Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[Deni72]

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš

Nemoj da mi nešto petljaš

Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bezim bez povratka.

Nikad neću unatrag.

Sta ti znači staro sunce,

stare staze,

stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati

Tu je ono čemu možes srce dati.

Al' ako se ikad vratiš

moraš znati

tu ćeš stati

I ostati.

Očima se u svet trči

Glavom rije mlako veče

Od reke se dete uči

ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči

da zapara nebo sjajem.

I od druma da se muči

i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija

opasno je kao metak

da u tebi večno klija

i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren

nisi stvoren

Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,

stisni srce i zažmuri.

Al' kad pođeš - nemoj stati

Mahni rukom.

I odjuri.

Ko zna kud ćeš.

Ko zna zašto.

Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje

kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja

opasno je kao metak

da u tebi večno kunja

i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio

samo si zaboravio.

Zato leti.

Sanjaj.

Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.

Nek' od tebe život uči

da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo

što ne ume ništa malo,

pa kad kreneš - kreni ludo,

ustreptalo,

radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka

u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,

il' sve teško,

gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš

[Passenger]

Zbog ove pesme volim Miku Antica.

Zbog statusa na fejsbuku ga ne volim.

[Sophrosyne]

Kad umrem

bar sam siguran:

niko se neće dovući da mi pljune u lice.

Svi ćete mi odjednom biti prijatelji

i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:

mrtvi ljudi nisu zločinci,

nisu gadovi,

nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji način da se ode

bez pozdrava,

bez obećanja,

na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje

i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.

Odlaskom se znatno dobija:

plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima

na malo finijem papiru

i svako vas čita,

čita,

kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba

ili premijera u pozorištu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,

- neka bude.

Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.

Zemlja uvek miriše samo na presne ljude

uporno,

metar po metar,

uporno,

grudvu po grudvu,

zemlja je gluvonemo zgrušano veče

sasušeno i tamno kao pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica

i zvezdama crva

otečen,

i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,

- u redu,

neka bude.

Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke

pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,

a mostovi tegle na leđima topli vetar

što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze

po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,

učiniću to odjednom,

ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,

nestpljiv da doživim taj mrak

što mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeškajući se,

a neću objasniti zašto se smeškam

i šta osećam

dok mi se u raznobojnim klikerima očiju

hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:

ja samo na sebe podsećam

ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite

i vi

sa rukama od crepa,

i vi

sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi

od crne

od bele,

- nikad me nećete stići

jer bio sam drukčija prizma.

Ja sam

ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača

prvi uspeo da patentiram

pod istim rednim brojem osmeh zanosa

i cinizma.

Ja sam

ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije

prvi išao da onjušim oblake

i prvi se namršten vratio.

I sad znam

da je mudrije učiniti korak van sebe

nego proći milione kilometara

u svojim grudima.

Inače,

bio sam pomalo vanbračno zaljubljen

u vetrenjače

i stanične restoracije

i pošteno sam,

čini mi se,

platio,

kiriju što sam živeo međ ljudima.

Nije mi žao

što sam ispao naivan

kao dimnjak - sanjalica

koji za života čeka da ga proglase za vulkan,

iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar

put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo

i to bez razloga plavo

kao jorgovan

u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:

dobro,

razmrskajmo usijane čelenke o zid,

možda će se iz toga izleći nekakvi dani.

Ja sam mislio:

dobro,

sve grobare na baštovanski kurs,

možda ćemo naučiti

na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja više ničega nije žao

i neću urlati

ni sliniti u rukav ako sutra neko

ko bude pozvan da nišani

- na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,

nadmeni budući.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,

da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili

i sanjarili,

voleo bih da vidim na šta bi ličio

vaš okupani,

puderom posuti,

razmaženi svet.

Kad umrem,

samo će mi biti zao ptica,

jer sve vreme sam sanjao letove,

pa ono drugo za mene nije imalo

naročitog smisla i značenja.

A vi se nasmejte

kad spuste u raku velikog klovna

i njegove nerazumljive svetove

umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi

i rodoljublja.

Uličarkama

donji veš od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,

ni vojnik,

ni gradonačelnik u provinciji

kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveća ljubav

i moj najveći patriotizam,

i rađao sam se kad su ginuli,

a umro kad vaskrsavaju.

Vi možda shvatate:

bio sam tu

da vam prstom na usni napišem osmeh

i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta čelična žica

između bivših koji sve lepo veruju

i budućih koji u svemu traže trik.

Po meni je igrala

balerina sa amputiranom nogom

i kišobranom u ruci,

i svima vam je zastajao dah.

Kažite hvala što se nisam prekinuo

i zgrušao vreme u crven krik.

Hoću da čujem taj aplauz

kojim ste dlanove raskrvarili

pod ogromnim šatorima neba

naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.

Jer pošteno je,

na kraju krajeva,

razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali,

iako su mogli da siđu u publiku

i da za svoje pare psuju i obožavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,

- neka bude.

Belo od kiša

proleće je tek okrečena fabrika etiketa

na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na čelo jedan list

i ništa više,

- ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.

Neka se lepršaju suknje i marame.

Nek neko nekom zariva nož u vrat,

i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo

i diskretno udaljio

i u slivnike prospite svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.

U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.

U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:

ne umivajte me, molim vas.

Maramicom mi pokrijte lice

ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,

a onda:

orkestar,

molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame

neka grad izgleda kao arena

pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,

gospodo i dame,

da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama će od našeg poslednjeg kikota

utrnuti rskavica u zglobovima,

a to je,

ustvari,

naša poslednja naivna šala,

poslednja salva crnog snega

po vašim licima sivim.

I ko zna,

mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje

grobovima,

a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo

ovde negde u travi,

ovde negde u lišću,

ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

[Paladije]

Mika Antic bio, i ostao legenda... greengrin

[Paladije]

"Ja umem u svakom novembru

da napravim jun.

I nemam obične sreće.

I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,

a grešno mi je smešno.

Ako me neko čačne

u ove oči plačne,

nije to neutešno:

ja umem od suza da pravim

klikere lepe, prozračne..."

" Šta sam to imao od života? Nečiju kosu... Nečiju ruku...I jedno srce ustreptalo. I dva - tri osmeha tiha i prosta. Sve je to ponekad tako malo. Sve je to, videćeš, sasvim dosta."

[JESSY]

 

I
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.

Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.

[JESSY]

II

Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.

Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.

[JESSY]

III

I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

[JESSY]

IV

Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.

Usi sam zalepio liscem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.
Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.

[JESSY]

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protice reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.

[JESSY]

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.

Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

[JESSY]

VII

Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?

Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.

I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

[JESSY]

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.

Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?

[JESSY]

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.

Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.

[JESSY]

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.