О Богочовештву, богочовечанству и софиологији

[Guest - . . .-]

Аутор: Лазар Нешић

 

Нећемо претерати ако кажемо да је он генијалан хришћански мислилац. Тамо где ће корифеји православне неопатристичке синтезе застати у мишљењу и теоријски сањарити о путу који води напред, ту ће отац Сергеј кренути даље.
 

 

Сергеј Николајевич Булгаков рођен је у свештеничкој породици 28. јуна 1871. године у граду Ливни, који се налази у централној Русији. Похађао је црквену школу у родном месту и провео четири године у богословији, пре него што је уписао студије права на Московском универзитету 1890. године. Дипломирао је 1894, а 1895. године – у својој тек двадесет петој години – почиње да предаје политичку економију на Московској техничкој школи и постаје један од проминентних мислилаца марксистичког усмерења и присталица кружока умерених социјалиста.

 

 

У периоду од 1898. до 1900. године путује по Западној Европи и Великој Британији, прикупљајући материјал за своју капиталну дисертацију Капитализам и земљорадња, која ће се појавити у два тома. Уз помоћ овог дела и других радова на тему економских и друштвених питања Булгаков је врло брзо стекао националну репутацију. У Кијеву је радио као професор пет година, да би се вратио у Москву 1906. године, где преузима катедру економије на Московском институту за трговину. Исте године је добио своје место у Доњој комори Руског парламента (Думе) као хришћански социјалиста. Докторирао је 1912. године на Московском универзитету, а 1917. је на истом заузео позицију професора политичке економије. Убрзо након тога Булгаков се – услед разних животних околности – враћа активном хришћанству и православљу и постаје свештеник 1918. године, на препоруку руског Патријарха Тихона. Након Октобарске револуције и грађанског рата разилази се са бољшевичком влашћу и убрзо бива протеран из земље. Долази у Праг 1923. године, а затим прелази у Париз, где ће 1925. бити један од оснивача и декан Теолошког института Светог Сергија, на коме ће предавати догматику. Тамо предаје све до смрти 1944. године.

 

 

БИБЛИОГРАФИЈА

 

Од завидног опуса оца Сергеја – о чему би било потребно написати додатни чланак – на српски језик су до сада преведени мањи чланци и следеће монографије:

Православље: огледи о учењу Православне Цркве (превео Мирко Ђорђевић, Медитеран, Будва, 1991);

Икона и иконопоштовање: догматички оглед (превео Илија Марић, Источник, Београд, 1998);

Изабрани списи (приредио Никола Милошевић, превели Марија Марковић и Бранислав Марковић, ЦИД, Подгорица, 2000);

Софиологија смрти (превела Антонина Пантелић, Бримо, Београд, 2001);

Светлост невечерња: сазрцања и умозрења (превео Зоран Буљугић, Бримо-Логос, Београд, 2005);

О јеванђељским чудима (превео Зоран Буљугић, Лосог, Београд, 2011);

Јагње Божије (превела Антонина Пантелић, ПБФ-Логос, Београд, 2011).

У припреми је још неколико књига у српском преводу и искрено се надамо њиховом скором појављивању, које ће пружити целовитији увид у мисао овог значајног теолога.

 

 

ТЕОЛОГИЈА СЕРГЕЈА БУЛГАКОВА: СОФИЈА И СОФИОЛОГИЈА

 

Отац Сергеј Булгаков је данас вероватно један од најзапостављенијих православних теолога. Нажалост је тако, јер нећемо претерати ако кажемо да је он генијалан хришћански мислилац. Тамо где ће корифеји православне неопатристичке синтезе застати у мишљењу и теоријски сањарити о путу који води напред, ту ће отац Сергеј кренути даље, храбро попут никог у двадесетом веку. Како ствари стоје, он припада малобројнима који су до краја схватили шта доиста значи одговорно богословствовати у савременом свету.

 

У пар речи ћемо изнети срж његове теологије, оствариване путем концепта софиологије. Данас се тај појам још увек доживљава амбивалентно – од најранијих званичних осуда за време живота оца Сергеја, па до похвале од стране неколицине савремених теолога. Разлог томе је захтевност мисли која одликује теологију Булгакова. И заиста, Булгаков се не може читати у доколици, потребан је труд и напор.

Шта је софиологија и (можда је боље питати) ко је Софија? Пратећи мисао самог Булгакова и његових текстова, изнели бисмо следећа запажања:

 

Софиологија је учење о вечној и тварној Премудрости Божијој, уверава нас Булгаков на многим местима. С једне стране, вечна и нестворена Софија је остварење самог једносуштног и нераздељивог живота Свете Тројице. Софија није нова личност, тобоже четврта ипостас у Тројици, већ је онтолошки принцип љубави Божије према Самом Себи, према сопственом Божанству. Зато је она и слава Божија. С друге стране, пратимо ли и даље Булгакова, Софија је и превечно човештво, Прволик према којем је створено људско биће. Софија је основа и садржај творевине, будући да је погружена у настајање.

Нестворени (божански) и створени (људски) свет међусобно су повезани као већ поменуте вечна и тварна Софија. Булгаков додаје: иако су истоветни по основи, наведени светови су различити по виду/начину свог бића. Закључни одговор на питање шта је и ко је Софија би гласио: Софија у Творцу и Софија у творевини представља онај мост који сједињује Бога и човека, она је њихово јединство.

Ако смо добро разумели ствари, теолошки гениј оца Сергеја концептом софиологије покушава да искаже две битне ствари: прво, да покаже шта (позитивно говорећи) повезује Бога са светом, тј. шта чини могућим њихов потенцијални сусрет. И као друго (засновано на претпоставци првог увида), да покаже шта чини могућом заједницу божанске и људске природе у ипостаси Христовој.

 

Контроверзе и недоумице које овакав теолошки концепт изазива и може изазвати остаће по страни у овом разматрању. Мало је простора да се упуштамо чак и у плодне стране овог мишљења. Отац Сергеј Булгаков био је, као и сваки прави теолог, човек испред свога времена, са теологијом која је авангарда и за наше време. Треба га читати, проучавати, разумети, наћи нешто плодно и животно, па тек на концу критиковати. Савремени проучаваоци, тј. они добронамерни и отворени међу њима, теолошки опус оца Сергеја разумеју као покушај истицања позитивне и потврдне димензије чувене халкидонске дефиниције, изражене у негацијама: нераздељиво, несливено, непроменљиво, неразлучно. Тиме би Софија била теолошко и мислено настојање да се Халкидон – посебно у наше време – разуме и као једно „да“; тежња да се учини корак напред у богословствовању, да се озбиљно мисли и разуме Предање, те да се теологија покаже као доиста жива и несклеротична стварност.

