Богочежњиви и црквочежњиви обраћеници привучени мистичном лепотом православља

[Цвеле1993]

Протестантски пастор са породицом и целом заједницом прешао у православље 

Пастор из Иркутске области је после 18 година служења у протестантској заједници и двије године мисионарског рада прешао у Православље са својом породицом и цијелом заједницом.

„Није нам било лако, али и сада и у будуће учићемо се и следовати Господу по хиљадугодишњем православном путу. Али најважније је то што смо пронашли пуноћу, као да сам 18 година тражио и нисам налазио, пио и нисам могао утолити жеђ, јео и нисам се могао наситити“, записао је Зирјанов у тексту под насловом „Господ ме привео дому“, који је објавила Иркутска епархија.

По његовим ријечима, чланови заједнице су до овог тренутка „плутали по ријеци Протестантизма, када се одједанпут се проширио хоризонт и отворио бескрајни океан Православља“.

По завршеној школи Зирјанов је отпочео да ради као екстрасенс. Почетком 90-тих почео је да посјећује сабрања протестантске цркве „Блага вијест“, у почетку само да би ту привлачио клијенте. Тада је овај будући православни хришћанин сматрао Христа „великим екстрасенсом“.

Зирјанов је годинама обилазио околна села као мисионар и произнио око четири хиљаде проповједи. Ипак, временом је у њему почело да расте разочарење Протестантизмом, сматрао је протестантске заједнице „комадима, фрагментима Цркве, чинило му се да то јесте црква, али оштећена, без пуноће“,  није видио „Цркву са великим Ц“.
Неколико година читања светоотачке литературе и разговора са православним свештеницима „који су се по смирењу и доброти драстично разликовали од протестантских пастора испуњених гордошћу“ довело је Зирјанова до одлуке да се обрати у Православље. Тако су он, његова породица и заједница села Бајандај постали православни хришћани. Данас је Зирјанов члан црквеног одбора сеоске парохије светог архангела Михаила

[коЖељ њацИ]

Екстрасеанс - протестант - православац.

Да то је пут повратка , а може и обратним путем да се иде, али ми је занимљив овај пут, некако указује на степене његовог духовног узрастања а вероватно степене пада његових предака који су прошли неки сличан степеник али силазни, рецимо овако  православац - револуционарни активиста - атеиста.

[Toma]

Неколико година читања светоотачке литературе и разговора са православним свештеницима „који су се по смирењу и доброти драстично разликовали од ....

Нека се Господ и нама смилује да се по овим (Његовим) 'цртама' и ми разликујемо од

неверујућих ближњих наших!

[Guest ага пије млеко]

Неколико година читања светоотачке литературе и разговора са православним свештеницима .....

Сигурно му нису говорили да је секташ, издајник рода, страни плаћеник......као што би га овде код нас почастили.   0442_feel

Ово је још један пример да се не треба плашити дијалога са неправославним , поготово што вера и догмати православне Цркве јесу савршенство, пунота и ризница Светога Духа коју осећају сви у контакту са нама... 0110_hahaha

[коЖељ њацИ]

Неколико година читања светоотачке литературе и разговора са православним свештеницима .....

Сигурно му нису говорили да је секташ, издајник рода, страни плаћеник......као што би га овде код нас почастили.   0442_feel

Ово је још један пример да се не треба плашити дијалога са неправославним , поготово што вера и догмати православне Цркве јесу савршенство, пунота и ризница Светога Духа коју осећају сви у контакту са нама... 0110_hahaha

Извина Ага али коме то причаш?

Друго је Рус , а друго је Србин.

Слаба ти је вајда од српског мисионарења.

Ми смо народ граничарски и војни, преговори су нам слабија страна.

Овај сајт који има јаку ту мисионарску црту , се доживљава код Србаља ( истина не свих) као хипи православни сајт , а неки га Богуми виде и као мешетарско издајнички, хат таки смо ко народ шта да се ради...

