Razotkrivanje najvece lazi u istoriji covecanstva

[grigorije22]

AGTC,

Kako su nastala ova slova i otkud AGTCATTAGGTC da li je on nastao duplikacijom gena ili je vec postojao kao takav u okviru DNK?

[cloudking]

Aman bre Grigo s ovim citatima.

[grigorije22]

 

kao i to da nakon nastanka alfabeta svaka knjiga na svetu ne sadrži nove informacije)

 

 

Naravno da sadrzi nove informacije samo sto su i alfabet i knjige nastale u um a ne usled kopijskih gresaka

[Avocado]

Naravno da sadrzi nove informacije samo sto su i alfabet i knjige nastale u um a ne usled kopijskih gresaka

 

Što znači da kada usled greške u kopiranju, u nekoj knjizi se napiše "GAGA" umesto "TATA" to jeste ili nije drugačija tj. nova informacija? (bez obzira na to da li su alfabet i knjige inače nastale u umu, samo je pitanje da li to jeste ili nije nova informacija)

 

 

AGTC,

Kako su nastala ova slova i otkud AGTCATTAGGTC da li je on nastao duplikacijom gena ili je vec postojao kao takav u okviru DNK?

 

 

Ta slova su nastala po početnim slovima naziva nukleinskih kiselina, tj. mi smo smislili ta slova (i nazive nukleinskih

kiselina) ali nismo smislili i nukleinske kiseline i nema ama baš nikakvih naznaka da ih je smislio neko inteligentan.

 

Niz "AGTCATTAGGTC" je hipotetički i potpuno random napisan... pa je pitanje malo besmisleno... a nizovi parova nukleotida se menjaju usled duplikacija, point mutacija i frejm-šiftova... tako da sasvim rutinski nastaju nizovi koji nikada kao takvi nisu postojali.

[Млађони]

To niko ne spori.....to je sasvim normalno i ok.....problem su prelazi iz vrste u vrstu...i mutacije kao razvojni faktor genetskih promena.....nema dokaza za tako nesto....

 

Vrsta je samo ljudska definicija. Ukoliko malo poostrimo kriterujeme mozemo od rottwielera i pekinezera da napravimo dve nove "Vrste"

[Млађони]

Naravno da sadrzi nove informacije samo sto su i alfabet i knjige nastale u um a ne usled kopijskih gresaka

 

Ali kopijske greske nastaju i uz dovoljno veliki broj kopijskih gresaka, moze da nastane nova knjiga. 

A evolucija ima sistem "eliminacije" losih kopijskih gresaka i zadrzavnja onih koje bi dale recenicu sa smislom. Taj sistem zove se "prirodna selekcija"

[SHADOWS OF THE LIGHT]

ИНФОРМАЦИЈА И ЗАКОНИ ЊЕНЕ ПРЕДАЈЕ

 

У школском курсу информатике се уопште и не покреће никаква иоле озбиљнија дискусија о томе - шта је то, заправо, информација. Међутим, информација, говорећи језиком науке, спада у ону групу изузетно тешко описивих појмова, у коју спадају и појмови "материја" и "енергија". Материја, баш као и енергија, нема строго одређену дефиницију. Материја - то је објективна реалност која нам је дата и коју осјећамо нашим чулима; то је тачно, али ова реченица није дефиниција, она је само појашњење, зато што треба дефинисати појам реалности. Аналогно, под енергијом подразумијевају неку мјеру кретања која се очувава количински. Ово такође није одређење енергије, него само нека врста појашњења, као што се "тачка" у геометрији описује као нешто што нема димензија.

Нешто слично важи и за информацију: ни она нема прецизно одређење. Ради појашњења може се рећи да је информација субјективна реалност коју може саздати или примити само нечијиразум (свијест), при томе реалност која се предаје уз помоћ материјалних носилаца, способна да се на њима подвргне промјени или обради (за то и служе рачунари).

Предаја информација (инфодинамика), у свим случајевима гдје се ради са информацијама, потчињава се одређеним законима. Али прије него што почнемо говорити о тим законима, морамо се укратко упознати са појмом нивоа информација.