 

На крају, како нас уверава савремени и утицајни британски теолог Џон Милбанк, софиологија је један космички и богочовечански светоназор. Она је карактеристичан позив на сагледавање нестворене славе Божије у свему створеном. Она је самопознање антрополошког индивидуума који егзистира у свету испуњеном божанском премудрошћу. Присетимо ли се речи Жоржа Бернаноса, софиологија је човеков смртнички увид да упркос смрти, контингентности и фрагилности људског бића и остале творевине – све јесте благодат.

 

 

Извор: Православље.рс

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Vaske]

Брaво Лaки

 

Штa мислиш дa ли је ово Дa кaо својеврсно ненaучно позитивирaње теологије, зaпрaво тaј  дуго ишчекивaни искорaк теологије, односно није ли по-кaзивaње тог "мостa" кaо имaнентног свaкодневном животу човјекa примaрнa зaдaћa теологије?

[marko_13]

Одлично.

[Лазар Нешић]

Штa мислиш дa ли је ово Дa кaо својеврсно ненaучно позитивирaње теологије, зaпрaво тaј дуго ишчекивaни искорaк теологије, односно није ли по-кaзивaње тог "мостa" кaо имaнентног свaкодневном животу човјекa примaрнa зaдaћa теологије?

 

Да, наравно! Ово је нешто што сигурно може да се поистовети са оним сасвим новим теологије.

 

Једино што тек треба дефинисати у пуноћи и свим аспектима ово Да. Не знам да ли је то Булгаков урадио, требало би га ишчитати, а то је огроман посао. Ја сам углавном узео ове податке у чланку из аутореферата који је Булкагов на једном месту дао о самом себи. Признајем да нисам баш много читао изворе. Булгакова су велики теолози 20. века углавном критиковали, али ово о позитивној страни халкидонске формулације им је промакло. Па ето, нек ово буде само позив да се Булгаков чита, јер је велики, заиста велики теолог.

[свештеник Александар]

@Наслов теме-Не постоји богочовештво постоји Богочовек.

[Лазар Нешић]

@Наслов теме-Не постоји богочовештво постоји Богочовек.

Александре, у теологији Сергија Булгакова овај термин постоји и ја сам о томе писао. А колико ми је познато постоји и код других теолога, упоредо са Богочовеком, нпр. код Павела Флоренског, а ако се не варам и код Јустина Поповића. Мени су њих тројица доста да за озбиљно узмем овај термин.

Наравно, волео бих да чујем образложење зашто не би могао постојати? Али знам да неће бити одговора, као ни на теми о св. Максиму, где си тврдио да то он није написао спис "О души" и где данима избегаваш да одговориш.

Ако си расположен да објасниш или даш своје мишљење, радо ћу причати, ако наставиш да спамујеш од теме до теме, бацајући се исказима и не доказујући ништа, онда ради то негде друге и не злоупотребљавај свој свештенички статус нити форум за сваки свој каприц.

[Volim_Sina_Bozjeg]

sofija mi lici na Carstvo Bozje kao da tek tu pripada sa nashim DA !

[Sara"]

volim kad me teološki tekst obraduje,

jer je radosna vest koju nam prenosi.

 

Premudrost se rasprostire snažno s jednog kraja svijeta do drugog i upravlja svime dobro.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

mozda bi trebalo bogocovecanstvo u Hristu.....

[Давидова]

Да, да...генијални теолог. Има један мали проблем.

 

1935. године и Сабор Руске заграничне Цркве и Московска Патријаршија су његово учење осудили као јеретичко.

 

Још пре тога Јован Максимовић, будући свети Јован Шангајски, написао је два обимна чланка у којима раставља на просте чиниоце његово погрешно богословље.

 

Архиепископ Серафим Собољев је, такође 1935. године написао књигу од више стотина страна "Ново учење о Софији, Премудрости Божјој" у којој доказује јеретичке заблуде у Булгаковљевом учењу. Архиепископ Серафим се упокојио 1950. године, а његове мошти се налазе у Софији.

 

Против Булгаковљевог учења су били и митрополит Антоније Храповицки, Георгије Флоровски, Владимир Лоски, Арсењев...

Толико о генијалном теологу.

Измењено Јул 20, 2013 од Иван Цветковић
Немојте да спемујете тему. Администрација.

[Лазар Нешић]

Толико о генијалном теологу.

 

Неко ко не зна ни основе теологије, што си ти показала и доказала на доста тема овде и чиме си се и хвалила (тј. незнањем и неспремношћу да научиш од других), не би требало тако незначалки и острашћено да прича о једном савременом оцу, као што је то Сергије Булгаков. Чувај се пљувања по светима, Бог то не воли. И опусти се у ове вруће дане, не дај страстима да те помраче. Разговараћемо кад се једног дана коначно смириш и научиш основе. До тада, нећеш имати капацитета да разумеш ни катихизис, а камоли генија као што је Булгаков. И добићеш пријаву од мене због контантног спамовања тема на којим бесниш.

 

п.с.

 

Ево, већ си добила пријаву, сада нека администрација реагује и нека те хлади, ја одох на залужени одмор од форума

[Давидова]

Неко ко не зна ни основе теологије, што си ти показала и доказала на доста тема овде и чиме си се и хвалила (тј. незнањем и неспремношћу да научиш од других), не би требало тако незначалки и острашћено да прича о једном савременом оцу, као што је то Сергије Булгаков. Чувај се пљувања по светима, Бог то не воли. И опусти се у ове вруће дане, не дај страстима да те помраче. Разговараћемо кад се једног дана коначно смириш и научиш основе. До тада, нећеш имати капацитета да разумеш ни катихизис, а камоли генија као што је Булгаков. И добићеш пријаву од мене због контантног спамовања тема на којим бесниш.

 

п.с.

 

Ево, већ си добила пријаву, сада нека администрација реагује и нека те хлади, ја одох на залужени одмор од форума

 

Смешне су те изанђале форе: ти си овакав и онакав, незналица, неспреман да учи итд и тсл. Ја нисам острашћена и не бесним, а ти погледај своје постове  и надмена доцирања, па размисли.

А што се тиче разговора с тобом и учења од тебе, уопште ме не занима. Јер :

 

Од човека који за светог Григорија Паламу каже да је "паметњаковић" и који као јединих 5 српских теолога наведе Његоша, Момчила Настасијевића, Кодера, Лазу  Костића и светог Јустина не видим шта бих могла да научим. При чему је, по њему,  Његош у неким својим песмама "превазишао и Григорија Богослова и Симеона Богослова заједно."  

Дакле - свашта!

 

И који за човека чије учење сабори Руске цркве, двојица светитеља и еминентни теолози  износе јасну осуду за јеретичност тврди да је свет.

 

Ако је и од пост-теолога, како се сам представља,  много је...

[SHADOWS OF THE LIGHT]

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ

 

УЧЕЊЕ О СОФИЈИ, ПРЕМУДРОСТИ БОЖИЈОЈ

 

 

 

Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини мудрост, 

а ми проповедамо Христа распетога, 

Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. 

Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, 

Христа, Божију силу и Божију премудрост.