[Guest ага пије млеко]

се доживљава код Србаља ( истина не свих) као хипи православни сајт....

овде су погрешили за коју деценију....

Ми смо heavy православан сајт.... 0110_hahaha

[Guest Оливера]

Жилберт Акакије Андрадне Нето, студент Православног богословског факултета у Либертивилу

Одговоре за којима сам трагао дала ми је Православна вера

Аутор: Милијана Ђокић, Број 1034, Рубрика Разговор
Жилберто Акакије Андрадне Нето студент је Православног богословског факултета „Свети Сава“ у чикашком предграђу Либертивилу. На овом факултету који дела под окриљем Српске Православне Цркве, Акакије је тренутно једини студент који нема српско а ни православно порекло.

Рођен је и одрастао у Бразилу, а на студије у Либертивил дошао је пре четири године. Већ тада, био је „власник“ једне магистарске дипломе стечене на студијама у својој земљи. С благословом његовог надлежног архијереја, Епископа источноамеричког Митрофана (Кодића), Жилберто је за читаоце Православља радо испричао причу о себи и свом путу ка Православној Цркви.– Жилберто је моје грађанско име, а по милости Божијој, моје име по крштењу је Акакије, у славу светог Акакија Синајског који се помиње у Лествици Св. Јована Лествичника. Rођен сам, 7. јануара 1981.године у Салвадор Ситију, трећем по величини граду у Бразилу.После завршене Гимназијe „Салесиан“ која је једна од традиционалних римокатоличких школа, 1999. године уписао сам Филолошки факултет, одсек за савремени енглески језик и књижевност, мада сам увек волео и класичне језике. Дипломирао сам 2002. године, а четири године касније магистрирао на тему Историјски утицај латинских речи у процесу формирања енглеског језика и употреба истих данас. У септембру исте године сам у Либертивилу отпочео моје православнo теолошко образовање.

Брате Акакије, замолили бисмо те да нам кажeш нешто о окружењу у коме си одрастао...

- Моја сестра Патриција и ја смо провели детињство у Салвадору. Моја породица, као и већина бразилских породица, није ни богата ни сиромашна, спада у неки средњи сталеж. Мајка је целог живота била домаћица, a отац, иначе службеник, морао је релативно млад да се пензионише. Најбогатије породице у Бразилу су оне које воде порекло од португалског племства из времена колонијалног доба или пак оне које су дошле из Италије у XIX веку. У Бразилу, на жалост, као и у већини јужноамеричких земаља, има велики број сиромашних породица које су присиљене да живе на рубовима и ђубриштима великих градова.

У Бразилу данас преовладава римокатолицизам. Да ли ипак постоји и нека православна Црква?

– И поред тога што у Бразилу преовлађује римокатолицизам, постоје и друге хришћанске заједнице. Мислим овде углавном на оне које су настале од протестаната, а посебно на пентакосталце који су у последњих тридесетак година веома бројни. Поменуте цркве и секте, иако у сталној међусобној борби, задобијају све већи утицај на политичкој и економској сцени Бразила, као и у медијима и култури. Тачно је да нас, православних хришћана, у Бразилу има веома мало. По мојој личној процени само око 30.000. У земљи од 200 милиона становника то је око 0.015% од укупног броја. Већина православних у Бразилу данас води порекло од породица које су дошле из православних земаља – Грчке, Украјине итд, док нас, православних Бразилаца који су се преобратили у православну веру, има веома мало. Од канонских Цркава, поред Српске Цравославне Цркве, постоје и Грчка и Руска са седиштем у Буенос Ајресу, затим Антиохијска, иначе најстарија епархија на тлу Бразила, са седиштем у Сао Паолу, као и Украјинска и Пољска које имају двојицу мисионарских епископа који живе у Бразилу. Српска православна парохија Свете Тројице, чији сам ја члан, прво је била део Пољске Православне Цркве, да би 2000. године били примљени под омофор српског православног Епископа Митрофана. Напоменуо бих и то да су сви чланови моје Српске православне парохије, како лаици тако и клир, рођени у Бразилу, као и да се Света Литиргија служи на португалском језику. Православна Црква у Бразилу укупно има око седамдесет парохија као и четири манастира са по једним или двојицом монаха у сваком.

