Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[keka]

Osvrneš se i, okolo, vidiš jedino sebe kako si naglo zacutao
kao veliko zvono kome je puklo klatno. I tek tada se prisetiš da ipak u tebi ostaje to čudo što sadrži ne jednu, vec bezbroj večnosti.
I shvatiš: samo se onaj, ko je imun na stvarnost
nikada neće razboleti od rđe i od venjenja."
Miroslav Antić

[JESSY]

Žmurke

 

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.

Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.

Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,

obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.

Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.

Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,

jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.

I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,

unutra, u skladištima tajni i korenju energije.

Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,

kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,

mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek

postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.

I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,

samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,

i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[JESSY]

Oči

 

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.

Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

[JESSY]

"Mi smo se suvise sretali..."

 

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim

Mada smo razlicitim putevima koracali

Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim

I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo

I u leta kovrdzava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo

Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se duzili i raskrsca su zudela

Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise

Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja

I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja

Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza

I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.

[JESSY]

"ako vam mnogo puta kazem da vas volim..."

 

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,

jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,

je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega

u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,

nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo

dozivljaj vase vrste sveta

[keka]

Mesečevo srebro 

Ne priznajem rastanke 
i nikad neću 
Suviše boli kada se grubo 
otkine cvet 
koji tek niče 
Kada na samom početku priče 
vreme zatreperi i stane 
baš kada bleda 
još prazna zora 
mesečevo srebro ućuti 
i kada zamre let povetarca 
što dahom sluti 
uzdahe nove, nasmejane 
Ja želim da još s tobom gledam 
kako se bude zlatasta mora 
da s tobom dišem i da te volim 
i vatrom noći i zore sjajem 
I zato ne dam, i zato neću 
i zato rastanke ne priznajem 
Želim da živim tvojim dahom 
i da se smejem osmehom tvojim 
želim da bolujem tvoje boli 
i da strahujem tvojim strahom 
dokle me ima 
dok postojim 
Želim da sanjam tvoje snove 
i da kroz virove tvoje reke 
ponovo osetim prste u kosi 
da razvejano seme maslačka 
tvoj vetar nosi 
i sipa u šarene misli neke 
u žute duge na modrom tlu 
Zato ne dam i zato neću 
Zato moj odraz još vešto krije 
istih osmeha tajne daleke 
Zato ću uvek biti sa tobom 
u dašku misli ili u snu 
Još uvek naš cvet negde niče 
još uvek naše tajne snije 
i ustreptalom lepotom traje 
dok mu na lati leptiri sleću 
Svi su rastanci tužne priče 
zato ja rastanke ne priznajem 
i nikad neću.

[keka]

za nekog meni mnogo dragog forumasa  :bla:  prepoznace se...

 

Neiskvaren iskustvom, 
poseban slučaj samoće. 
Ponekad izmislim sadašnjost, 
da imam gde da prenoćim. 
I suviše sam video, 
da bih smeo da tvrdim, 
mnogo toga sam saznao, 
da bih imao ijedan dokaz 
ali ipak uz mene se može, 
mada je neobično. 
Sa mnom je opasno voleti, 
ja nikad ne zaboravljam. 
Pokušavam da shvatim učenja 
koja mene shvataju. 
Nejasna mi je vera 
spremna da u mene veruje. 
Teško je biti okovan 
u moju vrstu slobode. 
Lako mi je s nemirom, 
ne mogu da umirim mir. 
Al ipak uz mene se može, 
mada je neobično, 
sa mnom je čudno čak i umreti... 
jer ja se ne završavam.

[JESSY]

[JESSY]

[keka]

A to sa putevima i njihovim dosezanjem, to je najgora prevara. Put koji nije pogrešan, nije uvek i pravi put.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[keka]

[Снежана]

CRTEŽI

Ponekad tako sebe damo

za oči jedva upoznate.

I na rastanku ćutimo samo

i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom

sve dok mu oči svetom plamte.

I ne znamo što nas pamte dugo

kad ne tražimo da nas pamte.