У сусрет Васкрсу.....:)

[JESSY]

Лазарева субота - Врбица

 

 

 

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечанодочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и уцркву се уносе млади врбови листари, тек улистали. Пошто се врба освети,свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма сацрквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу,па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви,купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују,трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односекућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

 

http://www.spc.rs/sr/lazareva_subota_vrbica

 

Последња недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег.

Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. 

 

Витанија, улаз у кеипру Лазарове гробнице (село са муслиманско-хришћанским живљем, а налази се на падинама Маслинске горе)

У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба. 

 

Сам улаз у гробницу

 

Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара: 

      

 

 

 "Лазаре, изађи напоље." 

 

И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране. 

 

На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.

 

 

http://www.crkvenikalendar.com/slave/1904.php

 

 

Литија

 

На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

 

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9B%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B0_%D1%81%D1%83%D0%B1%D0%BE%D1%82%D0%B0

 

Стихови: 

Плачеш Исусе - то је својствено природи смртника;

Оживљаваш Свога пријатеља - то је својствено Божанској моћи.

 

(Овог дана (на Лазареву суботу) празнујемо васкрсење светог и праведног пријатеља Христовог, Лазара који је четири дана био мртав.)

Лазар је родом био Јевреј, из редова фарисеја и био је син, како се сматра, фарисеја Симона, пореклом из села Витаније. Када је Господ наш Исус Христос вршио служење на земљи, ради спасења рода нашег, у то време, дружење са Њим почиње и Лазар. Како је Христос често разговарао са Симоном, пре свега уверавајући га у Своје васкрсење из мртвих, и све чешће боравио у његовом дому, Лазар је задобио Његову нарочиту љубав, али не толико ни он, колико његове две сестре - Марта и Марија. Међутим, када се приближило спасоносно страдање, и када је требало потпуније утврдити веру у тајну васкрсења, Исус се налазио преко Јордана, где је раније васкрсао из мртвих Јаирову кћер и удовичиног сина. Његов пријатељ пак Лазар, поражен тешком болешћу, умро је. Исус који није био тамо, каже ученицима: Лазар, пријатељ наш, заспао је, а мало касније говори: Лазар умрије. Када су га Лазареве сестре обавестиле о томе, Он напушта Јордан и упућује се у Витанију. А Витанија је удаљена од Јерусалима око петнаест стадија. У сусрет Њему, изашле су Лазарове сестре и рекле: "Господе, да си ти био овде, не би умро брат наш, али и сада, ако је само теби угодно, ти ћеш га васкрснути, јер ти можеш." Исус запита народ где су га сахранили, и сви су га сместа повели ка гробу. Када су уклонили камен, Марта каже: "Већ заудара - јер има већ четири дана како је умро." Тада Исус, помоливши се и проливши сузе над умрлим, громким гласом узвикну: Лазаре, изађи напоље! И умрли је одмах изашао, и када су га развезали, отишао је кући. Ово поражавајуће чудо изазива завист у јеврејском народу, који постаје огорчен на Христа. Међутим, Христос је, поново се кријући, избегао опасност. Првосвештеници су одлучили да убију и Лазара, јер су се многи, видевши њега, окретали Христу. Али Лазар, сазнавши за намеру, бежи на острво Кипар и остаје тамо где га, касније, апостоли постављају за архијереја града Китаја. Пошто је срећно и богољубиво поживео тридесет година после свог васкрсења, поново умире, тамо бива и сахрањен, учинивши многа чудеса.