 

 

 

У својим књигама "Несагорива купина" и "Пријатељ Жеников" професор протојереј о. С. Булгаков излаже учење о Богородици и Јовану Крститељу[1] које у суштини представља само развој ауторовог учења о Софији и "Софијности". Ово учење је постало прилично распрострањено у круговима, блиским Религиозно-философској академији и Париском богословском институту, те захтева пажљиву анализу, јер погађа и изврће саме основе наше вере.

Софија је грчка реч која значи "мудрост", "премудрост". Премудрост је једно од Божијих својстава. "Бог је једини премудар" (Рим. 14, 26; 1 Тим. 1, 17). Једино Он даје праву мудрост људима, а земаљска мудрост је демонска мудрост (Јак. 1, 5; 3, 15; 1 Кор. 12, 8). Пошто свако својство Божије, осим личних, припада сваком од Лица Свете Тројице, премудар је Отац, премудар је Син и премудар је Свети Дух. Али када се реч "Премудрост" употребљава као властито име, под њом се онда подразумева Друго Лице Свете Тројице на основу богонадахнутих речи апостола Павла да ми проповедамо "Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1 Kop. л, 24).

Од првих векова хришћанство је Премудрошћу Божијом називало Друго Лице Свете Тројице и Њему је приписивало све текстове Светог Писма у којима се о Премудрости Божијој говори не само као о својству, већи као личном начелу. Али у последње време се појавио религиозно-философски правац који хоће да у Софији-Премудрости види нешто друго, а не ипостасног Логоса Божијег. Ствара се читаво једно посебно учење о Премудрости-Софији. "Божанска Софија - пише протојереј Булгаков у "Несагоривој купини" - јесте предвечно самооткривење Пресвете Тројице, Слава Божија, Божански свет вечних суштина, Божанско Све: Откривење Оца у Јединородном Сину и у Духу Светом"[2]. Премудрошћу Божијом је створен свет, те је он зато, према ауторовом изразу, "тварна премудрост". А "у Мајци Божијој су се сјединиле небеска и тварна Премудрост, Дух Свети који живи у Њој с тварном човечанском ипостасју"; зато је то "тварна Премудрост, на небу прослављена и овенчана као Царица небеска". На тај начин, по аутору, Прослављена Мајка Божија "јесте твар, али више и није твар", спаја у Себи Божанско и тварно начело[3]. Али како аутор заступа мисао да је човекова пунота - сједињење мушког и женског лика, у књизи "Пријатељ Жеников" наспрам Богородице ставља Јована Претечу који је "сама човечанска Софијност, Премудрост у човеку", а као изабрано чедо Премудрости, "глава" људског рода, Претеча и Мајка Божија представљају Цркву, "представљају Премудрост у човечанској природи", предводе "сву децу Премудрости". А како аутор . тврди да је богооваплоћење могуће само у богопримању и богосусрету, "они изражавају човечанску страну богооваплоћења"[4].

Дајући ово ново тумачење појма Премудрости, протојереј Булгаков се наравно сукобљава с већ утврђеним схватањем Премудрости као Друге Ипостаси, заснованом на Светом Писму и светоотачким делима. Да би доказао да је његово учење црквено и православно, он, према томе, тврди: 1) да се у богослужбеним песмама и код Светих Отаца под Премудрошћу Божијом не подразумева увек Друга Ипостас Св. Тројице, и 2) да се овакво (православно, прим. прир. ) схватање Премудрости Божије не слаже и чак је потпуно супротно не само неким црквеним молитвама, него и Светом Писму. Он сматра "позитивно учење о овом питању још увек нерешеним задатком православног богословствовања" и труди се да прокрчи пут за његово решавање у њему пожељном духу.

Протојереј С. Булгаков говори да је учење о премудрости Божијој само као о Сину и Логосу Божијем, у суштини аријанско учење. Аријанци су, наводно, да би Светим Писмом потврдили своје учење о томе да је Син Божији створен, Њему приписали стих у којем је у име Премудрости речено: "Господ ме створи. " А св. Атанасије Велики, и за њим други Свети Оци, уместо да покажу да се ове речи уопште не односе на Другу Ипостас, почели су само да објашњавају како ту треба разумевати реч "створи". На тај начин, аријанско објашњење је наводно ушло и у светоотачка дела[5].

Али зар се може помислити да нико од Светих Отаца није обратио пажњу да се ту о Христу уопште не говори, те да су се сви који су објашњавали овај текст бавили узалудним празнословљем, не задирући суштински у питање? И зар се може претпоставити да су борци за Православље који су пажљиво разматрали сваки израз и мерили сваку реч како се никаква аријанска мисао не би нашла у њима, одједном с таквом лакоћом прихватили аријанско тумачење и, не будући убеђени у његову исправност, чак се нису потрудили ни да га темељито испитају? Јер, захваљујући употребљеном у грчкој Библији изразу "створи", објашњење овог текста није било тако једноставно, и било је потребно много контекста да би се разјаснило како треба разумети овај текст у вези са свима осталима који говоре о Христу. Било би далеко једноставније рећи да се он не односи на Њега и тиме прекинути расправу око његовог разумевања.

Међутим, сам протојереј Булгаков признаје да не само аријанци, него ни сам св. Атанасије ни на тренутак није сумњао да ово место треба приписати непосредно Логосу. Истина, св. Атанасије говори и о мудрости која се пројављује у створењима, одразу Божије Премудрости, али то нипошто није у супротности с тиме да Божија Премудрост јесте Син Божији.

"Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало" (Јн. 1, 3), и, стварајући, Творачки Логос је на све стављао Свој печат. Створен по образу и подобију Божијем, човек у својој души коју му је удахнуо Бог има и обележје тројичности; али указивати на његове душевне способности уопште не значи мењати учење о Прволику. Не може се бркати појам премудрости као својства и Премудрости као Лица. "Речју Господњом", или "Божијом" понекад се назива објављивање воље Божије. И човек изражава своје мисли и жеље речју. Али зар ће због овог одражавања Божанства у човеку професор Булгаков порицати да Ипостасна Реч (Логос) Божија јесте Друго Лице Свете Тројице, и још тражити корене оваквог учења код Светих Отаца - иако Црква јасно верује и исповеда да Син Божији јесте Његов Предвечни Логос? Св. Атанасије Велики је тако јасно учио да Премудрост Божија јесте Ипостасни Логос (Реч), да је узалуд тражити код њега друго учење. Говорећи да мудрост која се јавља у нама јесте обличје Божије Премудрости, он додаје "као што је наша реч обличје истинске Речи - Сина Божијег". На тај начин, ако је професор Булгаков склон да мисли да проповеда оно учење које је заступао и Атанасије Велики, онда треба или да призна да се Премудрошћу Божијом назива Друга Ипостас Свете Тројице, или пак да и под речима "Логос" и "Син Божији" подразумева нешто различито од Другог Лица.

