Избор партнера – случај или законитост

[JESSY]

 

Када се животна збивања посматрају површно, човек лако поверује да су она, као и његове сопствене акције, или дело чистог случаја или плод његове слободне одлуке. Међутим, када се појаве бројне препреке, па се оне још и понављају, често монотоном једноликошћу, настане пометња у главама људи и ускрсавају прва питања. Да ли ми се ове незгоде дешавају зато што је неки непријатељ, кога још не могу да препознам, умешао своје прсте, да ли је то воља неке мени непознате судбине или су то можда само природне последице неке мени до сада непознате унутрашње законитости? Нас ће овде занимати само ова последња претпоставка.

И до Фројдовог открића детерминисаности психичких збивања у човековом животу, психологија је познавала извесне законе до којих је могла доћи експерименталним путем. Открића психоанализе нису могла да се докажу на исти начин, али људи који су их проучавали и проверавали одмах су интуитивно осетили да је она открила неке опште законе који важе за све људе и за сва времена. У читавој науци, међутим, почело је да се дешава нешто парадоксално.

Када су на почетку нашег века новија истраживања атомских збивања све више откривала да њихови закони нису строго каузални и када се писало да се славна Лапласова тврдња о постојању једног потпуно детерминисаног универзума не може одржати, Фројд је рушио заблуде о слободној човековој вољи, и то са стране са које се напад најмање очекивао – психолошке. Човеково Ја у своме деловању најчешће није слободно, оно је зависно од несвесног живота који носи неке друге, у односу на свесни живот, старије, мењању слабо или никако подложне законитости. Тако је настала занимљива, конфликтна ситуација у мишљењу филозофа и психолога. Док се у детерминизам физичких збивања у природи, све више, открићима атомске физике, мешао и моменат индетерминизма, у психоаналитичкој концепцији о човеку све је више преовлађивало детерминистичко схватање о тзв. слободи човекове воље. Само је Карл Густав Јунг, од класичних аналитичара, покушао да се приближи неким индетерминистичким концепцијама савремене физике, претпоставком, до које је дошао пред крај свога живота, једног новог акаузалног принципа, принципа синхроности. Можда ће се филозофска мисао савремене психологије и психопатологије у будућности кретати баш овим путем, који је утро Јунг. Можда.

За сада, међутим, истраживања једног другог, значајног аналитичара, Леополда Сондија (L. Szondi) још су окренута открићима управо запрепашћујуће каузалности у готово свим одлучујућим актима у току човековог живота. Сонди је, наиме, тврдио, ослањајући се чак на генетику, да је све у човековом животу, од његовог избора позива, избора партнера до избора болести и чак смрти, више или мање детерминисано борбом наследних гена. Овде ћемо се задржати само на врло интересантном питању избора сексуалног партнера, брачног друга, у човековом животу, овога пута не осврћући се више на Сондија.

Већ су и лаици уочили да постоје изразито срећни и изразито несрећни избори партнера супротног пола. У првом случају људи употребљавају израз: они су се идеално нашли, претпостављајући интуитивно да је ту реч о неким допунама које нису само психичке већ су и физичке природе. Не можемо се задржавати на теоријама о међусобној допуни полова, које се заснивају првенствено на неким урођеним, конституционалним, дакле биолошким одликама. Подсећамо само на познату Вајнингерову теорију, по којој жена која у себи носи, на пример, три четвртине мушкости, тј. мушких особина, и то најпре у своме физичком бићу а онда и у психолошким манифестацијама, налази најидеалнију и сексуалну и психолошку допуну у неком мушкарцу који ће у себи носити три четвртине женствености, дакле женских особина, и обратно. Нас ће овде више интересовати проблем психолошких сличности и разлика међу половима, које производе међусобно привлачење, односно одбијање партнера.

Народне изреке (по којима се сличности траже, али и супротности привлаче) не пружају нам никакву значајну нити убедљиву полазну тачку, јер казују, површно и уопштено, нешто што свакодневно искуство пружа. И овде је Фројд отишао много дубље у истраживање комплексне проблематике избора партнера. По њему, свака особа тражи свога партнера по угледу на један од оних двају објеката из првог периода свога еротичног живота. Та два објекта за једну особу јесу она сама, а затим њен родитељ. Стога постоје два типа: тип наслањања, коме су више склони мушкарци и који траже у своме партнеру свога родитеља, и нарцистички тип, који своје љубавнике бирају према себи и у коју групу долазе они који су по својој конституцији перверзни, они који су хомосексуални и лепе жене. Такве жене воле саме себе и то оним истим интензитетом којима их воле мушкарци.

