Богочежњиви и црквочежњиви обраћеници привучени мистичном лепотом православља

[Guest - . . .-]

Лутерански богослов примио Православље

 

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?4483-%D0%9B%D1%83%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BE-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5

 

Немачки лутерански професор Карл Кристијан Фелми (

Karl

 

Christian

 

Felmy

)

 

је не тако давно објавио књигу „Увод у савремено православно богословље“. Када га је редакција портала 

Православље у Бугарској

 замолила да дȃ интервју за сајт, сазнало се да је професор

, заправо,

 примио Православље.

-Поштовани професоре Фелми, наше читаоце би занимало да сазнају више о вашем сусрету са Православљем?

-Већ од малих ногу код мене је никао интерес према Православљу. Зашто? Само Бог зна. Можда је то повезано са тим што је мој отац, пастор лутеранске цркве био члан братства које се старало за обнављање и оживљавање богослужбеног живота у лутеранству тадашњег времена. Сећам се, када сам имао дванаест година, упитао сам оца шта је то Православље. Значи, некакав интерес је постојао. 

Када сам већ био студент богословља на Хајделбершком универзитету, интерес ка Православљу је ојачао. На путу до универзитета се налазила старокатоличка црква у којој се сваке недеље вршила православна Литургија. Једанпут, пролазећи поред ње, прочитао сам да се управо у то време тамо служила Божанствена Литургија. Од тада сам веома често тамо ишао, да би се упознао са православном литературом и да бих се помолио.

Следећи мотив сам добио за време припреме семинарског рада. Сакупљајући литературу у библиотеци Екуменског института Хајделбершког универзитета, случајно сам открио књигу Игора Смолића „Живот и учење стараца“ коју сам са одушевљењем прочитао. Ја сам до сада захвалан Богу, што је мој сусрет са Православљем произашао посредством Божанствене Литургије и прелепе књиге о руским старцима, а не посредством сувих издања догматике или катихизиса. 

После годину дана вратио сам се у град Минстер, где сам живео са родитељима после рата и где сам се 1986. године упознао и почео да дружим са покојним Т. П. Којевим. Тамо сам усвајао историју и богословље православних цркава, истовремено завршавајући докторску дисертацију о проповеди у Руској Православној Цркви XIX века.

У граду Реклингхаузену, 70 километара од Минстера, 1956. године је отворен музеј икона са најбогатијом колекцијом у Западној Европи. Тамо сам често ишао и до данашњих дана с њима одржавам блиске контакте. Иконе играју велику улогу у мојим научним истраживањима и представљају, по мом мишљењу, важан извор православног богословља.

-Постоји мишљење да се православно богословље још налази у „вавилонском ропству“, под утицајем западног (католичког и протестантског) богословља. Да ли су постојали неки позитивни утицаји на православно богословље од стране Запада?

-Постојали су. Као што је познато, протојереј Георгије Флоровски се веома оштро одазвао на развој православног богословља, конкретно руског богословља, после пада Константинопоља и у том контексту је говорио о псевдоморфози православног богословља. Он је поготово расуђивао да је борба за богословље у Русији коначно завршена, тј. да је никло самостално руско православно богословље.

Последњих година ја сам почео да изучавам дела руског богослова, протојереја Павла Светлова и задивио сам се његовој образованости, његовом знању светоотачког, а такође и њему савременог, западног богословља. Он је увек отворено наводио изворе из којих је црпио знања. То га позитивно разликује од представника школског, схоластичког богословља XVIII и почетка XIX века. Отворено критичко посматрање западног богословља никада није шкодило Православљу - под условом да православни богослови не заборављају своје корене у литургичком и аскетском искуству Цркве. У том односу утицај француске Nouvelle Theologie на париску школу православног богословља се показао посебно позитиван. То исто можемо рећи о богословском мишљењу митрополита пергамског Јована Зизијуласа, који је у свим својим делима доказао да је он у могућности „све опробати и доброг се држати“ (погледати Еф. 5, 21)- такође у односу ка Западу.

-

Како оцењујете однос протестантског богословља ка православном? Као историјски интелектуални резерват или као извор надахнућа?

