Богочежњиви и црквочежњиви обраћеници привучени мистичном лепотом православља

[Данче*]

Брат исламисте прешао у хришћанство

Брат вође исламске терористичке групације ИГИЛ, прогласиши се калифом обраћа се у хришћанску вјеру, саопштава информативни портал Цалам1 , позивајући се на информативни сервис “Ал-џазира“.

 

 

Сагласно репортажама катарских медија, Мухамед Бакр ал-Багдади, рођени брат „калифа“ ИГИЛ-а Абу Бакра ал-Багдадија, изашао је из ислама и поверовао у Христа.

Одлука брата вође „државе“ изазвала је бурну реакцију у арапском свету: тако су радикални теолози већ издали релевантне фатве (осуде) које прописују да се Ал-Багдади казни „за одступништво“ у било којем крају земаљске кугле.

Према ријечима политичког аналитичара Џима Стерна, који већ неколико година истражује активности руководилаца ИГИЛ-а, у Мухамедовој одлуци нема ничега необичног или неочекиваног. „Браћа ал-Багдади нису се видела већ четрнаест година“, каже експерт. После америчког напада на Ирак, њихови путеви су се разишли: у то вријеме кад је Абу Бакр отишао у војно-терористички бизнис, Мухамед је остао да ради као нафтни инжењер у држави Тексас. Међу њима једноставно нема и није било ничега заједничког“.

Брат калифа живи данас заједно са породицом под измишљеним именом, као заштићени свједок.

Извор: pravoslavie.ru

 

http://www.prijateljboziji.com/_Brat-islamiste-presao-u-hriscanstvo/29150.html

[Nevena Zec]

Lepo

[Дејан]

Јуче су се у Високим Дечанима крстила два Норвежанина, Лауриц Алнес и његов осмомјесечни син Рагнар. Лауриц и његова жена Фатима из Туркменистана, боравили су због посла неко вријеме у Приштини и посјећивали често наш манастир и завољели Дечане. Послије повратка у Норвешку, Лауриц нам је писао да хоће да се крсти и да крсти сина у нашем манастиру. Игуман Kliment Huhtamäki из Руске Цркве у Норвешкој https://www.ortodoks.no/ послао нам је текст крштења на новрешком. Данас су се Лауриц и Рагнар први пут причестили на Светој Литургији.

 

 

 

 

 

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

 Американац Мајкл  Вилсон, свештеник у Српској православној цркви у Канзас Ситију у САД,  приликом боравка у Црној Гори  испричао је своју чудесну причу. Он је Американац  немачког порекла. Стицајем животних околности, од пре десетак година је свештенослужитељ у СПЦ у Америци. Његова животна прича савим је необична. Чудесно је на који је начин отац Мајкл ушао у свет православља, а потом и његова комплетна породица.

 

 

– Нећу заборавити дан када сам крочио у православну цркву, осећај блаженства, мира и тихе среће. И људи који ништа од мене нису тражили, били су срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – каже Мајкл Вилсон. 

 

– Моја Црква и прави дом јесте Српска православна црква, почев од сусрета са Епископом Лонгином, упознавањем Серафима Роуза, манастира Потина. У почетку смо служили при Руској цркви, а онда нас је епископ Лонгин примио под куполу Српске православне цркве. Било је то пре деценију. Пре тога сам био музички уредник, и као растафаријанац, радио сам емисије, форсирајући реге музику. Примитио сам да су неки од музичких албума  са Јамајке имали иконе на страницама омота. Убрзо сам почео албуме да купујем због прелепих икона, а не због музике. Потом сам у Канзас Ситију упознао неколико православних хришћана и српског монаха, оца Пајсија – прича у даху отац Мајкл.

 

 

Касније, као музичар на неком сајму књига, стицајем околности, поново је срео монаха Пајсија. Тада га је овај позвао да посети Српску православну цркву, посвећену Светој Марији Египћанки, која се налази у сиромашној четврти Канзас Ситија.

 

 

– Православна црква се налазила на трећем спрату. Никада нећу заборавити дан, када сам крочио у ту малену цркву, тај осећај необјашњивог блаженства, мира и тихе среће. Те прелепе иконе Исуса, Богородице и светитеља и – људи православаца, који ништа од мене нису тражили, него су били срећни што сам и ја ту. Осетио сам да сам стигао кући – додаје Мајкл.

 

После сусрета са монахом Пајсијем и нашом светињом, постао је део живе српске цркве и пре крштења. Како то?

 

– Једноставно више се нисам одвајао од српске богомоље. Почео сам да долазим редовно на литургије, да читам књиге православне. Све ме је интересовало што се односило на свет православља  и Светосавља. Речју, себе сам дефинитивно, хвала Богу, пронашао у  православном хришћанству.  Моја супруга Џозефина је одгојена као католкиња, у почетку је била незаинтересована, али након три године, наша комплетна породица се крстила. Прво син и ја, а потом, и Џозефина. Ми смо срећна, испуњена породица, она је сада попадија, а ја служим у Српској православној цркви. Живимо у оближњем Лоренсу у држави Канзас. За моју породицу и мене – православље је постало све, истинска љубав, и одговор на сва питања – каже отац Мајкл Вилсон.

 

На питање како функционише православље на тлу САД, није имао баш добро мишљење.

 

– Рекао бих јадно и због тога сам, овде у Црној Гори, да се у вери учврстим. Овде и на многим местима у вашим, како често кажем, српским земљама, постоји више снажних нивоа православља, или барем то ја тако доживљавам. Ми у нашој цркви св. Марије Египћанке, иако радимо у скромним условима, трудимо се да нахранимо гладне, да помогнемо очајнима, да се нађемо сваком човеку који тражи помоћ. Срећан сам што сам део тог светлог света. Велику помоћ добијамо од Руске православне цркве и што год од њих добијемо – ми дајемо. Зато често кажем- православље је богато – додаје отац Вилсон.

 

Какве утиске носите из сусрета са српским монаштвом и народном у Црној Гори и Србији?

 

Осим раскошних српских светиња и мале цркве, волим и скитове где није лако доћи, а камо ли остати. Овде видим и благословене, али и лоше ствари. Људи су свугде људи, и требало би да буду једно у Христу. Америка је велика као 50 Србија, али САД нема древних манастира, светиња, светих отаца, као што сам имао прилике да видим и осетим то у Србији и Црној Гори. На тако малом географском простору, толико много светиња, Божји је благослов и реткост у свету. То је за поимање живота, светости и светлости, и ако хоћете и победе – права и истинска моћ. Моја супруга је, након првог доласка и сусрета са српским светињама и народом, носталгично изјавила да више никада неће ићи у Србију, сем да то не буде дефинитиван останак. Жели да се преселимо.

 

Свестан је, такође, агоније коју је српски народ преживео током бомбардовања 1999. године од стране НАТО и САД.

 

– Желим да будем правилно схваћен: тражим опроштај од српског народа за сво зло које им је нанела САД и њена политика. Много поштених и честитих Американаца дубоко поштује и воли српски народ. Сви бисмо требали да будемо Христови.  А када бисмо то уистину и били, не би у свету било ратова, мржњи, притисака, несрећа, смрти, и брисања са географских мапа целих народа… И још желим да поручим српском народу да се држе моћног Православља, свог изворишта и заштите! Стичем утисак да се недовољно поштују велике светиње. Православље има најјаче оружје! Срби не схватају какво благо поседују и каква је то моћ. Не знају шта имају! Молите се за нас у САД  и немојте престајати, да прође ово зло, да сви будемо једно – завршава своју причу отац Мајкл Вилсон.

