Професорка, свака част!

[Aquilius Cratus]

Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара!

 

Ufff legendarno. Ne samo zbog ove teatralanosti nego sto je ovo boljka mnogih intelektualaca koju je Robert Nozik odavno prepoznao i objasnio.

 

 

Zašto su intelektualci protiv kapitalizma?

 

Nisu svi inte­lek­tu­alci na “levici”. Poput dru­gih grupa nji­hova mišlje­nja su ras­pro­strta duž sta­ti­stičke krive. Ali u nji­ho­vom slu­čaju, kriva se pomera i iskri­vljuje ka poli­tič­koj levici.

Pod inte­lek­tu­al­cima ne pod­ra­zu­me­vam sve inte­li­gentne ljude ili ljude sa odre­đe­nim nivoom obra­zo­va­nja, već one koji se, po svo­joj voka­ciji, bave ide­jama izra­že­nim u rečima, obli­ku­jući tok reči koji drugi pri­maju. U ove tvorce reči (word­smiths) spa­daju pesnici, roma­no­pi­sci, knji­ževni kri­ti­čari, novi­nari maga­zina i dnevne štampe, i mnogi pro­fe­sori. Tu ne spa­daju oni koji pri­marno pro­i­zvode i pre­nose kvan­ti­ta­tivno ili mate­ma­tički for­mu­li­sanu infor­ma­ciju (tvorci bro­jeva– num­ber­smiths) ili one koji rade u vizu­el­nom mediju, sli­ka­rima, skulp­to­rima, kamer­ma­nima. Za razliku od tvo­raca reči, ljudi se u ovim poslo­vima ne pro­tive u takvoj sra­zmeri kapi­ta­li­zumu. Tvorci reči su skon­ce­tri­sani na odre­đe­nim polo­ža­jima: aka­de­mi­jama, medi­jima, vla­di­noj birokratiji.

Inte­lek­tu­alci kao tvorci reči dobro pro­laze u kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu; oni tu pose­duju veliku slo­bodu da for­mu­lišu, da se bore, i zago­va­raju nove ideje, da ih čitaju i o njima raspra­vljaju. Nji­hove poslovne spo­sob­no­sti se traže, nji­hov je pri­hod mnogo iznad pro­seka. Zbog čega se onda u toli­kom broju pro­tive kapi­ta­li­zmu? Zai­sta, neki podaci nago­ve­šta­vaju da što je inte­lek­tu­a­lac napred­niji i uspe­šniji, to je vero­vat­nije da će se on pro­ti­viti kapi­ta­li­zmu. Ovo pro­ti­vlje­nje kapi­ta­li­zmu dolazi uglav­nom “sa levice” ali ne samo oda­tle. Jejts (Yeats), Eliot (Eliot) i Paund (Pound) su se pro­ti­vili kapi­ta­li­zmu s desna.

Pro­ti­vlje­nje kapi­ta­li­zmu inte­lek­tu­a­laca tvo­raca reči je činje­nica od dru­štve­nog zna­čaja. Oni obli­kuju naše ideje i pred­stave o dru­štvu, oni posta­vljaju poli­tičke alter­na­tive koje biro­kra­tije uzi­maju u obzir. Od spisa do slo­gana, oni nam for­mu­lišu reče­nice pomoću kojih možemo da se izra­zimo. Nji­hovo pro­ti­vlje­nje je bitno pogo­tovo u dru­štvu koje sve više zavisi od tač­nog for­mu­li­sa­nja infor­ma­cije i pravca nje­nog širenja.

Možemo razli­ko­vati dva tipa obja­šnje­nja za rela­tivno visok udeo inte­lek­tu­a­laca koji se pro­tive kapi­ta­li­zmu. Prvi tip otkriva fak­tor koji je jedin­stven anti­ka­pi­ta­li­stički usme­re­nim inte­lek­tu­al­cima. Drugi tip obja­šnje­nja iden­ti­fi­kuje fak­tor koji se odnosi na sve inte­lek­tu­alce, silu koja ih pod­stiče u pravcu anti­ka­pi­ta­li­stič­kih pogleda. To da li će on gur­nuti bilo kog poje­di­nač­nog inte­lek­tu­alca ka anti­ka­pi­ta­li­stič­kim shva­ta­njima to zavisi od dru­gih sila koje deluju na njega. Ipak, takav će fak­tor – pošto su zbog njega anti­ka­pi­ta­li­stička shva­ta­nja izgled­nija za sva­kog inte­lek­tu­alca — u celini pro­i­zve­sti veći broj anti­ka­pi­ta­li­stički usme­re­nih inte­lek­tu­a­laca. Naše obja­šnje­nje će se ticati ovog dru­gog tipa. Mi ćemo iden­ti­fi­ko­vati fak­tor koji skreće inte­lek­tu­alce u pravcu anti-kapitalističkih sta­vova ali koji to ne potvr­đuje u sva­kom poje­di­nač­nom slučaju.