-Већ је добро што се људи слажу са мишљењима других. Али то је наравно, недовољно ради потпуног узајамног схватања. Право узајамно схватање могуће је достићи само тада када човек почне да познаје самог себе. Ја не знам ни једног протестантског богослова, који би се озбиљно бавио животом и учењем православних цркава, а чији се начин мишљења не би изменио са изучавањем Православља.

-Да ли се нешто променило од тога како је изашла ваша књига? Шта можете додати у вашем односу ка савременом православном богословљу?

-Убеђеност, да је православно богословље - богословље црквеног искуства, коју сам добио као резултат његовог изучавања и изразио у својој књизи, није се изменила. Наравно, после завршетка рада над књигом, продужио сам да радим у области православног богословља и конкретно, подробније сам почео да се занимам сотириологијом са учењем о кенози. Важније је то, што је моја унутрашња веза са предметом мојих истраживања ојачана и што сам ја сȃм недавно примио Православље. Али, то је моја лична одлука и као природна последица изучавања Православља, којим се занимам читав живот.

-Шта можете поручити људима који после промена поново траже православну веру и живо религијско искуство?

-У Русији почетком XX века се догађало да су се људи који су одступили од вере, после извесног рока, поново враћали у крило Цркве. Али то враћање у Цркву, по речима оца Георгија Флоровског, се превише често мешало са враћањем међу народ. Вера угљара, старе баке или неписмене богомољке се доживљава као прави образац или мерило. Ја сам у својој књизи писао да је новије православно богословље усмерено против једностраног интелектуализма, али није против обраћања ка интелекту као таквом. Какву високу интелектуалну културу можемо препознати код светих отаца IV века! Не ради се о томе, да треба изузимати ум, већ ум затворити у срце, то јест не треба раздељивати ум од црквеног искуства. Само на тај начин је могуће превазићи хладни интелектуализам, не одвајајући се од разума.

Осим тога потребно је учити се, црпити „живот у Христу“ из тајне Евхаристије. Често заборављамо то што је учио свети Јован Златоусти. „Постоје примери, у којима се свештеник не разликује од подчињених, например, када се морају узимати Свете Тајне. Ми се сви једнако њих удостојавамо. Сада није тако, јер се свима предлаже једно Тело и једна чаша.. и ми свеједно једни друге целивамо.

При самом савршавању страшних тајни свештеник се моли за народ а народ за свештеника, зато што речи „Са Духом твојим“ означавају не ништа друго, него управо то. Добивши прво одговор од народа, а затим сагласност да је достојно и праведно оно што се врши, свештеник почиње благодарење. И шта је зачуђујуће, ако заједно са свештеником вапије и народ, када он узноси те свештене песме заједно са самим Херувимима и Престолима“.

Разговорала Марија Иванова

 

Извор:

 

www

.

patriarchia

.

ru

Са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

Зашто је Кинез "будиста" постао светогорац?

 
На мом последњем путовању на Свету Гору, срео сам пристојног искушеника- монаха из Кине. У ствари, он ме је изненадио својим присуством. Православна раса на кинеском човеку? Донекле сам се изненадио. Никада ово нисам видео раније изблиза, само у  мисионарским сликама. Зар наследник велике културне традиције  да прихвати хришћанство? Моји пријатељи и ја  радознало смо га питам о томе.
 
"Брате, како си ти Кинез, прихватио православно хришћанско монаштво, а долазиш из такве велике културне традиције, да ли си био будиста?"
 
- "Да, наравно, ја сам био будиста."
 
"Чиме те је поразило хришћанство?"
 
-"Божанственим дружењем!"
 
"Извините"?
 
"Да, да, оче, хахахахаха!", Насмејао се..

