Ерих Марија Ремарк

[DYNABLASTER]

Citao sam Iskru zivota i raspo sam se, odlicna knjiga

[ВИЛМА]

Odličan !

 

Njegov stil pisanja mi baš paše !

[JESSY]

''Izašao sam na ulicu i ona je bila kao zagrljaj hiljada anonimnih prijatelja. Ona je bila otvorena, puna vrata, izlaza, uglova i raskrsnica, i pre svega ljudi, među kojima je čovek iščezavao.''

''Čovek veruje da se može navići na razočarenja. To nije tačno. Ona svaki put sve više bole.''

''Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi hoće da se rastanu.''

''-Ta mi imamo toliko vremena - odvratila je - Beskrajno mnogo vremena, sutra, prekosutra, nedelje i mesece, a čovek uprkos tome veruje da je tu, sada, s tim jednim malo neuspelim večem izgubio čitav život.''

''Međutim, te misli su bile kao vetar, one nisu postajale ni suze ni očajanje, jer sam znao da jedno nije bilo mogućno bez drugoga, a posle toga ni ono drugo nije više bilo mogućno. Natrag se vratiti ne može, ništa ne miruje, ni sam čovek, ni drugi. Sve što je preostalo bilo je ponekad neko veče puno sete, seta, koju svaki čovek oseća, jer sve prolazi, a on je jedina životinja koja ova zna i koja isto tako zna da je sve uteha, iako je ne razume.''

''Išao sam sve brže, jer sam znao da to smanjuje žalost, ali sam bio isuviše umoran da bih osetio da li je to tako ili nije.''

 ''Senke u raju''

[JESSY]

"...Bio je to taj kratak komadić, taj momenat preticanja nakon dugih kilometara kroz prašinu, a zatim, odjednom, plavo Nebo, čisti zrak koji je, kao vino, udarao njegovo lice prekriveno korom prašine. Vrućina podivljalog motora, Sunce, Vulkan u daljini, Svet koji je opet bio ovde, jednostavan, velik, tih, ne učestvujući u trkama ni u ljudima, i onaj prometejski trenutak kad su se kola uspela na prevoj, koji je uzdigao Klerfea i prebacio ga iznad samoga sebe tako da više nije ni na šta mislio, ali je istodobno bio sve: kola što ih je držao u rukama, Vulkan čiji je levak vodio u pakao i Nebo od modrog, vrućeg metala prema kojemu je jurišao. Nekoliko sekundi kasnije cesta se opet naglavce sunovratila sa sedla, zavoj za zavojem, a kola s njom... Menjati brzinu... Menjati. Tko se najbolje služio menjačem morao je ovde pobediti...

...Kola pojuriše dalje, ali Klerfe, odjednom, nije vozio sam. Kao sena plamenca, koji leti negde u Visini, leteo je sa njim osećaj, ponekad iza njega, kao Vetar, ponekad ispred njega, kao prozirna zastava, ali uvek tik uza nj..."

''Nebo nema miljenike''

[JESSY]

''Prekinem i tiho priđem prozoru. U mraku se gubi nečija mračna prilika; već je predaleko da bih joj bacio nešto na glavu, a i čemu? Ona je u pravu. Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv, uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo - no ko je taj koji ume da svira, i ako ume, šta mu to vredi?
Je li mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezigledna, je li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu?
Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje.
Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt?
Zašto živimo?
Da, zašto živimo?''

 

''Crni obelisk''

[JESSY]

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

Erih Marija Remark - "Trijumfalna kapija"

[JESSY]

”Ljubav! Koliko li to ime mora da pokrije! Od najnežnije nežnosti puti do najudaljenije pobune duha, od najprostije porodične želje do samrtne potresenosti, od obnevidelog žara do borbe Jakovljeve s anđelom. Eto, idem ja, reče Ravik, čovek od preko četrdeset godina, s iskustvom i znanjem, prosejan na filter godina, očvrsnuo, kritičniji, hladniji – nisam hteo i nisam verovao, nisam mislio da će to još jednom doći – a eto ga dođe, i sve iskustvo ništa ne vredi, sve znanje ga samo još vrelijim čini – a šta gori bolje na vatrama osećanja od suvog cinizma i nakupljenog drveta kritičkih godina?”

...

” – Šta ti znaš o meni? Šta znaš ti o tom kad u život u kom je sve postalo problematično uđe ljubav? Šta je prema tome tvoj jeftini zanos? Kad od neprestanog padanja odjednom postane zastoj, kad beskonačno Zašto postane konačno Ti, kad se, kao fatamorgana nad pustinjom ćutanja, najednom izvije osećanje, oblikuje se, i varljivo priviđenje krvi nad nemoćnim rukama postane predeo prema kome su svi snovi bledi i građanski?
. . .

Šta ti znaš o tom kad se otvore grobovi i kad se u strahu stoji nad mnogim bezbojnim noćima jučerašnjice – a ipak se otvaraju i u njima ne ostaje više nijedan kostur, samo je još zemlja u njima. Zemlja, plodna klica i prvo zelenilo već. Šta ti o tom znaš? Ti voliš zanos, savlađivanje, tuđe Ti, koje hoće da ti nestane a nikad neće nestati, ti voliš burnu obmanu krvi, ali srce će ti ostati prazno – jer u čoveku ništa ne ostaje sem ono što u njemu raste. A u buri ne raste mnogo. Prazne noći samoće su vreme kada raste – ako ne očajavaš. Šta ti znaš o tome?”