Исто тако јасно су под Премудрошћу Божијом подразумевали Друго Лице Пресвете Тројице св. Василије Велики и Григорије Богослов. Њима је било познато да су неки у имену Премудрост видели само оличење безличног својства; али они су одбацили овакво тумачење.

"Али нећемо одговарати на сличан начин - говори св. Григорије Богослов - иако су неки пре нас издавали ово за нешто поуздано. Напротив, утврдимо да су то речи (које изговара Премудрост) Самога Спаситеља - истините Премудрости". На тај начин, он сматра да се учење које не признаје Премудрост Божију за Лице може само издавати за истинито, а у темељ свог тумачења Светог Писма поставља (он не говори "претпоставимо", већ потврдно "утврдимо") учење да је Премудрост Сам Спаситељ.

Протојереј С. Булгаков зна и чак наводи ове речи које оповргавају његово учење; али уместо да призна да учи супротно ономе чему су учили Свети Оци, он наставља да тврди да су они, не желећи да разматрају питање шта је Премудрост, с неком несхватљивом лакоћом прихватили аријанско објашњење, иако су се по свим осталим питањима истовремено жестоко борили с изопачитељима истините вере. Још је неразумљивије како је то "аријанско" учење толико пустило корен у светоотачким делима, да је професор Булгаков нашао само два црквена Оца код којих је Премудрошћу назван Дух Свети, док се уопште и свуда Премудрошћу назива управо Син Божији.

Међутим, ова два Света Оца - Теофил Антиохијски који је о Светом Духу рекао да је Он као "начело и премудрост и сила Свевишњег, силазио на пророке", и Иринеј Лионски који је казао да је Оцу увек својствен "Логос и Премудрост, Син и Дух", прво, нису имали намеру да овде дају подробно учење шта је Премудрост Божија; друго, и Бог Отац, и Свети Дух могу се називати Премудрошћу без икакве противречности и у потпуној сагласности с тиме да Премудрост као Ипостас (Лице) јесте управо Друго Лице Тројице, Син Божији.

Зашто и у којем смислу се Дух Свети може звати Премудрошћу, добро је објаснио бл. Дидим Слепи, чије је дело на латински језик превео бл. Јероним. "Дух Свети, кажу они, има једну заједничку природу и вољу са Сином, Тројица нераздељива и неразлучива. Пошто Дух премудрости и истине неразлучиво пребива са Сином, и Сам Он по суштини јесте Премудрост и Истина. А Син, будући по суштини Премудрост и Истина, нераздељив је од Оца Који је речима Писма проглашен за јединог Премудрог и Истину. Од Премудрости и Истине је послан Дух Свети који има нераздељиву суштину с истом Премудрошћу и Истином. " На тај начин, јединство и нераздељивост природе чине заједничким сва својства Божија, осим личних својстава (рађање и исхођење). Приписујући зато неко својство једноме од Лица Тројице, приписујемо га Свим Трима Лицима.

Називање Сина Божијег Ипостасном Премудрошћу није одрицање, већ потврђивање да су и Бог Отац и Дух Свети премудри и Премудрост. Али у исто време, називајући премудрима Оца и Духа, тиме не одричемо, већ потврђујемо да Ипостасна Премудрост, Премудрост као Лице, јесте управо Син Божији.

Многа својства и имена Божија која припадају свим Трима Лицима, приписују се првенствено Једноме од Њих. Отац је Бог, Син је Бог и Свети Дух је Бог. Међутим, у трисветој молитви Богом се назива Отац као Начело свега; Крепким се назива Син као Онај који је победио ђавола, иако се Крепкима могу називати такође и Отац и Дух; а Дух Свети се у тој молитви назива Бесмртним, као Онај који даје свему живот, иако су једнако бесмртни и Отац и Син. Тако да, упркос томе што се свако од ових трију имена једнако може приписати свакоме од Лица Свете Тројице, свој Тројици, или једноме од Њених Лица, Црква, обраћајући се овом молитвом Тројици, назива свако Лице посебним именом, и као јерес је осудила додавање овој молитви речи "који си се разапео за нас", чиме се молитва приписивала само Другом Лицу. Овај монофизитски додатак задржали су отпали од Православне Цркве Јермени који су се иначе одавно одрекли монофизитских заблуда. Исто тако се у молитвама "Пресвета Тројице", "Удостој Господе" и "Прошавши дан" (Велико повечерје), Господом назива Бог Отац[6], Владиком - Син, а Светим - Дух, иако је сваки од Њих и Господ и Владика и Свети. Али како се ова имена Лица Свете Тројице у овом смислу употребљавају само у неким молитвама, а у другима многа имена се односе на било које Лице Тројице, и она имена којима се првенствено, па чак и искључиво, назива једно од Лица, често изражавају својство сваког од Њих.

У суштини, само имена Отац и Син тачно одређују особита својства Онога од Којег сваки род на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3, 15), и Његовог Истинитог Јединородног Сина. Али то се не може рећи о имену Трећег Лица. Дух и Свети је Бог Отац, Дух и Свети је од Њега рођени Син, Свети је и исходећи од Бога Оца Дух. Међутим, иако би се свако од Трију Лица, као и сва Тројица, могла називати Светим Духом, овај назив припада пре свега Трећој Ипостаси. Утешитељ је Бог Отац, "Отац милосрђа и Бог сваке утехе који нас теши у свакој невољи нашој" (2 Кор. 1, 34), Утешитељ је Бог Син[7], Утешитељ је Дух Свети (Јн. 14, 16-17, 26; 15, 26). Али овим се именом, према речима Самог Исуса Христа, назива Треће Лице Свете Тројице. Управа се Њему православни хришћани обраћају молитвом "Царе Небески", те се чини, мада би сва имена и епитети у њој могли бити приписани сваком Лицу и свој Тројици, да овде тешко да је могуће питање или спор о томе Коме је упућена ова молитва. Исто тако, иако би се Премудрошћу могло назвати како свако Лице појединачно, тако и сва Света Тројица, ипак ово име првенствено припада Ономе Који је назван и Логосом. Бог Отац све ствара кроз Свог Сина. Зато се Син кроз Којег је све створено назива, између осталих имена, Речју (Логосом), Силом Божијом и Премудрошћу[8]. Логосом се назива зато што је кроз Њега Триипостасни Бог изразио Своју вољу; Силом, зато што је кроз Њега Божија воља испуњена и испуњава се; Премудрошћу, зато што се Њиме и у Њему открила и јавила, најпре у стварању света, а затим у оваплоћењу, разнолика премудрост Божија (Еф. 3, 9-11). У стварању света се пројавила премудрост Божија, јер је Бог "све премудрошћу створио" (Пс. 103, 24), и када се земља испунила Његовим створењима, "премудрошћу је створио човека да влада од Њега створеним створењима и да управља светом у светости и правди" (Сир. 9, 2). Све ово постаде кроз Логоса "и без Њега ништа не постаде" (Јн. 1, 3). Али премудрост Божија се у потпуности открила у Христу Исусу, када је кроз Њега била откривена тајна воље Божије, скривена од вечности у Богу (Еф. 1, 9; 3, 9), и Он је постао за нас "премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење" (1 Кор. 1, 30). Црква, чија је Он глава, у многобројним молитвама и песмама исповеда Премудрошћу управо Њега, а не неког другог, називајући овако Спаситеља, зато што се управо кроз Њега открила она разнолика премудрост Божија коју је Црква позвана да проповеда (Еф. 3, 10).