"У будизму, мој оче, ти си веома, веома много сам. Нема Бога.. Твоја цела борба је са самим собом. Ти си сам са собом, са својим егом. Ти си потпуно сам на том путу. Велика усамљеност Оче. Али овде имате асистента, пратиоца и колегу - путника у Богу.  Нисте сами... Имате некога ко вас воли, ко брине о вама. Он брине чак и ако га не разумете. Ви разговарате са њим. Ти Му кажеш како се осећаш, чему се надаш - постоји та веза... Ви нисте сами у тешким борбама живота и духовног савршенства..
Схватио сам те ствари у  данима када ме је тешка хладноћа  везала за кревет. Ниједан лекар није могао да нађе узрок томе. Клиничка слика је била јасна, барем лекари нису могли да виде ништа. Бол је био неподношљив и није било апсолутно никаквог лека да бол заустави. Променио сам три различита лека за болове али и даље бол није попуштао.
У то време сам добио вест да је мој стриц, чије име носим, имао напредни облик рака грла. Имао је ларигектомију. То је био резултат хроничног пијења алкохола и пушења. Генерално  живео је лошим животом, неквалитетно.
Онда сам осетио нешто, бивши будиста, а сада хришћанин, монах на Светој Гори ми је рекао да треба да имам Бога са киме могу разговарати, доживети и осетити некога поред себе, Који те саслуша.

Ја не знам да ли је то погрешно или исправно. Знам само да је то дубока потреба за човеком. Ово је доказано самим животом. Чак и они будисти, који су из нонтеистичке религије, створене од разних божанства, чак и из снова језика и светова, имају потребу да се обрате некоме, нечему, некоме изван и ван себе, чак и ако је то сањалачки. Поред тога, реалност и истина је нешто веома релевантно и увек ће остати тако. То је загонетка, мистерија. "
 
Ово ме подсећа на речи Светог Григорија Богослова, који је имао осетљиву и меланхоличну природу, када каже: ".. Када нисте добро, или се тако осећате, говорите. Говорите чак и ако је ветру"


 

О.Ливио



http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_6259.html

[Andre Williams]

Неко већ рече ал није на одмет поновити...  одличне теме постављаш Срђо!

[Срђан Ранђеловић]

Неко већ рече ал није на одмет поновити...  одличне теме постављаш Срђо!

 

 

Хвала брате! Ја само користим туђи рад, па га копирам .smesko.

[Putnik Namernik]

Пре неко време сам се придружио једном православном форуму на енглеском језику и просто су ме очарале приче разлога зашто су постали Православни Хришћани...има их од пагана, римокатолика, протестаната...ситуације и разлози су разнолики.  Сваки пут када прочитам једну такву сличну причу, просто се одушевим. Не знам да ли је неко већ поставио овакву тему, али нема везе...Интересује ме шта је вас навело да постанете или останете у Православљу.

[malina :)]

Интересује ме шта је вас навело да постанете или останете у Православљу.

Луда љубав Божија...и још за Џ! gringrin

[Дејан]

Brate,daj nam link tog sajta

[Putnik Namernik]

Brate,daj nam link tog sajta

Нисам хтео у почетној теми да дам линк да не би испало да их рекламирам...Видећу да неке одговоре преведем за оне који не знају енглески.

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/board,6.0.html

Ево неких одговора (занемарите редослед)

-изучавајучи Римокатолицизам сазнали су о Православљу

-читајући The Way of a Pilgrim and The Pilgrim Continues His Way

-празнина у Протестантизму

-потрага за правом Апостолском Црквом

-Христос и књига Добротољубље

-браћа Карамазов

-присуствовање Светој Литургији

-Atheism/atheists, GK Chesterton, Dostoevsky, Kallistos Ware

-пример животи светаца

-приче оних који су примили Православље

има и нешто чуднијих одговора попут

-читања новинског чланка о америчког фудбалеру Troy Polamalu који је Православац

Има и дужих прича...

[Дејан]

Pravoslavnu braću ,koji su kanonski slobodno reklamiraj

[Putnik Namernik]

Једну ствар коју бих рекао да многи који су рођену као Православци заборављају је да би неко (п)остао Православац потребно је да та особа од срца прихвати Православље. Џаба све уџење, званично припадање СПЦ-у и остало ако особа није од срца прихватила Православље и увидела његову лепоту. Имао сам прилику да упознам такве људе...заиста је лепо видети срце духовно сито. Због свега овога ме интересује како је код Срба...пошто иако у већини случајева није у питању зашто је неко постао Православац (углавном су овде у питању људи чији су родитељи и-ли преци Православци)...али питање је зашто је неко одлучио да остане Православац. Мислим да су урадили праву ствар, али бих рекао не треба разлог да буде само наследство-традиција јер Православље нуди много више од тога.