 

 

 

Извор: Радио Светигора

 

http://www.prijateljboziji.com

[Guest]

Japandski profesor kršten na Hilandaru

Професор Мићиката Сузуки скупља три прста, подиже десну руку и крсти се док улази у београдску Саборну цркву. Уместо ми њему, гост из Јапана нама објашњава стил иконостаса – ко га је започео, а ко завршио и због чега воли ово ремек-дело. Лекцију држи попут правог домаћина, на течном српском језику. Шапатом, да не ремети тишину храма.

На Светој Гори, у Хиландару, пре 14 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава, Сава Хиландарски.4На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.

А још као студент, пре готово 40 година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјачлизацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио је прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепото Жиче, Студенице, Грачанице. Овде је пронашао другу домовину.

Сузуки Мићиката и Србија, веза која, каже, никада неће бити прекинута.

- За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа. Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.

Окона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богоћовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.

Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.

- Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности – без дилеме процењује овај стручњак.

Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи код Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.

Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију “Хиландар” Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.

- У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије. Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.

Поред историје уметности, он предаје и српски.

- Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим. Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 или 30 у групи. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да ага уче. Мада, многи и не знају где је Србија, често је мешају са Сибиром и питају да ли је тамо много хлладно.

Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе.

Да би број академаца из Србије био још већи, недавно је у Београду основано и Друштво пријатеља Универзитета Окајама.

Осим духа прошлости, који проналази у њима, објашњава како воли и дамаре савремене Србије, коју осети сваки пут кад стигне у Београд. Воли наш на Бранков мост, одакле је, тврди, најлепси поглед на реку и стари део града.

(Телеграф)

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Danijela]

Nekad muslimanka, danas ikonopisac pravoslavnih ikona

 

 

У животу Але Мешчерове све је ишлo као по правилу: часове сликарства посећивала је на Академији уметности „И. Е. Репин“ у родном Санкт Петербургу, а затим учила и иконопис у тверској „Школи црквених заната“ – осим једне околности: Алфија (како су јој родитељи наденули име) расла је у муслиманској породици, где су веома поштовали вековне традиције предака. Међутим, она је ипак дом за своју душу нашла у Православљу.

 

– Рекао бих да је мали број оних муслимана, а посебно жена, који се одлучују да ставе веру изнад породице. Шта се то вама догодило и због чега сте одједном тако нагло заокренули точак породичне историје?

 

– Ја сам рођена у муслиманској породици. Обе баке су ми биле верујуће и обе су извршавале намазе. Посебно је била посвећена мајка мог оца. Она се, као што то и правила налажу, неколико пута дневно молила, и мене је муслиманским молитвама учила. Међутим, мене те молитве, нажалост, нису дотицале, због тога што сам их ја изговарала на неразумљивом арапском језику. Превод бака није знала. Откад знам за себе тражила сам разумљиву веру, и због тога тада никако нисам успевала да изградим односе поверења са Богом.

 

– И када су они почели да се изграђују?

 

– По завршетку школе наставила сам упорно да трагам за смислом живота и за почетак сам прочитала цео Куран. Међутим, пошто у тој мудрој књизи нисам нашла одговоре на своја питања, почела сам да читам разне философе: марксисте, идеалисте, да бих се затим преоријентисала на Соловјова, Берђајева и Розанова. Последњи од наведених ме је и окренуо ка Христу. Али пут до Њега био је прилично трновит: крајем 1980-их година сам због неселективног интересовања за све оно што је паранормално у себи била открила разне „способности“, па сам неколико година била заглибила у блату езотерије, стекавши масу свакојаких фобија. У мојој глави је тада било, по речима оца Андреја Курајева, омиљено јело руске интелигенције – каша: будизам, езотерија, теософија. И све је то било зачињено сосом ислама и бибером нејасних представа о хришћанству. Е тада сам почела да читам Јеванђеље, које сам ноћу стављала под јастук, и само сам тако могла мирно да спавам, због тога што су ме без њега мучиле ноћне море. Године 1987. моја бака се разболела од рака. Око јесени је легла у постељу и највише се од свега бринула због тога што ће, по свим изгледима, морати да умре у зиму и што ће је закопати у хладну земљу. И ја сам се сасвим случајно на сликарској колонији на обали реке Смољенке запричала била са наставником, када сам му рекла да ми је бака на самрти и да више од две недеље, према оцени лекара, неће живети. Он ми је предложио да ме одведе до блажене Ксеније, чија се капела налазила у близини на Смољенском гробљу, јер Ксенија помаже свима. Када смо дошли, показао ми је где свећу да купим и где да је прислужим. То је било око четири сата. Искрено сам се молила тражећи од Ксеније да помогне баки и да јој олакша муке. Из неког разлога толико сам веровала мени непознатој православној светитељки, да се чак нисам ни зачудила, вративши се увече кући, кад сам видела да бака хода по стану и да јој је постало боље управо у четири сата поподне.

 

– Није све тако једноставно. У то време прочитала сам Јеванђеље и стално бивала у храму, али никако се нисам одлучивала да се крстим: ипак је промена вере – озбиљан корак. Схватала сам да ће за родитеље то бити ударац и плашила се за њихово здравље. Ја сам само молила Господа да ми да неки јасан и недвосмислен знак, како бих схватила да ли је моје крштење Његова воља. И једног дана сам дошла у храм на Смољенки. До почетка службе било је отприлике још нека два сата, а људи уопште није било. Стајала сам у параклису Ксеније Петербуршке, наслонивши се на стуб. Одједном се читав простор око мене изменио: све је нестало – ни пода, ни плафона, уопште ничег није било, али у исто време то није била празнина, већ густо плаветнило, готово примрак.

 

– После тога сте се већ без оклевања окренули Православљу?

 

Примрак – исто као на мандорлама новгородске иконе „Силазак у ад“. Ја затим дуго нисам схватала због чега је простор био таман, и тек сам након неколико година код Дионисија Ареопагита прочитала да Божански нетварни свет човек види као примрак. То је, генерално, било невероватно лепо, апсолутно несхватљиво, и вероватно су моја осећања била налик на оно што осећа беба у мајчиној утроби – на заштићеност и љубав. Затим се из измаглице која је захватила цео простор ка мени пружила рука са крстићем на ланчићу. Поставила сам длан и када су на њега спустили тај крстић, ја сам се моментално вратила у реалност. Сутрадан сам без оклевања отишла да се крстим.

 

 

Пресвета Тројица. Икона А. Мешчерјакове

 

– А иконопис се јавио као једна од грана професије?