Израз "премудрост Божија" употребљава се или као безлични назив једног од Божијих својстава, исто као што су то "доброта Божија", "свезнање Божије", "свемоћ Божија", или пак као Име Друге Ипостаси. Премудрошћу се назива Син Божији, а не Отац или Свети Дух, у евхаристијској молитви Литургије Василија Великог.

"Премудрост и Силу, и Реч Ипостасну Очеву родила си, чиста Богомати, од Твоје пречисте крви и Њу си у свој храм примила и овоме се после сједињења сјединила нераздељиво" - обраћамо се Богородици[9].

"Премудрост и Реч у Твојој утроби зачевши неизрециво, Мати Божија, свету си родила Онога који свет држи, и у наручју си држала Онога који све обухвата, хранитеља свих и Саздатеља и Господа"[10].

"Одбацивши сву страсну нечистоту, богомислећи разум достојан божанског царства примимо, Твојим апостолима си прорекао, Премудрости свих" - обраћа се Црква Христу на Велики Понедељак (1. тропар 9. песме).

"О, Пасхо велика и најсвештенија, Христе. О, Мудрости, и Речи Божија, и Сило. Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану царства Твога" - кличу Му сви православни хришћани у светле дане Пасхе, а свештенослужитељи на свакој Божанственој Литургији[11].

"Начиних небо уједно и земљу: јер у свему бих са Оцем и зато речју носим све, као Реч (Логос), Мудрост и Сила, и Лик, и саделатник, и равнотворац" - замишља се како Христос говори у трипеснецу повечерја уочи Великог Уторка[12].

Али посебно снажно указује Црква на Христа као на Предвечну Премудрост у канону Великог Четвртка и његовим подврстама - канонима повечерја уочи 22. децембра и 4. јануара. "Свеузрочна и Животодавна неизмерна Премудрост Божија, сазда себи дом од пречисте неискусомужне Матере: јер онај који се обукао у телесни храм, славно се прослави, Христос Бог наш" - говори се на Велики Четвртак[13]. Други део овог тропара у канонима претпразнстава Рођења Христовог и Богојављења чита се овако: "Јер храмом телесним покривши се, славно се прослави Христос Бог наш."[14] "У јорданске сада таласе иде, богатећи Божанством становнике земље ради обновљења."

"Тајно водећи пријатеље Своје припрема трпезу која храни душу, уистину Мудрост Божија даје чашу бесмртности вернима, приступимо побожно и ускликнимо: славно се прослави Христос Бог наш."

"Тајно водећи мудраце, Божија Мудрост сакупља првине од незнабожаца, некада бесловесне (сада) да нахрани тајно, у бесловесним јаслама трпеза лежи тајна којој хитају с даровима путници, звездом обасјани. "

"Тајно водећи све, Божија Мудрост позива к светлости незнабошце који су некада у тами незнања без светлости лежали, у познање истине узводећи"[15].

"Послушајмо, сви верни, несаздану и јестествену (природну) Премудрост Божију, која сазива високом проповеђу и кличе: окусите и, разумевши да сам ја Христос (у грчком триоду: да сам ја добар), ускликните: славно се прослави, Христос Бог наш"[16]. Како год овде прочитали - "ја Христос" или "ја добар", ипак се види да се под Премудрошћу подразумева Христос који нас позива да окусимо Његово Тело и Крв.

"Држећи бескрајну воду бездана, и обуздавајући је, уздигнуту изнад ваздуха, и мора кротећи, Божија Премудрост улива воду у умиваоник и ноге пере слугама Господаревим."

Други делови одговарајућих тропара канона претпразнстава Божића и Богојављења који имају дословно исту прву половину, гласе: "Божија Премудрост, сишавши као киша на руно, усели се у утробу Дјеве." "Божија Премудрост иде к Јордану, крштење примајући од руке слуге" (Песма 5, тропар 1).

"Отац пре векова рађа мене Творачку Премудрост - почетак путева, ствара ме на дела која се сада тајинствено савршавају: јер Реч (Логос) будући нестворена јестеством (природом), гласове присвајам онога, којег сада узех."[17]

"Саздатељ који се рађа од Оца пре свих векова, рађа се од Дјеве, Мудрост Сушта Реч Божија и Сила. Стога познајући Јединога Сина, Богочовека величамо"[18].

Наведених места има довољно да се уверимо да Црква у Премудрости Божијој види Онога Који је, створивши заједно са Оцем свет, родивши се потом од Дјеве, довео мудраце до јасала у којима је лежао, смерно се крстио од Јована на Јордану, још смерније опрао ноге ученицима, и најзад, понудио нам тајанствену трпезу - Тело које се предаје за живот света и Крв која се излива за њега. Ако у неком од наведених тропара и није отворено речено да се ради о Христу, то се јасно види и по смислу, и у вези са свом осталом службом тих дана. Може се навести још много молитава у којима се Логос Христос назива Премудрошћу. Тако се, на пример, веома јасно и непосредно говори да је управо Христос Премудрост Божија у служби Преполовљења.

А где се у црквеним песмама може наћи да се Премудрошћу назива било ко други, или било шта друго, осим Христа (изузев, наравно, премудрости као својства)?

Протојереј Булгаков каже да се удваја смисао у првом тропару прве песме канона Великог Четвртка - "Свеузрочна и дајућа неизмерна Мудрост Божија сазда Себи храм од чисте Матере која није искусила мужа"; али, где је ту удвајање смисла, када се у другом делу овог тропара јасно објашњава да је тај храм тело у које се обукао Христос и који је зато и назван "свеузрочном и дајућом неизмерном Мудрошћу Божијом". Исто тако, па чак и још јасније се види да се управо о Христу говори и у осталим тропарима канона Великог Четвртка који су овде наведени.