Осим Фројдовог мишљења, навешћемо још само теорију Винча (R. F. Winch). То је теорија комплементарне потребе у избору партнера, која се углавном односи само на здраве особе. По овој теорији, сваки човек у избору партнера тражи ону особу која му обећава највеће могуће задовољење његових потреба за допуњавањем сопствене личности. Ове особе, дакле, много су више комплементарне него сличне особи која их тражи.

У случајевима неуротичног развоја личности, у току формирања њене коначне структуре, како под утицајем негативних конституционалних фактора тако и под утицајем реметилачких фактора средине, у првом реду утицаја родитеља, долази до свих могућих погрешних комбинација у избору партнера Кад нека особа, на пример, промени неколико партнера, од којих је сваки окарактерисан изразито негативним и деструктивним цртама, онда многима постаје јасно да мазохистичка структура ове особе тражи управо онаквог партнера који ће да јој прибави задовољство мучећи је. Готово увек у питању су не савладани унутрашњи конфликти из раног дечјег доба, који су онда само пројицирани у псеудообјектним односима. Спољни свет служи тада само као арена на којој се инсценирају несвесни конфликти. Таквих и сличних комбинација има врло много.

Помоћ оваквим особама, уколико не дође до релативно ретког, спонтаног преображаја лоше распоређених делова мозаика личности под утицајем отрежњавајућег искуства реалности, могућа је само стрпљивим и дугим психотерапеутским лечењем. А тада је заиста могуће, суптилном анализом односа детета према родитељима, чак сасвим запостављајући конституцију и Сондијеву претпостављену борбу наследних гена, успешно реконструисати несвесну „идеју водиљу“ која је неког неуротичара одвела управо једном и одређеном избору партнера.

Не желимо ипак да запостављамо и активну улогу међусобног утицања и мењања и то како у позитивном тако и у негативном смеру, у току заједничког живота партнера (позитивног или негативног, већ према томе да ли код личности преовладавају претежно конструктивне, проспективне тенденције са свешћу о дефекту, или претежно деструктивне и самодеструктивне тенденције). Шансе за позитивним мењањем постоје готово увек тамо где су здраве снаге љубави и предавања јаче од снага које везују два човека због њихових дефеката.

Управо се у процени оваквих тенденција састоји она спасоносна, одлучујућа реч лекара у брачним саветовалиштима. Не проценити на време преовладавање садистичких и деструктивних тенденција код једног од партнера, упорним покушајем одржавања оваквог брака, значи ићи наруку овим тенденцијама и сигурном физичком и психичком уништењу другог партнера. Истој опасности подлеже лекар када одобри пребрзу једног одлуку једног партнера да брак треба што пре раскинути и онда када код обоје постоји још довољно простора за међусобно позитивно мењање.

Ето, и лекари и лаици још стоје пред једном загонетком човековог психичког живота. Ова загонетка је тек почела да се решава. Она је сложена и комплексна и зависи од много чинилаца, пре свега од психичког здравља или психичке неуравнотежености партнера. У првом случају загонетка постаје још тежа, у другом детерминизам у избору партнера свакако је јачи од слободе у избору.

 

Б.Јеротић

[JESSY]

''I dok tako opijeni "božanskim ludilom", kako je ljubav nazvao Alan Vots, padamo u slatki očaj neizvesnosti i drhtavu najavu izvesnog, ne vidimo jasno ni lik ni figuru ni obrazac koji ponavljamo, zaljubljujući se iznova i iznova u jedan isti profil partnera i praveći iznova iste greške. I spuštanje na zemlju onda bude nemilosrdno, bolno i često mislimo konačno. Ovom problematikom su se pozabavili naučnici, pokušavajući da otkriju šta je to što nas tera pa da, bez obzira na pojavne različitosti, ispod svih slojeva koji se razgrnu sa otkrivanjem realnosti, osobe u koje se zaljubljujemo uvek budu iste.