 

– То је био Божији Промисао који је такође имао своју предисторију. Чини ми се 1994. године, мој живот је доживео глобалну кризу: прво, стваралачку – нисам могла да сликам; друго, предмет љубави ме је напустио јако залупивши вратима; треће, због астме скоро да сам била престала да дишем. И, најважније – ја сам схватила да је цео тај букет непријатности резултат мог бурног пређашњег живота. Али Господ нас никад не напушта. И схвативши да мени нема живота без храма Божијег, 6. фебруара, на празник Блажене Ксеније, буквално сам отпузала до њене капеле, једва одстојала службу, и након тога ми је постало много лакше. Када сам на крају престала да се осећам као полуживи инвалид и почела мање-више нормално да дишем, наметнуло се питање – како живети даље. Да ли у 29. години мењати професију? Али сликање за мене није било само професија. Да бих постала сликарка, ја сам 11 година опсесивно радила по 16 сати дневно. Ако бих мењала професију, то би онда значило да су сви моји напори и жртве били узалудни, а сав мој претходни живот бесмислен. Случајно сазнавши за Дивјејево и Серафима Саровског, одлучила сам да одем до њега и потражим одговор на своје унутрашње питање, иако нисам имала појма шта је то манастир и поклоничко путовање. Кренула сам са пријатељицом. До Њижњег Новгорода пребациле смо се лако, али даље... Уместо пријатног трочасовног путовања у удобном аутобусу, ми смо 13 сати стајали у километарској саобраћајној гужви због великих снежних падавина. И таман када се напокон завршила та мука, почела је нова мука са сметовима: ја сам се по први пут у животу – и надам се последњи – нашла у снегу до гуше.

 

 

 

Апостол Андреј Првозвани. Икона А. Мешчерјакове

 

 

Првих неколико дана у манастиру сећам се као ноћне море. Било је веома тешко. Али ја сам се управо тамо наново родила. Газдарица код које смо одсели и са којом смо за две недеље боравка у Дивјејеву успели да се спријатељимо, једном ме је упитала: „Ти си ето сликарка. Можда би могла да ми насликаш блажену Ксенију?“ Та молба је била потпуно провиђење. Отац Владимир Шикин ми је сам пришао у храму, видевши моју збуњеност. Када сам му објаснила ситуацију, он је на то рекао да ми не благосиља тек тако да сликам икону, да то треба учити, због чега ми он даје благослов да идем у Твер у иконописну радионицу Андреја Запрудног. То ми је рекао и похитао за својим послом. А ја ћу за њим: „Оче, а шта ћу са родитељима?! Они су муслимани, неће разумети ни дозволити да одем у непознати град...“ Он у покрету само одмахну руком: „Господ ће те руководити“. Отац Владимир је био у праву: Господ ме је тако руководио, да су родитељи смирено прихватили моју одлуку да због учења одем у Твер. Истина, ја њима нисам детаљно објашњавала да је то школа црквених заната. Кренувши путем Православља и нове професије увек сам осећала помоћ Божију и Његов Промисао о мени.

 

– Никад раније себе нисте замишљали као иконописца? Али као сликарка, вероватно сте се одувек дивили делима Теофана Грка и Рубљова?

 

– Још док нисам била крштена, чини ми се 1991. године, била сам на изложби дела из збирки Руског музеја: Кандински, Маљевич, Гончарова, Шагал, Филонов... Али мене нису дотицали они – иако сам ја тада све то веома волела – већ руске иконе из збирке Никодима Кондакова, познатог историчара уметности. То је био празник, неизрециво осећање раја и чуда, и ја сам тад дуго времена ходала као ошамућена. На ту изложбу сам долазила десет пута управо због икона, пошто је гледати Шагала по трећи-четврти пут било чак незанимљиво. Била сам запањена мајсторством којим су биле насликане иконе. Ја сам на њима угледала рај. И за мене је то било откриће, јер је за време Совјетског Савеза био уобичајен ниподаштавајући однос према руским иконама: италијанска ренесанса – то је у реду, а икона, наравно, то је симпатично, али... Дивљење икони живело је у мени свих наредних година и постало је налик кључу који ми је једанпут отворио врата у свет Православља. Заправо, вероватно је то и определило мој садашњи свечани стил.

 

– Да ли сте имали искушења када сте почели да сликате светитеље или је све кренуло глатко и благословено?

 

– Прва икона коју сам насликала била је „Бичевање Светог Георгија“. Тад је иконописна радионица осликавала два иконостаса за белоруски храм, а један олтар је био посвећен Светом Георгију. Затим сам насликала Свету Тројицу за иконостас у Дивјејеву. Генерално, све иконе које сам насликала некако су више везане за нека искушења. Чуда не могу да се присетим, а искушења је ето било преко главе. Посебно када осликаваш престону икону, крст или иконостас. Прву престону икону сликала сам почетком двехиљадитих за храм Сергија Радоњешког у Сертолову, који се налази у Всеволожском рејону у Лењинградској области. Таман када сам приступила раду успела сам да поломим ребро. Нисам се сама сетила да узмем лекове за умиривање болова, а лекар ми то није ни предложио.

 

Даска за икону је била огромних размера, тешка, и морала сам сваки час да је подижем, окрећем, скидам са штафелаја, преносим на сто, а затим поново враћам на штафелај. Отац је од мене захтевао да је што пре завршим и није сматрао да ми је бар у прво време након прелома потребно боловање. Због константног физичког бола налазила сам се у некој врсти несвесног стања, и из тог разлога је, можда, она и испала тако добро и молитвено. То су сви говорили. Прве две иконе из мог првог иконостаса ишле су ми веома тешко, све време ми се нешто дешавало, а онда ми је мало лакнуло, иако и даље није ишло глатко. Једна од тих мојих икона је касније мироточила. Икона приказује небески свет. Ми понекад заборављамо да иза ове синтагме стоји љубав Христова и да ми представљамо драгоцени свет хармоничне Љубави, који не може бити ни тужан, ни жалостан, ни мрачан – све је то људски. Православље – то је радост заједништва са Богом. Ми зато и славимо Бога, јер нам је Он донео Благу вест о Љубави. И то се одражава на иконама.

 

 

 

Покров Пресвете Богородице. Икона А. Мешчерјакове

 

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/77124.htm

[Danijela]

Путовање оца Константина на Исток

 

Фото Станислава Марченко

 

«Вера је за мене представљала обављање обреда све док се нисам срео с руском књижевношћу XIX века. Прочитавши Толстоја и Достојевског схватио сам да је хршћанство живот,» – признаје јеромонах Константин (Симон). Ове године је он, професор теологије, бивши католик, члан језуитског реда, примио постриг у православном Високо-Петровском манастиру. Његови погледи на оно што је за нас уобичајено некога ће зачудити, а некога навести на размишљање. О томе због чега је Европа постала постхришћанска, зашто се «Тројица» Рубљова може наћи у католичким црквама, шта ће Цркви тајанственост и древни језици, и наравно, о дугоочекиваном преласку у Православље – разговарали смо с оцем Константином.

Достојевски на Божић

— Оче Константине, пре неколико година је у «Фоми» објављен интервју с јеромонахом Габриелом Бунгеом из Швајцарске, католичким отшелником који је примио Православље. Говорио је о томе да је пронашао Православље читајући источне оце Цркве. А шта је Вас навело на овај избор?

— Ја сам пронашао Православље кроз руску књижевност XIX века – управо она је утицала на мене. Зато је за мене било веома важно да Православље примим баш у Русији, у Руској Православној Цркви. Осим тога, на мене је веома утицало православно богослужење.

— У каквој религиозној атмосфери сте одрасли и кад сте се први пут упознали са хришћанством?