Vred­nost intelektualaca

Inte­lek­tu­alci danas oče­kuju da budu naj­više vred­no­vani ljudi u jed­nom dru­štvu, oni sa naj­više pre­stiža i moći, oni koji dobi­jaju naj­veće nagrade. Inte­lek­tu­alci se ose­ćaju pozva­nim za to. Ipak, sve u svemu kapi­ta­li­stičko dru­štvo ne poštuje inte­lek­tu­alce. Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) obja­šnja­va­jući spe­ci­fičnu ozlo­je­đe­nost inte­lek­tu­a­laca — za razliku od rad­nika — tvrdi da su oni dru­štveno pome­šani sa uspe­šnim kapi­ta­li­stima te su im oni istak­nuta pored­bena grupa, a da su ipak poni­ženi nji­ho­vim nižim sta­tu­som. Ipak, čak su i oni inte­lek­tu­alci koji nisu dru­štveno pome­šani pod­jed­nako ozlo­je­đeni – kao da pro­sto meša­nje nije dovoljno; spor­ti­sti i uči­te­lji igra­nja koji udo­vo­lja­vaju boga­tim i koji imaju posla sa njima nisu per­ci­pi­rani kao antikapitalisti.

Zbog čega se onda savre­meni inte­lek­tu­alci ose­ćaju pozva­nim za naj­više nagrade koje nji­hovo dru­štvo može da ponudi a ose­ćaju ozlo­je­đe­nim kada ih ne prime? Inte­lek­tu­alci sma­traju da su naj­vred­niji ljudi, da su oni koji imaju naj­više zasluga, i da bi dru­štvo tre­balo da nagradi ljude u skladu sa nji­ho­vim vred­no­stima i zaslu­gama. Ali kapi­ta­li­stičko dru­štvo ne zado­vo­ljava prin­cip distri­bu­cije “sva­kome po nje­go­voj vred­no­sti i zasluzi”. Odvo­jeno od poklona, nasle­đi­va­nja i dobi­taka na koc­ka­nju koji su pri­sutni u slo­bod­nom dru­štvu, trži­šte distri­bu­ira onima koji zado­vo­lja­vaju uoč­ljive trži­šno izra­žene zahteve dru­gih, a kolika će ta distri­bu­cija biti zavisi od toga koliko mnogo je zahte­vano i koliko je velika alter­na­tivna ponuda. Neu­spe­šni bizni­smeni i rad­nici ne pose­duju isti ani­mo­zi­tet spram kapi­ta­li­stič­kog sistema kao inte­lek­tu­alci tvorci reči. Samo ose­ćaj nepre­po­znate nad­moć­no­sti, izdate pozva­no­sti, pro­i­zvodi taj animozitet.

Zbog čeka inte­lek­tu­alci tvorci reči sma­traju da su naj­vred­niji, i zašto misle da distri­bu­cija treba da bude u skladu sa vred­no­šću? Treba uočiti da ovaj posled­nji prin­cip nije neop­ho­dan. Ponu­đeni su drugi distri­bu­tivni šabloni, uklju­ču­jući pod­jed­naku distri­bu­ciju, distri­bu­ciju u skladu sa moral­nom vred­no­šću, distri­bu­ciju u skladu sa onim što je tre­nutno potrebno. I zai­sta nije neop­hodno da postoji bilo koji šablon distri­bu­cije koje dru­štvo cilja da postigne, čak i ako je to dru­štvo kome je stalo do pravde. Pra­vedna distri­bu­cija može pro­i­zaći iz pra­ved­nog pro­cesa dobro­voljne raz­mene pra­vedno ste­če­nog vla­sni­štva i usluga. Kakvu­god posle­dicu pro­i­zveo ovaj pro­ces ona će biti pra­vedna ali ne postoji ni jedan pose­ban šablon po kome odre­đena posle­dica mora pro­i­zaći. Zbog čega, dakle, tvorci reči vide sebe kao naj­vred­nije i pri­hva­taju prin­cip distri­bu­cije koji je u skladu sa vrednosti?

Od početka zabe­le­žene misli inte­lek­tu­alci su nam govo­rili da je nji­hova delat­nost naj­vred­nija. Pla­ton je vred­no­vao spo­sob­nost raci­o­nal­nog pro­su­đi­va­nja iznad hra­bro­sti i želje i mislio da filo­zofi treba da vla­daju; Ari­sto­tel je sma­trao da je pro­mi­šlja­nje naj­viša delat­nost. Nije izne­na­đu­juće što oču­vani tek­stovi sve­doče o ovoj viso­koj oceni inte­lek­tu­alne delat­no­sti. U kraj­njoj liniji ljudi koji su for­mu­li­sali ove ocene, koji su ih zapi­si­vali sa pro­prat­nim oprav­da­va­ju­ćim razlo­zima, bili su inte­lek­tu­alci. Oni su sami sebe hva­lili. Oni koji su cenili druge stvari više nego pro­mi­šlja­nje stvari pomoću reči, bilo da je to lov ili moć, ili nepre­kidno čulno zado­volj­stvo, nisu se bri­nuli da ostave trajno zapi­sana sve­do­čan­stva. Samo su inte­lek­tu­alci smi­slili teo­riju o tome ko je najbolji.