 

 

НИВОИ ИНФОРМАЦИЈА

 

Да би предали информацију, извор информације (предајник) и њен пријемник се претходно морају договорити о језику или систему кода. Мама учи своје дијете да правилно изговара гласове и ријечи. Учитељ ђака учи азбуци, односно, показује каквим ће симболима означавати слова на папиру да би могао да предаје или прима информације. Радио-телеграфиста мора прво да научи, напримјер, морзеову азбуку, а шофер - саобраћајне знаке и тд.

То је најнижи ниво информације - статички. На овом нивоу предајник само предаје, а пријемник само прихвата кодирани сигнал, то јест, сигнал који носи симболе који су познати и предајнику и пријемнику.

Да би била правилно схваћена, информација захтјева посебна правила груписања кодних ознака, односно, захтјева језик који је јасан и предајнику и пријемнику. Језик је скуп ријечи и граматика (правила предаје мисли ријечима, да би се од групе ријечи могла креирати нека реченица са смислом, а не бесмислени скуп ријечи). Два човјека могу да комуницирају само под условом да познају исти језик. Човјек може да "комуницира" и са машином, ако у њу угради систем правила алгоритамског језика. Ако таквој, "наученој" машини програмер да програм са непознатом или неправилно употријебљеном командом, рачунарски систем ће избацити поруку о грешци.

Језик - то је виши, такозвани синтаксни ниво информација. Хаотично састављен скуп дозвољених слова неће предати ријеч која има неко одређено значење. Другим ријечима, да би се предала информација, код познате азбуке мора бити не просто скуп познатих сигнала, него синтаксно организован систем, који у себе укључује познате ријечи, обједињене у реченице по одраније прихваћеним граматичким правилима.

Међутим, и синтаксно исправно организована порука може бити таква, да са собом уопште не носи никакву корисну информацију; то може да буде обична бесмилица, успркос томе што ће у њој све ријечи припадати познатом рјечнику и што ће оне бити организоване у складу са свим важећим правилима граматике. Примјер такве поруке су стихови генерисани рачунаром. У меморију машине се похрањује одређени скуп ријечи, и при томе се оне распоређују као у обичном говору: именице, прилози, глаголи и т.д. са бројевима, падежима и наставцима. Задају се и граматичка правила повезивања ријечи, да у реченици буду заступљени и субјекат и предикат, у одговарајућим облицима. Задаје се и ритам стиха, односно, одређена учесталост у промјенама наглашених и ненаглашених слогова. Све те захтјеве могуће је унијети у програм, нарочито ако се користи синтаксно једноставан језик као што је, напримјер, енглески. Резултат који се добија је отприлике овакав - ево двије строфе које је написао рачунар:

Док слијепо пливаше сан по разбијеним надама,

Космос са болом почиваше над разбијеном љубављу.

Јединствена вриједност електронског пјесника је у томе што за стварање будалаштина попут ове он троши релативно мало времена.

Долазимо, дакле, до још вишег нивоа информације - до њеног значења. То је такозвани семантички ниво. Пријемнику информације је потребан смисао, а не скуп ријечи и симбола, макар он био синтаксно потпуно исправно организован.

На крају, ниво информације, који је још виши од семантичког, јесте вољни. Предајник је имао циљ када је предавао смишљену поруку. Пријемник би у принципу морао да да своју реакцију на поруку, повратном спрегом, по којој предајник може да оцијени у којој је мјери циљ поруке достигнут.

Све до сада речено о нивоима информације укратко ћемо описати схемом на сл. 2.

 

 

НИВОИ
ИНФОРМАЦИЈЕ ПРЕДАЈНИК ПРИЈЕМНИК СИСТЕМ ВОЉНИ постављен циљ предузета одговарајућа
реакција РАЗУМ СЕМАНТИЧКИ осмисшљена порука схваћен смисао
поруке СИНТАКСНИ мисао изражена
језиком прочитан повезани
текст МАШИНА СТАТИЧКИ
(ниво кода) порука записана у
договореном коду код дешифрован сигнал предат сигнал примљен

 

Сл. 2. Нивои информације. Схема.

 

 

Ради илустрације дејства ове схеме погледајмо примјере.

Примјер 1. Композитор жели да створи комад или симфонију. На неки (тешко схватљив) начин он у себи "чује" основну мелодију. То је семантички ниво. Затим он то што је "чуо" одсвира на инструменту, потом разрађује друге теме и партитуру. Тај је посао више техничке природе - то је синтаксни ниво. На крају он записује ноте - то је статички ниво.