Ево детањнијих прича кога интересује

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,20150.0.html

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,44567.0.html

http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,30486.0.html

[Бојан Сарачевић]

Како је самурај, приликом покушаја убиства, постао први православни свештеник

 

Свештеник Павле Такума Савабе у традиционалној јапанској одећи - кимону

 

Мисију православља у Јапану је започео руски свештеник и монах, Николај Касаткин, љубитељ Јапана и јапанске културе. Јапанци су на странце гледали углавном са подозривошћу, па чак и мржњом. На мисионаре већином нису обраћали пажњу, али су били готови да их убију кад год се укаже прилика. Проповедање Хришћанства беше строго забрањено, па су се обраћеници морали суочавати са мучењем и смрћу. Мисионаре који су ходали по улицама руља би често засипала камењем.

Да би почео свој мисионарски посао, отац Николај (касније проглашен за светог) био је принуђен да научи јапански језик и веома сложено писмо.

После седам година учења, свети Николај осети да је спреман да започне преобраћивање Јапанаца. Стао је да опрезно проповеда Јеванђеље људима око себе. Десило се да му је најгорљивији катихумен (вероучитељ) дошао са мачем у руци и убилачким мислима на уму. Такума Савабе, самурајски шинтоистички свештеник и одани родољуб, упаде једне ноћи код оца Николаја и рече му да сви странци морају да умру зато што шире лажи и уходе по Јапану, те да ће он сам окончати са Николајем ако не престане са својим проповедањем. Савабе је од Николаја захтевао или да сместа напусти Јапан или да умре. Њихов разговор је текао овако:

”Зашто си љут на мене?” – упита отац Николај Савабеа.

”Сви ви странци морате умрети. Ви сте дошли да шпијунирате нашу земљу и још горе, ви штетите Јапану вашим проповедима”, одговори Савабе.

”Али, знаш ли ти шта ја проповедам?”

”Не, не знам”, одговори.

”Како онда можеш судити, тако лако осуђивати нешто о чему не знаш ништа? Да ли је то само стога да оклевећеш нешто што не познајеш? Прво ме саслушај, па онда суди. Ако је ово што чујеш лоше, онда нас избацуј!”

Свети Николај поче Савабеу да проповеда Јеванђеље. Причао му је о Богу, греху, души и њеној бесмртности, Христовом доласку. Савабе је пажљиво слушао, потом извадио хартију и стао да прави прибелешке. Отада је стално долазио код оца Николаја, није више могао без његових медоточивих поука, и толико се испунио љубављу према новостеченој вери да је био крштен и примио име Павле. Ускоро је Савабе почео да својим пријатељима прича о Православљу, посебно Сакаију и Урану. Они су се такође преобратили на Православље и априла 1868. примили крштење и имена Јован и Јаков. Тако у једној ноћи беше постављен камен темељац за изградњу Православља у Јапану, а првом јапанском свештенику било је име отац Павле Такума Савабе.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Милан Ракић]

катихумен (вероучитељ)

 

Па јел` катихумен ил` је вероучитељ? Једно не замењује друго... 

[Дејан]

Ima već tema ali neka ova ostane

[Ромејац]

Musllim convert -a martyr

 

 

Ahmed was born in the seventeenth century to a Muslim family in Constantinople. By profession he was a copyist in the Great Archives. In accordance with Ottoman law, since he did not have a wife, he had a slave instead, a Russian woman. Another captive from Russia lived together with her, an old woman, also a slave. Both these women were very pious.

On feast days the old woman would go to church. Taking the blessed bread or antidoron, she would give it to the young woman to eat. The old woman would also bring her holy water to drink. Whenever this occurred and Ahmed was close to her, he would smell a beautiful and indescribable fragrance coming out of her mouth. He would ask her what she was eating to make her mouth smell so fragrant. Not realizing what was happening, the slave would say that she was not eating anything. However, he persisted in asking. Eventually she told him that she was eating the bread which had been blessed by the priests, which the old woman brought her whenever she returned from church.