Ško­lo­va­nje intelektualaca

Koji fak­tor pro­i­zvodi ose­ća­nje više vred­no­sti kod inte­lek­tu­a­laca? Želim da se posebno usred­sre­dim na jednu insti­tu­ciju: škole. Kako je knji­ško zna­nje postalo sve više važno, ško­lo­va­nje – zajed­ničko obra­zo­va­nje na časo­vima mla­dih ljudi u čita­nju i knji­škom zna­nju – se širilo. Škola postaje glavna insti­tu­cija van poro­dice koja obli­kuje sta­vove mla­dih ljudi, i skoro svi oni koji su kasnije postali inte­lek­tu­alci su pro­šli kroz škole. Tamo su oni bili uspe­šni. Bili su pro­ce­nji­vani u odnosu na druge i sma­trani su nad­moć­ni­jim. Bili su hva­ljeni i nagra­đi­vani, omi­ljeni kod uči­te­lja. Kako bi mogli sebe i da ne vide kao nad­moć­nije? Dan za danom su se isku­ša­vali ruko­va­njem sa ide­jama, u oštro­um­nom raz­mi­šlja­nju. Škola im je govo­rila, poka­zi­vala da su najbolji.

Škola je, takođe, izla­gala i na taj način ih podu­ča­vala prin­cipu nagra­đi­va­nja u skladu sa (inte­lek­tu­al­nim) vred­no­stima. Pohvale, osmesi uči­te­lja i naj­više ocene bile su upu­ćene inte­lek­tu­alno vred­nim. U valuti koju su škole mogle da ponude, inte­lek­tu­alci su pred­sta­vljali naj­vred­nije apo­ene. U ško­lama su inte­lek­tu­alci, mada to nije bio deo zva­nič­nog nastav­nog plana, učili lek­cije o svo­joj sop­stve­noj višoj vred­no­sti u odnosu na druge, i o tome kako oni zbog ove više vred­no­sti imaju pravo na veće nagrade.

Šire trži­šno dru­štvo, sa druge strane, uči dru­goj lek­ciji. Tamo naj­veće nagrade nisu oti­šle u ruke ver­balno naj­bi­stri­jim. Tamo inte­lek­tu­alne veštine nisu naj­više vred­no­vane. Ško­lo­vani lek­ci­jom da su naj­vred­niji, da naj­više zaslu­žuju nagradu, da su naj­po­zva­niji da prime nagradu, kako su inte­lek­tu­alci, sve u svemu, i mogli da ne budu uvre­đeni kapi­ta­li­stič­kim dru­štvom koje ih je lišilo pra­ved­nih zasluga na koje ih je nji­hova supe­ri­or­nost “pozvala”? Da li je izne­na­đu­juće da je to što su ško­lo­vani inte­lek­tu­alci ose­ćali prema kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu bio jedan dubok ani­mo­zi­tet koji je, iako pre­o­bu­čen raz­nim javno pri­klad­nim razlo­zima, nasta­vio da postoji čak i onda kada se poka­zalo da su ti posebni razlozi neadekvatni?

Kada kažem da se inte­lek­tu­alci ose­ćaju pozva­nim za naj­više nagrade koje dru­štvo može da im ponudi (bogat­stvo, sta­tus itd…) ja ne tvr­dim da inte­lek­tu­alci sma­traju da ove nagrade pred­sta­vljaju naj­viša dobra. Možda oni vred­nuju više intrin­sično nagra­đi­va­nje svoje inte­lek­tu­alne aktiv­no­sti ili nagra­đi­va­nje putem pošto­va­nja koje im se veko­vima uka­zi­valo. Pored svega toga, oni takođe ose­ćaju da imaju pravo da im dru­štvo udeli naj­veću zahval­nost koju može da ponudi, koliko god ona mogla da bude bezna­čajna. Ne želim da isti­čem posebno nagrade koje mogu da završe u dže­po­vima inte­lek­tu­a­laca ili na one koje ih mogu obo­ga­titi. Pošto sebe vide kao inte­lek­tu­alce može ih vre­đati činje­nica da inte­lek­tu­alna delat­nost nije naj­ce­nje­nija i najnagrađenija.