— Увек сам веровао у Бога, од детињства. Али ме нико није приморавао да се молим или да идем у храм, мама је чак била против пута који сам изабрао: јако је желела да постанем лекар, а ја сам отишао у католичку богословску школу у Риму... У смислу обраћања Цркви на мене је веома утицала моја бака Рускиња. Своје мађарске претке – с очеве стране – нисам познавао, али сам зато добро познавао своју баку и с њом сам проводио много времена. Она је заиста озбиљно доживљавала религију, вера је била део њеног живота, бака се увек молила – и ја сам то приметио.

— А родитељи?...

— Мој отац је Мађар, он је бивши калвиниста,* а мама је из Украјине, била је православна. Кад су се срели испоставило се да мама није хтела ни да чује за прелазак у протестанизам, а отац није желео да буде члан Православне Цркве, зато што су се у то време сва богослужења обављала на црквенословенском и он ништа није разумео, а било му је изузетно важно да све разуме. Због тога су заједно одлучили да приме католицизам и мој отац је чак поново крштен. Иако се не може рећи да су имали веома озбиљан однос према вери. Сваке недеље смо заједно ишли у католичку цркву, али се нисмо молили пре јела, код куће се ретко причало на религиозне теме итд. И вера је до извесног тренутка за мене представљала обављање обреда – пре него што сам се упознао с књигама руских писаца XIX века, Достојевског и Гогоља, а посебно Толстоја.

— Како је Толстој за Вас постао водич ка хришћанству, јер он је био противник Цркве?

— Толстој је врло снажно утицао на мене, али наравно, не његова антицрквена дела – за «Васкрсење» нисам чак ни знао да постоји и нисам читао његова идеолошка, антиклерикална дела – у Америци, где сам живео с родитељима, у то време таква литература чак није била доступна. На мене су утицала његова морална дела, на пример «Бог је тамо где је љубав», «Кумић» и још можда 7-8 таквих прича. Прочитао сам их и схватио да је вера жива, да није само обављање обреда, већ и морал, и живот! Од Достојевског су ми се веома свидела «Браћа Карамазови», која имају дубок религиозни смисао. «Идиота» сам прочитао са 13-14 година, а недавно сам гледао савремену руску серију, веома ми се свидела.

— Ко Вам је усадио интересовање за ове књиге?

— Мама. Имао сам 10 година кад сам од ње за Божић на поклон добио књигу Достојевског. Треба рећи да сам увек веома волео да читам и увек сам сањао о томе да на поклон за Божић добијем књигу. А кад би ми поклонили, рецимо одећу, нисам је чак ни гледао... Али ако је то била књига, одмах сам је отварао, почињао сам да читам и уопште нисам обраћао пажњу на то шта се дешава око мене! Сећам се како смо једне године у Њујорку организовали украјинско «свето вече» - празничну вечеру после које смо размењивали поклоне. И мама ми је купила две књиге – из историје Русије и о руској уметности – и рекла је да треба да се упознам с њима зато што је то део наше културе. Од тада сам веома много читао о Русији, у школској библиотеци сам тражио све књиге о њој, почео сам да учим руски језик кад сам имао 10-11 година.

— Самостално?

— Да, све сам радио сам. Никад нисам учио руски језик на универзитету или у шкои, за разлику од француског и балканских језика.

— А на којим језицима сте разговарали код куће?

— Код куће су се могли чути и руски, и украјински, и мађарски, и наравно, енглески којим су разговарали родитељи. Али је мене највише занимао руски, а у изговору ми је мало помогла... љубав према опери. Сећам се, кад сам имао 10 година, враћао сам се кући из школе и сваки дан сам слушао неку руску оперу – «Бориса Годунова», или «Хованшчину», или «Евгенија Оњегина» - по сат и по времена.

— Да ли је на Вас утицало то што сте се нашли у таквој мултикултурној средини?

— Да, наравно! Од Америке и англосаксонске културе ми је остао, можда прагматизам. Зато ми се, на пример, не свиђа чиста философија – у њој је тешко наћи нешто одређено. А богословље је било мој омиљени предмет, посебно ми се свиђало проучавање Библије – егзегеза, зато што сам обожавао језике, а ова наука је повезана са филологијом, с различитим преводима Библије. Било ми је веома занимљиво да поредим различите преводе!

— Школовали сте се у Риму, касније сте 30 година предавали у Италији, живели сте у Белгији, 9 година сте учили балканске и словенске језике у Немачкој, у Минхену. Шта мислите, којем народу припадате?

— То је тешко питање. Веома тешко! Вероватно – ниједном у потпуности.

— Али сте притом целог живота највеће симпатије гајили према руској култури...

— Ни у језуитски ред нисам ступио због њихове посебне духовне праксе – управо њу сам слабо разумео – већ зато што су се језуити увек бавили руском културом.

— Стиче се утисак да је Ваш прелазак у Православље условљен искључиво културолошким разлозима и симпатијом према Русији, али сигурно није тако!

— Наравно, не може се примити Православље само због културних разлога, треба да постоји и богословски темељ. Схватио сам да је Православље Истина. Зато је овај прелазак требало да се одигра пре или касније.

— Кад сте први пут почели да размишљате о томе?

— Желео сам да примим Православље још као младић, са 18 година, али је Русија била потпуно затворена. Нисам имао никаквих директних контаката с њом. Можда је било веза с Америчком Православном Црквом, али ме ова традиција није много привлачила: желео сам да присуствујем богослужењима на црквенословенском. Осим тога, америчко Православље се мало разликује од руског: православни свештеник тамо обично ради и на световном послу и у храму служи само недељом. Зато богослужбени живот није тако потпун, тако богат као овде, свеноћно бденије се обично много скраћује, а у многим парохијама се служи само Литургија недељом.

Осим тога, тешкоћу приликом преласка би представљало и то што је моја породица католичка и било би чудно да члан такве породице одлучи да промени конфесију.

— Плашили сте се сукоба?

— Не, до сукоба не би дошло – јер су моје бака и мама прво биле православне – једноставно ме нико не би схватио... И чини ми се да многи не прелазе због породичних и друштвених веза које због тога могу да се поремете.

И «Тројица» у свакој католичкој цркви

— Реч језуита на руском звучи погредно, негативно је обојена. Мало људи зна какав је то заправо ред. Да ли су језуити монаси?

— Не, иако неки језуити себе сматрају монасима, није баш тако. У монашким редовима на Западу увек постоји завет «стабилности» - то значи да треба да остају на једном месту, да се не крећу, а језуити су ред који путује, они стално прелазе с једног места на друго. Окупљају се на заједничку молитву, зато немају устав. Али дају завете: послушања, сиромаштва и девствености. Зато сам кад сам примио Православље већ био на пола пута до монаштва!

— У Риму сте живели у близини језуитског колеџа Русикума. каква је то установа и одакле такво занимање за Русију? Да ли је у питању утилитарни или чисто истраживачки колеџ?

— У Русији постоји мит о Русикуму, да се у њему наводно школују својеврсни шпијуни који се после шаљу у Русију. Првобитно (колеџ је основан 1929. године) је заиста постојала таква идеја – да се преко Русикума што више Руса придобије за католицизам. Али је она доживела крах. Свршени ђаци који су дошли до Совјетског Савеза после рата, чини ми се да их је било петорица, скоро одмах су ухапшени. Једни су убијени, други су године провели у различитим логорима...

