Не могу после литургије кући - Литургијска заједница и агапа

[Стефан]

О 20дин. јефтинијем парадајзу са Кванташа 

Енивејз, мене су заиста духовно препородили разговори након Литургије. А мени су лично до сада највише годила тумачења и разговори о апостолском делу или Јеванђељу које се одређене недеље читало...јер та читања означавају једну врсту обучавања и напредовања у вери и следовање Божијих закона којих треба током живота да се придржавамо...а најбоље ћемо их се придржавати ако дискутујемо о њима, када их тумачимо, заједно са оцем...као што се ове недеље водила дискусија о капетану из Капернаума...

Ја сам једно време ишао кући после Литургије, и сам чин Литургије је тад "празан", могу да чак кажем и бесмислен, јер он постаје рутина, о којој архимандрит Софроније говори да никако не сме да постане, јер не постоји дијалог, тј. нема заједнице у оквиру које се води дијалог...

[JESSY]

Како ће се долазити у цркву (колико често), како ће се верни народ понашати у цркви, како ће изгледати сама литургија, а наравно и да ли ће се народ задржавти после литургије, да ли ће се познавати , разговарати, дружити....све то првенствено зависи од самих свештеника појединачне цркве.

То могу да кажем из личног искуства као и из искустава  браће и сестара из других цркава. Отуд имамо раширену појаву велике посећености цркава које немају своју парохију. То је општепозната ствар. Људи који у својим црквама не могу добити оно што је суштински важно, одлазе тамо где то могу наћи, а таква места , односно , те цркве се брзо прочују. Ја, на жалост, у својој  цркви и од свог парохијског свештеника не могу добити оно што осећам да је неопходно мојој души, те стога са великом радошћу одлазим у другу *живу цркву* где сваки пут на литургији осетим сусрет са Господом, где се сви ми који долазимо углавном познајемо, сви живо учествујемо, обавезно остајемо после сваке литургије и дружимо се, организују се духовни разговори, поклоничка путовања...где се на крају крајева осећа велика љубав која је изнад свега...Волела бих да то доживим и нађем и у својој парохијском цркви, која ми је , ако ништа друго бар ближа и коју ја наравно веома волим и посећујем.Али...

[И.стојковић]

Како ће се долазити ..........

Али...

Потпуно Те разумем, јер прелеп је дар благовремено разумети шта сопственој души треба, сигуран сам, искључиво ради још снажнијег сједињења са Христом. Међутим треба се присетити да тада постајемо Со о којој Господ говори...Со најснажнија, а истовремено и са најснажнијим циљем, што говори не само да више препрека нема ни за шта на овом свету,већ и осећај позива да и остале "осолимо", јер и то Христос од нас тражи. Од кога почети са испуњењем Христове жеље,већ од оних који су ту поред нас, којима називамо Бога неколико пута у току дана.

Сад, Богу хвала, утемељена у Светој Цркви, покушај да својим стрпљењем, а пре свега из Љубави према Господу у срцима свих који долазе у Твоју парохијску Цркву, буди почетак, клица Твоје заједнице. Понеси кафу или чај са собом, ако га немаш где у порти скувати,и пре Свете Литургије кажи својој браћи и сестрама, да обавезно остану након Литургије пар минута да их почастиш, наравно уз благослов старешине Цркве....Видећеш и сама....Бог је недостижан нашем умном поимању, па ће видевши жељу Твоју из Љубави према Њему, учинити да врло брзо препуна порта после Литургије буде....

Што год чинимо ради Бога, искреног, чистог и испуњеног срца Христом, Дух Свети одмах Приступа...

Тако, Дар који си стекла, испуњење душе своје, подели својим суседима, јер Ти то можеш, јер Бог те је за кратко и одвео у други храм, да би се вратила "осољена", свом храму....

smej.gif

smej.gif

smej.gif

[Guest]

Код нас после сваке Литургије сакупљамо се у црквеном дому заједно са свештеницима , разговарамо о свему , мало се и пошалимо.

Ове недеље ( било нас је око 50 у сали ) била је прича последњег случаја што се десио у нашем намеснишву , мешање румунских свештеника у влашким парохијама , а полако су почели и у самом граду.