U brojnim klasičnim studijama dokazano je da što se više geografska udaljenost smanjuje šansa da će se parovi venčati raste. U jednoj od ovih studija sprovedenoj u Filadelfiji 1930. godine, ispitano je nekih 5000 venčanih listova i istraživači su došli do zaključka da je 12 odsto isprva potencijalnih parova živelo u istoj zgradi, čemu je svedočila adresa prebivališta kada su podneli zahtev matičaru za sklapanje braka. Kod 33 odsto ispitanika, partneri su bili udaljeni nekoliko blokova. Ostale studije sprovođene među susedima, u studentskim domovima, među kolegama i članovima organizacija svedoče da je fizička blizina od velike važnosti za privlačnost. Zašto? Zato što smo od malena naučeni da ne razgovaramo sa strancima, pa kada napustimo blaženstvo detinjstva taj strah se aktivira u okruženju nepoznatih. Česti susreti ili viđanja čine da se taj strah otkloni, da osobu koju srećemo u hodniku zgrade, u istoj prodavnici, u čitaonici fakulteta ili u liftu poslovne zgrade, percipiramo kao nekoga koga znamo, nekoga ko nije opasan i možemo da se opustimo.

Čak i sama činjenica da nas neko likom podseća na bliske osobe, pa čak i rođake, čini da se u društvu te osobe osećamo prijatnije, a da tog pozitivnog efekta možda nismo ni svesni. Zapravo, upravo sklonost ka prepoznatljivim licima ili osobinama ima veliki uticaj na romantičnu privlačnost, čak i veću nego sam fizički izgled, a sve se odvija u finim slojevima naše podsvesti. Zato ne iznenađuje činjenica da se često zaljubljujemo ili odlučujemo na brak sa nekim ko liči na člana naše porodice. A onog trenutka kad postavimo stvari tako da nam je ta osoba prijatelj, bliska, topla i draga, izazivamo slična osećanja u njoj i njeno blagonaklono ponašanje potvrđuje naša očekivanja.

Baveći se problematikom izbora partnera, naučnici poput Mehrabijana, Hartfilda i Rasona, došli su do zaključka da sličnosti imaju važniju ulogu u privlačnosti od razlika, odnosno, da će ljudi pre izabrati ljubavnike koji su im slični nego suprotni. Time su se usprotivili teoriji da se suprotnosti privlače. Prema njihovom mišljenju, sličnosti (u različitim oblicima - porodično poreklo, osobine ličnosti, izgled, način razmišljanja, stavovi, ciljevi i interesi, hobiji) izazivaju osećaj prijatnosti i udobnosti, te parovi koji su slični po temperamentu i ponašanju imaju veće šanse da ostanu zajedno od onih koji se razlikuju. Međutim, kada se pogleda taj dugačak spisak sličnosti koje mogu uticati na izbor našeg partnera, neminovno se postavlja pitanje da li su neke važnije od drugih?''

[JESSY]

Suprotnosti se privlače

Evolutivni psiholog Dejvid Bas je rekao da jesu. Godine, obrazovanje, rasa, religija, nacionalnost smatraju se najvažnijim i najuticajnim za vezu. Zatim, navodi da njih prate sličnosti u stavovima, mišljenju, inteligenciji, socijalnom i ekonomskom statusu, visini, težini, boji očiju, ponašanju, ličnosti, broju braće i sestara i nizu psihičkih karakteristika. To znači da ljudi vole i često se zaljubljuju u one koji su im slični i da bajke kao što su Lepotica i zver i Pepeljuga zaista jesu samo bajke, zbog čega i volimo da ih slušamo i gledamo. Čak i ako se zaista takve krajnosti spoje u braku, u većem broju slučajeva dolazi do niza konflikata, a najčešće i do razvoda. A jedna varijabla se posebno izdvaja kao pokazatelj bračne sreće ili uopšteno sreće u vezi i to je sličnost u ideologiji seksa. Kada oba partnera dele istu ideologiju seksa, bez obzira na to da li je ona tradicionalna ili egalitaristička, srećniji su od onih parova koji to ne dele. Različitost u seksualnim afinitetima razvija nezadovoljstvo među partnerima - jednostavno da ne može biti jednostavnije.

