Верујем у Бога, али не верујем поповима и зато не идем у цркву... Саблажњени гресима свештеника

[Јаков.]

Iz svog okruženja imam nekoliko osoba koje su od vere otpale zato što su se sablaznile zbog sveštenika. Da li je sva odgovornost u tom slučaju na tim popovima koji su ih sablaznili, ili "krivice" ima i kod ovih što su napustili crkvu?

-----------------------------------

Prva priča: Mića.

Išao sam u crkvu kao dete. Otac me je vodio ne tako često, ali o većim praznicima i o danu kada slavimo. Jednom prilikom sam bio nemiran i nešto sam dirao u crkvi. Pop je naišao, izdrao se na mene i iščupao mi uši. Nikad više nisam ušao u crkvu.

Druga priča: Stanija

U crkvi sam redovna oko 10 godina. Nalazila sam radost u liturgiji i našla sam divnog duhovnika, svog parohijskog sveštenika. Živela sam skladan porodični život i radila posao koji sam volela. Crkva je bila nadogradnja svega toga. Iskušenja su naišla. Razvela sam se, izgubila posao, ali Crkvu sam uvek doživljavala i tada kao izlaz iz svih svojih nedaća. Postila sam pred Uskrs. Kao i uvek otišla sam da se ispovedim kod svog duhovnika. U jednom trenutku, za vreme ispovesti, umesto da mi da razrešnu molitvu, duhovnik mi je na ramena stavio svoje ruke, privukao, i pokušao da poljubi u usta. Istrgla sam se i pobegla. Nisam više išla u svoju parohijsku crkvu, a vremenom sam prestala da idem i u bilo koju. Ne smatram se više pravoslavnom.

Treća priča: deda Radoje

Ceo život sam dobar domaćin i u skladu sa seljačkom zaradom, uvek sam pomagao koliko sam mogoa crkvu. Uglavnom sam radom doprinosio. Radili smo tako jednom na novom crkvenom domu nas nekoliko seljaka što se u zidanje razumemo. Bio je petak pred Gospojinu. Seli smo da se odmorimo, a popadija nam iznese šiše rakije i slanine da pojedemo. Mi smo seljaci i ne znamo mnogo nauku, ali slaninu da jedemo nismo hteli u petak pred praznik. Pop reče da može, jer mi radimo i on nam to daje. Ja se prekrstih, rekoh mu da imam decu i da ću rakiju da popijem ali da jedem slaninu neću, a neće ni on više u kuću da mi uđe.

---------------------------------------

Mnogo je ovakvih priča... Neke su smešne, neke tužne, neke tragikomične, ali u svim tim pričama, ljudi su zbog toga što su se o svešteno lice sablaznili, otpadali na kraće ili duže vreme od Crkve. Neki i zauvek.

Znam da su prezviteri ljudi kao i ostali, grešni ni manje ni više, ali da zbog službe koju obavljaju, a koju su ipak sami odabrali imaju i mnogo veću obavezu.

Da li je njihova apsolutna odgovornost za otpadanje ovih ljudi od crkve, ili ima krivice i u ovim ljudima?

[Guest - . . .-]

Да, ових прича има безброј, ти си чак навео неке истините догађаје, бар за један од ових знам...

У Светом Писму читамо да је "тешко ономе кроз кога долази саблазан". Многе ствари у Цркви нас саблажњавају и то, бар мени, није ништа ново. Опет, битно је схватити због чега смо ми у Цркви. Ако дамо одговор на то питање онда ће све ово изгубити на значају, АЛИ ћемо и радити на томе да се такве ствари не дешавају.

А шта вас највише саблажњава у Цркви? (може и као нова тема)

[Malina]

Mislim da treba imati u vidu da su i sveštenici ljudi, samim tim i oni greše. Čini mi se da ima ljudi koji nekako očekuju da sveštenik bude savršen. Ima na žalost slučajeva kada se ljudi iz opravdanog razloga razočaraju u sveštenika, ali to ne bi trebalo da ih odbije od crkve i vere. Jednostavno, mogu da nađu drugog duhovnika, da idu u neku drugu crkvu (ako ih u tom mestu ima više). Nekako mi se čini da su ovi ljudi jako lako odustali od vere. Na kraju, crkvu ne čini samo jedan sveštenik, ona je mnogo više od toga, crkvu činimo svi mi koji zajedno učestvujemo u Liturgiji.

