Ватикан и холокауст

[Zayron]

Pa naravno da se ne spominju nikakve monahinje!

 

To je svedocenje savremenika, a ne vas genocidnih licnosti.

 

Kao sto je to krio Stepinac, tako krije i Bozanic i ti Zayrone.

 

Zato ste vi rimokatolici opasni, jer dok se ne pokajete mislicete da je ok ubiti Srbina.

 

Ne, mene čudi baš obrnuta stvar, što se te monahinje spominju, a ne što se ne spominju. Prema vašim navodima Novi list br. 11 od 9.5. u svom članku o tome piše da je bio u bolnci kod časnih sestara i tamo bio njima mučen i maltretiran fizički i psihički, čudi me da je jedan režimski NDH list o tome pisao tako. Ili te informacije o njegovom boravku u bolnici nemate iz tih novina već odnekle drugdje, ali izvor i imena svjedoka ne navodite. Osim toga ako ti svjedoci imaju svoja imena i prezimena ne mislite da bi se ne bi već pojavili u nekakvom suđenju tim časnim sestrama poslije rata nakon oslobođenja kao što je mnogim sveštenicima i katoličkim crkvenim licima u Hrvatskoj tada bilo suđeno? Ili ste napisali to nejasno?

[Zayron]

Edit: 

 

Ne, mene čudi baš obrnuta stvar, što se te monahinje spominju, a ne što se ne spominju. Prema vašim navodima Novi list br. 11 od 9.5. u svom članku o tome piše da je bio u bolnci kod časnih sestara i tamo bio njima mučen i maltretiran fizički i psihički, čudi me da je jedan prorežimski NDH list o tome pisao tako. Za očekivat je da bi takav prorežimski list kao taj "Novi list" nešto takvo zakonito prećutao i da se to dešavalo sve tako, koji to prorežimski list o režimu koji podržava piše da je zločinački? Ili te informacije o njegovom boravku u bolnici ustvari onda nemate iz tih novina već odnekle drugdje, ali izvor i imena svjedoka dalje ovdje ne navodite. Osim toga ako ti svjedoci imaju svoja imena i prezimena ne mislite da se već ne bi oni isti pojavili u nekakvom suđenju tim časnim sestrama poslije rata nakon oslobođenja kao što je mnogim sveštenicima i katoličkim crkvenim licima u Hrvatskoj tada suđenje zaista i upriličeno bilo a oni bili suđeni i osuđeni? Ili ste napisali to nejasno?

[marko_13]

Kao sto rekoh ODLICNO se zna koje su to casne sestre bile i kako su procesuirane nakon rata.

 

Starozavetno.

 

Dakle, ODLICNO se znalo ko su i sta su radile.

 

Vi rimokatolici imate problem sa genocidnim "svecima" i sa pokajanjem.

 

Dok se ne pokajete nema ozbiljne price izmedju vas i Crkve. Vi, tj. Hrvati su stalna pretnja zbog genocidnog nasledja.

[Solomon Kane]

Лако је Ватикану...одговарају му све крвне групе било које православне групације.

[marko_13]

Hahaha! Tacno tako.

[ego]

Meni je pukao film slušajući samo ega kako me urniše više s tim časnim sestrama i odlučio sam sad istjerat mak na konac i nije me uopšte briga koga ću na kraju iza svega toga naći: papu ili patrijarha nekakvog. Tražili ste - gledajte, htjeli ste te časne sestre - evo, sad ih imate. A preokrenuću sve naopako samo da istjeram to načistac konačno. Vidim da se te optužbe samo iz godine u godinu ponavljaju i mehanički prepisuju i kopiraju a niko ne shvata kako su to teške optužbe koje bi ustvari realno morale biti sasvim prokazatelne, dokazive i na kraju dokazane a bez dokaza o nečem takvom niko ne bi smio tvrditi da je to istina jer je to onda rekla-kazala. Postoji kriminološko i istorijsko iskustvo da je za te stvari ako su istinite uvijek moguće naći vrlo jasne i čvrste dokaze pa i onda kad neko učini sve što mu padne na pamet da ih uništi do posljednjeg traga. Uvijek se potkrade nekakva ta "greškica" a ti dokazi se pronađu. Kao na primjer taj o konferemciju na Vansee iako je strogo bilo naređeno da se svi unište ali ipak, ostao je jedan kedini - koji uništen nije bio.