Као на пример молитвословља у којима се Премудрошћу назива час Христос, час Богородица, протојереј Булгаков се позива на "службу Софији Премудрости Божијој која се поје у Великом Новгороду". Али да би се на основу молитвословља тврдило да је Црква признала ово или оно веровање, треба указивати на молитве које прихвата цела Црква. Служба Софији има искључиво месни карактер. Чак и у Русији она је позната и пева се само у неколиким храмовима, а у осталим помесним Црквама она је потпуно непозната. Саставило ју је пре не више од три века лице које није имало ни богословских знања, ни јерархијских овлашћења и које, осим тога, како примећује истраживач ове службе А. Никољски, "није имало јасан и разговетан појам о Светој Софији", то јест, ни само није схватало оно о чему је писало. Да ли онда зачуђује то што се у тој служби употребљавају више него нетачни изрази? Слаби су докази професора Булгакова! Црквено учење се не може градити на изрекама које, попут Питијиних пророчанстава, не разуме ни онај ко говори, ни они који слушају. Ако употреба службе Софији до сада није наносила штету, то је било само због тога што су се они који су је слушали, као и они који су је служили, налазили у живом јединству са Црквом, те нису обраћали своју пажњу на неразумљиве изразе који су замагљивали смисао, супротан учењу, израженом у осталим црквеним молитвословљима. Али она нипошто не може да служи као доказ црквеног учења. Поставља се само питање дозвољивости њене даље употребе.

Протојереја Булгакова још смућује прозба у молебном канону за децу приликом почетка школске године: "Да им да Њему сапрестолну Премудрост и да је усади у срца њихова, те да их научи шта је благоугодно пред Њим, Господу се помолимо." Он у овој молби види доказ да Црква у Премудрости не види Другу Ипостас, јер је то неспојиво с молитвом за Њено ниспослање и усађивање у срца. Али смућује ли се о. Булгаков, изговарајући на Литургији молитву пред освећење Дарова: "Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове." Да ли он у овој молитви види порицање да Дух Свети јесте Трећа Ипостас Свете Тројице? Молећи Бога Оца за ниспослање Превечне Премудрости или Светога Духа, ми у Њима поштујемо не Богу службене силе, већ Богу Оцу једнака и једносуштна Лица. Зато, иако понекад молимо за Њихово ниспослање, исто као што је и Исус Христос говорио да је Њега послао Отац и да ће од Њега послати Светога Духа (Јн. 5, 30; 15, 26), али се истовремено и Њима лично обраћамо с молитвама да дођу и да нам дају Њима својствене дарове: "Царе небески, Утешитељу, Душе истине који си свуда присутан и све испуњаваш, ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше", молимо Светога Духа[19]. "Ипостасна Мудрости Вишњега, Богородице ради, испуни мудрошћу и божанском силом све који с вером кличу: Благословен си, Боже отаца наших"[20]. "Наставниче премудрости, Даваоче смисла, Учитељу немудрих и Заштитниче убогих, утврди и уразуми срце моје, Владико; дај ми реч, Очеву Реч: јер, гле, уснама својим нећу ускратити да Ти кличу: Милостиви, помилуј ме палога"[21], молимо се Сину Божијем, називајући Га Ипостасном Премудрошћу и Даваоцем премудрости. Све богослужење Православне Цркве прожето је мишљу да је Христос Превечна Премудрост Божија и Извор премудрости, једносуштан и равночастан Беспочетном Уму - Богу Оцу и Духу Утешитељу који све освећује и све оживотворава. Што више тражимо доказе супротног, све више и више ћемо налазити потврде реченог, нарочито ако не будемо узимали појединачне фразе, већ смисао целе молитве или богослужења. Протојереју Булгакову, уколико ипак неће да призна да Премудрост Божија и Реч Божија јесу Једно Исто Лице Свете Тројице, преостаје само да каже да су се састављачи црквених песама налазили под утицајем истог аријанског учења као и Атанасије Велики са осталим Оцима Цркве, и да, потпуно одбацивши Свето Предање, само у Светом Писму потражи потврде за своје учење.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

У посебном истраживању које је приложио "Несагоривој купини" професор Булгаков је покушао да докаже да се у Светом Писму под Премудрошћу Божијом разумева нешто различито од Другог Лица Свете Тројице. Колико су исправни његови закључци видеће се из разматрања одговарајућих места у Светом Писму.

О Премудрости се највише говори у књигама "Приче Соломонове", "Премудрост Соломонова" и "Премудрост Исуса, сина Сирахова". Човекова мудрост, истинска мудрост, јесте одраз Божијег лика у човеку. Зато, што је човек благочестивији и богоугоднији, то је мудрији, с духовне тачке гледишта, и, као што се "откривење Светога Духа у срцу и уму верника тако чврсто повезује с њиховом душом, да није лако разликовати плодове природног разумевања душе од гласа Св. Духа"[22], тако је код таквих људи понекад тешко одвојити њихову природну мудрост од благодатних дарова Премудрости Божије. Тиме се објашњава зашто се понекад у Св. Писму неки израз може разумевати и у једном и у другом смислу, исто као што је у многим исказима и Новог и Старог Завета и црквених Отаца, када се помиње реч "Дух", "у духу", "испунише се Св. Духа", тешко дознати да ли се ту подразумева Ипостас Св. Духа, или просто човеков благодатни занос[23]. Зато, обративши пажњу на она места, где се мање или више јасно о Премудрости говори као о лицу, у поређењу с другим местима покушаћемо да разјаснимо о коме се ту ради.

На почетку књиге "Приче Соломонове" о премудрости се говори као о својству и објашњава се на који начин је људи могу стећи. "Почетак премудрости је страх Господњи, добар ум свима који га се држе, благочешће у Бога је почетак знања" (Прич. 1, 3).

У трећој глави се под премудрошћу може подразумевати не само обична људска мудрост. "Блажен је човек који стекне премудрост, и смртник који задобије разум. Јер је боље њу куповати, неголи ризнице злата и сребра. Вреднија је од драгог камења, и не може јој стати насупрот никакво зло. Лако је препознатљива свима који јој се приближавају, све што је човеку драго недостојно је ње. Дуг живот у десници јој је, а у левици богатство и слава: из устију њених излази правда, закон и милост на језику носи. Путеви су њени добри путеви и све стазе њене мирне. Дрво је живота свима који се држе ње и који се ослањају на њу као на непоколебљивог Господа" (Прич. 3, 13-18).

Из чијих уста излази правда? Чији су путеви добри, ко је извор живота? О коме је овде реч, ако не о Ономе Ко је рекао о Себи: "Ја сам Пут, Истина и Живот" (Јн. 14, 6; види још Јн. 1, 4, 17; 5, 26; 7, 18; 8, 40, 51; 11, 25). После неколиких глава, где се говори о премудрости као својству, опет о Премудрости као Лицу читамо у осмој глави. У Њено име се каже (стих 4 и даље): "Вас, људи, молим и глас свој обраћам синовима људским. Научите се, незлобиви, разборитости, и безумни, уразумите се. Слушајте ме, јер ћу говорити речи достојне поштовања, и усне ће моје казивати оно што је право. Јер уста моја говоре истину, и мрске су преда мном усне лажљиве. Истините су све речи уста мојих, ничег нема у њима кривог ни изопаченог. Све су праведне разумнима и праведне онима који стичу разум" (49).