На велику жалост упокојила се једно мало дете од 3год.из града, било је некрштено и наш свештеник није могао да обави опело ( као што канони и говоре ) , међутим румунски свештеник ( има на нету тај свештеник кликните МАЛАЈНИЦА то је влашко село ) дошао и обавио опело над некрштеним дететом.

Ето каква се игра - игра и заиста је забрињавајуће.

[Guest свештеник Иван]

Код нас после сваке Литургије сакупљамо се у црквеном дому заједно са свештеницима , разговарамо о свему , мало се и пошалимо.

Ове недеље ( било нас је око 50 у сали ) била је прича последњег случаја што се десио у нашем намеснишву , мешање румунских свештеника у влашким парохијама , а полако су почели и у самом граду.

На велику жалост упокојила се једно мало дете од 3год.из града, било је некрштено и наш свештеник није могао да обави опело ( као што канони и говоре ) , међутим румунски свештеник ( има на нету тај свештеник кликните МАЛАЈНИЦА то је влашко село ) дошао и обавио опело над некрштеним дететом.

Ето каква се игра - игра и заиста је забрињавајуће.

Да, овај проблем се често јавља у нашем крају, нажалост. Покренућемо посебну тему о овоме.

[Guest]

Код нас после сваке Литургије сакупљамо се у црквеном дому заједно са свештеницима , разговарамо о свему , мало се и пошалимо.

Ове недеље ( било нас је око 50 у сали ) била је прича последњег случаја што се десио у нашем намеснишву , мешање румунских свештеника у влашким парохијама , а полако су почели и у самом граду.

На велику жалост упокојила се једно мало дете од 3год.из града, било је некрштено и наш свештеник није могао да обави опело ( као што канони и говоре ) , међутим румунски свештеник ( има на нету тај свештеник кликните МАЛАЈНИЦА то је влашко село ) дошао и обавио опело над некрштеним дететом.

Ето каква се игра - игра и заиста је забрињавајуће.

Да, овај проблем се често јавља у нашем крају, нажалост. Покренућемо посебну тему о овоме.

БИЛО БИ ЛЕПО ДА ИМА ПОСЕБНА ТЕМА.

Колико смо сазнали ускоро неки њихов владика долази у нашем крају да служи Литургију и да освешта место за градњу цркве.

[JESSY]

Како ће се долазити ..........

Али...

Потпуно Те разумем, јер прелеп је дар благовремено разумети шта сопственој души треба, сигуран сам, искључиво ради још снажнијег сједињења са Христом. Међутим треба се присетити да тада постајемо Со о којој Господ говори...Со најснажнија, а истовремено и са најснажнијим циљем, што говори не само да више препрека нема ни за шта на овом свету,већ и осећај позива да и остале "осолимо", јер и то Христос од нас тражи. Од кога почети са испуњењем Христове жеље,већ од оних који су ту поред нас, којима називамо Бога неколико пута у току дана.

Сад, Богу хвала, утемељена у Светој Цркви, покушај да својим стрпљењем, а пре свега из Љубави према Господу у срцима свих који долазе у Твоју парохијску Цркву, буди почетак, клица Твоје заједнице. Понеси кафу или чај са собом, ако га немаш где у порти скувати,и пре Свете Литургије кажи својој браћи и сестрама, да обавезно остану након Литургије пар минута да их почастиш, наравно уз благослов старешине Цркве....Видећеш и сама....Бог је недостижан нашем умном поимању, па ће видевши жељу Твоју из Љубави према Њему, учинити да врло брзо препуна порта после Литургије буде....

Што год чинимо ради Бога, искреног, чистог и испуњеног срца Христом, Дух Свети одмах Приступа...

Тако, Дар који си стекла, испуњење душе своје, подели својим суседима, јер Ти то можеш, јер Бог те је за кратко и одвео у други храм, да би се вратила "осољена", свом храму....