On hearing this, Ahmed was filled with longing to see the Orthodox church and how Orthodox received this blessed bread. Therefore he summoned a priest and told him to prepare a secret place for him, so that he could go when the Patriarch was serving the Liturgy. When the appointed day arrived, dressed as an Orthodox Christian, he went to the Patriarchate and followed the Divine Liturgy. While he was in church, he saw the Patriarch shining with light and lifted off the floor, as he came out of the altar and through the holy doors to bless the people. As he blessed, rays of light came from his finger tips, but though the rays fell on the heads of all the Orthodox, they did not fall on Ahmed’s head. This happened two or three times and each time Ahmed saw the same thing. Thus, Ahmed came to the faith. Without hesitation he sent for the priest, who gave him rebirth through baptism.

Ahmed remained a secret Orthodox for some time, concealing his baptismal name, which is why it has not come down to us. However, one day Ahmed and certain noblemen were eating together. Afterwards they sat talking and smoking, as is the custom. In the course of the conversation they began to discuss what the greatest thing in the world. Each gave his opinion. The first guest said that the greatest thing in the world was for a man to have wisdom. The second maintained that woman was the greatest thing in the world. And yet a third said that the greatest thing in the world, and by far the most delightful, was good food – for was this not the food of the righteous in paradise?

Then it was Ahmed’s turn. They all turned to him, asking him for his opinion on this matter. Filled with holy zeal, Ahmed cried out that the greatest thing of all was the Faith of the Orthodox. And confessing himself to be a Christian, he boldly censured the falseness and deception of the Muslims. At first, on hearing this the Muslims were aghast. Then, filled with unspeakable rage, they fell on the holy martyr and dragged him to a judge, so that he could be sentenced to death. He was beheaded, receiving the crown of martyrdom on the orders of the ruler on 3 May 1682.

 

Source

[JESSY]

(Потресна исповест бившег будисте који се сусрео са Христом и прешао у Православље)

 

Аутор  чланка Нил Стрикер jе на крштењу добио име руског Светитеља из 15. века, Св. Нила Сорског. Текст је, 2001. године, објављен у часопису "Православна реч", у издању манастира Светог Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), који се, у то време, још увек налазио под окриљем Српске Православне Цркве.)

 

 

Десет година свога живота био сам будиста. Примљен сам у веру након седам година учења и припреме, под руководством духовног учитеља и малобројне лозе Њингма, која је практиковала Ваџрајану (тибетанска школа будизма). Имао сам, дакле, духовног учитеља, кога сам волео и кога и даље волим. Био је, и још увек је, узор благости и доброте у моме животу. Захваљујући његовим поукама почео са да посматрам свет широм отворених очију и пунијим срцем. Достигао сам степен Нгакпа, којим се одликују жреци који се баве тантром. Премда се, приликом добијања овог степена, полаже заклетва, она не обавезује жреца на безбрачност, нити на уздржавање од меса и алкохолних пића. У нашој заједници се, све у свему, није практиковало одрицање, већ су се следила тантријска и дзогчен учења, која су заснована пре на преображају свести него на самоодрицању, као и на изненадним тренуцима спознаје, која би забљеснула ум различитим интензитетом и распонима трајања и која, временом, узводе ум у такозвани ригпа, тј. стање ума и спознаје које се достиже путем релаксације у човеково природно стање просвећености. Те тренутке просвећености достизали смо уз енергијско саучествовање нашег учитеља, или сопственом способношћу опуштања, спуштања у сопствени опит "бивствовања" и "небића", и уз садејство метода и техника којима су нас обучавали. Током дугих година бављења овиме, чинило ми се да ме ти тренуци просвећености оплемењују, те да свет посматрам са све већом благошћу, благодарношћу и самилошћу. Мој духовни наставник је говорио да је 99% будизма метод, а један посто – истина. Методе и вежбе које се користе у будистичким школама наводно развијају у човеку изоштреност свести и могућност поимања стварности какву не ствара неуротичан ум.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте! Измењено Април 7, 2013 од Дејан Бићанић