Није ли ово говорио и оваплоћени Син Божији? "Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици и познаћете истину... Који ме од вас кори за грех? Ако ли истину говорим, зашто ми ви не верујете" (Јн. 8, 31-46). Говорећи затим о томе како превазилази земаљска богатства и о наравственој висини Свог учења, Премудрост наставља: "Мој је савет и што год јест; мој је разум и моја је сила. Мноме цареви царују и владаоци успостављају правду. Мноме владају кнезови и мноме поглавари држе земљу" (Приче 8, 14-16).

Ко је тај који држи сву земљу? "Који држи све моћном речју својом" (Јевр. 1, 3) по Светом Писму је Син Божији на Којег се односе и речи: "Престо је твој, Боже, вечан и непоколебљив; скиптар је царства твога скиптар правде. Љубиш правду и мрзиш безакоње" (Пс. 44, 7, 8; Јевр. 1, 8-9). "Ја љубим оне који мене љубе и који ме траже налазе благодат" (Приче 8, 17), говори Премудрост. "Који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам", говори Христос на Тајној Вечери (Jн. 14, 21).

Даље ћемо помоћу паралелних текстова упоређивати откривења о Себи Премудрости са сведочанством Новог Завета:

 

"Господ ме сазда у почетку путева својих (Приче 8, 22), пре дела својих. Пре векова основа ме, пре почетка, пре постања земље. Кад још не бејаше бездана, рађа ме, кад још не бејаше извора обилатих водом. Пре него се горе основаше, пре хумова рађа ме; још не беше начинио земље, ни поља, ни почетка праху васељенском; кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану. Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је постављао темеље земљи. Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда. Весељах се на васељени његовој, и милина ми је са синовима људским. И виде Бог све што је створио, и гле, беше добро веома (Пост. 1, 31). Тако, дакле, сине, послушај ме, јер су блажени они који се држе путева мојих. Чујте Премудрост и будите мудри, и немојте је одбацити. Блажен је човек који ме слуша и човек који се путева мојих држи, који увек бди на вратима мојим, чувајући прагове врата мојих. Јер ко мене налази, налази живот и добија љубав од Господа. А ко се о мене огрешује, чини криво души својој и сви који ме мрзе, љубе смрт." "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога" (1н. 1, 1). "Почетак, што вам и кажем" (Јн. 8, 25). "Он беше у почетку у Бога Јн. 1, 2). "Прворођени пре сваке твари" (Кол. 1, 15). "Од Оца рођеног пре свих векова" (Символ вере). "Прослави и ти мене, Оче, у тебе самога, славом коју имадох у тебе пре него свет постаде" (Јн. 17, 5). "Небеса бише одавно и земља је из воде и од воде саздана речју Божијом (2 Пт. 3, 5). "Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало" Јн. 1, 3). "Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи" (Mт. 3. 17). "Јер Отац љуби Сина, и све му показује што сам чини" (Јн. 5, 20). "У томе је љубав... што Он заволе нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за грехе наше" (1 Јн. 4, 10). "И отворивши уста своја, учаше их говорећи: блажени..." (Мт. 5, 2). "Ко има уши да чује нека чује" (Мт. 13, 43 и др.). "Блажени су они који слушају реч Божију и држе је" (Лк. 11, 28). "Кад ово знате, блажени сте ако то творите" (Јн. 13, 17). "Ко одржи реч моју, неће видети смрт довека" (Јн. 8, 51). "И ја им дајем живот вечни" (Јн. 10, 28). "Ко одбацује мене, и не прима речи мојих, има себи судију" (Јн. 12, 48). "И нећете да дођете к мени да имате живот" (Јн. 5. 40).

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Даље књига Прича каже: "Премудрост сазида себи дом и утврди седам стубова" (9). Дом Премудрости је Тело Христово, или Пресвета Дјева Марија Која је родила то Тело (тачније - Њена утроба која је сместила Сина Божијег) она Која се назива Скинијом Вишњега и Која је сместила Несместивог Бога и друтим сличним именима. Помињу се 7 стубова дома да би се светим бројем указало на величину и непоколебљивост Дома Који је сазидала себи Премудрост. Протојереј Булгаков, не одбацујући тумачење које је прихватила Црква да се под Домом подразумева Богородица, ипак одатле закључује да се под Премудрошћу овде не може подразумевати Христос, јер Логос Божији није стварао себи Мајку. Међутим, свакоме је јасно да се оваплоћење Сина Божијег није збило без учешћа Њега Самог. Не може се говорити да је Изабраница Божија била припремљена само силаском Св. Духа и благовољењем Оца, јер је Архангел Гаврило благовестио овако: "Дух Свети сићи ће на тебе и сила Вишњега осениће те. " Марија је постала Мајка Божија не само када је на њу сишао Дух Свети, него и када ју је осенила сила Вишњега, а ово име се у Св. Писму (1 Кор. 1, 24) и светитељским делима даје Другој Ипостаси, Сину и Логосу Божијем. Зато је сасвим умесно говорити да је Син Божији саздао себи дом, и то је нескривено изражено у канонима Великог Четвртка и њима одговарајућим канонима претпразнстава Божића и Богојављења[24].

Овим се нипошто не пориче учешће осталих Лица у богооваплоћењу, као што, увек говорећи о дејству Једнога од Лица Свете Тројице уопште, ми признајемо и учешће осталих.[25] Син Божији је такође утврђивао стубове Свог Дома, то јест, врлине и непоколебљивост Своје Мајке, не само пружајући јој Своју божанску помоћ, него и поучавајући је Својом речју и личним примером за време Свог земаљског живота.

Даље речи књиге Прича такође непосредно указују на Христа: "Закла жртвоприносну стоку своју (уп. Јевр. 9, 26) и раствори у чаши својој вино и постави своју трпезу. Посла слушкиње своје да дозивају с висина градских на чашу, говорећи: Ко је безуман, нека се обрати к мени; и безумнима рече: Ходите, једите хлеба мојега и пијте вина које вам растворих. Оставите безумље и бићете живи да се довека зацарите, и тражите разума да поживите и исправите разум у знању" (гл. 9, 26). Јер Христос је принео жртву - Себе Самога - послао Своје апостоле да проповедају еванђеље свима који не познају истину и позива све да окусе Његово Тело и пију Његову Крв, обећавајући онима који достојно једу тај хлеб и пију ту чашу небеско царство и вечни живот (Јевр. 8, 9; Мт. 28, 19; Мр. 14, 24-25; Лк. 22, 19-20; Јн. 6, 27-58; 1 Кор. 11, 24-32). Пажљиво проучавање овог места књиге Прича на којем протојереј Булгаков нарочито темељи своје приговоре томе да је Премудрост Христос, води само још јачем убеђењу да се ту управо ради о Христу. Ту се јасно каже да Премудрост спасава људе, приносећи жртву и хранећи оне који желе да се спасу Својим Телом и Својом Крвљу. То се непосредно односи на Другу Ипостас. Чак и ако бисмо под домом, сазиданим Премудрошћу, подразумевали Цркву, које поређење се такође среће у Св. Писму (Јевр. 3, 16), и тада се Име Премудрост односи на Христа Који је рекао: "Сазидаћу цркву своју и врата пакла је неће надвладати." Иако "онај који је све саздао јесте Бог" (Јевр. 3, 4), Он све ствара кроз Свога Сина "по којем све постаде" и Којим устројава спасење. Када се говори да Премудрост која је сазидала дом нуди тајанствену животворну храну, ту под Премудрошћу не треба разумети Оца или Св. Духа, већ Онога Који је скоро истим речима понудио Своје Тело и Крв. Ту се говори о домостроју Божијем и Његовом Извршитељу.