 

После објављивања „Дневника Диане Будисављевић“, потресног сведочанства спасавањa хиљада деце из усташких логора, 2003. године, штампа је писала о злочинима почињеним над децом и о њеном подвигу, до тада био непознатом јавности. Српска православна Црква постхумно је одликовала орденом царице Милице. О томе смо писали на ЖРУ. Јављали су се још живи сведоци, који су у то време били деца. Они су описали невероватно суров однос „милосрдних“ сестара према деци. И онда се реално поставља питање какви су то пропусти у организацији који су могли довести до свег тог јада и како је могуће да су заташкани, јер када врх такве поступке не санкционише тиме преузима одговорност на себе.   

 

И како неком уопште може пасти на памет идеја да је праштање исто што и заташкавање? Зар нас није апостол Павле учио: „ ... живите као деца светлости, - а плод светлости је у свакој доброти, и праведности, и истини, - истражујте шта је Господу угодно, и не будите саучесници у јаловим мрачним делима, него их радије изобличавајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се изобличава обелодањује се; јер све што се на видело износи - светлост је.“

Ефесцима 5:8-14

[ego]

Деца логора

На прошлонедељном обележавању годишњице пробоја логораша у злогласном усташком логору Јасеновац, председник Србије Борис Тадић рекао је да је то тежак дан за наш народ и поручио, у духу донете резолуције о Сребреници, да народи морају пронаћи снаге да заједно живе у будућности. Потресне исповести логораша који су преживели дечја стратишта на територији НДХ у време Другог светског рата опомињу да „Рана која се крије тешко и споро зацели“



Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ниједног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своју децу и децу њихове деце.

(Пета књига Мојсијева 4:9)

Шест и по деценија пре ове комеморације на Доњој Градини, са које су и овог пута изостали хрватски званичници, Хрватска је мирисала на смрт и страдање. „Није их било брига што око њих нестају читава насеља и села у ископаним и кречом посутим јамама, што су логори оставили за собом највеће српске градове под земљом. Они су и даље ишли у цркву и даље на мисе код истих оних свештеника који су отворено позивали на клање свега што је српско“. Али у НДХ су, према до сада истраженим подацима од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Над 60.234 деце у НДХ извршен је најтежи облик геноцида. Убијено је и на друге начине уморено 30.054 дечака и 28.012 девојчица, за 168 малишана није било могуће утврдити пол.

СУЗЕ ОСТАВЉЕНОГ ДЕТЕТА

У документарном филму „Деца у жици“ преживели логораши усташких логора из Другог светског рата, тада тек деца чија ће прва животна искуства бити скопчана са ужасом и смрћу, сричу редове неправедно занемарене историје која до сада није завредела извињење.

Гојко Рончевић, тада седмогодишњи дечак Гојко Мраовић, тачну годину рођења не зна. Предратна књига рођених је изгорела. Село Горња Трстеница, јужно од Загреба. Кратке реченице добују страшну исповест: „Било нас је петоро деце. Рат је почео. Масовно стрељање, покољ у Глини, убиства, били су претња свим Србима у Хрватској. Крајем септембра 1941. године иселили смо у село испод Петрове горе. У зиму 1942. године око Божића када су усташе најрадије нападале, почео је лов на Србе, као на зечеве. Једног дана по подне из шуме су излегли усташе. Отац, наоружан старинском кубуром, и два старија брата, као бржи, умакли су у шуму. Мајка са млађим братом од три године у наручју, сестра и ја кренули смо за њима. Када је видела да нас сустижу мајка је узела неко ћебенце, пала са братом на земљу и рекла: Ја више не могу. Ви бежите даље“.



Били смо део идеје стварања армије малих усташа: Гојко Рончевић

Исповест прекида јецај. Низ лице 75-годишњака теку дечје сузе остављеног детета. Бори се за ваздух и наставља: „Чули смо пуцње. На земљи су остала да леже њихова тела. После сам сазнао да је то срећна смрт. Она гора наступа клањем. Нас је испратио рафал. Сестра је скренула у шуми, ваљда ипак чекајући мајку, ја онако мали кренуо сам даље. Те ноћи она се смрзла у шуми. Оца и брата старијег од мене никада више нисам видео“.

У суседном напуштеном селу Гојка дочекује једини преостали житељ. По изласку из села, као знамен да ни њега више нема, Гојко се присећа дима који се вијорио са запаљене куће. Долази у село Војновић и среће најстаријег брата, рањеног. Он ће му испричати како је по повратку у село оца и другог брата убио предратни кум, усташа. Брат се спасио јер је усташа одлучио да га убије не пушком већ ножем. Брат је био бржи.