1405_love

мајкл

Ти си потпуно у праву што се тиче твог предлога, али , још увек није могуће тако нешто урадити у нашој цркви, просто, таква је атмосфера, или ја нисам довољно јака да начиним такав корак, али у сваком случају мислићу о твојим речима. Тачно је да није довољно само критиковати, већ треба нешто и са своје стране предузети...Уз помоћ Господа :0104cheesy: и Пресвете Bogorodicaaaaaa можда.. spam

[Tanja]

О 20дин. јефтинијем парадајзу са Кванташа 

Пасуљ  confused

[Tanja]

Покушавам да срочим одговор, али како, како испричати "догаћај" који је нама одавно престао да буде тема? То се једноставно подразумева. Нема питања ни дилеме ни услова, ако не Зелени салон онда неко друго место, али ни то више није тема. Како објаснити када је почело, како је почело. Прелило се. Из Цркве у порту, свештеник је ту, ми смо ту и ето. Све буде када има смисла, потребе. Као што у нашем духовном ходу "дође" духовник тако и Агапе. Ту је свештеник ту ми - царско свештенство и ето Агапе, ето Есхатона, ето напредовања, слике вечности. Да ли се знамо? Да, знамо се. Нема ту више маски, ЕПП за другаре, знамо се, чујемо у гласу како је, видимо у погледу, знамо се. Литургија после Литургије, цео живот Литургија, Агапе - Литургија. Све је Литургија. Ми смо Литургија.

[JESSY]

JESSY, вело је битно да нам напоменеш да ли ти живиш у дијаспори ?

Ту те схватам потпуно, тамо је стварно тешко стање и још непревазиђени расколи...

Не, Пеђа, ја живим у Београду

[Sophrosyne]

Parohija kao Crkva u malom - Episkop Danilo (Krstić)

Da bismo znali parohiju - „Crkvu u malom“ - kao živi deo Eparhije, moramo znati šta je Pravoslavna Crkva u celini. To znanje nam je neophodno za katihezu koja obuhvata sve uzraste članova Crkve. Jer sve članove Crkve treba neprestano uvoditi u tajne života večnog koji počinje u parohiji, a nastavlja se u Raju.

Crkva je odraz jedinstva Presvete Trojice u odnosima između različitih ljudi. Kao što su u Svetoj Trojici Tri različite Ličnosti JEDNO po suštini, JEDNO po zajedničkoj ljubavi, JEDNO po zajedničkim energijama - tako je i Hristova Crkva pravoslavna JEDNA, iako je sastavljena iz mnogih pomesnih crkvi. Praslika tog jedinstva u različitosti je sama Sveta Trojica čija ujedinjavajuća Ljubav izliva se odozgo na sve članove Crkve. Na tu tajnu jedinstva ukazuju reči molitve Hristove: „Oče sveti, sačuvaj ih u ime svoje... da budu jedno kao i mi. Da svi jedno budu... da budu jedno kao mi što smo jedno“. (Jov. 17, stihovi 11, 21-22)

Da bi očistio greh nejedinstva i neljubavi, Hristos je bio odrećen na žrtvu „još pre postanja sveta“. (1. Petrova, 1, 20)

Kao blagodatno Carstvo Božije, Crkva se razlikuje od zemaljskih carstava time što nije zasnovana na političkoj vlasti prinude. Ona je zasnovana na veri, a vera je plod slobode. Crkva nije ograničena nacionalnim ni državnim granicama, jer je njena misija da obuhvati ceo svet.

Kao „Novi Izrail Božiji“, Crkva je, po rečima sv. Petra: „izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod“. (1. Petrova 2,9). Sv. Pavle vidi Crkvu kao tvorevinu koja živi po ljubavi Hristovoj. Ona je u najtesnijoj vezi sa Hristom i zato je on naziva „Telom Hristovim“ (Rim. 12,4-5; 1. Kor. 6,15; Ef. 1,25; Kol. 1,18 i 24; 2,19; 3,15), „Glava Telu je Hristos (Ef. 1,22; 4,15; 5,23). Duša tog Tela je Duh Sveti koji daje svakom članu Crkve moć da bude nova tvar, da živi u ljubavi Oca Nebeskog. A ljubav je plod Duha (Gal. 6,22).