Како си и којим путевима дошао баш у Српску Православну Цркву?

- Непосредно пре мог обраћања у Православље, био сам активни члан једне локалне омладинске заједнице језуита. Тако, неформално сам био „језуит“, никадa неположивши њихову заклетву. У то време, сви моји пријатељи су били језуити из исте омладинске заједнице. Иако њима није сметала моја одлука да пређем у православну веру, откада сам дошао у САД нисам их видео. Али, увек их се радо сећам. Међутим, проблеми неожењених римокатоличких свештеника, претерани екуменизам као и недостатак ватреног полета у Римокатоличкој цркви нису ме задовољавали. Једноставно, није ми требало то што су ми језуити нудили, требало ми је нешто дубље и реалније. Како нисам налазио одговоре на своја животна питања, то је било и време моје личне агоније и бола. Тек ми је Света Православна Црква дала одговоре на њих. Међу првим православних књигама које сам прочитао биле су Православна Црква од Митрополита Калистоса Вера, затим неки ретки португалски преводи православних изворника, од којих би посебно истакао монашку литературу. Од великог утицаја на моју одлуку билa је збирка мудрости пустињских отаца из хришћанског Египта - Мудрост пустиње, португласки превод Томаса Мертона. Открио сам да само Православна Црква задржала Веру и Истину коју не поседује више ниједна друга хришћанска Црква. Међутим било је и проблема – у мом граду није било канонске православне цркве тако да се oд 2001. до 2004. године мој православни живот сводио се на читање православних списа, гледање фотографија очаравајућих цркава и манастира, као и контактирање православних верника преко интернета. Најближа парохија била је у Бразилији, око хиљаду километара далеко, а ја нисам имао довољно новца да тамо отпутујем. Стицајем околности, имао сам неке православне пријатеље у Сао Паолу и преко њих сазнао за протојереја Рафаила, једног од свештеника у Српској православној цркви Свете Тројице у Ресиф Ситију што је било око 500 километара од мене. Контактирао сам о. Рафаила и он ме позвао да дођем. Моја прва посета православној парохији је била у мају. У октобру, у време своје друге пастирске посете Бразилу, Владика Митрофан ме крстио Није прошло ни година дана, а ја сам дошао у Либертивил на студије. До тада сам знао само неколико ствари о Србији, али сам увек био задивљен и импресиониран њеним манастирима и духовним центрима. Најблагословенији моменти које је Бог у Својој неизмерној милости мени дао, за шта Му сваког дана благодарим, су када сам одлучио да постанем православан и када сам крштен. Но, не мислим да сам постао православан само тада – ја постајем православан сваког дана, сваког минута...

Како је твоја околина примила твоју одлуку да пређеш у православну веру?

– Моја породица је традиционално римокатоличка а такође и моји стари пријатељи. Међутим, као и већина бразилских римокатолика, они никад нису редовно ишли у цркву. Они цене римокатолицизам, али ретко одлазе на црквене службе. И једва знају нешто о другим гранама хришћанства. Пре него што сам рекао мојим родитељима да ћу да пређем у Православље, говорио сам им о Православној Цркви. Они су схватили да Православна Црква није нека секта Пентакосталаца или других хришћана, него да је Православље једна, поштовања достојна, древна вера - вера самих Апостола. Наглашавао сам сличности са Римским католицизмом и они су стекли једно позитивно мишљење о Православљу. Чињеница да су свештеници ожењени и да су у Православљу одсутне извесне злоупотребе римокатоличког учења, стварно је на њих оставило добар утисак. Тако, када сам им рекао да ћу прећи у Православну Цркву, они су то лепо прихватили. Тада сам имао 24 године, био сам професор на колеџу, зрео и независан човек. Испоштовали су а и дан данас поштују ту моју одлуку.