„Скривали смо се на Петровој гори, у кућици од прућа. Било је пуно народа у збегу кога су штитиле мале партизанске чете. Након офанзиве марта месеца у долину су сишле усташе. Маса народа је ту поклана. Са баком коју сам тамо пронашао вратио сам се у своје село. Одатле су нас одвели у Јастребарско. Збуњену, изгладнели тужну колону малишана дочекале су часне сестре. Била је тамо и Диана Будисављевић, Аустријанка која је спасила на стотине деце, касније занемарена од стране комуниста. Почела је тријажа. Девојчице од седам осам година премештене су у бараке, а старији дечаци, махом из Козаре иза жице, а нас старости између пет и осам година упутили су у зграду, старински замак у облику куле окружен дебелим зидинама ширине преко метар. Били смо део идеје стварања армије малих усташа – са прњама у којима смо дошли требало је да буде стргнуто и наше порекло. Испод црне униформе коју смо добили и црне капе са великим словом „У“, сећања су севала.“

Дневно је, присећа се Рончевић, у зидинама замка умирало од 12 до 20 деце. Фрањо Иловар, гробар, долазио је свако јутро са запрежним возилом сличним таљигама, да покупи умрлу децу, натовари на кола и евидентира - јер за свако дете Иловар је добијао од 10 до 100 куна. Лешеви су бацани у велику јаму близу католичког гробља.

„Први оброк који смо добили по доласку у Јастребарско била је нека кошена трава. Накосе ливаду, ставе у казан па једи и та храна је била најбоља у логору, спремана за нас привилеговане, мале усташе. И пре тога на Петровој гори дешавало се да по седам дана не једемо, а вучју глад варали смо буковим лишћем. Али скувана трава била је нешто сасвим друго. Седео сам на првом спрату за столом, за лименим тањиром док је часна сестра са дугачким штапом будно пратила да ли једемо. Ко би одбио добио би штапом по глави. Али из ове перспективе сва та лица уоквирена белим капама католичких опатица слила су се у једно – лице жене зликовца која је радост двоје деце због доласка партизана казнила убиством – крампом по малим главама.

Осма кордунашка дивизија је 26. августа 1942. године ослободила логор.

Кроз дечји логор Јастребарско, у периоду од 12. јула 1942. до 26. августа 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце, како је касније изјавио гробар Фрањо Иловар, плаћен „по комаду“.

ОТРОВАНА, ДЕЦА СУ СЕ РАСПАДАЛА



Кроз дечји логор Јастребарско, у периоду од 12. јула 1942. до 26. августа 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре

Мара Веиновић, четири пута у колони за стрељање, Јасеновац.

„Колоне са хиљадама људи сливале су се на Саву и Градину и ту нестајале, а истим путем враћале су се усташе и ретки преживели који су језиве ноћи након језивих дана проводили склупчани на земљи док се логором проваљивало славље. Крвави и весели они су се радовали, јер су, тобоже, урадили велику ствар. А, ми? Ми смо били очајни“.
Када су у логор почеле стизати колоне народа и деце са Козаре, Мара их је посматрала са прозора логорске зграде.
„Долазили су пред логор. Неке су трпали пред кулу, друге одмах убијали. Ипак, најстравичније је било отимање деце. Мајке су их стискале, она се привијала мајкама на груди. Свака побуна кажњавана је бајонетом. Поред деце, тако кажњене, падале су мртве мајке. Оне које је бајонет заобишао могле су погледом да прате своју децу која су одвођена на другу страну. Погледу су били спојени, све док нису нестали. Онда би се проломио плач и вриска, нешто стравично, нешто што дан данас не могу да објасним да човек човеку може да уради“.

Део мушке деце од 11,12,14 година смештен је у посебне просторије и од њих је формирана такозвана усташка узданица.

„Песма њихова била је невољна, очи упале, али поносне и пркосне. Тих очију се и данас сећам. Усташе су говориле да су то њихови јаничари. Одједном су те узданице нестале. Видела сам да су велики број те деце стрпали у једну зграду и то по њих педесеторо у једну просторију тако да су могла само усправно стајати, а била су потпуно изнемогла. Када су зграду попунили, четири часне сестре или опатице у тамно смеђим одорама са белим капама на глави донеле су канте и почеле да им са неком течношћу мажу уста. Питала сам шта им раде. Одговор је био да желе да им угасе жеђ. Након њиховог одласка, за два сата деца су почела тако врискати и дозивати: мајо, мајко, сејо, страшно ми је, умирем. Једно дете је, сећам се, дозивало тетка Зору. Онда је све утихнуло. Немоћна, деца су почела падати једно преко другог, измешале су се главе, руке и ноге, данима, отрована, она су се распадала.“

Дечје лешеве су логораши одабрани од стране усташа трпали у деке и носили у јаме. Нека тела су се још мицала. Све док их не би прекрио креч. То је трајало данима. У јамама, мали сужњи из Хрватске, Козаре, Босне, Војводине и Срема, мученици који су тек закорачили у живот, срели су се са смрћу. Смрт је за све логораше била једина извесност на коју су могли да рачунају.