Crkva je od početka Zajednica sa Hristom. To je najpre zajednica od Dvanaest Apostola i Sedamdeset malih apostola, pa onda prva „eparhija“ u Jerusalimu. Neponovivost te prve „eparhije“ jerusalimske je u tome što je samo ona imala, u početku, kao svoje ruhovodstvo svih Dvanaest Apostola, a tek kasnije, pošto su se oni razišli u misiju, dobija svog prvog episkopa - Jakova, Brata Gospodnjeg. U početku, u prvom i drugom veku nije još postojala nikakva kanonsko-pravna opšte-crkvena organizacija, nego je svaka od Apostola osnovana crkva živela nezavisno od drugih. Postojalo je ono što je najvažnije - mističko jedinstvo preko svetih Apostola koji su imali veliki pastirski autoritet, kao svedoci vaskrsenja Hristovog.

Za eshatološki usmerenu Crkvu, njen centar je samo Nebeski Jerusalim, ali, u prvim vekovima, imala je veliki ugled među svima crkvama Sredozemlja Mati-crkva jerusalimska. U njoj se održao i prvi Apostolski sabor (Dela Apost. gl. 15) koji je praslika potonjih Vaselenskih i pomesnih sabora.

Mada je prva „eparhija“ jerusalimska imala toliko vernih koliko danas ima jedna obična parohija, ipak je ona ostala kao uzor svima crkvama, jer njeni članovi „bejahu stalno jednodušno u crkvi“ (Dela apost. 2,46) i „imahu sve zajedničko“ (Dela apost. 2,44).

/.../

Svaka EPARHIJA ima oznake cele Crkve, opet preko Hrista i Hristom koji je telesno prisutan u Liturgiji. Od Hrista svaka eparhija prima Njegova svojstva: da bude jedna celina i u jedinstvu, jer Hristos može da bude telesno prisutan u svima hramovima Eparhije, zato što svaki parohijski sveštenik može da služi Evharistiju - na mesto Episkopa - u svome hramu. Ali, nije slučajno što se onaj hram u kojem je sedište Episkopa naziva „saborna“ ili „katoličanska“ crkva, jer punu apostolsku vlast bogosluženja i rukopoloženja sveštenoslužitelja ima samo Episkop. Odeven u Liturgijske odežde on je slika samoga Hrista, prezviteri oko njega predstavljaju Apostole, a ćakoni su kao angeli. (Sv. Ignatije antioh. Pismo).

/.../

Apostolski karakter svaka Eparhija prima kroz apostolsko prejemstvo svoga episkopa, koji ima funkciju liturga, pastira i učitelja. Mada sv. Pavle stavlja u dužnost svakom verniku da zna da brani svoju veru, ipak on to naročito očekuje od episkopa (Titu 1,9-11). Po sv. Irineju Lionskom samo pravoslavni episkop ima „harizmu istine“.

Sve moralne vrline koje Sv. Pavle propisuje za Episkopa, on ih očekuje i od prezvitera - paroha. On povezuje njegovo upravljanje svojim domom i porodicom sa upravljanjem crkvom (parohijom) (Titu 1,6-7). Svi parohijani su njegova deca, zato treba da se stara o njihovom duhovnom rastu i savršenstvu. A poželjno je da pri tom stekne ugled i među ljudima van Crkve. (1. Tim. 3,7).

Tačno je da parohija nije samostalna evharistijska zajednica, nego samo rasprostiranje episkopske Evharistije iz „saborne crkve“, ipak život savremene eparhije odvija se, uglavnom, kroz parohije. Otuda i tolika važnost duhovnog lika paroha.

Očiglednost primera je najubedljivija u pastirskom delanju.

Svaki sveštenik je katiheta i to - ne samo rečima, nego i delom. A katiheza - kao pouka i pomoć u duhovnom usavršavanju - to je neprekidni rad svakog paroha, i to ne samo sa decom i omladinom, nego i sa odraslima. Pošto je dubina Otkrivenja bez dna, a visina oboženja čoveka bez kraja.

Sveštenik - kao zamenik episkopa u svojoj parohiji - vrši katihezu ne samo kada drži čas veronauke za decu, kada propoveda odraslima, nego i kada kao pastir daje savete na ispovesti, i kada se nečujno moli za svoju pastvu i - naročito - kada na Evharistiji nastupa kao slika svoga episkopa. Za to mu se tada ćakon obraća rečima: „Blagoslovi, vladiko“...