Međutim, brojnim kliničkim studijama dokazano je da se suprotnosti ipak privlače. Veoma hladne muškarce privlače izuzetno tople žene, nesigurne osobe se vezuju za dominantne siledžije, jake žene se udaju za slabe muškarce, nežni muškarci biraju agresivnije lepše polovine.

Šta je po sredi? Razlike su mnogo uzbudljivije od sličnosti. Kada smo u vezi sa nekim ko nema ista interesovanja, stavove i aspiracije kao mi, učimo nešto novo i vredno, smatramo sebe jedinstvenim i vrednim, umesto samo još jednom osobom u nizu. Ali nije reč samo o razlikama koje udaljavaju partnere. Suprotnosti koje su komplementarne, kojima dopunjujemo ličnosti u nama stvaraju osećaj sreće, što svakako ne može biti loše po vezu. A da li ćemo izabrati sličnog ili suprotnog partnera, zavisi od spiska sličnosti i razlika kojima se vodimo...

Psihoanalitičar Teodor Rajk, začetnik neoanalitičke škole i Frojdov student koji je napisao veliku studiju o mazohizmu, verovao je da se ljudi zaljubljuju jedno u drugo ni zbog čega drugo nego zbog sebičnosti, osećaja da njima samima nešto nedostaje što će pronaći u kvalitetima izabranog partnera. A ta sebičnost nije svesno artikulisana. Sličnu teoriju izložio je i američki psiholog Bernard Murštajn koji sklapanje braka posmatra iz perspektive teorije socijalne razmene. Prema ovom ekonomskom modelu ljudskog ponašanja, romantičan izbor partnera motivisan je željom da se maksimizuje dobit a minimizuje gubitak. Baš kao na berzi. Prema njegovom stanovištu, ljubav je osećanje uzajamne satisfakcije koji oba partnera dobijaju znajući da su postigli najbolju moguću razmenu. Naravno, u takvim vezama ljubav nije jedina imovina sa kojom se ulazi u vezu. Prema teoriji resursa, ljudi koriste šest kategorija u interakciji jedni sa drugima: ljubav (toplinu, privrženost, brigu, udobnost), status (koji povećava ili smanjuje samopoštovanje), informaciju (znanje, obrazovanje), imovinu (novac), robna dobra i usluge (kuvanje, popravka kola, itd).

Frojd je verovao da je privlačnost koju osećamo prema osobama koje nas podsećaju na oca ili majku univerzalna, biološka i povezana sa procesima razvoja u ranom detinjstvu. Romantična ljubav je samo društveno prihvaćen termin za seksualnu želju koju je nazvao libido. Frojd je verovao da se ličnost formira krajem pete godine života i da se dalji razvoj ličnosti samo nadopunjuje na već postojećoj strukturi. Ako prihvatimo Frojdovu teoriju da u našim partnerima tražimo odjeke sopstvenih roditelja, i ako prihvatimo da je prvi objekat dečje ljubavi i seksualnosti roditelj, onda možemo otvoreno da pogledamo i sopstvenu vezu - da li je slična onoj koju smo imali sa roditeljima dok smo odrastali?

Većina mladih kojima je postavljeno ovo pitanje u jednom istraživanju, tačnije 70 odsto njih, odgovorilo je da podseća. Što više sličnosti vidimo u romantičnoj vezi sa onom koju smo imali sa roditeljima u detinjstvu, više se stvara osećaj sigurnosti, i vraćamo se na početak - na prepoznavanje i prepuštanje onome što nam je već poznato, bilo to dobro ili loše po nas. Veoma rano razvijamo sopstvene unutrašnje imaginarne predstave romantičnog partnera, i u tome, naravno, majka i otac kao prvi sa kojima se susrećemo i upoznajemo, imaju najvažniju ulogu. Primarno dva načina imaju najvažniji uticaj za formiranje predstave o ljubavi - način na koji izražavaju (ili ne izražavaju) ljubav prema svom detetu, i način na koji izražavaju (ili ne izražavaju) ljubav jedno prema drugom. I to se kao obrazac stvara u našoj glavi. Obrazac koji formira naše buduće izbore...

[JESSY]

Dok je Frojd smatrao da je ljudsko ponašanje uslovljeno biološkim nagonima i porodičnom istorijom, Jung je verovao da je uslovljeno i individualnom i nacionalnom istorijom, ciljevima i aspiracijama.