Музичар узима његове ноте и чита их (статички ниво). На музичком инструменту репродукује музику - синтаксни ниво. Схвата расположење композитора и оно што је он хтио да изрази - семантички ниво. Шаље одушевљено писмо аутору и сазива друштво на музичко вече - ниво повратне спреге.

Примјер 2. Програмер добија задатак да на персоналном рачунару израчуна неку функцију, напримјер, синус неког угла. Он је рјешава математички, разрађујући или примјењујући за дати случај аритметички метод рјешавања. Као резултат добија се алгоритам - то је семантички ниво. Пронађени алгоритам он излаже на алгоритамском језику - саставља програм. То је синтаксни ниво.

Компајлер програма у рачунару провјерава да ли је програм правилно записан на алгоритамском језику. Послије исправљања синтаксних грешака тај програм упада у преводилац, који преводи програм записан у алгоритамском језику на ниво кодова рачунара - у бинарно записаном облику - то је чисти ниво кода. На том нивоу се одвија прерада унесених бројева према дефинисаним правилима и алгоритму. Затим преводилац обратно преводи обрађену информацију на алгоритамски језик и неопходни дио информације приказује (у одговарајућем формату) на екрану или штампачу програмера. Ово је опет синтаксни ниво. Рад машине се овдје завршава, а програмер још мора да схвати смисао добијеног резултата и по том смислу да суди о исправности свог алгоритма.

Ако је, напримјер, добијени резултат већи од 1, очигледно је да је програмер погријешио у алгоритму. То је већ семантички ниво прихватања информације, који се завршава вољном одлуком човјека: или ће преправљати програм, или ће се задовољити резултатом и по том програму израчунавати и друге нумеричке податке.

На наведеној схеми и примјерима јасно је видљива улога техничких помагала и инструмената у предаји (преради) информација. Статички и синтаксни нивои стварају неки простор за дјеловање техничких средстава. Машина може да потпомогне, али само на синтаксном нивоу, ако дође до неке грешке. Али она ни у којем случају не може да нађе грешку у самом алгоритму. Добро одабран или направљен инструмент може уљепшати музику, али безукусну мелодију да исправи - он није у стању. Да би се такве ствари исправиле, неопходан је људски разум.

Уочимо такође да нити инструмент сам даје музику, нити персонални рачунар сам прерађује информације. Рачунар на екрану или штампачу приказује исту информацију која је у њега била унесена, само у другачијем облику. Он ће вишекратно понављати грешку алгоритма и довести је до апсурда. Није случајно што корисници рачунара имају помало грубу, али потпуно истиниту пошалицу: рачунар је обични глупан, ма колико меморије имао и ма како брзо радио.

 

ИНФОРМАЦИЈА И ВЈЕРОВАТНОЋА

 

Може ли скуп кодираних знакова случајно да се преобрази у информацију коју неко може да прими, која има правилну синтаксу и неку - било коју - семантику, односно, значење, смисао?

Погледајмо сљедећи, најпростији могући примјер. Запишимо најпростију и најкраћу поруку:

ИВАН + ТАЊА = ЉУБАВ

Порука садржи 15 симбола, укључујући аритметичке знаке. Ради једноставности примјера претпоставимо да такав алфабет не садржи више од 32 знака. Вјероватноћа да први знак случајно буде онај који треба да буде (И) је једнака 1/32. Иста таква вјероватноћа важ и за свако друго слово или знак. Коначна вјероватноћа ће бити једнака производу 16 таквих вјероватноћа, то јест (1/32)^16 = (1/2)^80 = 10^-24.

По реду величине та је вјероватноћа једнака вјероватноћи да молекул читавог мола гаса под клипом одједном добије брзину, са смјером у једном правцу, чиме би био нарушен други принцип термодинамике: унутрашња енергија гаса би прешла у кинетичку енергију клипа готово у потпуности!

Вјероватноћа таквог догађаја је енормно мала. А намјерно смо изабрали најпростију могућу информациону поруку. Одавде слиједи закључак: информација се не може појавити случајно. Њу створити и закодирати може само разум. Разум, пак, који ствара информацију увијек иде од циља и семантике ка синтакси и коду, али не и обратно. Прво мораш да знаш шта хоћеш да одштампаш, па тек онда да заплетеш прстима по тастатури.