 Trijumfalna kapija

[JESSY]

"Umrla je u poslednjem satu noći, prije svanuća. Umrla je teško u mukama, i niko joj nije mogao pomoći. Čvrsto je stegla moju ruku, ali više nije znala da sam kraj nje.
Ne znam kada, ali neko je rekao:
'Mrtva je __'
'Nije' - odgovorih 'ona još nije mrtva. Još uvijek mi steže ruku.'
Svetlo, nepodnošljivo, blještavo svetlo. Ljudi. Lečnik. Polako sam otvorio šaku. Patrisina ruka je pala. Krv, izobličeno, ugušeno lice. Ukočene oči pune patnje. Smeđa svilena kosa.
'Pat' - rekoh, 'Pat'.
I prvi put mi nije odgovorila.
'Htio bih ostati sam' - rekoh.
'Zar ne bi trebalo najprije' - upita neko.
'Ne', rekoh. 'Iziđite. Ne dodirujte je.'
Sprao sam tada sa nje krv. Bio sam kao od drveta. Očešljao sam joj kosu. Počela se hladiti. Položio sam je u svoj krevet i prekrio je pokrivačem. Sjedio sam kraj nje i nisam mogao ni na šta misliti. Sjedio sam na stolici i zurio u nju. Pas je ušao i sjeo kraj mene. Vidio sam kako joj se lice mijenja. Nisam mogao ništa učiniti, već sjediti i gledati u nju. Osjećao sam se praznim. Tada je svanulo jutro i nje više nije bilo."

[JESSY]

“I am young, I am twenty years old; yet I know nothing of life but despair, death, fear, and fatuous superficiality cast over an abyss of sorrow. I see how peoples are set against one another, and in silence, unknowingly, foolishly, obediently, innocently slay one another.”
― Erich Maria Remarque, All Quiet on the Western Front

[JESSY]

“I did not want to think so much about her. I wanted to take her as an unexpected, delightful gift, that had come and would go again — nothing more. I meant not to give room to the thought that it could ever be more. I knew too well that all love has the desire for eternity and that therein lies its eternal torment. Nothing lasts. Nothing.”
― Erich Maria Remarque, Three Comrades: A Novel of Germany Between the Wars

[JESSY]

Tri ratna druga

-Nisam se mogao osloboditi one slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena lepa devojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu neznosti. Da me nije vec zahvatilo dublje no sto sam mislio i hteo? Zasto sam otisao? Zasto nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno hteo? Ah, proklet bio! Necu vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludeo od nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo bednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman talas koji sve nosi...

[JESSY]

.

''Ja sam sasvim lud, cinim sve što ce je oterati! Zašto joj s osmehom ne kažem da je u pravu? Što se ne poslužim starim trikom! Zar ne znam da uvek gubi onaj koji želi da zadržava, da za onim trce koji je s osmehom ravnodušan.
Protiv ljubavne boli ne treba se boriti filozofijom nego samo drugom ženom.
Ljubav je stvar osecanja. Ne morala. A osecanje ne zna za izdajstvo. Ono raste, iscezava ili se menja - gde tu izdajstvo.
Žena koja pripada drugome pet puta je privlacnija od one koja se može imati. Stari zakon obicaja i naravi''

[JESSY]

Iskra života

- Kada su ubili prvog Jevrejina, a nisu sudili ubicama porušili su zakon života - reče on polako. Smejali su se. Govorili su :
- Šta predstavlja nekoliko Jevreja prema velikoj Nemačkoj ?

- Prevideli su. Zato ih sada Bog tuče. Život je život ! I onaj najsiromašniji !


Ljubi bližnjeg svog

Čovek je velik u svojim krajnostima.U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju – ali ono što svetu najviše nedostaje, to je izvesna srednja dobrota.


Ljubi bližnjeg svog

Štajner : - Toplina mala Rut. Sve na ovom svetu zavisi samo od malo topline.


Trijumfalna kapija

- Zaboravite to . Kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu. Ništa se ne može popraviti. Mi bismo svi inače bili sveci. Život nije imao nameru da nas učini savršenima. Ko je savršen spada u muzej.

[JESSY]

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….”

 

“Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “

 

Crni obelisk

[JESSY]

RATNA DRUGA- Erih Marija Remark

 

Pa ipak, bolje je da se ne razmišlja mnogo o tome kad je čovjek sam. Naročito uveče. Tada se, ponekad, vrati nešto i netremice posmatra čovjeka svojim mrtvim očima.

Čim čovjek počne nešto da vrijedi, odmah postaje sopstveni spomenik.

Bilo bi odvratno kada bi ljubav imala veze sa istinom. 

Nikad, nikad, nikad čovjek ne postaje smiješan pred ženom ako radi nje čini nešto. Čak i pri najglupljoj lakrdiji.

Čudno je da se spomenici podižu svim mogućim ljudima, a nikad mjesecu ili rascvjetalom drvetu.

To je lijepo- ko je sam, ne može biti napušten.

Mrzeo sam sve te priče o spajanju u ljubavi. Naprotiv, treba što više da su razdvojeni i što češće da se udaljuju, pa da se opet sastaju. Samo onaj ko je često usamljen, poznaje sreću zajedništva.

Normalan čovjek postaje melanhoničan kada se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako.

Teško je naći riječi kad treba nešto stvarno kazati. A kad nađemo potrebne riječi onda se stidimo da ih izgovorimo.

Ko zna šta svakome od nas predstoji. Niko ne zna nećemo li jednog dana smatrati srećnim onoga za kojim sad žalimo.

Srećni su samo manekeni životnog osjećanja. Oni ga samo prikazuju ali ga nemaju. Svjetlost ne sija u svjetlosti, već u mraku.

Sažaljenje je najnekorisnije na svijetu. To je naličje zluradosti.

Ništa nije sigurno... čak ni uspomene.