U ljudskoj psihi Jung nije video poriv za zadovoljavanjem bioloških potreba, već stalni razvoj u potrazi za Celinom, a ličnost pojedinca video je kao produkt celokupne istorije predaka, oblikovan i zajedničkim iskustvima svih prošlih generacija. Kolektivno nesvesno se prenosi od praistorije.

Skladno tome, Jung je razvio ideju arhetipova - jedinstvenih za sve ljude, zasnovanih na kolektivnom nesvesnom i izraženih simbolima, mitovima, ritualima, vizijama, umetnosti ili snovima. Među najznačajnijim arhetipovima u Jungovoj teoriji su anima i animus. Jung je verovao da je psiha androgina i da poseduje muške i ženske elemente. U psihi svakog muškarca postoji unutrašnja žena, anima, a u psihi svake žene postoji muškarac, animus. Kombinacija i integracija ovih elemenata služi za prilagođavanje i preživljavanje ljudske rase.

Pošto su anima i animus arhetipovi, deo nesvesnog, mogu da se pojavljuju u snovima kao simboličke predstave. Jung je verovao da animu kod muškaraca oblikuje majka, a animusa kod žena njen otac. Svaki muškarac u sebi nosi sliku partnerke, ne određene ali definisane žene, a tako i žena nosi u sebi nesvesno formiranog animusa, a te slike se zatim nesvesno projektuju na partnere.

Kada muškarac sretne ženu koja ga na snažan način podseća na njegovu animu, on reaguje odmah i burno. On projektuje na nju taj nesvesno oblikovan lik i više ne vidi realnu ženu onakvu kakva ona jeste, već njegovu projekciju. Isto se dešava i sa ženama. Ova projekcija, ova snažna reakcija, jeste zaljubljivanje i javlja se osećaj "on je pravi" ili "ona je prava" - osećaj da gledamo u idealnog partnera.

U osnovi evolutivne teorije biranja partnera leži nešto slično i Frojdovoj i Jungovoj teoriji, a to je da je rano detinjstvo najvažniji period za formiranje obrazaca, jer tada dolazi do urezivanja pozitivnih obrazaca - imprintovanja. Prema evolutivnoj teoriji, postoje kritični periodi u kojima nas spoljne sile oblikuju, utičući na nas. Imprintovanje se dešava veoma brzo tokom tog kritičnog perioda mlade jedinke, izaziva promene u neuronima i dugoročno utiče na ponašanje. Svaki novi stimulus se poredi sa obrascima koji su već napravljeni u mozgu.

[JESSY]

Koncept poput ljubavi kreiran je u mozgu u mreži neurona i onoga trenutka kada se taj koncept imprintuje u mozgu, nastavljamo da ga koristimo kako bismo dali smisao svetu koji nas okružuje. Dečak koji je odrastao uz hladnu i nepristupačnu majku usvojio je takav obrazac ljubavi i utisnuo ga u mozak. Kada odraste, biraće žene poput njegove majke - hladne i nepristupačne - jer će jedino sa njom "osećati varnice". I to zaista jeste tako, kako naučnici kažu. Na takvu ženu njegov mozak reaguje jer je to prvi otisak koji je ostavljen u najranijem uzrastu. A odgovor moždanih ćelija je električan, te zato oko nas bljeskaju varnice kada naš mozak prepozna utvrđen obrazac ljubavi.

Mehanizam sličan ovom je razvijanje mapa ljubavi, kako ga je definisao seksolog Džon Mani. Radi se zapravo o stvaranju mentalnih mapa u nervnom sistemu koje će odlučiti u koga ćemo se zaljubiti. Deca razvijaju ove mape između pete i osme godine života, možda čak i ranije, kao odgovor na odnos sa roditeljima, članovima šire porodice, prijateljima i stičući životna iskustva. Kako dete raste, nesvesne mape stvaraju subliminalne obrasce o slici idealnog partnera, uključujući i fizionomiju, građu, temperament, ponašanje.

A za aktiviranje mapa ljubavi veoma je važan miris, kako ističe antropolog Helen Fišer. Miris svake osobe je drugačiji i svako ima svoj mirisni potpis. Miris uzrokuje reakciju u delu mozga koji kontroliše jake emocije i skladišti dugoročnu memoriju. Upravo zbog toga možemo da se setimo mirisa i nakon mnogo godina. Priznati naučnik koji je proučavao mozak, Pol Meklin, uspeo je da fizički identifikuje lokaciju mapa ljubavi u mozgu - između tri sloja ljudskog mozga - u limbičkom sistemu.