Nema žive parohije bez misije. A njena misija je da svedoči o Carstvu Nebeskom i da svojim oduševljenjem za Hristovo Evangelije bude i privlačna učionica za nove učenike Raspetog i Vaskrslog Bogočoveka. Okružena morem uzburkanih strasti i demonskog nasilja, parohijska crkva treba da bude ostrvo mira, onog mira odozgo koji političari ovoga sveta ne mogu dati. Tu treba razočarani čovek da nađe utočište iskrenog bratstva i mnogovekovnog jedinstva u Hristu.

Uspeh zaokružene katiheze videće se u životu cele parohije. Dobar veroučitelj imaće oko sebe i odrasle saradnike, odbornike, članove Verskog dobrotvornog starateljstva, horove, rasturače štampe, ženske sekcije - ne samo mnogo dece na časovima veronauke.

Prirodno, da katiheza i askeza idu zajedno.

Pedagoški najlakše je preneti tajnu vere na predškolsku decu. Već je teže sa omladinom i sa odraslim ateistima, a najteže je preneti plamen vere na antiteistu, koji je sav smrznut od mržnje na Boga. Naše je da lečimo sve one koji dobrovoljno hoće da u nama vide iscelitelje duše.

Kao pastir i pedagog, paroh mora da obrati veliku pažnju na „Domaću crkvu“ - porodicu. Niko ne može biti protiv toga da se roditelji staraju da što bolje materijalno obezbede svoju kuću, ali, pak, paroh kao duhovnik mora stalno da im napominje ono najglavnije, umnožavanje vrlina i talenata za dobijanje Carstva nebeskog. Treba ih učiti da ne rade nedeljom i praznikom, nego da dolaze na bogosluženja. Treba im savetovati da se mole pred malom decom, da pale kandilo i kade kuću, tako da se od kolevke ulije u dušu deteta atmosfera svetosti doma. Isto tako da se deca često pričešćuju. I da se postepeno navikavaju na postove.

Prvi hrišćani su živeli okruženi moralnim rasulom rimskog carstva, i mogli su da sačuvaju svoju decu od poroka samo podvižničkim i strogim životom u krugu porodice. Možda je savremenim hrišćanima danas teže da sačuvaju svoju decu od zaraze svih mogućih poroka, jer necelomudrena štampa i televizija razaraju svetinju doma iznutra. Tu je potrebna velika otpornost i budnost roditelja da spreče prodor te demonske pornografije u kuću.

Treba savetovati roditeljima da čuvaju lepe običaje naše vere: unošenje badnjaka i slame za Božić, čuvanje krsne slave, farbanje uskrsnih jaja, vezivanje za Materice i Oceve, odlazak u manastire, dolazak na Vrbicu, odlaziti na groblje prilikom zadušnica, voditi decu da vide venčanje itd. A naročito je važno da se pravoslavne porodice međusobno posećuju i, svesno, kao duhovna aristokratija, da se izdvajaju iz truležne sredine posrnulih porodica koje se Boga ne boje i ljudi ne stide.

Najvažniji i najteži rad paroha kao veroučitelja - to je rad sa svakim pojedinim vernikom, jer svaka ličnost je svet za sebe i očekuje posebnu pažnju od svoga duhovnog oca. Najglavnije stvari, često, mogu se reći samo u četiri oka. To znači, da bi pastir mogao da bude efikasan u negovanju svih duša ponaosob, parohija ne bi smela da bude velika i mnogoljudna. U velikim parohijama, sveštenik samo protrči kroz parohiju za vreme vodica i fizički ne može da stigne u svaki dom, a kamoli da razgovara sa svakim parohijaninom. Velike parohije, u kojima se vernici jedva poznaju, hladne su. I zbog te hladnoće mnogi otpadaju u sekte, jer tamo nalaze barem ljudsku toplinu i prisnost. Ali, za jednoga protojereja tipa Jovana Kronštatskog, i velika gradska parohija plamtela je Božanskom ljubavlju, jer je sveti prota imao taj plamen u sebi i znao ga prenositi na sve duše u hramu.

Treba reći svakom pojedincu da je on član Naroda Božijeg i da se naše Bogosluženje započeto u hramu nastavlja u svakodnevnom životu, i da je dobro delo učinjeno Hrista radi produžetak Liturgije, ali da svaki mirjanin postaje aktivni član carskoga sveštenstva samo kada učestvuje u hramovnom bogosluženju, u kojem načelstvuje njegov paroh ili njegov Episkop.