Чак и када би се некаква порука са смислом и појавила случајно, њен смисао и циљ се не би могли појавити сами од себе, од правилне синтаксе "одоздо према горе". Информација се стварасамо од циља према смислу и наниже, а никако не у супротном смјеру.

Као резултат добијамо "први закон" информатике, који се може изразити овако: информацију рађа (ствара) само разум, а не случај. Информација се не појављује ни из чега. Веома налик на први принцип термодинамике: енергија се не појављује ни из чега.

 

ПРЕДАЈА ИНФОРМАЦИЈА

 

Постоји и други, такође изузетно важан закон информатике, којег такође прећуткује школски уџбеник, али који се користи у свим информационим системима.

Информација изражена кодом (на статичком нивоу) може да се чува и предаје на најразличитијим материјалним носиоцима, само под условом да су они у стању да не губе или покваре сам код. Значење информације је апсолутно независно од начина њеног похрањивања и предаје: на папиру, на дискети, у електронској меморији, у звучном запису гласа. Роман "Евгеније Оњегин" се може написати гушчијим пером, а компјутерски "стихови" могу да се чувајуу у најсавршенијој електронској меморији - семантика информација која се садржи у тим дјелима неће зависити од њиховог материјалног носиоца.

Што се тиче информације, записане на било који начин на било каквим носиоцима, примјећено је једно, никада не нарушено правило: приликом механичког копирања и похрањивања информација се никада не побољшава, то јест, у идеалном случају она остаје иста, а у реалности се она може или изгубити или дјелимично покварити случајним упадањем вањских сигнала шума. Свако ко је имао прилику да ради са касетама и дисковима који се преснимавају по неколико пута то прекрасно зна. Тај закон информатике, ипак, немају у виду студенти и ђаци када непромишљено преписују од својих колега домаће задатке или контролне радове. Али професори на основу свог искуства прекрасно знају тај закон, и лако могу да виде ко је од кога преписао, а ко је задатак рјешавао самостално. Приликом преписивања од сусједа лако може да се прекопира његова грешка, а због брзоплетости таквих радњи може и да се направи своја; другим ријечима, информација приликом предаје има способност да се квари.

Древне рукописе увијек су преписивали само писмени преписивачи, и текстови су се минуциозно провјеравали. Посебну пажњу је требало поклањати превођењу текста са једног језика на други. За такав посао су ангажовани искључиво људи који су до савршенства познавали оба језика, а при томе познавали и саму тему, па су захваљујући томе могли исправно да схвате и садржај и смисао превођених текстова. И дан-данас, да би се неки научни или било који други специјализовани текст са једног језика превео на други, неопходно је да се тиме позабави веома стручан преводилац, који изузетно добро разумије смисао текста који преводи.

Нигдје и никада није опажен случај да је приликом копирања или похрањивања неке информације створена нова идеја (тј. нова информациона порука) на семантичком нивоу. Изузетак може да представља само случај свјесне дезинформације или информационе диверзије, када не долази до грешке приликом копирања, него се ради о свјесној фалсификацији. Али и у то је неопходно да се умијеша разум.

"Други принцип инфодинамике", који гласи да се инормација приликом чувања и копирања не може створити нити побољшати, него, баш напротив, настоји да се самопроизвољно поквари претварањем сигнала са значењем у информациони шум - потпуно је аналогна другом принципу термодинамике. Оба закона, на тај начин, на разним нивоима егзистенције материје изражавају неку још општију закономјерност, која се лако може илустровати уз помоћ теорије вјероватноће. Иста та закономјерност се може демонстрирати врло просто, за радним столом или у кући; њу видимо и у развоју друштвених процеса. Неред, хаос било какве врсте, разрушење, одсуство структуре и организације имају највећу вјероватноћу дешавања, и сви (најразноврснији могући) процеси - не само термодинамички - произвољно иду по линији нарастајућег хаоса. Хаос, пак, се пресијеца само разумним упливом усмјерене енергије.