I sve dok nesvesno ne postane svesno, nazivaćemo ga sudbinom, rekao je Jung. Tako je i sa partnerima koje prepoznajemo, upoznajemo, volimo, ostavljamo... Kako možemo naš nesvesni romantični lik da prenesemo u svesni nivo? Pogledajte osobe sa kojima ste bili u prošlosti - one predstavljaju vaše objekte želje, anime i animuse, obrasce i mape ljubavi. Setite se detalja koji su ih krasili, svega u šta ste se ludo zaljubili.

Napravite spisak osobina - psihičkih, fizičkih - i videćete da li ih vaši bivši izabranici dele. Ono što je svima njima zajedničko, to je vaša nesvesna predstava ljubavi, slika koju nosite u dubini svog bića i koju ne znajući projektujete na svaku novu osobu u svom životu. Ako imate mnogo osoba i nijednu crtu koja ih povezuje, može biti da se zaljubljujete u ljubav, u hemiju koja nastaje u mozgu, u osećanja koja se šire telom, nevezano za onoga ko ih izaziva. Kako možete da razbijete obrasce koji vam se ne dopadaju?

Naučnici predlažu da izbegavate osobe koje vas jako privlače i da budete sa onima sa kojima vam je prijatno, koji su vam bliski i odani prijatelji, ali vas ne vode do visina strasti i bacaju u ponore depresije. Postoji i još jedna opcija - da preuzmete odgovornost za svoje izbore, da analizirate predstave koje stvarate o biću zbog kog imate "varnice" i da vezu koja je osuđena na propast preokrenete u uspešnu vezu sa osobom uz koju ćete ostati.

J. Stojanović

[Драган orthodox]

Снимих овај графит

[Ljubičasta]

Slazem se sa Jungom. Partneri su nasa ogledala.Ono sto nosimo u sebi u tom trenutku to privucemo i u emotivnom zivotu u vidu partnera.Nije to nikakva slucajnost.Partneri nam pomazu da otkrijemo ono sto u sebi podsvijesno nosimo zato sto su oni taj reper pred kojima skidamo masku i cesto kroz odnos s njima moze da izadje na povrsinu ono sto svijesno potiskujemo,neke nesavrsenosti tijela i duha.Ja sam sigurna da zene koje trpe fizicko nasilje u vezi i braku su to nesvijesno same privukle,zato sto u sebi podsvijesno nose strah da nece biti prihvacene,stav žrtve i tako dalje i tako dalje.I onda se cudimo odredjenim generalizacijama,kako nekim ljudima dobro ide na ljubavnom planu,drugima ne.Stvar je upravo u tom stavu koji imamo o sebi u datom trenutku i kako se taj stav kasnije manifestuje kroz odnos sa partnerom.

[JESSY]

Slazem se sa Jungom. Partneri su nasa ogledala.Ono sto nosimo u sebi u tom trenutku to privucemo i u emotivnom zivotu u vidu partnera.Nije to nikakva slucajnost.Partneri nam pomazu da otkrijemo ono sto u sebi podsvijesno nosimo zato sto su oni taj reper pred kojima skidamo masku i cesto kroz odnos s njima moze da izadje na povrsinu ono sto svijesno potiskujemo,neke nesavrsenosti tijela i duha.Ja sam sigurna da zene koje trpe fizicko nasilje u vezi i braku su to nesvijesno same privukle,zato sto u sebi podsvijesno nose strah da nece biti prihvacene,stav žrtve i tako dalje i tako dalje.I onda se cudimo odredjenim generalizacijama,kako nekim ljudima dobro ide na ljubavnom planu,drugima ne.Stvar je upravo u tom stavu koji imamo o sebi u datom trenutku i kako se taj stav kasnije manifestuje kroz odnos sa partnerom.

likefaceeeeeeee

[Драган orthodox]

[JESSY]

Brojni psiholozi bavili su se ovom problematikom ali ona i dalje u velikoj meri ostaje enigma. Iako svi negde intuitivno možemo da pretpostavimo da porodica, kao što utiče na brojne aspekte našeg života, od sistema vrednosti koji gradimo, prijatelja koje biramo, škola i fakulteta za koje se opredeljujemo….njen uticaj u oblasti ljubavnih odnosa i dalje ostaje nepoznanica.Porodica za veliki broj ljudi simbolizuje najdublje snove i strahove. To su snovi o ljubavi, intimnosti, stabilnosti, sigurnosti i zaštićenosti, ali i strahovi od napuštanja, gubitka i neuspeha.