Inte­lek­tu­a­lac želi da celo dru­štvo bude poput škole, poput sre­dine u kojoj mu je tako dobro išlo i u kojoj je bio cenjen. Uvo­đe­njem stan­darda razli­či­tih od onih u širem dru­štvu, škole garan­tuju da će neko kasnije isku­siti sila­zni put. Oni na vrhu škol­ske hije­rar­hije će se ose­ćati pozva­nim za pozi­cije u vrhu, ne samo u tom mikro dru­štvu već i u jed­nom širem, u dru­štvu čiji će sistem zamr­zeti onda kada ih ne bude tre­ti­ralo u skladu sa nji­ho­vim samo­pro­pi­sa­nim željama i pozva­njima. Na taj način škol­ski sistem pro­i­zvodi anti­ka­pi­ta­li­stičko ose­ća­nje među inte­lek­tu­al­cima. To jest, on pro­i­zvodi anti­ka­pi­ta­li­sitčko raspo­lo­že­nje među ver­bal­nim inte­lek­tu­al­cima. Zbog čega tvorci bro­jeva ne razvi­jaju iste sta­vove kao ovi tvorci reči? Pret­po­sta­vljam da mate­ma­tički obda­rena deca, iako dobi­jaju dobre ocene na važnim ispi­tima, ne pri­maju istu nepo­srednu pažnju i odo­bra­va­nje od nji­ho­vih uči­te­lja kao što dobi­jaju ver­balno bistra deca. U pita­nju su ver­balne spo­sob­no­sti na osnovu kojih uči­te­lji ude­ljuju lične nagrade i oči­gledno je da te nagrade stva­raju onaj ose­ćaj pozvanosti.

Cen­tralno pla­ni­ra­nje u učionici

Treba dodati još jednu stvar. (Budući) inte­lek­tu­alci tvorci reči su uspe­šni u okviru for­mal­nog, zva­nič­nog škol­skog sistema, gde važne nagrade distri­bu­ira cen­tralni auto­ri­tet uči­te­lja. Škole pose­duju još jedan nezva­nični dru­štveni sistem u okviru uči­o­nica, hod­nika i škol­skih dvo­ri­šta, gde se nagrade ne distri­bu­i­raju preko cen­tral­nog upra­vlja­nja već spon­tano, na zado­volj­stvo i kapric đaka.

Stoga nije izne­na­đu­juće što inte­lek­tu­alci kasnije uvi­đaju da je distri­bu­cija dobara i nagrada preko cen­tralno orga­ni­zo­va­nog distri­bu­tiv­nog meha­ni­zma pogod­nija nego trži­šna “anar­hija i haos”. To je zbog toga što distri­bu­cija u cen­tralno plan­skom soci­ja­li­stič­kom dru­štvu stoji prema distri­bu­ciji u kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu kao što distri­bu­cija koju vrši uči­telj stoji spram distri­bu­cije koja se vriši u škol­skom dvo­ri­štu ili hodniku.

Naše obja­šnje­nje ne postu­lira da (budući) inte­lek­tu­alci sači­nja­vaju većinu čak i u višim škol­skim kla­sama. Ova se grupa može sasto­jati naj­više od onih sa znat­nim (ali ne pre­te­žu­ćim) škol­skim vešti­nama koju prati dru­štvena ser­vil­nost, sa jakom moti­va­ci­jom da se udo­vo­lji, pri­ja­telj­skim ose­ća­njima, nači­nima da se pobedi, i sa spo­sob­no­šću da se igra (nai­zgled) po pra­vi­lima. Takve uče­nike će, takođe, visoko pošto­vati i nagra­diti uči­telj, i njima će sve ići veoma dobro i u širem dru­štvu (ići će im dobro i u okviru nezva­nič­nog dru­štve­nog škol­skog sistema. Tako da neće naro­čito pri­hva­tati norme zva­nič­nog škol­skog sistema). Naše obja­šnje­nje pret­po­sta­vlja da će (budući) inte­lek­tu­alci koji su nesra­zmerno zastu­pljeni u toj por­ciji (zva­nične) škol­ske više klase isku­siti rela­tivno stag­na­tivno kre­ta­nje. Ili radije, u grupi koja sebi pred­viđa stag­na­ciju u buduć­no­sti. Ani­mo­zi­tet će se poja­viti pre ula­ska u širi svet i isku­stva stvarne sta­tu­sne stag­na­cije, na onoj tački na kojoj pametni đak uviđa da će se (vero­vatno) manje dobro pro­ve­sti u širem dru­štvu nego u tre­nut­noj škol­skoj situ­a­ciji. Ova nena­me­ra­vana posle­dica škol­skog sistema, ovaj anti­ka­pi­ta­li­stički ani­mo­zi­tet inte­le­ku­ta­laca je, naravno, poja­čan onda kada đake uče i obra­zuju inte­le­ku­alci koji zastu­paju upravo same te antik­pa­i­ta­li­stičke stavove.