 

ИНФОРМАЦИЈА И СТВАРАЛАЧКА ДЈЕЛАТНОСТ

 

Да би се направила кућа, аутомобил или било шта друго, односно, да би се материја превела у структурно организованије стање, неопходна је, прије свега, материја, а одмах за њом и усмјерена (нетоплотна) енергија - механичка, електрична; на крају, потребна је још и - информација. Неопходан је план стварања, састављен у потпуности унапријед. Неопходна су техничка знања: како се постављају цигле, како се прави малтер. Без тога кућу никада нећеш направити. Случајна дјелатност над предметима, када се усмјерена енергија обраћа ка материји без одређеног циља, у стању је само да повећа неред.

Конструктор ствара објекат у форми идеја, на семантичком нивоу. Своју мисао он изражава општим прорачунима, ријечима, цртежима. Детаље тих идеја могу да разрађују његови помоћници из пројектантског бироа. Технолог ту семантику преводи на синтаксни ниво, разрађујући редослијед операција приликом израде детаља и чворова. Радник преводи синтаксу технологије непосредно у "код" производа. Производ, на тај начин, носи у себи идеје конструктора, записане по правилима информатике на нарочитом, сложеном језику технологије. Послије израде производ се провјерава. Прво се контролишу дијелови и исправност њиховог повезивања (синтаксни ниво). Затим се провјерава радна способност одређених подсистема (напримјер, авионског мотора). Затим слиједи провјеравање читавог производа - пробни лет авиона, напримјер. Идеја се враћа свом аутору, сада већ у оваплоћеном виду.

Не постоји ни једна творевина која не би на себи носила информацију коју је у њу заложио њен творац.

 

ИНФОРМАЦИЈА И ЖИВИ ОРГАНИЗМИ

 

Да ли безоблични камен носи у себи било какву информацију? Оставимо за сада то питање без одговора, јер, ако ми не можемо да примимо неку информацију, то још не значи да ње уопште нема. Међутим, ако само летимично погледамо неку таблицу кинеског писма, чак и ако не знамо кинески, лако ћемо закључити да је ту нешто записано, да је ту унесена нека информација.

На сличан начин, када кроз електронски микроскоп погледамо на живу ћелију, увидјећемо потресну количину савршено очигледно записаних информација. Школска знања из цитологије и органске хемије дозвољавају нам да понешто од тога и разумијемо.

Хромозоми (тачније, молекули ДНК) сами по себи представљају цијелу књигу, написану ријечима (генима) које се састоје од четири слова - нуклеотида, који се понављају у различитим комбинацијама. Пред нама су већ два нижа нивоа информација: код и његова синтакса. Та књига (која више личи на перфорирану траку) дјелимично се преписује на другу, њој сличну траку - информациону РНК, а ова, са своје стране, на бјеланчевину, одређујући јој структуру. Алфабет језика бјеланчевина не садржи више само 4, него 20 слова, и свака "ријеч" од три "слова ДНК" означава једно "слово" бјеланчевине - аминокиселину. Ћелија посједује посебни механизам контроле правилности преписивања и "превођења" информације са језика ДНК на језик бјеланчевина. Бјеланчевина, "преписана" и састављена правилно, мора да изврши свој задатак у ћелији: напримјер, да послужи као катализатор за неку другу реакцију. Смисао постојања дате бјеланчевине се и састоји у томе - да изврши свој задатак. У томе се састоји семантички ниво информације преписане из ДНК, односно, њено значење. Свеукупност значења свих информација једне ћелије је у томе да она расте, да се репродукује и извршава неке функције у организму. То је циљни ниво информације у ћелији.

У XX вијеку човјек је постао способан да прочита слова у ДНК и да дјелимично разумије информацију која је тамо записана. То је он доживио као достигнуће својег разума и техничких могућности савременог доба. Али, погледајте ово: ако способност да се нешто прочита и разумије претпоставља постојање разума, како је онда могуће не видјети бесконачно супериорни Разум Онога Који је написао све то што се може прочитати, и неизмјерно више од онога што је прочитано, Онога Који је сачинио и сву информацију и сав систем њеног кодирања?!