Како си одлучио да дођеш на Теолошки факултет „Свети Сава“?

– Пошто ме је Владика Митрофан крстио, разговарали смо о томе да би неко међу неожењним верницима ко добро говори енглески језик, требало да дође у САД ради подробнијег теолошког образовања и упознавања са животом и делањем Српске Православне Цркве. Изразио сам жељу да тo будем ја, a Владика је то одмах благословио. Најпре сам био на Богословији „Светог Тихона“ у Пенсилванији која припада Америчкој Православној Цркви, а онда сам одлучио да дођем u Либертивил и Владика мe је опет испратио са благословом.

Да ли ти је било тешко да се уклопиш и заједницу српских студената?

– Искрено говорећи, није било лако. Ја нисам говорио српски, а неки од њих нису добро говорили енглески. Али, Богу хвала, већина студената ме прихватила лепо и никада не могу заборавити ту њихову љубав и доброту када су ми помагали, распитивали се о мојој земљи... Верујем да наши народи деле заједничко културно наслеђе, оно што би ми назвали „средоземни менталитет“. И Бразилци и Срби су веома искрени у свом мишљењу, слични по темпераменту и осећањима и испољавају их пуним срцем. Ми можемо искрено да волимо један другог, али исто тако да са незлобивом страшћу испољавамо љутњу. Ми смо веома искрени и весели људи и то је олакшало мој живот у Либертивилу. Поред тога, ја се дивим љубави и верности коју Срби имају за своју нацију и хероје, историју, своје светитеље... Они су стварно поносни на њих и жуде да то пренесу на наредне генерације. Што се овог тиче, Бразилци би пуно могли да науче од Срба.

Имаш ли неке планове за будућност, када будеш дипломирани теолог?

– Ако Бог да, волео бих да будем оно што сам желео од самог почетка мог православног живота – монах. Разговарао сам о томе много пута са мојим надлежним Епископом Митрофаном и он ме увек упућивао да прво завршим Теолошки факултет. Сада сам на последњем семестру студија и Његово Преосвештенство ми је дало благослов да по завршетку посетим Србију. Веома сам срећан због овога. Верујем да ће то бити за мене још једно благословено искуство. Толико тога још имам да искусим и научим и ако себе упоредим са свима вама, свестан сам да су ови моји кораци тек почетак мога живота у светој Православној Цркви. Али Бог је са мном, он нас све води и у Његове путеве се уздам. Све вас молим да ме помињете у својим молитвама Господу, како бих наставио да узрастам у Православној вери.

Из Чикага за Православље

Милијана Ђокић

[Дејан]

Искуство једног Американца – Како сам постао православац

Ја сам православни Американац. За многе и овде у Русији и у мојој отаџбини, тај израз, сасвим је могуће, звучи чудно. Али ствар је баш таква. И још више је чудније то што сам растао као „типични Американац“.

Васпитали су ме родитељи који су желели да њихов син у животу има више него они у своје време. У својим планирањима саставили су тачан план: ја сам требао ићи на универзитет, тамо добити „посебну“ професију која у коначном резултату треба да утврди моју будућу срећу и стабилност у животу.

Тада, као уосталом и сад, био сам уверен да су ми родитељи искрено желели само добро. И ето, одмах после завршетка универзитета, почео сам да тражим посао из своје специјалности-страни језици и литература. После неколико месеци примили су ме у Међународној банци реконструкције и развитка (боље познатија као Светска Банка) у Вашингтону. Добио сам место о којем је маштала већина Американаца. Имао сам добру плату, банка ми је платила све порезе и одмах ми је била представљена и могућност петонедељног одмора (тада кад је већина американаца који су почињали да раде добијала право на само две недеље!), бесплатна медицинска услуга и друге материјалне повластице. Укратко говорећи, са двадесет две године „задобио“ сам посао који ме је материјално обезбеђивао читав живот. У то време сам посећивао баптистичке скупове и себе сматрао истинским хришћанином. Протестантизам ми је у многоме помогао: читали смо Библију и појединачно, озбиљно изучавали Јеванђеље. Ја сам волео и музику и певање који су ми помагали да осећам јединство са другим верницима.