Neki inte­lek­tu­alci tvorci reči su bili, bez sum­nje, nado­budni i ispi­ti­vački nastro­jeni đaci, koje zbog toga nji­hovi uči­te­lji nisu ohra­bri­vali. Da li i oni takođe nauče lek­ciju po kojoj naj­bo­lji treba da dobiju naj­više nagrade i misle, upr­kos svo­jim uči­te­ljima, da su oni sami naj­bo­lji i tako rano postanu ozlo­je­đeni prema distri­bu­ciji koju vrši škol­ski sistem? Naravno, za ovo pita­nje i druga pita­nja o kojima se ovde raspra­vlja, nam tre­baju podaci o škol­skim isku­stvima budu­ćih inte­lek­tu­a­laca tvo­raca reči da bismo dote­rali i testi­rali našu hipotezu.

Iska­zano kao opšte mesto, teško je ospo­ra­vati da će norme u okviru škola uti­cati na vred­no­sna ube­đe­nja ljudi kada oni izađu iz škola. Škole su, na kraju kra­jeva, naj­va­žnije dru­štvo izvan poro­dice u kome deca uče da se sna­laze, i na taj način škole pred­sta­vljaju nji­hovu pri­premu za veće van-porodično dru­štvo. Stoga nije za izne­na­đe­nje da oni koji su uspe­šni po nor­mama škol­skog sistema treba da budu ozlo­je­đeni prema dru­štvu, jer se pri­dr­ža­vaju dru­ga­či­jih normi, zbog kojih ne mogu biti pod­jed­nako uspe­šni. Niti je izne­na­đu­juće, kada su u pita­nju isti oni koji žele da for­mi­raju sliku dru­štva o njemu samom i nje­govo samo­pro­ce­nji­va­nje, što se gla­sniji deo dru­štva okrene pro­tiv toga. Kada biste kre­i­rali dru­štvo, to ne biste radili na takav način da tvorci reči, sa svim uti­ca­jem koji imaju, budu ško­lo­vani u duhu ani­mo­zi­teta prema nor­mama tog društva.

Naše obja­šnje­nje nesra­zmer­nog broja anti­ka­pi­ta­li­stički nastro­je­nih inte­lek­tu­a­laca zasniva se na veoma pla­u­za­bil­noj soci­o­lo­škoj generalizaciji.

U dru­štvu u kome jedan van-porodični sistem ili insti­tu­cija, u koji ulaze mladi ljudi, distri­bu­ira nagrade oni koji daju sve od sebe težiti će da inter­na­li­zuju norme ovih insti­tu­cija i oče­ki­vati da šire dru­štvo deluje u skladu sa ovim nor­mama; oni će se ose­ćati da imaju pravo na distri­bu­tivne udele u skladu sa nor­mama ili (naj­zad) na rela­tivne pozi­cije koje su jed­nake onima koje bi ove norme zahte­vale. Osim toga, oni koji čine gor­nju klasu u okviru hije­rar­hije prvih van-porodičnih insti­tu­cija koja zatim iskusi pad (ili ga pred­vide) na niže rela­tivne pozi­cije u širem dru­štvu će, zbog svog ose­ća­nja fru­stri­rane pozva­no­sti, težiti pro­ti­vlje­nju širem dru­štve­nom sistemu i ose­ćati ani­mo­zi­tet prema nje­go­vim normama.

Uočite da ovde nije u pita­nju deter­mi­ni­stički zakon. Neće se svi koji iskuse stag­na­tivno dru­štveno kre­ta­nje okre­nuti pro­tiv sistema. Takva stag­na­tivna kret­nja će se, iako su čini­lac koji teži da pro­i­zvede efekte u tom pravcu, iska­zati u razli­či­tim sra­zme­rama na ukup­nom nivou. Mogu se razli­ko­vati načini stag­ni­ra­nja gor­nje grupe: ona može dobiti manje od druge grupe ili (dok nijedna grupa ne ide gore) biti na istom nivou, neu­spe­va­jući da dobije više od onih za koje se sma­tralo da su na nižem nivou. U pita­nju je prvi tip stag­na­tivne pokre­tlji­vo­sti koji je posebno pro­u­zro­kuje muč­ninu i uvre­đe­nost; drugi tip je mnogo više tole­ran­tan. Mnogi inte­lek­tu­alci (tako sami kažu) pre­fe­ri­raju jed­na­kost dok jedino mali broj zago­vara ari­sto­kr­tiju inte­lek­tu­a­laca. Naša hipo­teza uka­zuje na prvi tip stag­na­tivne pokre­tlji­vo­sti kao na pose­bano pro­duk­ti­van za ose­ćaj uvre­đe­no­sti i animoziteta.

Škol­ski sistem poda­ruje i nagra­đuje samo neke spo­sob­no­sti koje su bitne za kasniji uspeh (u pita­nju je, na kraju kra­jeva, spe­ci­a­li­zo­vana insti­tu­cija) tako da će se nje­gov sistem nagra­đi­va­nja razli­ko­vati od onog u širem dru­štvu. Ovo obez­be­đuje da će neki, pri pre­la­sku u šire dru­štvo, isku­siti stag­ni­ra­juće dru­štveno kre­ta­nje i njene pro­pratne posle­dice. Ranije sam već rekao da inte­lek­tu­alci žele da dru­štvo bude poput velike škole. Sada vidimo da uvre­đe­nost zbog ose­ća­nja fru­stri­rane pozva­no­sti pro­i­stiče iz činje­nice da škole (kao spe­ci­ja­li­zo­van van-porodični dru­štveni sistem) nisu dru­štvo u malom.