А после Ватиканског сабора* католици су почели више или мање добро да се односе према Православној Цркви, првобитна идеја је нестала, и Русикум се претворио у место за дијалог између католика и православаца. На пример, Лењинградски и Новгородски митрополит Никодим (Ротов) је веома волео овај колеџ и увек је боравио у Русикуму кад би допутовао у Рим.

У Русикуму се не учи, него живи, односно, то није образовна установа, већ више врло строг студентски дом за ученике богословије. Они могу да се школују на Григоријанском универзитету или на Институту за Исток, или у Анжеликуму. А они које занимају Русија и Православље могу да учествују у богослужењима синодалног обреда – да поју или да присужују у олтару.

— Шта значи «синодални обред»?

— Источни обред, али не унијатски, латинизирани, већ више или мање близак богослужењима у Русији. Храм Светог Антонија Великог у Риму је једини у којем су католици служили на тај начин.

— А ко је служио?

— Обично свештеници-језуити.

 

— Прича се да данас на Западу влада веома велико интересовање за источно хришћанство, у неправославним храмовима се често могу срести православне иконе. Са чим је, по Вашем мишљењу, повезано ово интересовање?

 

— С извесним губитком литургијске традиције на Западу – односно, одлазили су у прошлост историјски настали обреди и богослужбени обичаји. Не може се рећи да је то једини разлог, зато што су се католици занимали за источни обред и руско богослужење и пре реформи. Међутим, интересовање је порасло после Ватиканског сабора – након што је уведено богослужење на различитим језицима, постепено је нестајао систем григоријанског појања (уопште, григоријанско појање се данас тешко може чути у католичким храмовима) и миса више није била тајанствена. Људи су тражили извесну замену за изгубљену традицију и нашли су је... у традицији Православне Цркве.

— Зашто управо у Руској Цркви? Постоји маса Православних Цркава на Блиском истоку, у источној и јужној Европи...

— Руска култура, посебно XVIII-XIX века је ближа западној од грчке, на пример, или бугарске, или румунске. Балканска култура је уопште настала под утицајем османског периода. У Руској Цркви су многи католици нашли оно чега више није било на Западу – тајанственост, обављање обреда, величанствено појање. То је спољашња страна, али је и она веома важна.

Навешћу један пример. Језуитски новицијат – период искушеништва пре уласка у ред – прошао сам у јужној Белгији, у њеном француском делу. У Белгији постоји бенедиктински манастир Шеветон у којем се служи по источном обреду и под његовим утицајем се у свакој белгијског католичкој цркви појало «Оче наш...“ Римског-Корсакова, на француском, али се појало; скоро у свакој католичкој цркви је била икона Андреја Рубљова.

— «Тројица»?

— «Тројица»! И то се могло видети још 1980-их година.

— Али истих ових 1970-1980-их година у Европи је су владала оштра антиклерикална расположења. Једном сте поменули да чак и на улицама исконски католичког града као што је Минхен, није било безбедно изаћи у свештеничкој одећи, да су свештеници исмевани...

— Да, било је и тога. И у Риму се из богословске школе није смело излазити у раси, једном су нас чак гађали камењем. У Француској су нам 1980-их година говорили да се не сме носити свештенички оковратник, зато што човек ризикује да га испљују. Иако су сви људи на Западу још 50-60-их година, док сам био дете, ишли у храм. Данас тога више нема. Млада генерација је данас конзервативнија, а најрадикалнији хришћани, бунтовници су моја генерација, која је похађала богословске школе 1960-и и 1970-их година. У Америци је другачије – тамо није срамота ако човек каже да је верник, секуларизација није достигла такав степен као у Европи.

 

Намесник Високо-Петровског манастира игуман Петар Јеремејев обавља монашки постриг о.Константина

    

 

— Како је тако нешто могло да се деси у Европи, која је у принципу хришћанска?

— Она више није хришћанска, већ постхришћанска – чак су се и 1980-година Француска, Италија и Белгија већ могле назвати постхришћанским земљама.

— Са чим је то повезано?

— Антиклерикализам у овим земљама западне Европе има веома дугу историју. Али почнимо од тога да Црква на Западу није била прогањана. Ма како чудно било, прогони су веома помогли препороду Православља у Русији, иронијом судбине: верници су веома настрадали, али су много тога стекли у годинама прогона. Испоставило се да на Западу Католичка црква има велику политичку моћ, почела је да се слива са структурама власти – у Италији, у Француској, и посебно у Шпанији. И видите: данас је Шпанија постала, рекао бих, центар порнографије у Европи...

Зашто бацати одежде у народ?

— Оче Константине, поменули сте да је на Вас веома утицало богослужење. Да ли сте често присуствовали православним службама док сте били католик?

— Кад год сам био у Француској и у Енглеској, у Немачкој, у Аустрији, увек сам одлазио у православне храмове. Док сам студирао у Риму сањао сам о томе да путујем по источној Европи. У то време је било одређених тешкоћа приликом вађења визе, јер сам био амерички држављанин. Али сам на прво православно васкршење богослужење доспео, чини ми се, у Бугарској 1970-их година. Притом је тамо био кордон, полицајци су стајали око цркве Александра Невског и пустили су ме унутра само зато што сам имао страни пасош.

— Кад сте први пут дошли у Русију?

— Први пут – још у Совјетском Савезу, 1973. године. Врло мало су нам показивали, али сам успео да посетим православно богослужење у Јалти, на Криму. То је било свакодневно богослужење, прилично скромно, али ипак! Није било лако доспети у Совјетски Савез, а на пример, визу за Југославију су ми давали брзо, и то сам користио – много пута сам био у Србији. Неколико пута сам обишао све манастире, био сам чак и на Косову кад није било толико опасно. Тада сам се срео са занимљивом појавом. Још у време комунизма био сам у близини Београда и осећао сам: «Налазимо се у православној земљи, могу да одем на православну Литургију – данас је недеља! Како је то добро!» Нашли смо велики храм у близини Београда, ушли смо... а у њему су били свештеник и попадија, није било више никог. Било је лето, сви остали су седели у кафанама и кафићима. То је врло побожан народ, али многи кажу да се моле углавном код куће, пред иконама.

Треба рећи да ме је веома зачудила православна Грчка. Васкрс се тамо уопште не слави као код Руса. Код Руса веома много људи остаје до краја, сећам се свог првог доласка у Русију, људи су на Васкрс стајали у храму до пет сати ујутру, зато што је метро почињао да ради тек у то време. И баке су остале у храму, чекале су да оду кући – то ме је веома запањило! А у Грчкој сам видео нешто друго: људи су долазили на почетак службе, обилазили су храм у литији, читало се Јеванђеље, затим су правили ватромет у дворишту и... сви су се разилазили. Ишли су или кући или у ресторан да једу овчетину. И само су свештеници, епископ и врло мали број људи остајали, молили се у храму за време васкршњег канона и Литургије. У сваком случају, то сам видео у Атини 1970-их година – два или три пута. То ми је било врло чудно.

И у Румунији сам био 3-4 пута, обилазио сам манастире, то је веома занимљиво, зато што има великих обитељи, које су као градови – посебно женских. Монашки живот у Румунији није пострадао за време владавине Чаушескуа, и уопште Црква је мало пострадала у поређењу с другим земљама источне Европе. Њихова вера је веома жива! Премда има и много сујеверја. Чудни су њихови обичаји које Руси уопште не схватају. На пример, свештеник после службе често скида одежде и баца их у народ.