Протестантизам у Америци је окренут више ка светској слави и богатству и нови посао у Светској Банци хармонично је одговарао мојој представи о срећи. Идеја духовног подвига и ношења свога крста је нешто страно протестантској етици. Говорили су ми: „Христос хоће да ти будеш срећан и успешан“. Све се то чинило у потпуности логично: ако ме је Христос стварно волео, онда је Он наравно хтео, да ја будем успешан и срећан. Уз то, код протестаната је био високо развијен осећај заједништва, заједнице. Време проведено са њима дало ми је први, иако мало површан, али дечије искрен, осећај хришћанске љубави.

Прве године рада у Светској Банци занимао сам се оним што ми се највише свиђало-састајао се са људима из различитих држава и напредовао у страним језицима. Но, мом удобном животу није било суђено да се продужи дуго. Једна девојка, познаница са универзитета, прешла је да живи у Вашингтон. Потрага за дубљим схватањем суштине хришћанства довели су је међу групу младих, искрених хришћана, који нису припадали ни једној деноминацији већ су просто, покушавали да служе Богу, помажући својим ближњима, схватајући тако духовни призив да следе за Христом. Моја другарица је са мном често говорила о животу тих људи. У почетку сам је слушао са интересовањем али сам ускоро у њеној причи осетио угрожавање моје личне слободе: то чиме су се занимали ти људи захтевало је самоодрицања и никако није одговарало мојој слици „угодног“ света. Била ми је у потпуности довољна моја „религија успеха“ и ускоро сам почео љутито да нападам на извор њене радости. Никако се нисам саглашавао ни са чим од онога што ми је говорила и трудио сам се да посејем сумњу у њено срце. Сада, сагледавајући прошло, могу да кажем да сам то радио не из зле намере, већ, више из страха. Христос је већ куцао на врата мога срца, али ја још нисам био спреман да Га примим.То је био другачији Христос од онога са којим сам одрастао. Осетио сам угрожавање мог светског комфора од стране Његовог Крста, који је стајао испред мене. Ужасно сам се љутио на тај покушај рушења моје личне среће и искориштавао сам сваку могућност да би исмејао просту веру моје другарице. Но, најзачуђујуће је било то, што њу ово уопште није погађало. Она је продужавала да стреми ка Христу, тада када сам ја тражио утеху у свету. Између нас је стала нека духовна преграда. Осећао сам се духовно изоловано од ње и кривио сам Бога за то. Јер, ја сам Га такође волео. Ја сам Га волео читав мој живот, у крајњој мери, тако сам макар мислио. Али зашто ми је било тако лоше? Да би некако заменио осећај духовне радости, прибегавао сам светским потрагама за срећом. Моји напади су постајали све агресивнији. Ништа слично се раније са мном није дешавало и сȃм нисам схватао, зашто сам се тако сурово понашао према њој. Нисам хтео да имам ништа заједничко са том хришћанском групом која је стала између нас. Уистину, страх може натерати човека да ради чудне ствари.

Једном ми је другарица рекла да се спрема да крене у Пенсилванију да посети своју познаницу. Док је није било у Вашингтону, са мном се догодило нешто што не могу никада заборавити. Био сам кући и решио сам да читам Библију. Тог тренутка, када сам је узео, захватило ме је некакво неописиво и потпуно неочекивано осећање надахнућа. У тим тренутцима сви моји страхови, сва моја противљења и осећај усамљености су ишчезли. Појавила се веома јака жеља да будем са тим људима. На крају, после три године у Светској Банци, одрекао сам се мог удобног живота и светских утеха, те, ступио у групу младих хришћана, који су се пре седам година обратили у Православље.

