Благодат Духа Светога

[Милан Меденица :)]

нисам стекао утисак да је било ко од нас поставио као правило овакву врсту катарзе, није ни сваком својствена ... вероватно само људима који добро застране, по мом мишљењу.

ал да је добро имати је у виду да су станови спремни за сваку ситуацију, све и сваког.

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339363272' post='656861]

а јел вежбаш памћење молитвом?

ако не, немој да очекујеш да ће бити нека памет да изустиш сваки пут кад се суочиш са својим грехом.

па и демоном ... никад се не зна шта ће бити спасоносно искушење.

Ne znam, do skoro mi je sve ovo bilo uzasno naporno i opterecujuce <_<.

Videcemo sta ce post da mi donese.

[Милан Меденица :)]

Ne znam, do skoro mi je sve ovo bilo uzasno naporno i opterecujuce <_<.

Videcemo sta ce post da mi donese.

у страној си земљи, сви причају другим језиком и имају другачију културу

немој ни да очекујеш да ће бити лако и да ћете бесконачно држати благодат Оца који те држи за руке док ходаш ... после иду прва радости трчања, али и обијање главе о сто и тако те варијанте

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339364120' post='656883]

у страној си земљи, сви причају другим језиком и имају другачију културу

немој ни да очекујеш да ће бити лако и да ћете бесконачно држати благодат Оца који те држи за руке док ходаш ... после иду прва радости трчања, али и обијање главе о сто и тако те варијанте

Ma gde lako...ovo opitovanje slobode i odnosa coveka i Boga je mindblowing osamucen sokiran

Al' dobro, niko nije ni rek'o, niti sam ocekivala da ce biti leskarenje na oblaku :lol:

[Justin Waters]

@Justin

Ja sam se na temi uključio na poziv oIvana,

a ne sa namjerom da "širim" teologiju "očajanja", ma šta to bilo

U tvojim postovima mi je zasmetalo podvođenje očajanja kao neprimjerenog osjećaja, odnosno nečega čega bi se trebali plašiti ili izbjegavati. Očajanje ne možeš izmisliti, bez ukoliko ne foliraš, ali ukoliko i dođe ne treba bježati od njega, već biti strpljiv

To je sve što ja kažem

Очајање јесте за већину људи непримјерен осјећај. Очајање јесте нешо што већина људи тешко подноси или се извлачи ако баш досегну висок степен.

Ако хоћеш и са биолошке стране, очајање је стресна ситуација у коме долази ду сужавања крвних судова у виталним органима и вишак крви се преусмјерава у мишићне судове како би организам био спремнији за одбрану. Уколико стресна ситуација дуго траје и постаје хронична, то значи да се храњиве материје не преносе ефикасно до виталних органа чиме онда имуни систем слаби и организам постаје подложнији болестима. Према томе очајање, које једно стресно стање је и биолошки и психолошки једно негативно стање, стање у коме не ви требало вољно тежити.

Људи су слабашни, живот је борба, дешава се да људи доспију у очајно стање, и свако се по индивидуалном случају извуче из њега. Неко не поднесе очајно стање па се убије, неко кроз то прође још јачи, спознајући што шта о себи. Ако. се неко извуче из очајног стања све то нема везе са самкм очајањем, јер битни су ту разни фактори, сама личност, проблем који је довео до тогљ, околноси и нљ крају Божија помоћ. Све се своди на индивидуални ниво, на личне борбе.

Слично овој причи о очајању, може се повести и прича о "благодати зазиђивања". Приче о монасима који су толико били ужаснути виђењима пакла, да су се потом зазидали и плакали и молили Бога читав живот за спасење. Ово су борбе самих тих људи, и њима су се такве ствари дешавале не зато што то тако треба, већ због њих самих, њима мје тако требало да би се спасили. Зао је то била њихова личнљ борба, као што је и старац Силуан имао своју личну борбу, која била ради њега, старац Софроније, његову и то је то. Остљли имљју своју борбу, а сви заједно тежимоц Христу.

Ето толико и од мене на овој теми .

[Oglo]

Ако хоћеш и са биолошке стране, очајање је стресна ситуација у коме долази ду сужавања крвних судова у виталним органима и вишак крви се преусмјерава у мишићне судове како би организам био спремнији за одбрану. Уколико стресна ситуација дуго траје и постаје хронична, то значи да се храњиве материје не преносе ефикасно до виталних органа чиме онда имуни систем слаби и организам постаје подложнији болестима. Према томе очајање, које једно стресно стање је и биолошки и психолошки једно негативно стање, стање у коме не ви требало вољно тежити.

fmqmtx

:cheesy2:

[Милан Меденица :)]

Ma gde lako...ovo opitovanje slobode i odnosa coveka i Boga je mindblowing osamucen sokiran

полако сисанче, коске се не жваћу и не једу већ се глођу

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339364909' post='656904]

полако сисанче, коске се не жваћу и не једу већ се глођу

Ali sisance :lol: :lol: :lol: :lol: :lol:

Mozda bi trebalo da poslusam tvoj savet .

[Justin Waters]

fmqmtx

:cheesy2:

Једино кад очајаваш чајем, онда можеш да будеш сигуран да нећеш подвргнути организам стресу .

[Oglo]

(O)čaj od nane - S. Basara

[Vaske]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339361353' post='656814]

игноришеш оно што пише човек:

"Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања)"

значи, не догађа се то само једном, већ сваки пут кад човек посрља толико да опет дотакне очај.