— Зашто?

— Као благослов! А народ целива ове одежде.

— Да ли сваки народ Јеванђеље доживљава на свој начин?

— Да, и то је нормално. Наравно, постоји истина, али се касније ова истина претаче у свакодневни живот, у обреде – на различите начине, и сваки народ стиче светиње, између осталог и своје, које изузетно поштује. На Западу је, по мом мишљењу, нестало овакво поштовање светиња. Православни ходочасници који посећују Рим то увек примећују: постоји мноштво моштију, али су оне увек испод стакла. Мошти, наравно, не чине чуде, вера чини чуда. Али у многим људима кроз додир са светињом вера постаје јача и живља.

 

Високо-Петровски манастир

    

 

— Зато је, наизглед, учињено много да би се поједноставио пут ка Цркви. Какав је Ваш став, на пример, према богослужењу на савременим језицима?

— Мислим да је Католичка црква много изгубила кад је дозволила да се богослужење врши на савременим језицима. Да, људи боље разумеју мису, то је истина, али бих рекао да је разумеју и превише добро. Односно, миса је за њих престала да буде тајанствена, постала је обична. Нисам сигуран да је то добар резултат.

Не кажем да је све што се тиче Ватиканског сабора било лоше. Не, било је много тога доброг. На пример, католици су почели више да читају Библију, док је раније – причао ми је један католик из Шпаније – Библија била неприкосновена, чувала се код куће испод стакла као реликвија.

Али знате, кад су почеле литургијске реформе у Католичкој цркви, ја сам био младић, и много тога што се дешавало није ми се свидело од самог почетка. Али се сећам једног: свештеник је почео да служи окрећући се лицем према народу, а не према истоку. Сви људи су говорили: «Како је занимљиво, сад ћемо видети нешто што нисмо видели раније – све ове свете радње; можда ћемо чак видети како се хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв!» Онда је свештеник почео да чита све тајне молитве наглас. «Како је то изванредно, - говорили су људи, - све ћемо чути.»

—И зар то није изванредно?

— То је било добро први, други, трећи, десети пут, а онда је нестала тајанственост, све је постало врло свакодневно и досадно. И чини ми се да би било боље кад би се тајне молитве у Католичкој цркви читале тајно. Људи би за то време били пажљивији. А сад су се реформе претвориле у литургијске ужасе који се дешавају сваки пут кад свештеник жели да унесе нешто ново у службу заборављајући да је понављање основа обреда.

— Зар то не изазива досаду?

— Понекад да, понекад не. Све зависи од човека.

Док сам био дечак и кад су се католичка богослужења обављала на латинском, сећам се да су католици одлично све схватали, пошто је свако имао молитвеник, где су све молитве биле написане и на латинском и на савременом језику. Знали су шта се дешава. А код православаца је традиција праћења Литургије с књигом у рукама слабо развијена. И зато многи не схватају практично ништа од онога што се дешава, посебно каноне – они су тешки чак и за људе који добро знају црквенословенски! На пример, мој омиљени канон је други Божићни канон, поебно девета песма. Њен садржај је веома сложен и не знам ко може да га схвати кад га само чује: «Љубити убо нам јако безбједноје страхом удобеје молчаније, љубовију же Дјево, пјесни ткати, спротјажено сложенија, неудобно јест; но и, Мати, силу, јелико јест произволеније, дажд.»* Али кад човек све разуме, ове речи остављају веома снажан утисак на верника!

Први руски Васкрс

— Оче Константине, како су протицали Ваш први Васкрс у Русији и Ваш први Велики пост у новом својству?

— Духовно ми није било тешко, а физички – мало.

— Да ли Вам је било тешко да постите?

— Није ми било тешко да постим, морам рећи да ми се манастирска храна свидела чак више од уобичајене хране, зато што није било рибе, коју баш много не волим, али је било разних маринираних салата, које ми се веома свиђају! Било ми је тешко нешто друго: прва недеља Великог поста с богослужењима од 4-5 сати ујутру и с вечерњим читањем канона Андреја Критског; било ми је тешко да правим метаније, ипак имам већ 60 година; постриг ми је био физички тежак. Али мојој души веома пријају дуга богослужења! А то што сам први пут могао да се причестим на Литургији Пређеосвећених дарова... то ми је веома помогло. Заиста сам био одушевљен! И то што сам се први пут причестио у православној цркви на Васкрс ми много значи.

— Шта је за Вас најдрагоценије у садашњем, монашком животу?

— Богослужбени манастирски живот. То ме је увек веома привлачило! Веома се надам да ћу спојити монашки живот и предавања. У Русији је било монаха који су се бавили науком, који су писали велика дела о догматици, о литургици – као што су, на пример, митрополит Макарије (Булгаков) и многи други. И у нашем Високо-Петровском манастиру постоје услови за такав стваралачки рад.

— Предавали сте историју Руске Цркве и словенских Цркава још у време кад сте донели одлуку да одете у Русију?

— Да, молио сам за прелазак у Православље још пре три-четири године, процес је веома дуго трајао. Већ сам редовно одлазио на православна свеноћна бденија и на Литургију сваке недеље, али се, разуме се, нисам причешћивао. И кад сам већ добио одговор, још 8 месеци сам живео међу језуитима, зато што је требало наћи замену за моја предавања. Они су све знали и нису ме спречавали, чак ни кад су сазнали да већ стојим на прагу Православне Цркве.

Знате, желим да истакнем да иако сам примио Православље и сматрам да је Православље истинска вера, не говорим о одбојности или о мржњи према католицима и католицизму, напротив, у њему има много тога доброг и неки његови аспекти ми се још увек свиђају.

— Који, на пример?

— На пример, француска католичка књижевност XIX века – не религиозна, већ уметничка на религиозне теме. Жорж Бернанос** - увек га читам, он је веома утицао на мене.

— Навикавамо се на оно што нам је дато као да се подразумева. Руси су навикнути на Православље, иако понекад немају појма о његовој суштини. Шта би сте нам Ви рекли, шта је по Вашем мишљењу главно у вери која је за нас тако уобичајена?

— За мене је то увек богослужење, црквено појање и... руска религиозна књижевност XIX века. Чини ми се да је Православље истина и права вера, која је потпуно, без промена сачувала древно предање, древну традицију. А традицију не треба потцењивати, она је веома важна за људе: без предања, без наследства, човек не може да се оствари у овом свету, не може да живи пуним животом.

Јеромонах Константин (Симон)

Јеромонах Константин (Симон) (Constantin (Simon)) рођен је 1955. године у Њу-Џерсију (САД) у мађарско-украјинској породици. Крштен је у католичанство. У периоду 1973-1978. године студирао је философију и теологију на Римским католичким универзитетима. За свештеника Римокатоличке цркве је рукоположен 1980. године. У периоду 1978-1982. године школовао се на Папском институту за Исток у Риму, где му је додељено звање доктора за дисертацију «Алексеј Тот и православни покрет“. У годинама 1982-1984. обављао је пастирску праксу у руским заједницама у Белгији и Француској. У Белгији је на радију водио емисије на руском језику, а у Француској је неколико месеци радио у Руском центру. У периоду 1984-1987. године проучавао је балканску филологију и славистику на Универзитету Лудвига Максимилијана у Минхену. Од 1987. године је држао предавања о историји Русије и Балкана на Папском институту за Исток, предавао је историју Руске Цркве на различитим универзитетима Северне Америке. Оцу Константину је 1994. године додељено звање професора словенске и руске историје. У периоду 2007-2011. године био је заменик ректора Папског института за Исток. Осим бављења професорском делатношћу, био је саветник Папског савета за хришћанској јединство, као и Екуменске папске комисије за припрему прославе друге хиљадугодишњице Христовог Рођења.