Po rečima protojereja Pavla Florenskog, hram je „sinteza svih umetnosti“. Zato on najviše utiče na preobražaj duše. Očiglednost te lepote duhovne je skoro veštastveni dokaz prisustva Božijeg. I kosmos odražava lepotu Svoga Tvorca, a pravoslavni hram, to je kosmos u malom, gde su sažete ne samo spoljne lepote njegove, nego i duhovna lepota preobraženih ljudi, tu prisutnih parohijana, koji na liturgiji doživljavaju jedinstvo sa svojim Episkopom koji se tu pominje, sa celom Eparhijom, pa sa svojom pomesnom Crkvom kojoj na čelu stoji Patrijarh, i, najzad, putem Pričešća, i sa celom katoličanskom Crkvom Pravoslavnom, kojoj je Glava svudaprisutni Hristos Bog.

Dobar katiheta je onaj koji ume da uvede svakog pojedinog parohijanina u bogatstvo mističkog života cele vaselenske Crkve pravoslavne kroz život svoje parohije. Kao što se jedinstvo Svete Trojice odražava u jedinstvu autokefalnih crkava, tako se ta ista tajna jedinstva u Bogu odražava i u pojedincu, u dobro vaspitanom verniku, jer i njegova duša blista „trojičeskim jedinstvom, sveštenotajno“. Kao što se u kapi rose otsijava celo sunce, tako se i u dobro vaspitanoj pravoslavnoj duši otsijava celo Božanstvo Svete Trojice. To je naš idealni cilj. A to se ne može postići silom. Naš minimalni cilj je da sejemo seme „zdrave nauke“, pa kud padne, da padne. Naše je makar da kažemo istinu, a ko će nas poslušati, to je tajna slobode. Glavno je da mi neprestano rastemo duhovno, da se bogatimo u Bogu, jer ne možemo drugom dati ono što sami nemamo. A naše nedostatke nadopuniće Bog, koji preko angela Svojih stiže tamo gde mi, pastiri, ne možemo.

Sav ovaj naš katihetski rad mi ne radimo nikome uprkos, nego iz pastirske ljubavi prema svakoj duši. Mi dajemo „caru carevo“, ali takođe znamo i da u Delima apostolskim piše i ovo: „treba se više pokoravati Bogu, nego ljudima“.

Najveća nagrada jednom katiheti-mistagogu je to da oseti za vreme Liturgije kako ga njegovi parohijani prate u njegovom usponu ka epiklezi i pretvaranju svetih Darova. A takvi parohijani koji znaju za taj vertikalni uzlet sa heruvimima, znaće i kada odu iz hrama da u horizontalnom svakodnevnom životu prenose lubav angelsku prema svima. Jer ko je okusio od večnosti, taj zna da ceni i vreme. Treba dobro da znamo Bibliju i klasična dela svetih Otaca. Treba mnogo da se molimo i usavršavamo, da nam ne kažu: „Lekaru, izleči se sam!“ Najsrećniji meću pastirima i veroučiteljima je onaj koji može da kaže sa sv. Pavlom: „Sve mogu u Hristu koji mi daje moć“ (Filip. 4,13).

[školarac]

NE MOGU KUCI POSLE LITURGIJE - jeste naziv kampanje koju smo upravo zapoceli, zato sto jeste bitno i zato sto od nas zavisi. Svako ko je slusao moje predavanje mogao je videti koliko seze ova problematika u sve segmente naseg verskog zivota i koliko je vernik invalidiran kada ne moze sa svojom Pricasnom Zajednicom da razresi probleme koji ga tiste. Dajte, molim vas, pa na tome pociva ideja Pravoslavnog zajednicarenja a izrazena Liturgijskim usklikom - Ljubimo jedni druge da bismo jednodusno ispovedali. A, Ljubav, kao i ispovedanje, jeste delo, delo zajednice, afirmacija individue na nivo licnosti. To su osnovne stvari egzistencijalnog Pravoslavlja koje, ako se ne zivi, ne moze se ni ispovedati a, ako se ne ispoveda, ne moze se ni siriti posto vera nije demagogija kojom drugog ubedjujete da Bog postoji vec nacin zivota kojim upucujete druge da sami pronadju i ostvare odnos sa Bogom. Dakle, erhu ke ide, koje je opet, ne moguce mimo agapa, ne moguce ako nakon Liturgije odete kuci. Crkva jeste vasa, mi svestenici ne drzimo monopol nad njom niti ste vi tu zbog nas vec smo mi tu zbog vas a svi mi ka Hristu i Hristos ka nama; e, to je ideja zajednicarenja, koja ce uvek biti na nivou ideje sve do onog momenta dokle ne shvatite da Crkva - to ste vi i, da od vas zavisi, da li cete, ili ne cete, nakon Liturgije kuci. Mislite o tome. Kapiraj-kopiraj i siri dalje.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