[Sophrosyne]

Тачно тако Малина.

Али проблем је и што наш народ има врло слабо развијену црквену свијест,тако да би дотични свештеник или ко већ требао да припази и да има тај дар да расазнаје колико је ко осјетљив у одређеним ситуацијама,па да се припази на његову савјест.То је и најтежи посао свештеника : да свима буде све.

Са друге стране,све више срећем младих људи којима је појам Цркве везан за неко ултра-турбо-фолк Православље тако да се из неког разлога увјек брзо разочарају у вјеру и Цркву.Међутим овдје је често њихова грешка што не копају мало дубље.

Али у осталом сву одговорност треба да прихвате Православни Хришћани,па да кажу да је наше исповиједање и свједочење боље,мање би било проблема такве природе.Јер и поред тога што су храмови пунији не значи да су и срца пунија.

[Јаков.]

Ali odgovorite na moje pitanje u teološkom smislu...

Da li je odgovornost na svešteniku. Da li će on odgovarati za to što su neka lica napustila crkvu, ili će i ta lica odgovarati?

[Guest - . . .-]

Ali odgovorite na moje pitanje u teološkom smislu...

Da li je odgovornost na svešteniku. Da li će on odgovarati za to što su neka lica napustila crkvu, ili će i ta lica odgovarati?

Мишљења сам да ће свептеник бити одговоран у оној мери у којој се верник отворио према свештенику. Не могу ја да будем одговоран за некога ко не жели Цркву. Онда бих му ја стајао на путу његовој слободној вољи која је за Бога неприкосновена. Дакле, одговарам за све оне који желе да их свештеник по благослову Цркве кроз Епископа води Богу.

[Јаков.]

Nije mi baš jasan odgovor u smisli postavljenog pitanja.

Recimo ovako. Ja želim da sam u crkvi, i želim da me sveštenik po blagoslovu Crkve kroz Episkopa vodi Bogu. Ali taj sveštenik je nešto uradio zbog čega ne želim da više budem u Crkvi. Jer Crkva mi je njega dala.

[Malina]

Ne mogu da odgovorim u teološkom smislu, pošto ni sama ne znam mnogo, pa ću izneti svoje mišljenje (koje ne mora da bude tačno). Mislim da to zavisi od slučaja do slučaja. Nekad se ljudi lako razočaraju, možda zato što mnogo očekuju od sveštenika, pa ih neka mala stvar odbije od Crkve. Tada mislim da sveštenik nije kriv (već sam napisala da su i oni samo ljudi, pa i oni mogu da pogreše). U slučaju da sveštenik pravi neke ozbiljnije propuste, onda je odgovornost i na njemu. A što se tiče lica koja napuste Crkvu zbog sveštenika, već sam napisala da Crkva nije samo jedan sveštenik. Prema tome, mislim da i oni snose odgovornost, na kraju sami su izabrali da napuste Crkvu.

[kirios1]

za prvu pricu, roditelji su verovatno krivi, jer nisu podrzali svestenika i isto iskritikovali dete za neprimereno ponasanje u crkvi, potom mu objasnili i uputili ga, itd, sta su radili roditelji, prica ne kaze, a dete je ostalo da zivi sa njima, znaci njihov stav prema tom dogadjaju je uticao

drugo, to nije razlog da se ne ide u crkvu, ne treba da osudjujemo, prvo sebe da osudjujemo, kritikujemo, da se bavimo sobom, a u krajnjoj liniji, moze se reci doticnom, pa dalje, postoji staresina crkve, episkop..lica kojima se moze obratiti

treca prica, takodje nije razlog da se ne ide u crkvu, moze se reci svesteniku sta smatrate da nije u redu, a i to, ako gresi, jos veci razlog da se molimo za njega, i da pazimo na sebe, mada sablazan..