Сећајући се година учења у универзитету, не могу да не поменем незаборавну жену-Веру Григоревну Усенко, која је била једна од мојих професора руског језика. Као да је јуче било, јасно се сећам како ме одводи на страну после предавања и говори ми: „Код нас овде сваке недеље има Православно Богослужење. Ти би требао отићи. Служба је прелепа. Ми стојимо по три сата!“. Ноге су ми се побуниле већ од саме помисли на стајање од три сата на некој служби. Нисам отишао у цркву. Мислим да једноставно нисам био спреман. Но, поражавајуће је, како ми је тајанствено, мој будући пут већ био показан… Нисам постао православац у својој отаџбини Америци него у Холандији, где сам провео дванаест година живота. Да би некако преживео радио сам као типограф у великом међународном издавачком предузећу у Амстердаму. Почео сам да учим холандски језик и после три године добио повишицу, поставши преводилац директора предузећа. Холандија је једна од најконфорнијих земаља у свету. Сиромаштво, онако као у већини других земаља, тамо практично не постоји, а материјални живот превише често личи на бајку. Али, једном сам добио писмо од православног јеромонаха из Америке. Он је чуо да знам руски језик и упитао ме да ли бих могао превести неколико важних православних текстова на енглески. Предлог ме изненадио, зато што готово ништа нисам знао о Православљу, али сам био рад због могућности да поново радим са руским језиком и пристао сам да преводим. Послали су ми књиге о оптинским старцима, Житије старца Исидора из Гетсиманског Скита, који се налази поред Сергијевог Посада и Богословско дело архиепископа Теофана Полтавског, духовника последње Царске породице.

Дању сам радио као преводилац у холандској агенцији, те сам стога, преводима са руског могао посвећивати само неколико сати ноћу. И тада, полако али сигурно, почео ми се откривати нови свет. Незадовољан због оскудне лексике, која ми је била потребна, почео сам посећивати православне цркве у Холандији, те, руске манастире и цркве у Француској, старајући се да сазнам колико је могуће више православних речи.

Мало помало, моје се срце почело мењати и ускоро сам се крстио у Православној Цркви. Тако сам на крају стекао оно за чим је истински чезнула моја душа. Наједном сам се нашао сједињен са ненарушеном хришћанском традицијом, старом две хиљаде година. Чак ни сада не могу веровати да се све ово баш мени догодило. И како после тога говорити да чуда не постоје! Протестантизам је био само почетак мога обраћења у истинску веру, али управо кроз њега ја сам пришао Православљу.

Ускоро је мој „удобни живот“ поново постао неиздржљив. Знао сам да је потребно учинити неки одлучујући корак, како бих сачувао стечено унутрашње богатство. Три године после крштења, шокирао сам свог управника изјавом да се спремам напустити своје радно место, након дванаест година проведених у фирми, ради тога да бих се вратио у Америку и живео у руском православном манастиру у планинама северне Калифорније-без струје, воде, телефона-укратко, без сваке комфорности. Али то време, проведено у манастиру, било је најлепше у мом животу.

После пола године живота са монасима, игуман ме упитао да ли би хтео да предводим групу православних американаца како би отворили у Русији мање представништво, у циљу издавања православне литературе, ради помоћи Русима који желе сазнати нешто више о својим православним коренима. Тако сам се и нашао у Русији. Збило се то 1992. године.

Па, иако су услови мог живота данас далеко од комфорта, који сам имао на Западу, ја сам искрено, много више срећнији данас, него онда, када сам био окружен свим удобностима савременог живота. Страдање и самоодрицање налазе се у срцу хришћанства и непрестано нас подсећају на Исусове речи да Његово Царство није од овога света.

Са руског превео:Дејан Ђуричић
Извор

[feeble]

From the director of C13H16CINO, a truly remarkable story of the last Anchorite, Father Lazarus El Anthony, a coptic hermit who has been living in solitude on the Mount Colzim (the mountain of st Anthony's cave, Egypt) for several years. He is Australian and worked as a university lecturer teaching literature and philosophy.