Izgleda da naše obja­šnjene pred­viđa (nesra­zmernu) mržnju škol­skih inte­lek­tu­a­laca prema sop­stve­nom dru­štvu kakva god nje­gova pri­roda, bila ona kapi­ta­li­stička ili komu­ni­stička. (Inte­lek­tu­alci se u nesra­zmer­nom broju pro­tive kapi­ta­li­zmu kada se upo­rede sa dru­gim gru­pama slič­nog soci­o­e­ko­nom­skog sta­tusa u okviru kapi­ta­li­stič­kog dru­štva. Drugo je pita­nje da li se oni nesra­zmerno pro­tive kada se to upo­redi sa ste­pe­nom pro­ti­vlje­nja inte­le­ku­ta­laca u dru­gim dru­štvima tim istim dru­štvima). Pita­nje je, uko­liko bi podaci o sta­vo­vima inte­lek­tu­a­laca u komu­ni­stič­kim zemljama prema apa­rat­či­cima bili rele­vantni, da li bi inte­lek­tu­alci ose­ćali ani­mo­zi­tet prema tom sistemu?

Naša hipo­teza treba da bude pode­šena tako da se ona ne pri­me­njuje (ili da se pot­puno pri­me­njuje) na svako dru­štvo. Mora li škol­ski sistem sva­kog dru­štva nei­zbe­žno pro­i­zve­sti anti-društveni ani­mo­zi­tet kod inte­lek­tu­a­laca koji ne pri­maju naj­više dru­štvene nagrade? Vero­vanto ne. Kapi­ta­li­stičko dru­štvo je oso­beno zato što izgleda da je otvo­reno i ose­tljivo samo prema talen­tima, indi­vi­du­al­noj ini­ci­ja­tivi, lič­nim vred­no­stima. Činje­ni­com odra­sta­nja u nekoj nasle­đe­noj kasti feu­dal­nog sistema ne stvara se oče­ki­va­nje da će nagrada biti ili bi tre­balo da bude u skladu sa lič­nom vred­no­šću. Upr­kos stvo­re­nom oče­ki­va­nju, kapi­ta­li­stičko dru­štvo nagra­đuje ljude samo toliko koliko oni opslu­žuju trži­šno izra­žene želje dru­gih; ono nagra­đuje u skladu sa eko­nom­skim dopri­no­som a ne u skladu sa lič­nom vred­no­šću. Ipak, ono se pri­bli­žava nagra­đi­va­nju u skladu sa vred­no­šću – vred­nost i dopri­nos će često biti izme­šani – toliko da bi nahra­nilo oče­ki­va­nja koje pro­i­zvode škole. Etos šireg dru­štva i škol­ski etos su pri­sutni jedan pored dru­gog tako da bli­zina stvara ozlo­je­đe­nost. Kapi­ta­li­stičo dru­štvo nagra­đuje indi­vi­du­alna postig­nuća ili bar obja­vljuje da to čini, tako da osta­vlja po strani inte­lek­tu­alce koji sma­traju da su naj­više posti­gli posebno ogorčenim.

Drugi čini­lac je, mislim, u igri. Škole će težiti da stvore anti­ka­pi­ta­li­stičke sta­vove to više što je u njima pri­sutna veća raz­no­vr­snost ljudi. Sve dok većina onih koji će postati eko­nom­ski uspe­šni poha­đaju razli­čite škole, inte­lek­tu­alci neće stvo­riti stav nad­moć­no­sti spram njih. Ali čak i da mnogo dece iz više klase pohađa razli­čite škole, u otvo­re­nom dru­štvu će posto­jati škole koje takođe poha­đaju budući eko­nom­ski uspe­šni pre­du­zet­nici, pa će se inte­lek­tu­alci kasnije sećati sa ozlo­je­đe­no­šću kako su nekad bili aka­dem­ski nad­moć­niji od svo­jih vršnjaka koji su ipak postali boga­tiji i moć­niji. Otvo­re­nost jed­nog dru­štva takođe pro­i­zvodi još jednu posle­dicu. Uče­nici, budući tvorci reči i drugi, neće znati kako će im ići u buduć­no­sti. Mogu se svemu nadati. Dru­štvo zatvo­reno za napre­dak rano uni­štava ova­kvu nadu. U otvo­re­nom kapi­ta­li­stič­kom dru­štvu u kom uče­nici nisu odrana pomi­reni sa činje­ni­com ogra­ni­ča­va­nja sop­stve­nog napre­do­va­nja i dru­štvene pokre­tlji­vo­sti, izgleda da dru­štvo pro­pa­gira da će naj­spo­sob­niji i naj­vred­niji dospeti do samog vrha, a da su nji­hove škole već aka­dem­ski naj­na­da­re­ni­jim poru­čile da su oni naj­vred­niji i da zaslu­žuju naj­veće nagrade, e da bi kasnije ovi isti uče­nici koji su naj­više pod­sti­cani i koji su gajili naj­veće nade postali sve­sni toga da su nji­hovi vršnjaci, za koje su sma­trali da su manje vredni, napre­do­vali više nego oni, dobi­ja­jući prve nagrade za koje su oni sma­trali da su pozvani. Nije li stoga nimalo čudno što imaju takav ani­mo­zi­tet prema tom društvu?