ГОСПОДЕ АКО ТЕ ИМА...

Једну од оваквих рака копао је и мали јеврејин Садик Данон, преживело логораш који је преминуо прошле године. Како је забележио, због татиних кромпира, у логор је дошао на ногама, па је то било одлучујуће да буде одабран у радну групу.

„Када сам видео да предвођени усташама, нас групу од двадесетак деце изводе према изласку из логора, однекуда се у мени пробудила нада да можда излазимо, да је крај. Зауставили су нас на једном великом пољу, километар удаљеном од логора. Један усташа је извадио из торбе четири кочића и забио их у земљу, наредивши нам да копамо јаму дубоку два метра. Копали смо под ударцима кундака, опомињани да пожуримо. Када смо ископали раку, речено нам је да изађемо и да се удаљимо. Поседали смо на земљу изморени и знојни. Диван, сунчан, мартовски дан, трава ниче, 1942. година.“

У даљини група усташа приближава се пољу. Садик се напреже да види шта иде поред њих, ниско, мало, можда овце или свиње. Тек на близини од 100 метара разазнаје да су то деца, мала колона двогодишњака који једва да ходају. Један од усташа виче: „Хајде ко ће код мајке и баке нека крене напред“.

„Били су то живи лешеви, измучена деца унакажена крастама, исцепана, а по лику и одећи знао сам да су српска и јеврејска. Доводили су групе од по њих двадесет до раке. Усташе су децу, једно по једно додавали један другом, да би последњи, а најближи раки, са лакоћом прихватао дете окренуто њему леђима и столарским чекићем ударао у главу. Зачуо би се врисак умирућег детета – последњи и задњи. А затим туп ударац и пад у раку. То су брзо и вешто радили уз, за њих, веселе примедбе: „Ух јеси ли чуо како је ово запиштало“. Тако су доводили групу по групу деце и све редом побили. За то време ми смо стајали на десетак, петнаест метара и гледали. До мене је стајао дечак који је још веровао у Бога. Плакао је. Суза је сузу терала, а он се окренуо, погледао у небо, гласно и одлучно рекао:“ Господе ако те има удри громом из ведра неба и уби зликовце. На жалост, нико се није јавио са неба. Он је то три пута поновио и срушио се на земљу“, присећа се, у филму, кроз јецаје Данон Садик.

БИЛА САМ БРОЈ 1008



На растанку, у логору, мајка нас је пољубила и рекла - нека вас света Петка чува. И ми смо остали - још дуго: Смиља Тишма

У књизи „Ватикан и Јасеновац“, Владимир Дедијер пише: „Оно што су деца доживела у усташким логорима представља, у историји ратовања, јединствен пример људског страдања. У логорима Јадовно, Лобограду, Јасеновцу, Старој Градишки, Ђакову, Крушчици, Тењу и Сајмишту код Београда, исписано је срамно сведочанство о њиховом постојању. Самлевено је преко 20.000 малишана, корена живота сваког народа“.

У сећању Смиље Тишме остали су први дани рата.

„Била сам дете. Тог дана угледали смо неке металне птице како лете по небу. Родитељи су објаснили да су то авиони, да је то окупатор који жели да пороби Краљевину Југославију и да се не задржавамо напољу. Дан је био тмуран, снег и киша падали су заједно… Тај дан кога се сећам, те металне птице, били су први тренуци, најава ужаса који ће трајати месецима и годинама, а чије размере тада нисам могла да појмим“.

Недуго затим почело је скупљање и сабирање народа у логоре. Тишма је била у Брђевцу, Бјеловару, Сиску, Јасеновцу, Јастребарском.

