Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[JESSY]

"...Zar te ne uplasi pomisao
s kim luta tvoja svest kad zaspis?

S kim se izlezava tvoj san
sad, dok si budan?

Gde je sve ono sto si zaboravio da si bio?
Gde je sve ono sto si sad, a ne znas da to jesi?

Gde je sve tvoje
Svaki put kad ga trazis?

Zar te ne uplasi to sto osim porazne ljubomore i nemas drugog dokaza da si nekada bio dete?..."

[JESSY]

odluka

zivot je sve nesto iz pocetka
juce i prekjuce sutra ne vrede

nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede

pa cemu onda razocaranja?

ako je jedna ljubav - corak,
odmah se drukcije i lepse sanja

I kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis

[JESSY]

"Jedan izgubljeni randevu"

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.

A vi ste umrli.

Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,

obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.

Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,

mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.

Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,

babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh

u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,

imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc

„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.

Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.

Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.

Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.

I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,

dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.

Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

[JESSY]

"Da li se ikad upitaš?"

Da li se ikad upitaš, koliko stvari nikad nije primetilo da si prošao kraj njih i nije ih ni briga da li uopšte postojiš ...

Zaista, pored koliko stvari mi prođemo, a ne primetimo se, ni one nas, ni mi njih, a možda smo jedni drugima značajni ... Možda smo nekakva prilika za radost, makar najobičniju, a propustimo je.

Ista stvar je i sa ljudima ...

Kraj koliko njih prođemo, a ne znamo da bi vredelo pogledati ih i videti? I sa koliko njih podelimo neke trenutke, mnogo trenutaka i mislimo znaju nas, znamo ih ...

A nikad se nismo zagledali malo dublje da vidimo njihove najkrhkije svetove, a često ne vidimo ni ono najosvetljenije, ubeđeni da mi to znamo odavno ...

[skituljko]

"Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikada nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?"
Mika Antić

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[skituljko]

Obozavam Miku, al sa ovom njegovom se ne mogu sloziti. Ljubav osobe koju ne volite, samo smeta

[JESSY]

Obozavam Miku, al sa ovom njegovom se ne mogu sloziti. Ljubav osobe koju ne volite, samo smeta

bas u tome i jeste fora, da ne postoje osobe koje ne volimo...  

[skituljko]

bas u tome i jeste fora, da ne postoje osobe koje ne volimo...

aaaaa... u tome je kvaka :.mislise.

znam Jessy, al ima onih koje volimo i previse ... pa ih gusimo, cini mi se

[JESSY]

ima onih koje volimo i previse ... pa ih gusimo, cini mi se

da, treba u svemu imati mere....

[skituljko]

da, treba u svemu imati mere....

da

[JESSY]

"Dosta mi je već i toga da neprekidno zavirujem u svemir. Neka vasiona malo zaviri u mene. Imaće šta da vidi. Imaće da se uplaši od svetlosti i tame. I samoće."

(M. Antić)

[JESSY]

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…