Даље се у књизи "Прича Соломонових" дају поуке и савети који се односе на наравствени (морални) живот и више се не говори о премудрости као о Лицу.

У књизи "Премудрости Соломонове" о Премудрости се такође много говори у оним изразима у којима се у другим светим књигама говори о Христу. "Јер она је одблесак светлости вечне и огледало чисто божанског дејства и слика Његове доброте"[26]. "Заиста, Бог једино љуби онога који с Премудрошћу заједно живи".[27] "Господар свега заволе је; јер она је тајница божанског знања и проналазач дела Његових".[28] "Вољу пак Твоју ко би познао, да Ти ниси дао Премудрост и да ниси послао Светога Духа свога с висина".[29]

Не излажући цело учење о Премудрости, изложено у овој књизи, да бисмо скратили овај чланак, задржимо своју пажњу само на оним местима која се протојереју Булгакову чине неспојивим са схватањем Премудрости као Другог Лица Св. Тројице.

Прво што њему изгледа да се не односи на Логос Божији јесте то што Премудрост "пријатеље Божије и пророке ствара" (Прем. 7, 27). Он каже да се ове речи пре односе на благодатно дејство Св. Духа. Али упоредимо с њима речи Еванђеља: "И изиђе на гору и дозва оне које сам хтеде; и дођоше му. И постави дванаесторицу да буду с њим, и да их шаље да проповедају" (Мк. 3, 13, 14). "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам. Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите" (Јн. 15, 15-16). А о коме се говори: "Онај који сиђе то је исти и који узиђе више свих небеса да испуни све. И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље" (Еф. 4, 10-11). Зар се и овде не говори о Христу?

Нарочито су у супротности са схватањем Премудрости као Ипостаси, по мишљењу протојереја С. Булгакова, текстови: "Њу заволех и исках од младости своје и тражих да је доведем себи за невесту и заљубљеник постах лепоте њене" (Прем. 8, 2). "Зато одлучих даје узмем да са њом живим, знајући да ће ми бити саветница у добру и утеха у бригама и тузи" (Прем. 8, 9). "Боже Отаца и Господе милости... Подари ми Твојим Престолима сапрестолну Премудрост... Пошто, макар и савршен био неко међу синовима људским, ако је без Твоје Премудрости ништа не представља... Ниспошљи њу са светих небеса и са трона славе Твоје пошаљи је, да би била са мном и помогла ми да познам шта је Теби угодно" (Прем. 9, 1-10).

Ови текстови су у очима протојереја Булгакова неспојиви са схватањем Премудрости као Друге Ипостаси, "зато што се на Њу никако не може односити нити човекова жеља да је узме за невесту или да с њом живи, нити молитва да му је дарује и пошаље с висине Престола славе Божије".

Да, свакако су неспојиви, ако се то схвата у дословном и грубо материјалном смислу. Али то се мора схватити духовно. Жеља да се Премудрост узме за невесту и да се живи с Њом изражава намеру да се сав свој живот посвети Богу и испуњавању Његове воље. Бог не може бити у дословном смислу нити било чији женик, нити било чија невеста. Међутим, хришћанске дјеве које су свој живот посвећивале Богу и, предајући се на муке или одлазећи у монаштво, сматрале су као да постају Христове невесте.

По црквеном предању, Христос је Сам назвао Својом невестом великомученицу Катарину и многе друге, због чега Црква овако изражава настројеност мученица: "Тебе, Жениче мој, љубим и Тебе тражећи страдам, и сараспињем се, и сапогребавам се крштењу Твоме".[30] Ако дјеве које су посветиле свој живот Богу могу да Христа називају својим жеником, зашто младићи са сличном настројеношћу Њу не 6и могли називати својом невестом? Јер и у једном и у другом случају се изражава иста мисао - да човек, остављајући све земаљско, тежи Богу, "а ко се сједини с Господом, један је дух с Њим" (1 Кор. 6, 17), независно од пола. Ако су девојке, одричући се земаљских добара и изјављујући да уместо њих стичу Небеског Женика, указивале на Онога који је за нас страдао и са Собом све васкрсао, на сличан начин су младићи, усмеравајући свој умни поглед према Богу, међу многим Његовим именима која изражавају Његова различита својства, видели да се Бог именује и називима оних Његових својстава која су по граматичком склопу женског рода, иако Он Сам, као и Његова и ма чија својства, стварно не припадају никаквом роду. Зато своју преданост Богу они символично представљају као љубав према невести, а налажење пута којим морају ићи као налажење невесте.

Тако је св. Кирил, првоучитељ словенски, још као дечак Константин, након пламене молитве да стекне дар мудрости, угледао у сну прекрасну девојку која му је обећала да га неће остављати и рекла му да је она Премудрост Софија.

У сличном виђењу св. Григорије Богослов је угледао Чистоту и Целомудреност, што га је коначно подстакло да изабере девственост и живот који најбоље карактеришу ове речи: "Презрех све што имах, стављајући Христа изнад свега; учење Његово ми поста саће медно; призвах Премудрост и дадох Јој хвалу своју. "

У Св. Писму пророк Исаија, рекавши у име Месије: "Дух Господњи је на мени" и "Јер ја сам Господ који љуби правду и мрзи грабеж" даље наставља такође у првом лицу: "Нека се радује душа моја у Господу; јер ме обуче у ризу спасења и у одежду весеља одену ме. Као женику стави ми венац и као невесту украси ме лепотом" (Ис. 61). Овим речима је јасно изражено да у Христу Исусу "нема ни мушког ни женског пола" (Гал. 3, 28), и да се, приликом духовног разумевања, поништавају оне разлике које постоје у телесној људској природи. Ипак, изразе о нашем савезу са Христом треба да разумевамо духовно и да тежимо испуњењу онога што нам је заповеђено - "Ако Духом живимо, по Духу и да ходимо" (Гал. 5, 25). Зато, чак и када примамо у себе само пречисто Тело Његово и саму часну Крв Његову, ми молимо још присније општење с Њим - потпуно духовно јединство које се у потпуности постиже само у будућем веку. "О, Пасхо велика и најсвештенија Христе! О, Мудрости и Логосе Божији и Сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога."