погледа ме врло љубазно у очи, весело намигну, па ме ослови на немачком: "Имао си врло добар укус, када си изабрао баш те познанике у Америци." Касније сам дознао да је тај чиновник био неки Швајцарац, који је служио у Грађанском Рату на страни Северњака, на страни Јуније. Признао сам чиновницима и то да сам без заната, да уметник нисам, али да желим да учим, и да ме је та жеља довела у Америку. Упиташе ме даље: зашто нисам остао код куће или у Прагу и ту учио, него сам кренуо на пут преко мора са тако мало одела на себи и без новаца? На то им испричах: како су маџарске и аустријске власти попреко гледале на мене, јер сам био на страни народа, на страни мога оца, који није дао да се газе стара права и привилегије, зајамчене од стране цара као награда за услуге које му је народ чинио одано за скоро две стотине година.

 

Говорио сам са осећањем, те приметих да учиних леп утисак на ове чиновнике, који ни мало нису личили на чиновнике који се виђају у Аустро-Угарској. На њима није било златних и сребрних плетеница, нису говорили с висине, већ су изгледали као и сви други смртни грађани. То ме ободри, те почех говорити отворено и слободно, јер сам веровао да говорим са људским бићима чија срца нису била окована у калупе измишљене од стране њихових претпостављених. Швајцарски ветеран са штаком, који је изгубио ногу у Грађанском Рату, нарочито је пазио на мене кад су ме испитивали. Увек би климнуо главом у знак одобравања, када бих ја на питања згодно одговорио. Најзад, он шану нешто осталим чиновницима, те ми они рекоше да могу да прођем.