He spent about forty-years of his life being an atheist deriving his philosophy from Marxism.

After his mother was diagnosed with incurable cancer and died, he abandoned his life in Australia and went in quest of God and freedom. His pilgrimage, brought him ultimately to live as Coptic monk. He met H.H. Pope Shenouda III, who eventually lead him to where he is today.

[Ромејац]

Musliman se krstio videći ponašanje hrišćana u poplavama

Муслиман из Краснодарске области, који се нашао у Кримску када су отпочеле поплаве, одлучио је да прими Православље, саопштио је старешина цркве светог архангела Михаила, протојереј Сергеј Карпец.
По његовим ријечима, човјек није био у непосредној области обухваћеној поплавама, али је био у могућности да види „јединство хришћана и тада је осјетио жељу да се крсти“.
Отац Сергеј је истакао да је Крштење света тајна којој претходи период припреме и да ће се првом приликом „састати са њим и разговарати о православној вјери“.
Руска Православна Црква је за жртве недавне природне катастрофе на југу Русије обезбиједила око 780 тона хуманитарне помоћи и организовала дистрибуцију.
Извор:
http://radiosvetigor...надахнуло-мусл/

[Перса]

Iskušenica, po rođenju - muslimanske veroispovesti 

 

Упознала сам особу у једном манастиру на путу из Казана ка Перму , искушеница која је татарка по рођењу (муслиманка по вероисповести), а преобратила се у православну веру.

Ппосебна је.

Игуманија ми је рекла да има више примера не само да прелазе у хришћанство, него
се посвећују Господу и крећу на пут монаштва.

Татарка

[Guest]

Јапански борац примио православље

29 субота сеп 2012

Posted by radiosvetigora in Вијести, Занимљивости

≈ Оставите коментар

Дванаестог септембра у храму светог Николе при Мисионарском одсјеку Руске православне цркве, по благослову предсједника Одсјека Митрополита белгородског и старосокољског Јована, служен је чин крштења над јапанским борцем Токаши Кишијем, саопштава сајт Руске народне линије. Интересантан је и поучан његов пут православљу, који нам показује још једном да Дух Божји дише, гдје Он хоће.

Од школских дана Токаши се занимао разним видовима источних борилачких вјештина. Он је постепено схватао да само познавање техника и метода борбе не може дa задовољи његове жеље да постане заиста јак. Он је почео да размишља откуда и ко даје ту снагу, јер она није према његовим доживљајима, само резултат бављења физичким тренирањем. Мишићи су само проводници те силе, а не њен извор. Извор лежи ван човјека. Токаши се окренуо изучавању традиционалних источних религија, прије свега, будизма и његовог учења о животу као некаквом путу. Куда води тај пут и откуда човјек црпи снагу да би га прешао? Он је имао доста добрих учитеља будиста, али јасне одговоре на своја питања Токаши ипак није добио. Обраћао се и хришћанству, о којему је у школи читао доста књига. Али и хришћанство је за њега било вјерско и морално учење, које нуди само правила доброг живота. Оно му се учинило слично будизму.

Међутим, упоредо са вјерским трагањем, он је наставио да се бави разним видовима борилачких вјештина. У својим трагањима набасао је на систем борилачке вјештине старе Русије Рјабко. Одмах му се учинила необичном, али сличном свим осталим видовима борилачких вјештина. Нијесу му изгледале необичне методе песничања, него ток саме борбе. У многим видовима источних борилачких вјештина огромну улогу игра држање борца, његов карактер, гдје је агресивност једна од главних црта и специфичности таквих борби. Управо у агресивном расположењу учесници таквих вјештина црпе своју енергију и снагу. То је Токаши добро знао и њега је одмах поразило то што у систему Рјабко таква агресивност апсолутно не постоји. При томе је ефекат одбране био веома висок. Он је отпутовао у Русију и почео да тренира и увидио је да никада раније није сретао међу колегама борцима такву високу сабраност духа, необичну издржљивост и храброст и опет потпуно одстуство агресије у односу према противнику. Општећи и тренирајући са својим руским колегама, осјетио је да у њему расте жеља да се упозна са њиховом вјером. Из простих објашњења нових пријатеља, Токаши је схватио да је главна вјера у Господа Исуса Христа, поштовање Његовог учења и заповјести и општење с Њим кроз Тајне и молитву.