 

Neka istraživanja pokazala su da deca koja su bila izložena emocionalno hladnom tretmanu svojih roditelja su kao odrasli ljudi skloniji da razviju nesigurne obrasce emotivnog vezivanja i da generalno manifestuju nesigurno, bojažljivo i zatvoreno ponašanje u prisustvu osoba suprotnog pola. Ovaj podatak nije ništa novo i moglo bi se reći da je blizak našem zdravom razumu…Dakle, oni koje su roditelji voleli i pazili izgradili su se u sigurnije osobe u svim sferama funkcionisanja pa tako i ljubavnoj za razliku od onih koje su roditelji zanemarivali, preterano kritikovali i odbacivali. Iako ne volimo uprošćavanja, čini nam se da je ovaj podatak univerzalan za većinu ljudi.

 

Većina nas vođeno je univerzalnom idejom „suprotnosti se privlače“. Ono što je međutim istina jeste da se ljudi privlače zato što izgledaju suprotno. Međutim, ljude zapravo privlače sličnosti, i to sličnosti u jednom od najfundamentalnijih aspekata-u porodičnoj istoriji. Na taj način, čak i oni koji su se udali ili oženili da bi pobegli od svojih porodica, na neki način svoju porodicu nose sa sobom, psihološki govoreći.

[JESSY]

Izbor partnera kod svakog pojedinca zavisi od specifičnog prelamanja kulturoloških stereotipa o partnerskim odnosima i braku - što roditelji prenose deci.

Pored toga, značajan uticaj imaju obrasci emocionalnog vezivanja dece i roditelja, odnosno kvalitet porodične klime emocionalnih odnosa.

 

Teorija emocionalnog vezivanja ukazuje da će, ukoliko postoje usklađeni emocionalni odnosi između roditelja - ti odnosi omogućiti kod dece razvijanje osećanja sigurnosti u sebe, kao i stabilnost u emocionalnom razvoju i sazrevanju.

Međutim, ukoliko su odnosi između roditelja hladni, distancirani ili konfliktni - to kod dece može da dovede do razvoja osećanja nesigurnosti u sebe, do zastoja u emocionalnom razvoju i sazrevanju, kao i do pojave straha od emocionalnog zanemarivanja i povređivanja. Na taj način se deci prenose mnoga negativna značenja povezana sa budućim izborom partnera, ali i sa očekivanjem od partnerskih odnosa. Takve poruke u nekim slučajevima mogu da dovedu do toga da se mladi ljudi opredele da ne zasnivaju brak i porodicu.

 

Kako se obično biraju partneri?

Partneri se obično biraju po uzoru na uspešne partnerske relacije u porodici, i obrnuto - odbacuje se ono što se pokazalo neuspešnim izborom u porodici.

Primera radi, ukoliko je otac bio dominatan a majka zavisna, ćerka bi mogla da izabere da bude nezavisna i da teži ravnopravnijim partnerskim odnosima.

 

Zrelost za izbor partnera je veoma povezana sa razvojem samosvesti, odnosno slike o sebi i realnog očekivanja od sebe i drugih, zatim sa razvojem empatije (saosećanja) za potrebe drugih, sa razvojem emocionalne odgovornosti, kao i sposobnosti upravljanja svojim emocijama i ponašanjem, sa komunikacionim veštinama... Sve ove sposobnosti i veštine mogu da se usavršavaju kroz procese socijalnog učenja tokom čitavog života.

Razvijanje zrelog odnosa prema sebi i drugima predstavlja značajan domen psihoterapijskog delovanja. Nažalost, u našoj zemlji je kod mladih još uvek nedovoljno prisutna potreba za konsultovanjem sa psihoterapeutom oko izbora partnera.

 

Kada je osoba spremna za izbor partnera?