Уписујем се у очајне!

Мислим да је веома битно ово што је Милан написао, то није нешто што се као догоди једном, па превазиђе и мирна босна. То се догађа, бар мени, сваки пут кад ми се свијет појави као празно ништа, а живот лишен сваког смисла. Догађа се више пута, а у неку руку се може рећи и стално, јер смисао не може дуго да се одржава на некаквом систему, нити на каквом знању које имамо као власништво. Тај смисао тражи један ангажман, живи однос са Животом, који није нека апстракција, некакав далеки и добри Бог, већ конкретна личност, ми ћемо рећи Христос, који ето гине за мене, и то не на првом мјесту да ме апстрактно спасе од нечег што још нисам ни искусио, већ једноставно и прије свега из љубави. Е сад, да би се волио било ко, а поготово Христос, тај који је истовремено и преблизу и предалико, је невјероватан подвиг, јер човјек мора да се ослободи себе. Ја управо очајање видим као некакву прелазну фазу али и у извјесном смислу фундаменталну, у ослобађаљу од себе самог за љубав с Другом, а то је бар за мене једини извор смисла.

Е сад, да ли се неко ослободио себе без те фазе, не знам, ако јесте свака част и не бих то никоме спорио, али ја не могу то замислити другучије. Вјера у у Бога у кога ми вјерујемо је по мени толико "револуционарна" да просто да би јој се пришло свијет мора да се сруши.

[Sherlock H.]

Sve sto je st. Sofronije rekao - potpisujem.

[Vaske]

А ево и једна слична тема који недавно отворих

https://www.pouke.org/forum/topic/19491-%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%81%D0%BE%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%B1/

[Михајло]

Молио бих вас да не исмевате Протагору и његова верска убеђења.

Није он једини који је дигао руке од Хришћанства због начина на који га представљају поједини неодговорни хришћани...

Тешко да неко због тога дигне руке од Хришћанства..то може бити само изговор...

али не и разлог..

[Милан Меденица :)]

непослушање Цркви је већ неблагодатно, пошто је тако и први Пад настао, како сви неправедно гоњени праведници и светитељи никад нису ишли против Ње нити у пркос окупљањима верника око себе, стављајући себе тако центром или мерилом вере.

било је не тако мало неправедно оптуживаних, оклеветаних и гоњених монаха и свештеника (од најнижих чинова до епископских) током историје Цркве (мислим на све помесне, не само на помесну српску). најпознатији примери су свети Нектарије епископ Егински (дугогодишња забрана свештенослужења и причешћивања), свети јеромонах Серафим Саровски (изопштен из Цркве), свети Макарије епископ Коринтски (био рашчињен од епископског чина неколико година док није поново враћен као епископ) и многи други.

ниједан од њих никад није сам иступио из Цркве, био непослушан, окупљао људе око себе, изводио их из манастира и цркава, никог рукополагао (од гоњених епископа, други немају такву власт), све побуњене враћао у Цркву и позивали на смирење и трпљење јер је Бог већи од сваке неправде. постоје писма, преписке, сведочења људи а сва три поменута светитеља су живели у 19. веку па не можемо рећи да су романтично-хагиографског карактера та сведочења, већ су поткована и доказима. што је најбоље од свега, сви они који су клеветали и гонили их, никад нису ни сами иступили из Цркве нити били одбачени због тога него су се покајали и остајали на својим позицијама, некад у питању и сами Патријарси помесних Цркава.

за нас је правда сви да се унормале, па и да поднесу и казну и неправду ради љубави према Богу, Цркви и ближњима а не да иду путем раскола и одбацивања или негирања благодати другима. према томе, претежније је бити у љубави него бити у праву.

дакле, благодат је у Цркви, везана кроз Истину и смирење. онај који одступа собом и због себе од свега тога, остаје без благодати. благодат није нешто што се пресипа, већ је уље која непотрошиво извире у љубави, шири се истином а гори грехом.

такође, благодат постоји и ван Цркве, јер се и сам живот сматра благодаћу како и Дух дише где хоће и дели коме и колико хоће, тако да се не ради о крајностима имаш-немаш већ о нетрошењу и умножавању. људи који иступе из Цркве, нагло осиромаше благодаћу јер је богатство тамо где извире и где је непреносиво везано а то није казна већ је избор.

одатле и већа пријемчивост греху, због слабости која недостаје јер је Црква снага и Тврђава.

ево и шта каже свети Јустин Поповић у прологу за први јануар по стаом календару, некада духовни отац Артемијев:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php?m=1&d=1&a=1&date=1-2012

Зашто треба слушати Цркву а не једнога човека који мисли против цркве, ма он био назват и највећим мислиоцем? Зато што је цркву основао Господ Исус Христос, и зато што цркву надахњујући руководи Дух Божји Свети. Зато још што црква означава државу светих, градину питомих воћака. Ако један устаје против државе светих, значи да је он несвети, те зашто њега слушати? "Црква је ограда," говори премудри Златоуст; "ако си унутра, вук не улази; ако ли изађеш, зверови ће те ухватити... Не удаљуј се од цркве: ништа силније од цркве нема. Црква ти је нада, црква спасење. Од небеса је она виша, од камена тврђа, од земље шира; никад не стари, увек се подмлађује."