Кажу да после васкрсења није јео ништа осим слатког, и да му је Пречиста Матер Божија подарила омофор, који је направила својим рукама. Његове часне и свете мошти је премудри цар Лав (у 9. веку), због неког божанског виђења, пренео у Константинопољ, и са страхопоштовањем и достојанством их положио у храм који је саградио у име овог светитеља, десно од улаза у храм, поред предњег зида светог олтара. И до данас тамо почивају његове часне мошти, испуштајући некакав неизрецив миомирис. А празновање његовог васкрсења на данашњи дан, установљено је зато што су свети и богоносни оци наши, боље рећи, свети апостоли, желећи да после очишћења четрдесетодневним постом укажу на света страдања Господа нашег Исуса Христа, управо овде сместили то натприродно чудо, јер су, првенствено у том чуду, налазили почетак и повод помаме Јудеја против Христа. Овај догађај описује једино јеванђелист Јован, док га други јеванђелисти изостављају, вероватно зато што је Лазар још увек био жив (кад су они писали Јеванђеље) и сви су га видели. Кажу да је управо због тога написано и остало у јеванђељу, јер други не памте ништа о беспочетном рођењу Христовом. Постојала је потреба да се увери да је Христос - Син Божији и Бог, да је Он васкрсао и да ће бити васкрсење мртвих, а управо то се потврђује Лазаром. Ништа Лазар није рекао о аду: можда њему није било ни дато да види шта је тамо, а можда му је речено да не говори о ономе што је видео. Одатле је и то, да се сваки, тек умрли човек, назива Лазаром, а погребно одело - Лазаревим, претпостављамо, у знак сећања на првог Лазара. Као што је Лазар, по речи Христовој, устао и поново оживео, тако и овај, иако је умро, када устане на последњу трубу, живеће вечно.

Молитвама пријатеља Твога Лазара, Христе Боже, помилуј нас. Амин.

 

Храм Светог Јована Крститеља

[feeble]

Orthodox Jerusalem Scout 2013 Palm Sunday (عبد القادر)

 

[Megas Doux]

Ове године осећа се посебна радост у свим срцима Хришћана, јер васцело Хришћанство слави Васкрсење Господа нашег Исуса Христа  у исти дан !

 

[Megas Doux]

Лазарева субота

 

[Megas Doux]

[JESSY]

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс.

Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".

Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

[Megas Doux]

MIR SVIMA

 

Christós anésti / Христос васкрсе

 

Christós anésti ek nekrón,
thanáto thánaton patísas,
ké tís en tís mnímasi,
zoín charisámenos! 

 

Христос васкрсе из мртвих,
смрћу смрт уништи,
и онима који су у гробовима,
живот дарова!

 

[JESSY]

[JESSY]

СТРАСНА СЕДМИЦА

 

 

 

Страсна или Страдална седмица од давнина назива се Великом седмицом, по страдањима која је претрпео Господ Исус Христос ради нашег спасења. Ова седмица се  назива и Седмицом спасоносних страдања.  Целу ову седмицу хришћани проводе у посту и молитви. Последња седмица Васкршњег поста од давнина проводила се у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики Петак и Велика Субота су потпуно без хране. Особито умилним сећањима, молитвама и напевима издвајају се последња три дана. Понедељак, уторак и среда ове седмице посвећени су сећању на последње беседе Господа Исуса Христа са народом и ученицима.

 

Јутрење Великог понедељка  Црква нас позива да дочекамо „почетак страдања Господњих“, „да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим“, „да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота“, како бисмо „са Њим живели“.

 

У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Јосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.

 

 

У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.

 

 

У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученика издајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.

 

 

Етиопска икона

На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове.

 

 

 

 

 

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровољно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. 

 

Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: „Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа“. Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: „Слава долготерпјенију Твојему, Господи“. Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине.

 

Богослужење у Велику суботу представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. На Велику суботу служи се Литургија светог Василија Великог. После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања „пшенице и јелеја“). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: „еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи“), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења.

Извор: Манастир Лешје

 

Пост Страсне седмице

 

 

 

Иза Васкршњег поста, који се завршава у петак шесте седмице поста (пред Лазареву суботу), долази Страсна седмица, у коју се исто пости, посвећена страдању и смрти Господа Христа, а по заповести Његовој да ће доћи "...дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лк 5,35). У Апостолским установама о овом посту пише: "Нека се овај пост врши пре поста Пасхе (Страсне седмице), почињући од другог дана седмице (понедељка), а завршавајући се у петак: затим почињите свету седмицу Пасхе (страдања Христових), постећи са страхом и трепетом у сво њезино време, свакодневно приносећи молитве због сагрешења."