[JESSY]

наравно да није сва одговорност на попу...али ја сматрам да послови лекара и свештеника не могу бити као и сви други...верујем да се од свештеника више тражи него од нас...али, наравно , не можемо задобити спасење без сопственог труда и напора...свештеник треба да нам да добре смернице, а остало је на нама...

[Batman]

Nema blazenstva (citaj:spasenja) za sablaznjive.-patrijarh Pavle

Odrastao covek nema opravdanja ako otpadne zbog sablazni koju je video, cuo itd.

Onaj koji sablaznjava ce svakako dobiti svoju platu (ako ne bude pokajanja),

ali opravdanje odraslog coveka na Sudu bozijem: znas Boze, ne zelim nista sa Tobom jer sam video svestenika da .... trt mrt, shmrc, shmrc

....naravno drugo je za decu.

[Милан Меденица :)]

хм ... ај овако:

колика је одговорност на родитељу малолетног детета а кад почиње дететова одговорност?

што се тиче ове три приче, не видим одговорност свештеника нити у једној, шта год да су учинили.

одлука је искључиво пала из ума личности која је својом вољом отишла од Цркве.

[Дејан]

MITROPOLIT LONGIN

Kada Episkopa treba da obavestimo o greškama sveštenika, a kada ne treba žuriti sa primedbama? Da li prvo treba da popunimo praznine u sopstvenom obrazovanju i kakvu opasnost za mladog jeromonaha krije dobijanje parohije u Moskvi? Zašto grčki seoski sveštenik ima najbolja kola u selu, a Arhijerej ponekad putuje polovnim - „radnim konjićima“? O svemu ovome govori Mitropolit Saratovski i Voljski - Longin.

- Kako da reagujemo na činjenicu da je sveštenik počinio greh?

- Sveti Ignjatije Brjančaninov odgovarajući na slobodnu kritiku Crkve, veoma dobro primećuje: «Monaštvo je barometar koji, stojeći u zajedničkoj sobi, zatvorenoj sa svih strana, tačno pokazuje kakvo je vreme na ulici». Ove reči mogu da se odnose i na Crkvu uopšte. Crkva je takođe deo društva. Ljudi, koji čine Crkvu, dakle, i klirici i mirjani, ne dolaze sa druge planete. Ti ljudi su odrasli zajedno sa nama i vaspitavani na isti način kao i svi ostali. I oni boluju od istih bolesti kao i celo društvo. Jedino što ih od necrkvenog društva razlikuje, jeste činjenica da su oni stanje svoje duše spoznali i - došli u bolnicu. Kako da se odnosimo prema tome što u bolnici neko poštuje uputstva lekara, a neko ne poštuje, jer pije i puši, ili čak beži odatle? Da li treba da zatvorimo bolnicu zbog toga što je, recimo, medicina kao nauka nesposobna, i ništa dobrog od nje ne možemo da očekujemo? Naravno, ne.

- Ali, zar Crkva nije pozvana da bude drugačija, dakle, ne onakva kakvo je društvo?

- Crkva jeste pozvana da bude drugačija. Odista, mi smo pozvani da živimo svetim životom. Apsolutno svi. Ali, da li vidite da put velikih svetitelja ka svetom životu nije bio jednostavan. Ne mogu ljudi da se promene za jedan čas: danas je čovek jedno – a sustra, sasvim drugo, i takav će ostati do smrti... Čovek je interesantan sklop: podiže se na neku visinu, ali, trebalo bi da se zaustavi i da konstatuje kako je hrabar i koliko je danas bolji nego juče. Međutim, on već tu često pada još niže. To je zakonitost duhovnog života. A Crkva prima apsolutno svakog čoveka, sa svim njegovim manama. Eto, u tom smislu Crkva je odista – presek našeg društva. Nije tajna da se hedonizam učvršćuje u našem društvu kao glavna ideologija, tako da ljudi u Crkvu dolaze sa sve izraženijim «belegom»: unutrašnjim problemima i ranama.