Фома.Ru

Валерија Михајлова (Посашко)

Са руског Марина Тодић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/79936.htm

 

 

[JESSY]

Ово је исповест коју је са читаоцима лондонског „Гардијана“ поделио Крис Ернејд, доктор физике који је 20 година радио на Вол Стриту, да би затим почео да фотографише бескућнике и зависнике од дроге и да ради са њима. Ево како су они пољуљали његову чврсту веру у атеизам.

Текст преносимо са минималним скраћењима, а опрема је редакцијска:

Почетак: Завршићеш у паклу!

„Молили су се кад год су имали 15 минута слободног времена. Човек кога сам звао ‘Проповедник’ читао је из Библије, са малим, округлим наочарима на носу. То је била једина књига коју је икад прочитао. Десетак људи га је слушало, тихо се молећи уз бројанице, док су седели на голим мадрацима, стешњени у напола окреченој спаваоници.

Ја сам ту био неко споља, 16-годишњак запослен у екипи која је преко лета сређивала и одржавала колеџ. Штедео сам новац како бих могао да одем из родног града. Остали запослени, њих тридесетак, радили су да се прехране, да прехране своју децу, да плате алиментацију и да обезбеде основне животне потрепштине. Био сам једини белац међу њима, сви остали су били Црнци.

Проповедник је покушао да ме наведе да се придружим овим молитвеним састанцима, звао ме је скоро свакодневно. Одбијао сам, а мале паузе током рада више сам волео да проводим са другим момцима из екипе. За то време бисмо нешто на брзину попили, или бисмо попушили џоинт.

– У шта верујеш? – питао ме је проповедник, а ја сам из учтивости одбијао да одговорим.

Пошто ме је притискао, на крају сам признао:

– Атеиста сам. Не верујем у Бога. Не верујем да је свет стар само 5.000 година. Не верујем да су се Каин и Авељ оженили својим сестрама.

Проповедникове очи су се сузиле. Упро је прстом у мене и рекао:

-Ти си МАЈМУНИСТА. МАЈ-МУ-НИСТА! Водићеш грешан живот и завршићеш у паклу!

Библију сам доживљавао као слабашног противника

Три године касније, отишао сам из родног града, да бих на крају докторирао физику, а затим 20 година радио на Вол Стриту. Живот сам посветио рационалној мисли, бројевима и паметним аргументима. Брз на аргументима, тежак на емоцијама, добар у логици, способан да погледам ма коју идеологију или мисаони процес и да уочим недоследности – тако сам видео себе. А Библију сам доживљавао као слабашног противника за некога ко хоће да ојача своје научне ‘мишиће’.

Напослетку сам напустио свој посао на Вол Стриту и почео сам да радим са бескућницима зависним од дроге у Јужном Бронксу и да их фотографишем. Када сам први пут ушао у Бронкс, веровао сам да ћу тамо затећи исти цинизам према судбини.

Ако је ико изгледао као савршен кандидат за атеизам, то су били ти људи, који су свакодневно гледали како непоштен, неправедан и зао свет уме да буде.

Али нико од њих није био атеиста. Мађу њима сам нашао неке од најватренијих верника које сам икада срео, а вера им се састојала у комбинацији Библије, сујеверја и фолклора.

Први зависник од дроге кога сам упознао била је Такиша. Стајала је у близини високог зида Манастира Тела Христовог. Пре него што сам је фотографисао разговарали смо скоро читав сат. Кад смо завршили, питао сам је како би хтела да је опишем. Без размишљања је одговорила:

– Као оно што јесам: проститутка, мајка шесторо деце, дете Божије.

Кад јој је било 11 година, Такишу је силовао рођак. У 13. години, у уличну проституцију ју је увела њена мајка, и сама проститутка, и тим послом се бави протеклих 30 година.

– Жалосно је кад је то твоја мајка, којој верујеш, а она је била тамо са мном, али знаш ште ме је све време одржавало? Бог. Кад год бих ушла у неки аутомобил и Бог је улазио са мном.

Жртве бруталности грабљивог економског система

Соња и Ерик, зависници од хероина и бескућници, са собом носе слику Тајне вечере. Висила је на зиду напуштене зграде, у подруму у који се излива канализација, а сада је наслоњена на стуб у малом простору испод метроа у ком живе.

Сара, која је 15 година на улици, око врата носи крст. Увек. Мајкл, који на улици живи 30 година, у џепу носи бројанице. Увек. У свакој пушионици крека, у свакој напуштеној згради без икаквог намештаја, може се наћи отрцана Библија међу употребљеним иглама, лулама за крек и другом опремом за конзумирање дроге.

Такиша и други бескућници зависни од дроге жртве су бруталности једног система кој покреће грабљиви економски рационализам. Јавност и скоро сви остали на њих гледају као на губитнике. Они су само “проститутке и наркомани” који живе у напуштеним зградама.

Своју веру имају јер верују да им она не суди. Ко сам ја да им кажем да су им веровања ирационална? Ко сам ја да им кажем да је једина ствар која им даје наду и допушта им да нађу неку лепоту у једном ужасном свету заправо недоследна? Не могу да им кажем да осим овог физичког живота нема ничега. То би било бесмислено и сурово.

Живот није рационалан, сви грешимо

Током ове три године, од како сам изашао са места за својим компјутером, све ме подсећа да живот није рационалан и да сви грешимо. Односно, да се изразим библијским рачником, да смо сви грешни. Сви смо ми грешни. Зависници од дроге који живе на улици, са својом свакодневном борбом за преживљавање и увек тако близу смрти, то разумеју дословно.

Многи успешни људи не разумеју. Њихов осећај да на све имају права и емотивна дистанца отупели су им осећај колико смо као људи подложни грешкама. Ускоро сам свој атеизам видео као оно што заиста јесте: интелектуално веровање најдоступније онима којима добро иде.

Кад погледам у прошлост, себе као 16-годишњака, онда Проповедника и његове слушаоце, видим у другачијем светлу. При погледу на крхку жену која се моли видим мајку која за минималну надницу ради посао на одржавању и покушава да сама подигне своје троје деце, док отац њене деце негде лежи пијан.

При погледу на тинејџерку која стеже свој крстић видим младу жену коју злоставља отац зависник, од чега год, и која покушава да нађе тренутак мира. Погледао бих и самог проповедника, који живи у оронулој колиби без струје, очајнички се трудећи да остане чист, очајнички се трудећи да нађе неки смисао у свету који му је толико мало дао.

Наду су нашли тамо где су могли.

http://beograd.in/on-ne-veruje-u-boga-ali-nije-ocekivao-da-ce-ovi-ljudi-uzdrmati-njegov-ateizam/

[Дијана.]

Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану, а првом јапанском свештенику било је име отац Павле Такума Савабе.