Neke dalje hipoteze

Na izve­stan način smo dora­dili našu hipo­tezu. Nisu pro­sto zva­nične škole već zva­nično ško­lo­va­nje u poseb­nom dru­štve­nom kon­tek­stu ono što pro­i­zvodi anit­ka­pi­ta­li­stički ani­mo­zi­tet kod inte­lek­tu­a­laca (tvo­raca reči). Ova hipo­teza bez sum­nje zahteva dodatnu doradu. Vreme je da se ova hipo­teza pre­pu­sti dru­štve­nim nauč­ni­cima, da se pre­u­zme iz ruku kabi­net­skih fote­lja­ških spe­ku­la­cija i da se preda onima koji će se zadu­biti u više prak­tične činje­nice i podatke. Možemo ipak, uka­zati na izve­sna područja gde naša hipo­teza može dati pro­ver­ljive posle­dice i pred­vi­đa­nja. Prvo, može se iska­zati pred­vi­đa­nje da što je škol­ski sistem jedne zemlje meri­to­krat­skiji, to je vero­vat­nije da će nje­govi inte­lek­tu­alci biti na levici (imajte na umu Fran­cu­sku). Drugo, oni inte­lek­tu­alci koji su se u školi “kasnije raz­vili” neće razviti isti ose­ćaj pozva­no­sti na naj­više nagrade; stoga će mali pro­cent onih koji su se kasnije raz­vili biti pro­tiv­nici kapi­ta­li­zma nego oni koji su se ranije raz­vili. Treće, našu hipo­tezu ogra­ni­ča­vamo na ona dru­štva (koja se razli­kuju od indij­skog kastin­skog sistema) gde uspe­šni stu­dent nor­malno može oče­ki­vati dalji upo­re­dljivi napre­dak u širem dru­štvu. U zapad­nom dru­štvu je ranije bilo uobi­ča­jeno da žene nisu imale takva oče­ki­va­nja, tako da se ne bi moglo oče­ki­vati da bi stu­dent­ki­nje – koje su sači­nja­vale deo više aka­dem­ske klase a koje su kasnije pret­pele stag­na­tivno kre­ta­nje – iska­zale isti anti­ka­pi­ta­li­stički ani­mo­zi­tet poput muških inte­le­ku­ta­laca. Stoga možemo pred­vi­deti da što dru­štvo više ide ka jed­na­koj moguć­no­sti zapo­šlja­va­nja između žena i muška­raca, to će više inte­lek­tu­alki ispo­lja­vati u istom nesra­zmer­nom broju anti­ka­pi­ta­li­zam koji nji­hovi inte­lek­tu­alci pokazuju.

Neki čita­oci mogu sum­njati u ova­kvo obja­šnje­nje anti­ka­pi­ta­li­stič­kog raspo­lo­že­nja inte­lek­tu­a­laca. Uko­liko pak stvari stoje kako su obja­šnjene, mislim da je raz­ja­šnjen jedan veoma važan feno­men. Soci­o­lo­ška gene­ra­li­za­cija koju smo izneli je inte­lek­tu­alno pri­si­lja­va­juća; nešto poput toga mora biti isti­nito. Stoga se mora pro­i­zve­sti odre­đena posle­dica u delu škol­ske više klase koja doži­vljava stag­ni­ra­juću dru­štvenu pokre­ti­lji­vost, neki se anta­go­ni­zam prema širem dru­štvu mora stvo­riti. Ako ta posle­dica nije nesra­zmerno pro­ti­vlje­nje inte­lek­tu­a­laca, šta je ona onda? Zapo­čeli smo sa poku­ša­jem da se ponudi obja­šnje­nje za jedan kom­plek­san feno­men. Našli smo, bar tako mislim, obja­šnja­va­jući fak­tor koji je (kada se iskaže) tako oči­gle­dan da moramo vero­vati da on obja­šnjava jedan rea­lan fenomen.