Čak i ako je čovek od te ideologije pobegao, ipak nije mogao da se u potpunosti oslobodi njenog uticaja.

- Da li sveštenik mora da bude pobožniji od svojih parohijana? Da li je obavezan da bude podvižnik? Ili, makar da ne vozi skupa kola koja iritiraju?

- Šta znači pobožniji? Pa, nema takvih mernih instrumenata, pomoću koga bi, izašavši ujutro iz stana, izmerio nivo pobožnosti i kod sebe, i kod ostalog naroda... Pa ipak, sveštenik za svoje parohijane zaista mora da bude uzor, odnosno, pravilo. On je dužan da delima izvršava to što propoveda, a u odnosu na materijalno – da živi onako kako živi njegova pastva. Ali, ako nam se učini da to baš i nije tako, ne treba da iznosimo prebrze osude.

Vidite, dođe čovek u Crkvu – iskren, verujući. Iza sebe ostavi sve što se može ostaviti, sve što je imao. On, dakle, teži ka duhovnim visinama i zato postaje monah. Ali, odjednom – dodeljuju mu veliku Moskovsku parohiju... A on još mlad i ne baš iskusan monah... I, sada se njemu tu otvaraju takve mogućnosti, kakve se možda nikada ne bi otvorile da nije postao monah. Ne kažem ja da on uzima novac iz crkvene kase i troši ih na nekakve pijanke, ne! Jednostavno, on stiče nove poznanike, duhovna čeda, na primer, nekog poznatog estradnog glumca, ili nekog sličnog... Ti ljudi ga vode svuda, jer je on njima nešto kao neka egzotična igračka. Oni su njegovi drugari, i malo – pomalo, dolazi do toga da čovek pod sumnjivim okolnostima razbija neko nezamislivo skupo vozilo. Kako se to desilo? U kom trenutku je trebalo zaustaviti tog mladog čoveka...? Možda on sve druge obaveze sveštenika izvršava odlično. Na primer, izuzetan je starešina, divno se odnosi prema ljudima i ljudi ga vole jer im je mnogo pomagao, voleo da ih sasluša, da zbog neke potrebe i noću ode čak na drugi deo grada...Jedno s drugim se dosta često slaže. Zato treba nastojati da budemo oprezniji u osudama nadajući se da će ove situacije, o kojima danas govore mediji, nekoga zaustaviti, a nekome poslužiti kao lekcija.

Uzgred, setio sam se jedne priče koju nikada ranije nisam pričao. Kada sam bio mlađi, često sam putovao u Grčku. Tamo su me dve stvari veoma iznenadile... Dobro sam ih zapamtio. Sa nekoliko Arhijereja sam se vozio kolima i video da su to bila obična strana kola, kako ih zovemo «radni konjići» - ne zbog toga što su izlupana, već što su polovna. Ničim se nisu razlikovla od uobičajene kolone automobila. To mi je bila prva lekcija. A druga... Bili smo u gostima kod sveštenika u malom selu, visoko u brdima. Upitao sam kako živi parohija, i od kojih sredstava živi lično sveštenik sa porodicom. Selo je malo... Po našim merilima ne samo što porodicu, već ni mačku ovde ne možeš da prehraniš. Deo plate svešteniku daje Mitropolija, deo država. Stan je uvek crkveni. A kola, kažu mi, uvek kupuje obično seosko stanovništvo i uvek su sveštenikova kola u selu najbolja! Naravno, nije reč o «Leksusu» niti o nekoj raskoši, ali, nikome ne pada na pamet da kupi kola bolja od kola koja vozi sveštenik. I ako se dogodi da u susednom selu ocu kupe nova kola, onda će i ovde takođe odmah kupiti nova kola. Ja slušam i mislim – kod nas je to jednostavno nemoguće. A tamo je to prirodno, jer je kod njih sveštenik čovek koga poštuju, koji vodi ljude i sve žitelje sela - od rođenja do smrti. To su, jednostavno, razlike u psihologiji nacija.

- Da li treba da se žalimo Episkopu, ako saznamo da je sveštenik počinio greh?