Ако радимо са информацијом, она мора да се потчињава својим законима, којима се потчињава и у свим људским - много примитивнијим и грубљим - информационим системима. На свим нивоима ми јасно видимо како нам се предаје информација живота: код, синтакса, значење. Као пријемник информација може да послужи човјек, ако посматра сву ту слику. Ако посматрача (човјека) нема, онда је пријемник информације Сам њен Источник. На сличан начин и констркутер авиона, када посматра његов пробни лет, бива и источник и пријемник информације.

Овдје треба истаћи и колосалну густину записаних информација у молекулу ДНК. Сваки од четири нуклеотида може се описати помоћу двају бинарних цифара - битова: напримјер, 00 - први нуклеотид, 10 - други, 01 - трећи, 11 - четврти. Познат је број нуклеотида у ДНК, позната је и запремина њене спирале. Можемо израчунати колико се бита информације садржи у јединици запремине "инфоскладишта". За обичне молекуле ДНК та густина информације износи 1021 бит/cm3, а у најсавременијим електронским микросхемама она износи 4*107 бит/cm3. Разлика је у 13 потенција! Општа сума свих информација, записаних у свим библиотекама свијета, процјењује се на 1018 бита. Када би та информација била похрањена у молекулу ДНК, за њу би било довољно мјеста да стане на 1% запремине једне главе једне обичне чиоде. Када бисмо сву информацију свих библиотека свијета записали на микросхеме, висина такве схеме, када бисмо је слагали по стопама, она би се протегнула - од Земље до Мјесеца.

Није ли таква густина тако сложене информације још једно бљештаво свједочанство премудрости Творца, Који не само да је створио саму информацију, него је нашао супериоран начин да је тако компактно запише?

 

ИНФОРМАЦИЈА
ИЗВАН МАТЕРИЈАЛНИХ НОСИЛАЦА

 

Поставља се питање: да ли сва информација која је неопходна за живот организма може бити предана уређеним низом нуклеотида? Овдје не испуштамо из вида да се сва информација о бјеланчевинама и уопште о материји ћелије предаје управо тим низом нуклеотида. Ово питање ће такође бити посебно обрађено. Али овдје ћемо га формулисати једноставније. Да ли информација уопште може бити изражена алфабетним кодовима, односно, у суштини - битовима и бајтовима?

Два човјека слушају једну те исту музику или стихове, чују сваки звук, разумију сваку ријеч или мелодију. Да ли ће они једнако доживјети информацију на њеном семантичком нивоу?

Два ученика изучавају један те исти предмет биологије у школи, одговарају на испиту за једну те исту "петицу" процес синтезе бјеланчевине. Да ли су једнаку информацију из прочитаног и схваћеног извукли оба, ако је један ученик вјерник, а други - материјалиста?

И тако, значење информације није одређено само синтаксом и кодом предане поруке. Паралелно са закодираном информацијом постоји и допунска информација, која се не може изразити кодовима, и која је одређена особинама - како предајника, тако и пријемника. Али пошто и предајник и пријемник јесу разум, а разум је својствен личностима, и за сваку личност је он савршено посебан, на овом мјесту се завршава област науке.

Информатика спада у област науке само док баратамо са материјалним носиоцима информације. Информација која је кодирана и предана материјалним носиоцима је објективна. Будући записана, она се више не налази у разуму предајника или пријемника. Њу може да прими било који трећи посматрач, он може да схвати њен код, синтаксу, семантику (барем до одређеног степена), може да израчуна количину информација, да је преведе на други језик или други носилац и тд. Све ове дјелатности спадају у област науке, која неизоставно захтјева да у предметима свог изучавања постоје неке објективне закономјерности и да се запажања и експерименти могу поновити са истим, предвидивим резултатима.

Чим почнемо да причамо о информацији која не може да се кодира, област науке се ту одмах прекида. Али не може се рећи да се сво људско знање ограничава само науком или информацијама које могу да се кодирају (изразе ријечима). Религиозни живот, сама вјера човјека - у значајној мјери представља информацију која не може да се кодира, да се изрази ријечима. Признавајући да таква информација постоји, нећемо о њој наставити да разговарамо, јер смо се договорили да ћемо овај разговор држати строго у оквирима науке.