Jedan od preduslova koji treba da ispunjava osoba zrela za izbor partnera je uspešno završen proces individualizacije i separacije (odvajanja) od primarne porodice.

Uspešnost u tome ne zavisi isključivo od godina, već od kapaciteta svakog pojedinca da se osloni na sebe i preuzme odgovornost za svoje životne izbore, da postane individua psihički nezavisna, sposobna za odvojen život od roditelja.

Uobičajeno je da se taj proces završava do kraja adolescencije, ali se može dogoditi i da se ne završi. U tom slučaju, pojedinci su zavisni od roditeljskih očekivanja i nisu u stanju da preuzmu  odgovornost za svoje emocije i ponašanje, kao ni da istraju u odnosu na svoje kriterijume izbora. Otuda mnogi mladi ljudi ne uspevaju da odole pritiscima poželjnih socijalnih normi ponašanja koje im nameće porodica, već kada dođe vreme - stupaju u brakove u skladu sa porodičnim očekivanjima.

Porodičnu i društvenu osudu naročito trpe žene koje se nisu na vreme udale, one se etiketiraju kao «usedelice».

 

Kako napraviti «pravi izbor»?

U odnosu na tradicionalne kulturološke stereotipe rodnih uloga, po kojima muškarac ima ulogu osvajača, a žena treba da bude osvojena, desile su se promene - ka pasivnijoj ulozi muškarca i aktivnijoj ulozi žene u traženju partnera.

Kako će se pojedinci u tome osećati i ponašati, zavisi od njihovih uverenja, kao i spremnosti da se adaptiraju na promene.

Igra osvajanja može da se posmatra i kao borba za zadobijanje veće moći u međusobnim odnosima. Ukoliko je jedan od partnera emocionalno nestabilan, ili ima strah od povređivanja - onda nije spreman za otvoreno, iskreno otkrivanje sebe prilikom upoznavanja. Iskrenost i otvorenost u komunikaciji su preduslov građenja ravnopravnih i harmoničnih partnerskih odnosa.

Ostali faktori uspešnosti u izboru partnera se odnose na jasnoću u pogledu poželjnih osobina i očekivanog ponašanja partnera.

Preporuka terapeuta je da se izbori partnera zasnivaju na što većem broju sličnosti, i to u odnosu na: osobine ličnosti, očekivanja od partnerskih odnosa, životna interesovanja i ciljeve...

Važni elementi dobrog izbora bi trebalo da budu procene spremnosti partnera na kompromise u prevazilaženju razlika, na usklađivanje zajedničkog i pojedinačnog ličnog razvoja, na investiranje sebe u negovanje harmoničnih partnerskih odnosa.

Kada se slede ove odlike zrelog izbora, nije lako pronaći «pravog» partnera. Ali, ako se u tome uspe, onda je stvorena dobra osnova za  građenje i unapređivanje partnerskih odnosa.

Međutim, uspešnost u tome mnogo zavisi od spremnosti partnera da se angažuju u negovanju svog odnosa.

Porodični terapeuti preporučuju iskustvo zajedničkog života pre donošenja konačne odluke o braku - da bi se partneri što bolje upoznali i imali priliku da provere da li su napravili «pravi» izbor.

Ako imaju dileme oko toga, bolje je da se pravovremeno obrate odgovarajućim stručnjacima, nego da ih rešavaju uz pomoć prijatelja i rođaka, koji nisu neutralni i nemaju potrebno stručno znanje.

Uostalom, obraćanje stručnjacima u predbračnom savetovalištu je u svetu uobičajena pojava, što se za naše prilike ne može reći.

 

Ljiljana Filipović, psiholog-porodični terapeut

[JESSY]

ништа није случајно....колико год трајало....било успешно или не....свака особа, на коју нас пут нанесе, има неки задатак, неку мисију у нашем животу...

[Биљана 1234]

свако кога сретнемо открије нам један део нас самих

пре ме је то сазнање опчињавало, све сам слутила неког са ким ћу се поклопити сто посто

 

време је  донело спознају о лепоти сусрета са људима, и о томе да је неко некад једноставно сам

и о томе да неко одгоре....

[Natasa.]

Svaka krpa nadje zakrpu 

[Grizzly Adams]

Прво ти буде случај, а после законитост.