Дакле, у Апостолским установама, Велики пост је назначен као: Велика четрдесетница на коју се наставља пост Страсне седмице. Св. Епифаније Кипарски за овај пост каже: "Четрдесетницу, до седам дана пре Пасхе, Црква обично проводи у посту. Осим тога, и шест дана Пасхе (Страсну седмицу) сав народ проводи у сухоједењу."

 

http://www.crkvenikalendar.com/post/post-velikipostovi.php

 

 Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Занемарене лоше навике, постају снажне!

Један велики старац се са својим ученицима [једном] нашао на месту где су били кипариси различите величине, мали и велики. И рече старац једном од ученика: "Ишчупај овај кипарис". Беше тај кипарис врло мали, те га брат са једном руком одмах ишчупа. Потом му старац указа на други, већи од првог, и рече: "Ишчупај и овај". Брат је и њега ишчупао, вукући га са две руке. Старац је опет показао на још већи кипарис, који је он [тек] са великим трудом успео да ишчупа. Међутим, старац му укаже на још већи. Брат га је дуго савијао, да би га тек после великог замора и знојења најзад оборио. Међутим, следећи кипарис на који му је старац указао, он ни после много напора и зноја није био у стању да га извади. Видевши да он то не може учинити, старац је наложио другом брату да устане и помогне му. И тек су обојица успели да га ишчупају. Тада је старац рекао братији: "Ето какве су страсти. Док су мале, ако хоћемо, можемо их са лакоћом пресећи. Међутим, занемарене, оне постају снажне. И што више јачају, утолико захтевају већи напор [да би се савладале]. Уколико, пак, сувише порасту, ми их ни са напором нећемо моћи одсећи, уколико не добијемо помоћ од неких светих који се заузимају за нас по Богу".

 

ПРЕПОДОБНИ ДОРОТЕЈ ПАЛЕСТИНСКИ

ПОУКЕ

Glogovac Monastery

[JESSY]

Велики Уторак – СТРАСНА НЕДЕЉА

 

Христос проповеда у Јерусалимском храму. Старешине јеврејске траже начина да га ухвате и убију. Овога дана Црква подсећа вернике и на причу „о десет девојака”.

 

Ноћ на Уторак провео је Исус Христос у Витанији, и у Уторак ујутру дошао је опет у храм јерусалимски и много је учио у храму и ван храма (Мт. 24: 1).

Првосвештеници и старешине, слушајући његове приче и схватајући да Он говори о њима, гледали су да га ухвате и убију, али су се бојали од народа да Га отворено нападну, јер Га је народ поштовао као пророка (Мт. 21: 46) и беше усхићен његовим учењем (Мк. 11: 18), и слушаше Га у сладост (Мк. 12: 37).

Од еванђелских поука, које је Исус изнео у Уторак, Црква је изабрала за поуку верних нарочиту причу о десет девојака, као доличну времену Велике седмице, у коју нам нарочито треба бдети и молити се.

Причом о десет девојака (прочитајте причу о 5 мудрих и 5 лудих девојака у Јеванђељу по Матеју, глава 25, стих 1-13) Црква учи да увек треба да смо спремни на сретење небеснога Женика целомудреношћу (чистотом телесном и душевном), милостињом и готовошћу да чинимо и друга добра дела, која се разумеју под јелејем, који су спремиле мудре девојке.

У сагласности са причом о десет девојака Црква нас у својим песмама у овај дан побуђује на исправљање нашега живота и на целомудрије, особито представљањем изненадног доласка Христовог да суди живима и упокојенима.

 

ПОУКА

Не заборавите да је спасење душе заправо однос између вас и Бога. Спасење није религија, нису правила и ритуали. Правила и ритуали имају своју сврху, али нису срж нашег односа са Богом. Наш однос са Богом се води тајно у срцу.