P.S. Svi oni koji zele da podrze ovu, vise nego li bitnu, akciju neka umesto do sadasnjeg potpisa postave krilaticu kampanje kao potpis ili neka svaki svoj post zavrsavaju pomenutom krilaticom kampanje, dakle - NE MOGU KUCI POSLE LITURGIJE... jer je veoma bitno i jer - OD NAS ZAVISI!

A upravo zbog toga sam i postavio ovo glasanje ne bi li na delu videli koliko zapravo seze ovaj problem jer to u sustini i jeste problem posto dogadjaj Liturgije svodi na nedeljni spektakal u kojem imamo malo ili nimalo udela a sto je tek porazavajuce jeste to da se to prihvata zdravo za gotovo racionalizujuci se ovim ili onim nacinima - svestenici nemaju vremena, mi nemamo vremena, nema nikog da nas cuje, svestenike mi ne zanimamo, sta nam svestenik ima pa reci ili sta mi imamo njemu ili njima pa reci, obavili smo svoje samom sluzbom.... Verujte, pitanja tipa - otvorene ili zatvorene Dveri, glasno ili tiho citanje, okrenut ka Istoku ili ka Zapadu dok uznosi zaamvonu molitvu...- bi bila van znacaja za vasu Liturgijsku praksu kada bi u vasoj parohiji ustalili agape kao standar zivljenja Verom, vrlo brzo bi se i organizovao neki ciklus sedmicnih predavanja, ciji dan odrzavanja nikako ne sme niti bi ''pao'' u nedelju, kao ni ispovedanja... jednom recju, sve sto biste zeleli da imate imali biste jer bi vas bilo dvoje ili troje...samim tim Hristos po sredi vas.

Verujte, ovo o cemu pricam imam u parohijskom iskustvu i to parohija (dve za sada), gde pomenuti fenomeni nisu bili praktikovani te vam zato sa punim autoritetom nekoga koji je to izveo mogu reci samo da - od vas zavisi i da ni malo nije tesko za izvesti. Vi ste na potezu...

Bog vas blagoslovio i otvorio vam pute vase...

[Vlatka]

Na kaficu u parohijski dom poslije Svete Liturgije me je pozvala prvi put naša popadija. Od tada, zahvaljujući mome suprugu kome se ovo jakoo svidjelo, više ne poropuštamo da poslije Liturgije ostanemo ponekad i više od sata. U početku sam bila malo nesigurna i nisam znala da li pretjerujemo. Moj suprug je Njemac i on se oduševio ovim načinom druženja tako,sada ne propuštamo priliku da popijemo kaficu sa našim popom i ostalim, moram reći, starijim članovima naše parohije. Ponekad se nešto proslavi, uvijek neko donese i flašu rakijice koja se obavezno služi uz kafu. Malo popričamo, našalimo a može se i sa sveštenikom popričati ako nešto škripi. Mnogo je lijepo i produžava radost Liturgije.  0212_rolleyes

[Tanja]

0212_rolleyes

[Сара]

Ја сам у срцу Шумадије. После Литургије ,у нашој цркви ,народ оде кући одмах по њеном завршетку.....  Свестеници и нису заинтересовани баш да скупљају парохијане.....

У нашем граду не постоји ни једна Православна омладинска заједница при којој би организовали нека дружења, или летње радне кампове покрај манастира, проширивали своја сазнања о вери...  joooj