Robert Nozik

Pre­vod: Alek­san­dar Novaković

                                                      

http://katalaksija.com/2005/02/28/zasto-su-intelektualci-protiv-kapitalizma/

[Grizzly Adams]

Е, браво за Нозика! Баш сам хтео нешто и на ту тему, али ме мрзело да пишем на дугачко...

 

Ко `оће да "пуни главу туђим бригама што се могу наћи у дебелим књигама", ова је феноменална:

 

 

http://www.amazon.com/Intellectuals-Society-Revised-Expanded-Edition/dp/0465025226

[Arsenija]

"Професорка, свака част!"

 

Hvala,hvala.... :1503348ufz3z4yl5d: 

[hansbrough]

Ponoviću:

 

Ma dajte ... zar ima nekoga ko stvarno misli da su profesori u Srbiji, ovakvi kakvi su nekakva elita u društvu. Ljudi su malo plaćeni, ali ne mogu oni da budu toliko malo plaćeni koliko oni mogu malo da rade (tj. ne rade, čast izuzecima). 

Nego da se uvede plata po učinku, pa da vidiš koliko ima i entuzijasta koji bi imali i 80 000 platu, a i onih koji otaljavaju pa imaju 25 000, ili idu na ulicu. Ovako, to izgleda kao priča o smislu dobrih dela uz uslov da nema života posle smrti (a nema   sHa_sarcasticlol ) iz ugla hrišćana. 

 

Dakle, govoriti o profesorima kao eliti u Srbiji je prosto nonsens ... ali, tako je i u svetu: http://www.myplan.com/careers/top-ten.php 

 

Mnogo? Pogledajmo ovu listu iz 2011 ... 

Ima zaista mnogo intelektualaca koje misle da su zaslužili više od onoga što im se nudi (kao u ovom tekstu Nozika) ... ali, suština je u tome da je to realnost i da se ljudi uče da biraju da rade ono što vole i da ne gledaju svoj rad kao sredstvo za društveni status.  

[Odahviing]

I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije.

[Avocado]

Hm, koliko je dukata imao samo onaj drvodelja Isus?

 

Manje nego bilo koji današnji profesor ili radnik u fabrici ili poljoprivrednik ili drvodelja... te po tom "standardu", danas niko ne valja...

[GeniusAtWork]

 http://amitzdulniker.com/2013/07/12/vi-ste-profesori-krivi-za-raspad-ovog-drustva/

[Grizzly Adams]

 

 http://amitzdulniker.com/2013/07/12/vi-ste-profesori-krivi-za-raspad-ovog-drustva/

 

 

8086.gif

 

Браво! Ово дефинитивно заслужује посебну тему.

 

Srpski fakulteti su kaljuga našeg društva u koju ne sme da se dira, jer su tamo, pobogu intelektualci, profesori, krem de la krem naše intelektualne elite. Elite u društvu koje je poraženo na svim poljima,koje bedno i duhovno i materijalno. Srpski fakulteti su uglavnom izvor korupcije, raznih zloupotreba, ekstremnog nacionalizma, prostitucije, nepotizma i uopšte negativne selekcije. Studenti izlaze sa diplomom sa kojom ne znaju šta će, bez znanja o najosnovnijim stvarima iz oblasti za koju su se školovali.

 

Bilo bi jako lepo da razumete da ovo društvo nisu upropastili automehaničari, frizeri i starlete PROFESORKO Dragićević, nego pravnici, kao što je bio Milošević na primer, ili doktori nauka kao što su Koštunica, Šešelj, diplomirani ekonomisti poput Miroslava Miškovića, Bože Đelića, Ace Vlahovića, Mirka Marjanovića, doktori politikologije poput Žarka Obradovića, profesori poput Mirjane Marković, psiholozi poput Tadića, inžinjeri poput Đilasa, klinički pshijatri poput Radovana Karadžića …

Nisu starlete i menadžeri rekli „Svi Srbi u jednoj državi“, nego najškolovaniji među nama, razni PROFESORI, doktori nauka i slični.

Read more http://amitzdulniker.com/2013/07/12/vi-ste-profesori-krivi-za-raspad-ovog-drustva/

[МилошБГ]

Sta znam svidja mi se govor,ali nisam ni nesto preodusevljen. Mislim da ona to nije napisala da bi izdigla njenu profesiju,tako da mislim da ta zamka u koju ljudi upadaju kako ona time samo dize svoju "profesorsku" funkciju nije na mestu i da je iznad toga sto zaista stoji u tom govoru,mnogo iznad.

 

Ironija svega,da vecina medija koja velicaju taj govor,pricaju o njemu ko da je ne znam sta su upravo oni koji trebaju biti najvise pogodjeni tim govorom oni kojima je bitnija vest da li je Stanija imala seksualni odnos ili da li je Jelena Karleusa dobila poklon od nekog i to stavljaju na naslovnu,da li tim stvarima zele da se svrstaju na drugu stranu ili sta vec,ali malo je jadno.

 

Opet,lep govor,ali nista spektakularno.

[Juan Valdez]