Ваш однос са Богом не почиње онда кад се нађете у оном другом свету након телесне смрти, већ би требало да почне овде, у овом животу. Исус Христос жели да буде ваш најбољи пријатељ. Он жели да има непрекидну комуникацију са вама. Бог вас је и створио тако да можете имати комуникацију са Њим.

Господ Исус нам је свима дао шансу да будемо спасени, али ми сами морамо да изаберемо да ли то желимо. Господ вас никада неће терати да Га волите. Он вас неће присиљавати да имате поверење у Њега, па вас тако исто неће присиљавати да уђете у Царство Небеско. Ми можемо одговорити само на један од два начина;

- или као разбојник, који је био разапет са Христом и одбио Га

- или као онај други, који Га је молио за спасење

Тако и ви правите исти избор.

У Светом Писму пише; ”Јер сваки који призове Име Господње биће спашен.” (посланица Римљанима 10, 13). Ако сте спремни да призовете Име Господње и ако у срцу признајете и прихватате истину о спасењу, које нам Он нуди, онда себи припремате вечност у Божијем присуству по Његовој Речи; ”Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења.”

 

 

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BA-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0/

[JESSY]

СВЕТА И ВЕЛИКА СРЕДА

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ
Коментари и напомене професора В. Н. Иљина

 

 

 

 

У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).

 

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

 

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53,5).

 

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

 

Света Касијана

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо усамогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

 

 

Господе, жена која је пала у многе грехе,

осетивши Твоје Божанство,

узела је чин мироносице,

и ридајући Теби миро пре погреба приноси.

Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је

распаљивање блуда неиздрживог,

а мрачна и без зрака је жеља Греха!

 

Прими моје изворе суза,

Ти који облацима низводиш воду мора.

Пригни се мојим срдачним уздасима,

Ти који си приклонио небеса

неизрецивим снисхођењем твојим.

 

Да целивам пречисте ноге твоје,

и обришем их опет косом главе моје,

од којих се Ева у рају,

предвече шум ушима чувши,

страхом сакрила.

 

Мноштва Грехова мојих,

и бездане судова твојих ко ће испитати.

Душеспашче Спасв мој,

не презри мене, слушкињу твоју,

Ти који имаш неизмерну милост.

 

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем... Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogosluzbeni/BogosluzenjeStrasnaSedmica/BogosluzenjeStrasnaSedmica04.htm 

Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Васркшња литургија на знаковном језику – први пут у Београду

По први пут у Београду, овогодишња Васкршња Литургија биће преведена на знаковни језик и на тај начин доступна особама са оштећеним слухом.

Црква Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду

Иницијативи  удружења  грађана  „Чујемо  вас“  у  сусрет  је  изашло  свештенство Цркве Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду, а целу акцију је подржала Градска организација глувих Београда (ГОГБ).

Васкршња Литургија биће одржана 20. априла са почетком у 9 часова у Цркви Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду.

 

Литургију ће преводити тумачи Преводилачког сервиса ГОГБ-а Ивана Бућко, Вера Јовановић и Марија Марковић.

Овај братски сусрет, пун љубави  и  разумевања,  на  дан  Васкрсења  Господњег,  пружа  наду  да  ће  овај светао пример истинског хришћанског човекољубља постати узор свакој будућој сарадњи.

[feeble]

Распоред богослужења у новосадским храмовима, Васкрс 2014.

 

http://eparhija-backa.rs/sites/default/files/users/user19/raspored%20bogosluzenja%20vaskrs%202014-%20A3%20Opsti%20.pdf

[JESSY]

Велики Петак

 

 

На Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима.

Гетсимански врт

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама.

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света.

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар.

Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело.

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!"

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка.

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов.

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе.

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине.

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога.

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић)

 

http://www.spc.rs/sr/veliki_petak 

Храм Светог Јована Крститеља