Обузела га је жеља да постане православни хришћанин која је постала још јача када се вратио у Јапан. У Јапану се упознао са вјероучењем Православне цркве, прочитавши катихизис на јапанском. Схватио је да је тај Бог кога је он тражио Господ Исус Христос, који је дошао на земљу да би свакога спасао, па у том случају и њега, Токаши Киши. Он је његов Бог и Отац, Он му даје силу и Он је извор његовог живота, како земаљског тако и вјечног.

Приликом свог редовног одласка у Русију, Токаши је саопштио да жели да прими православље. Михаил Васиљевич Рјабко, руководилац и оснивач система борилачикх вјештина старе Русије, казао је Митрополиту Јовану о Токашију и његовим жељама да постане православни хришћанин. По благослову високопресвећеног Јована, чин крштења је обавио клирик храма јереј Валериј Булаников. У крштењу је Токаши Киши примио име светога пророка и претече Јована.

Значајно је што се јапански борац крстио уочи посјете Његове светости Патријарха московског и све Русије Кирила Јапану. Почетак просвјећења ове земље светом вјером Христовом положио је прије сто педесет година свети Николај Јапански.

This post has been promoted to an article

[Guest]

http://national-pride.org/2012/04/13/o-%CE%BF%CF%81%CE%B8%CF%8C%CE%B4%CE%BF%CE%BE%CE%BF%CF%82-%CF%84%CE%BF%CE%BC-%CF%87%CE%B1%CE%BD%CE%BA%CF%82-%CF%83%CE%B5-%CF%80%CE%B5%CF%81%CE%B9%CF%86%CE%BF%CF%81%CE%AC-%CE%B5%CF%80%CE%B9%CF%84%CE%B1/

http://www.ierovima....le.aspx?id=2126

http://www.ierovima.gr/pages/article.aspx?id=2126

http://hollywood.greekreporter.com/2011/04/23/tom-hanks-celebrates-good-friday-with-greek-orthodox-community-in-los-angeles/

http://hollywood.greekreporter.gr/?p=920

[obi-wan]

Kao sasvim mlad, dok sam gledao raznorazne filmove, mnoge glumce i glumice zahvaljujuci likovima koje su tumacili usvojio sam kao svoje najbolje prijatelje, iako ih, naravno, licno ne poznajem. Oni su mi, na svoj nacin, ulepsali detinjstvo i ostali njegov deo zauvek.

Najiskrenije zelim svima njima - bas isto kao i clanovima moje porodice - prosvetljen razum, da upoznaju Istinu i da postignu ono spasenje kome svi tezimo.

I radujem se neizmerno kad vidim kako neki od njih dele istu Casu sa nama vec sad...

[Sophrosyne]

Put iz Protestantizma u krilo Pravoslavlja | Frank Shaeffer intervju (video)

Frank Schaeffer (born August 3, 1952) is an American author, film director, screenwriter and public speaker. He is the son of the late theologian and author Francis Schaeffer. He became a Hollywood film director and author, writing several internationally acclaimed novels depicting life in a strict fundamentalist household including Portofino, Zermatt, and Saving Grandma. In 1990 Schaeffer became an Orthodox Christian as a member of the Orthodox Church, which he says "embraces paradox and mystery".[citation needed] He converted in 1992 at a Greek Orthodox Church in Newburyport, MA.

Zanimljivo je da je Robert Mayering urednik ove emisije Calvin Forum,inače protestant,nakon razgovora sa Frank Schaeffer-om i sam prešao u Pravoslavlje.