- To da sveštenici mogu da pogreše, i da greše, nije otkriveno u poslednje dve nedelje, niti u poslednja dva veka. Upravo iz tih razloga Crkva i ima odgovarajuće kanone, ali i veliko iskustvo u borbi sa greškama sveštenstva, kao i da se liši sveštenoslužitelja, koji te greške ne mogu da isprave. Postoji knjiga propisa u kojima se razmatraju svi mogući loši postupci, koje mogu da počine sveštena lica. Za njih se odgovarajuća kazna određuje kanonima. Sama reč Episkop u prevodu znači «nadzornik». Ako sveštenik ne izvršava svoje obaveze, ili ih izvršava nepravilno, a vi postanete svedok nekog takvog neprimerenog postupka, koji je počinio sveštenoslužitelj, siguran sam da je obraćanje Episkopu – upravo najispravnija odluka. I, ako je čovek učinio delo, koje nije primereno svešteničkom činu, on mora da bude lišen tog čina. Ako je to delo još i zločin, on podleže sudskoj kazni, znači, sveštenik je mora snositi kao i svaki drugi građanin. Tu nema o čemu da se raspravlja.

S druge strane, ponekad ljudi imaju čudne predstave o Crkvi i o tome, kakav treba da bude sveštenoslužitelj. Nije sasvim jasno odakle to dolazi. Evo, kakvu sam ja žalbu dobio: «Ja sam došla u crkvu, i oni su me isterali». Šta je zapravo bilo? Uopšte je niko nije isterao, samo joj je rečeno da pre nego što krste dete, treba da prođu časove katehizma. I, eto, pišu žalbe, kao da su im u prodavnici zakinuli u merenju robe...Pa, ni u društvu potrošača se ne žale u smislu: došla sam, molim vas da ispunite moju želju... Dakle, vidimo da sveštenika često okrivljuju upravo tamo gde je on veran zakletvi, i gde ne sme da dozvoli da se ozakoni bezakonje.

- Zašto se događa da društvo ne shvata suštinu Crkve, upoređujući je sa mitologijom i odvajajući je od realnosti njenog bića?

- Puškinove reči «mi smo lenji i nezainteresovani», u današnje vreme, na žalost, možemo da primenimo na svima nama. Ustvari, ako čovek ima želju da shvati šta je Crkva, ali da to prihvati bez pristrasnosti, onda sve to može da nađe i na internetu. Tu može da nauči i bogosloviju i liturgiku. Bogoslovija i akademija mogu da se završe i na osnovu informacija koje su danas dostupne. Ali, mi smo lenji i nezainteresovani, a pri tom samouvereni, pa, iako i ništa ne znamo, mi mislimo da možemo da sudimo o svemu. Ali, ovo se ne odnosi samo na Crkvu. Pogledajte koliko samo imamo stručnjaka u državnoj upravi. Kod nas svi znaju kako se upravlja državom, poljoprivredom, šta se radi u ekonomiji, kako se vodi spoljna politika... Ljudi ne znaju one okolnosti oko koje se godinama, ako ne i vekovima, nakupljaju ovi ili oni problemi, a pri tom beskompromisno iznose najradikalniji sud. A onda počinju da grde: zašto njih niko ne posluša i odmah ne otrči da uradi to što oni kažu... Apsolutno je to isto i u odnosu na Crkvu. To je zapravo odlika ljudske psihologije.

- Ipak, zašto Crkvu u velikoj meri kritikuju? Da li zbog toga što društvo ne shvata njenu suštinu? Ili je stanje u našoj Crkvi, pa i kod sveštenstva, ipak takvo, da smo upravo zaslužili tu kritiku?