„Сећам се вагона у којима је било пуно народа, вагона у којима није било ваздуха, прозора и воде и одакле се није могло изаћи. У Бјеловару смо остали неколико месеци, а како је Недић објавио да у Србији нема више места за нас били смо враћени кући. Не задуго. Следећа одредница нашег страдања био је Јасеновац до кога смо путовали осам дана у вагонима за стоку. Тамо сам гледала озлоглашеног усташу коме не знам име, мршав, сув, висок, како убија, маљем, чекићем, камом, вешањима. То људски ум не може да замисли. Распорили би жену, узели бебу из трбуха и убили је. Или мајци одсеку груди, беби главу, па онда ту главу шутирају по дворишту. Унука мог ујака су ставили на бајонет и пребацили преко крова куће“.

Следећа станица је Сисак. У сећању је остала висока жица и одвајање од мајке, врисак. „На растанку мајка нас је пољубила и рекла: Нека вас св. Петка чува. И ми смо остали – дуго још. Сећања из тог простора су страшна. Велика просторија, у њој мртва деца. Неколико људи са колицима прилазило би лешевима, подизало децу за ноге и руке и те мале, несрећне жртвице бацали би на кола. Колико је деце помрло не сећам се. Била сам број 1008“.
Следи Јастребарско. Самостан.

„Сећам се цркве, беле цркве, часних сестара са црним хаљинама и кључевима у руци. То је јесен 1942. Једног дана остало ми је у дубоком сећању долазак комисије великодостојника католичке цркве у црним оделима са ружичастим каишевима. Како нас је једна часна сестра упозорила да склонимо браћу, малог Николу смо сакриле иза сталаже поред које смо лежале. Свита великодостојника отишла је са пуно дечака у колони“.

За 10.686 српских беба које су дате на усвајање ни дан данас се не зна ништа, нити они знају да је њихово порекло српско. Зато у филму „Деца у жици“, испод црнобелих фотографија малих логораша стоји исписано:

„Рана која се крије тешко и споро зацели“, Иво Андрић.

Дечја трагедија почела је одлуком Анте Павелића, поглавара НДХ и Андрије Артуковића, министра унутрашњих послова, да 12. јула 1942. оснују три посебна логора „за одгој и преваспитање“ партизанске деце у Горњој Реци, Јастребарском и Сиску. Били су то, каже Дедијер у својој књизи, једини логори за заточенике у пеленама у Европи, можда и свету.

На сајту општине Јастребарско налазе се фотографије Јастребарског и околине. У историји места ниједном речју није поменуто постојање усташког дечјег логора, нити стотине сахрањене деце. Као да се ту никада и ништа није догодило. Уместо тога на сајту стоји: „Стара и племенита насеља Града Јастребарског дочекују путника намјерника љепотом својих бијелих и живописних ношњи, благом својих барокних цркава, укусним залогајем и прослављеном добром капљицом. Ако је поносна птица јастреб први заштитни знак овог града, други је његов симбол свакако зелени лист винове лозе“.


http://www.pecat.co.rs/2010/04/deca-logora/

[Volim_Sina_Bozjeg]

Najveca strahota koju sam ja doziveo je da je Hrvatska kad je pocela da pravi mitinge za nezavisnu drzavu tolerisala ustashke simbole zastave govore na svakom svakom svakom skupu.

Poraz morala poraz stvaranja jedne nezavisne drzave poraz koji ce ostati u pamcenju iako nam ga sad perfidno brishu.

[ego]

Било би заиста лепо када би се Ватикан позабавио одговорношћу за страдања Србаља у НДХ, уместо самооправдавања, као што смо видели на овој теми. Како је могућ дијалог без решавања таквог питања? А када су се могли извинити и другим народима, зашто не би и Србима?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ma ne treba vatikan da se izvinjava samo nek kaze gde su njeni svestenici prevezli preko skele ratne zlocince i gde su ih tacno ostavili.

[Zayron]

Ma ne treba vatikan da se izvinjava samo nek kaze gde su njeni svestenici prevezli preko skele ratne zlocince i gde su ih tacno ostavili.

 

http://www.churchinhistory.org/pages/misc/731-vatican-ratline-myth.htm

http://answers.yahoo.com/question/index?qid=20080310143818AAaPbS7

http://bit.ly/13t17dP

[Volim_Sina_Bozjeg]

http://www.churchinhistory.org/pages/misc/731-vatican-ratline-myth.htm

http://answers.yahoo.com/question/index?qid=20080310143818AAaPbS7

http://bit.ly/13t17dP

Ma ja bi voleo da ja greshim i u takvom duhu me razumi.

[дибидусрус]

Ми се морамо одмах званично  извинити Хрватима за геноцид у Другом Светском Рату. Само тако Србија може ући у Европску унију.

Ми се морамо сви колективно покајати за толике хрватске жртве у Јасеновцу, Јадовну, Старој Градишки....