Исто тако нећемо разматрати и предају информација која се одвија изван материјалних носилаца. Да ли је информација способна да буде предана баш тако: уопште изван синтаксе и кода, без икаквих ријечи, без икаквог звука или читања, да би семантика Источника била непосредно предана пријемнику? У свакодневном животу тога, наравно, нема. Али то не значи да такве предаје уопште не може бити. На крају крајева, сва откровења из нематеријалног свијета, без обзира на њихов садржај, истинитост или лажност, предају се управо на тај начин. Понекад се за означавање таквог начина информационе размјене употребљава ријеч "телепатија".

Пошто једину основу за откровење у смислу начина предаје мисли представља само Бог, само Он има право да пресуђује када се ту предаје истина, а када лаж. Слово Божије нас учи да је у својем садашњем стању човјек практично неспособан за истинска Божанствена откровења, и да на тај начин он општи најчешће са свијетом демона, што, нормално, човјеку неће донијети никаквог добра, ни у овом, ни у будућем животу. Изразивши ову кратко али грозно упозорење читаоцу против било каквих занимација са телепатијом, оставићемо без пажње и тај предмет, пошто ни он не спада у област науке.

 

 

 

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Ali kopijske greske nastaju i uz dovoljno veliki broj kopijskih gresaka, moze da nastane nova knjiga. 

A evolucija ima sistem "eliminacije" losih kopijskih gresaka i zadrzavnja onih koje bi dale recenicu sa smislom. Taj sistem zove se "prirodna selekcija"

 

Mozda kada knjiga nastane na taj nacin i poverujem u TE.

..

 

 

 

[Avocado]

 

Mozda kada knjiga nastane na taj nacin i poverujem u TE.

..

 

 

http://code.google.com/p/word-evo/

[Odahviing]

Mozda kada knjiga nastane na taj nacin i poverujem u TE.

Napravi neki program  koji ispisuje random slova i pusti ga da radi recimo stotinjak hiljada godina. E sad da radi tako što samo reči izdvaja, a ono loše što nema smisla briše i posle određenog vremena dobićeš knjigu

[Tumaralo.]

DNK je komplikovaniji od svih programa ikada napisanih zajedno....evo vam malo o genetici kad vas toliko zanima

[Tristatri]

Lav jede antilope. Ali jede samo one najsporije. Pozeljna osobina za antilopu je brzina ...

 

Jede lav i brze, posebno oni brži. A antlope evolucija ne spasi iz kandži njegovih darom dodatne brzine, jer šta bi jeo tada i dal' bi bio kralj.

[Tumaralo.]

Jede lav i brze, posebno oni brži. A antlope evolucija ne spasi iz kandži njegovih darom dodatne brzine, jer šta bi jeo tada i dal' bi bio kralj.

i onda bi prirodna selekcija ucinila da samo ostanu brze antilope pa bi i lavovi morali da budu brzi pa bi samo dobili mnogo brze lavove i antilope XD...nidje veze zasto lavovi imaju grivu npr xD...tigrovima vukovima panterima medjedima je do jaja i bez grive

[Tristatri]

Da E coli je degenerisana usled mutacija ona sada moze da zivi samo u labaratoriji i nigde drugo.

 

Ona se nekom omaškom i dalje zove E. Coli? A, ako je druge vrste trebalo je ime joj promeniti? A, ako je druge, čini se da je imala tvorca, ovom prilikom? A limunska je kiselina sredina odlukom tvorca? A Tvorac ovog tvorca, prema liku svome, dade ovome moć stvaranja (...) a njemu odredi da živi u sredini kakvu odredi i nigde drugde.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Napravi neki program  koji ispisuje random slova i pusti ga da radi recimo stotinjak hiljada godina. E sad da radi tako što samo reči izdvaja, a ono loše što nema smisla briše i posle određenog vremena dobićeš knjigu

 

Verovatnoca da se na taj nacin dobije knjiga je ravna nuli..moze samo da se dobije gomila reci..a to nije informacija vec gomila podataka...ali pazi i da bi on prepoznao neke reci ja moram da mu ugradim bazu podataka sa svim recima koje su MENI poznate i da ih po tom kriterijumu  prihvata kao smislene....dakle ako neka rec ne postoji u mom vokabularu kao programera ni program nece sadrzati mogucnost da tu rec prepoznao kao nesto sto ima smisla.....i moz da radi milijardama godina ali jednostvno neke reci nece prepoznati jer mu ih nisam uneo kao one koje imaju neko znacenje....