- I jedno, i drugo. Međutim, treba uzeti u obzir da smo svedoci koncentrisanog napada na Crkvu od strane angažovanih medija. Ovaj napad je očigledan svakom čoveku koji prati situaciju: na mnogim mrežama, u radiostanicama, kao i u televizijskim studijima sede pametni ljudi, koji sa rezervisanom znatiželjom prate pojedinosti tih napada, tehnologiju i kvalitet izvršenja. Dakle, uzimaju se realne situacije i događaji, a onda se naduvavaju onoliko, koliko je god to moguće. Ta saopštenja se stalno ponavljaju i tako se održava nivo interovanja za datu temu. Ponekad se bez ikakvog informacijskog povoda, vest ponovo šalje u etar. Ali, činjenica da ta kampanja postoji, nas ni u kom slučaju ne opravdava. Još je Apostol Pavle govorio: «ne dajite povoda onima koji ga traže» (Posl. 2. Kor., 11,12). Naše lične mane i greške ni u kom slučaju ne možemo da pravdamo time što ih naši neprijatelji traže i posle mašu njima kao zastavom. Dakle, sama ta činjenica, verujećeg čoveka mora da natera da bude oprezan i da se čuva, kao i da ga primora da sačuva zdravo rasuđivanje i trezvenost.

- Koji je Vaš pastirski savet - kako čovek da se ponaša kada vidi kako sveštenik greši?

- Pre svega, niko ne treba specijalno da se upinje i da traži nečije greške. Najčešće čovek te greške nije video lično, jer, ili ih je negde pročitao ili od nekog čuo. Ja ne bih rekao da ljudima u hramu greške svešenoslužitelja tako često padaju u oči. Postoji mnogo dobar jevanđeljski savet: «Ne sudite, da vam se ne sudi». Treba da znamo da je sveštenik ipak čovek, da on ima takve situacije u životu, koje mogu tako da ga rastegnu, da on ne može 24 časa da bude nežan, ljubazan, dobrodušan i, kako se kaže «na gotovs». Poželjno je da to tako bude, ali to je veoma složeno. Kao i parohijani, i sveštenik je podložan iskušenjima i gresima. Sveti Jovan Zlatousti kaže da kada bi svi hrišćani bili pravi hrišćani, u svetu ne bi ostao ni jedan mnogobožac, niti Judejac.

Sve istorijske nedaće Crkve vezane su samo za jedno – mi, ljudi iz Crkve, ne odgovaramo svom prednaznačenju i ne živimo onako, kako to od nas traži naš Spasitelj.

IZVOR

[19горан80]

слава Господу,«Monaštvo je barometar koji, stojeći u zajedničkoj sobi, zatvorenoj sa svih strana, tačno pokazuje kakvo je vreme na ulici»...годинама покушавам да објасним људима ове ствари,ово би требало народу свакодневно причати,обавезно пустити на почетку јутарњег програма и другог дневника

[Дејан]

Davno sam slušao ,mislim na TV-u ,episkopa sremskog Vasilija,koji je na slično pitanje odgovrio rečima,ako se ne varam, svetog cara Konstantina,da ako neki sveštenik nešto pogreši da bi ga on zaklonio svojom mantijom.

Ako uzmemo u obzir da se sve na ovom svetu može upotrebiti na dobro i zloupotrebiti,da ova rečenica se ne odnosi na sve slučajeve i ne generalizuje a naročito ako obratimo pažnju na neke anomalije u eparhiji sremsko,da ne kažem stanje u eparhiji,ja bi rekao da je episkop sremski zloupotrebio ovu rečenicu.

Ja bi zaklonio svakog sveštenika koji je u konkretnom trenutku pao,ali se i digao.To je sasvim ljudski ,prvi ja padam ali baš,i kajem se .

Mi imamo problem sa vukovima u jagnjećoj koži koji perfidno i licemerno i vrlo svesno i namerno greše,ne postoji mantija koja takvog sme da zaklanja i mirjani moraju i imaju obavezu da prijavljuju i da se žale na takve sveštenike.

Čemu zakljanjati mantijom o.Gavrila iz Privine Glave ili slične,ili one kojima duhovni čin i mantija služe da bi vijali žene ili radili već neke druge gluposti.

Dolaze teška vremena i mi kao Crkva,kako laici tako i klirici,moramo sami da filtriramo i čistimo Crkvu od hoštaplera ,onih kojima mesto u Crkvi nije .