Evo i priče o potomku pomenutog  prijatelja prvog japanskog sveštenika-samuraja, takođe samuraja i kasnije sveštenika Sakaija-Jovana. On je pravoslavni monah i nosi ime Sv. Nikolaja Japanskog.

 

Foto: mospat.ru

"Sa očeve strane članovi moje porodice su samuraji. Živeli su u gradu Sendai na severoistoku Japana", rekao je mladi sveštenik za ruski portal Pravoslavie.

"Tata od mog pradede, Ono Syogoro Sigenobu, bio je poslednji samuraj u našoj porodici. On je kršteno ime Jovan dobio 1871. godine i postao jedan od prvih hrišćana u Japanu", rekao je Nikolaj.

Kasnije, Jovan Ono postao je sveštenik i bio je angažovan u misionarskom radu, a neko vreme je bio i starešina pravoslavne crkve u Osaki. "Moji pradeda i deda takođe su kršteni i bili su parohijani u crkvi u Kjotu", rekao je mladi japanski pravoslavni kaluđer.

Njegov otac takođe se zove Jovan.

Nakon što je diplomirao njegov otac je postao đakon, a zatim 1990. godine i sveštenik. Služio je u Sabornoj crkvi u Tokiju. Onda je otišao u Kjoto gde je bio starešina 20 godina. Pozvali su ga ponovo da služi u crkvi u Tokiju i tamo i dalje obavlja svoju dužnost.

Nikolaj Ono je sada na drugoj godini master progama Opšte crkve Kirilo i Metodije.

Kao jerođakon služio je u jednoj moskovskoj crkvi, a onda je postao pomoćnik crkvenog starešine. Tamo je 2013. godine postao kaluđer.

 

 http://mondo.rs/a674629/Info/Svet/Upoznajte-monaha-iz-porodice-samuraja.html

[Данче*]

Француски хуманитарац примио православље у Високим Дечанима

 

ЈОШ ЈАЧА ВЕЗА СА СРПСКИМ НАРОДОМ

 

Познати француски хуманитарац и предсједник организације „Солидарност за Косово“ Арно Гујон јуче је своју везу са православним српским народом ојачао примивши православну вјеру у манастиру Високи Дечани на Косову и Метохији

Осим што је примио православну вјеру у овој светињи, монаси су крстили његову кћерку Милену и вјенчали га са супругом Иваном.

Чин крштења и вјенчања обавио је игуман Високих Дечана отац Сава, док је кум био Франческо Скарфи, представних хуманитарне организације „Пријатељи Дечана“, пишу „Вечерње новости“.

Гујон наглашава да је одлучио да на дан крштења своје четворомјесечне дјевојчице прими православље да би његова породица на тај начин добила духовну димензију.

Он је подсјетио да је у манастир Високи Дечани први пут дошао 2007. године и да се у њему, међу монасима, фрескама и иконама осјећао узвишено.

„Овдје сам на неки начин открио духовност и овим чином сам хтио још више да се зближим са Високим Дечанима, што сам учинио својим, али и крштењем кћерке, као и вјенчањем са супругом Иваном, са којом сам грађански брак склопио у Француској“, додао је Гујон.

Он је нагласио да су монаси његовој породици учинили велику част, с обзиром на то да је посљедње вјенчање у манастиру било 2010. године.

 

РТРС

[Ненад Р.]

Има и текако доброте у људима . Добар човек је добар , без обзира одакле је . Доброта нема граница и не зна за националност . 

Капа доле за великог хуманитарца и човека Гујона . :bendoff:

[Heruvim]

Католичка заједница прешла у православље заједно са све бискупима и свијећеницима
 

Алабељ – Католичка заједница прешла у православље заједно са све бискупима и свијећеницима 239 Филипинаца истовремено се крстило у Тихом океану. Црквена општина Аглипајанске цркве (независне филипинске католичке цркве) из села Алабељ, у округу Ладон, у филипинској провинцији Саранигани прешла је у пуном саставу у православље.
Како извештава међународно православно гласило Ortodoxy Cognate Page – православни попови крстили су у православље у водама океана два бивша католичка бискупа, четири свијећеника и сву њихову паству.

Бивши бискуп Естебан Ваљмера у православљу је крштен као Стефан, његов колега Рохелио Рингор сада се зове Георгије а свијећенике Елизера Делфина, Диоскура бергада, Џона Кољада и Рената Бунијела сада имају имена Елиазар, Алексеј, Тимофеј и Роман. Петорица од новокрштених намеравају да се упишу на неки од православних семинара на територији Русије.
Масовно крштење обавили су свештеници Георгије Максимов и Кирил Шкрабуљ. Давању свете тајне претходиле су 2 године катехизације. Овај долазак цркве на Филипине, који је резултат рада православних свештеника, јесте четврти долазак Руске православне цркве на Филипинима а поктовитељ ће му бити свети Јован Крститељ. Очекује се да ће у најближим недељама у још 29 филипинских општина доћи до масовног крштења.

http://www.dobosar.com/katolicka-zajednica-presla-u-pravoslavlje-zajedno-sa-sve-biskupima-i-svijecenicima/

[Ћирило]

Хвала Богу, људи су тражили истину и нашли је.

[Данче*]

Pravoslavni popovi krstili su u vodama okeana dva bivša katolička biskupa, četiri sveštenika i svu njihovu pastvu

 

Foto-Ilustracija: AP/Tanjug

 

 

Crkvena opština Aglipajanske crkve, nezavisne filipinske katoličke crkve, iz sela Alabelj, u okrugu Ladon, u filipinskoj provinciji Saranigani prešla je u punom sastavu u pravoslavlje. Naime, katolička zajednica prešla je u pravoslavlje zajedno sa sve biskupima i sveštenicima, tom priliko se 239 Filipinaca istovremeno krstilo u Tihom okeanu.

 

Kako izveštava Ortodoxy Cognate Page – pravoslavni popovi krstili su u pravoslavlje u vodama okeana dva bivša katolička biskupa, četiri sveštenika i svu njihovu pastvu.

Bivši biskup Esteban Valjmera u pravoslavlju je kršten kao Stefan, njegov kolega Rohelio Ringor sada se zove Georgije, a sveštenici Elizera Delfina, Dioskura Bergada, Džona Koljada i Renata Bunijela sada imaju imena Eliazar, Aleksej, Timofej i Roman. Petorica od novokrštenih nameravaju da se upišu na neki od pravoslavnih seminara na teritoriji Rusije.

Foto: Wikipedia/Mazbln

Masovno krštenje obavili su sveštenici Georgije Maksimov i Kiril Škrabulj. Davanju svete tajne prethodile su dve godine katehizacije. Ovaj dolazak crkve na Filipine, koji je rezultat rada pravoslavnih sveštenika, jeste četvrti dolazak Ruske pravoslavne crkve na Filipinima a poktovitelj će mu biti sveti Jovan Krstitelj. Očekuje se da će u najbližim nedeljama u još 29 filipinskih opština doći do masovnog krštenja.

 

(Telegraf.rs  / Izvor: Ortodoxy Cognate Page)

[Gandalf Sivi]

Ta grupa nije pripadala RKC. Vjerovatno su bili neki staro-katolici ili nešto slično. Inače da jesu, ne bi bilo potrebe da se krštavaju a episkopi i sveštenici bi bili primljeni u postojećem činu u PC.