Branko Miljković Poezija

[Снежана]

КАП МАСТИЛА

шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише епитаф:

две су звезде заноћиле
у чијем срцу у чијој ноћи
затим су два цвета никла
из чије крви из чије крви
и две су птице полетеле
из чије главе у чију ноћ
две звезде два цвета две птице
нико не зна чије су
нико не зна одакле су

[JESSY]

ZAMORENA PESMA

 

Oni koji imaju svet

Neka misle šta će s njim

Mi imamo samo reči

I divno smo se snašli u toj nemaštini

 

Utešno je biti zemlja

Ponosno je biti kamen

Premudro je biti vatra

Pobožno je biti ništa

 

Prljav od suviše opevavane šume

Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez žara

Kao reč koja je prebolela muziku

Sloboda je zastarela

Moje pravo ime čeka da umrem

Ptico iza sunca usred rečenice

Kojom nasilnički ljubimo budućnost

Sve izgore: to je praznik

 

Poslušni pepeo

Brašno ništavila

Pretvara se

Iza mojih leđa u šugavog psa

Ispred mene u žar-pticu

Govori mi istinu iza leđa

[Снежана]

MISTERIJA SMRTI PESNIKA BRANKA MILJKOVIĆA: Evo šta je o tome mislio njegov prijatelj Danilo Kiš

 

Na današnji dan navršava se 55 godina od tragične smrti jednog od najdarovitijih srpskih pesnika 20. veka - Branka Miljkovića. Po zvaničnoj verziji, u noći između 11. i 12. februara, u jednoj šumi na periferiji Zagreba, Branko Miljković je izvršio samoubistvo obesivši se o drvo. Imao je samo dvadeset i sedam godina, a ovaj događaj i danas, više do pet decenija kasnije, izaziva mnoge kontroverze i polemike.

 

 

Branko Miljković je bio jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine 20. veka. Rodio se u Nišu, a prve pesme je počeo da mu objavljuje Oskar Davičo 1955. godine tokom Brankovih studija filozofije u Beogradu.

Već sledeće godine objavio je svoju prvu zbirku pesama "Uzalud je budim" koja je postigla ogroman uspeh i otvorila mu svet književnosti i slave. Iako jako mlad, Branko Miljković se ubrzo našao u samom vrhu srpske poezije. To je potvrdila i Oktobarska nagrada, jedna od najprestižnijih u ono vreme.

O tome zašto je Branko Miljković rešio da napusti Beograd i prihvatio posao urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija postoji više verzija. Po jednoj, pesnik je pokvario odnose sa jednim brojem pesnika i prijatelja. Po drugoj, presudni su bili ljubavni jadi. Kako bilo, u jesen 1960. godine mladi pesnik se obreo u Zagrebu, a nakon toga ubrzo je počeo i da pije.

Nepunih godinu dana kasnije, u noći između 11. i 12. februara 1961. Branko Miljković je pronađen mrtav, obešen o drvo na periferiji Zagreba. Imao je samo 27 godina.

Njegova iznenadna smrt već decenijama izaziva rasprave o tome da li je reč bila o samoubistvu ili je mladi pesnik ipak ubijen. Brankova porodica kao i mnogobrojni prijatelji na čelu sa pesnikom Tanasijem Mladenovićem, tvrdili su da drvo o koje je pesnik pronađen obešen jednostavno nije bilo dovoljno jako da izdrži Miljkovićevu težinu, kao i da je na telu nakon smrti bilo modrica (kao od prebijanja) ali ne i tragova davljenja na vratu koji su uobičajni kod samoubistva bešenjem.

Ipak, slavni književnik Danilo Kiš je u kratkom filmu Slobodana Šijana iz 1976. godine "Pohvala svetu" izneo jedno drugačije viđenje poslednjih dana Branka Miljkovića.

 

 

Desetak dana pre njegovog samoubistva sam ga sreo i kad sam naručio piće, on me je izružio da se to ne sme raditi, da se ne sme piti... On je u tom trenutku prestao da pije i da bi tome dao težinu principa, on je držao predavanja i drugarska ubeđivanja. Tada je izgovorio nekoliko rečenica koje su me frapirale u času kada sam doznao za njegovu tragičnu smrt. Rekao je: "Mi smo svi kukavice, mnogi ruski pesnici su u našim godinama već završili svoje živote i to svojom rukom". Naveo je njihova imena, dosta agresivno me pitao zašto smo mi takve kukavice koje umiru od "gladi, tuberkuloze i od tzv. boemije" – ispričao je Kiš svoj poslednji susret sa Brankom Miljkovićem.

O tome ko bi eventualno mogao da stoji iza ubistva Branka Miljkovića takođe ima mnogo teorija - neki navode hrvatske nacionaliste, drugi krive kafansku svađu, treći UDBU... Ipak, sve do danas zvanična verzija Brankove smrti je - samoubistvo.

 

http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/81774/branko-miljkovic

 

 

 

[Снежана]

Hronika

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.

 

[Phoebe]

 

 

...Oni koji imaju svet neka misle šta će s njim.

   Mi imamo samo reči i divno smo se snašli u toj nemaštini.

  

[Снежана]

PESMA ZA MOJ 27. ROĐENDAN

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.

 

[Снежана]

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome – ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.

[Снежана]

I
Прошла је поред куће где се пали светлост пије

млеко и спава и оставила на тротоару

своје стопе као клавирске дирке од тада носим на уснама

пољубац велики ко њено чело и смишљам реч

која ће је пронаћи и препознати

II 
родио сам се од јутрос упркос свим подацима о

мени а ипак сам старији од јутра и од сутра и

нисам заборавио ништа што је било пре мога рођења и сећам се

свега што је било после моје смрти и нисам крив ни за шта што се

десило јуче

III 
кажем
ћутим
изговорена реч стоји насупрот мени
оптужује ме
насмејем се
реч се враћа постиђена у моја уста
моје ме речи не препознају

IV 
волео сам је
а срео сам је на тротоару
онога јутра кад сам се родио
и било ми је криво што је она постојала и јуче

V 
јуче је оно што је било давно
јуче је оно што је било пре 24 часа
јуче је оно што никада није било
јуче је све оно што је било и није било прије 24 часа

сутра је оно што ће бити ко зна када 
сутра је оно што ће бити после 24 часа
сутра је оно што никада неће бити
сутра је све оно што ће бити и неће бити после 24 часа

данас је окамењено време између јуче и сутра 
данас једина сметња да буде сутра
камено данас кога упорно разбијају откуцаји часовника
часовник на зиду је једина савест

[Adelaida]

" Vatru vrati na mesto pravo

a poljupcu je mesto u paklu"

 

[Božena]

 

[Božena]